Бор (биљка)
Бор (лат. Pinus) је род зимзеленог четинарског дрвећа, ређе жбуња из породице Pinaceae. Род обухвата око 115 врста.[1]
Бор | |
---|---|
![]() | |
Pinus peuce - молика, терцијерни реликт и ендемит Балканског полуострва | |
Научна класификација ![]() | |
Царство: | Plantae |
Дивизија: | Pinophyta |
Класа: | Pinopsida |
Ред: | Pinales |
Породица: | Pinaceae |
Потпородица: | Pinoideae |
Род: | Pinus L. |
![]() | |
Распрострањеност борова у свету |
РаспрострањеностУреди
Борови су распрострањени у шумским подручјима умереног појаса, већином на северној полулопти, од поларног круга до Гватемале, западне Индије, северне Африке и Индонезије.[2]
Борови живе под врло различитим еколошким условима. Отпорни су према мразу и изразито су светлољубиве врсте. Добро успевају и на слабијим, каменитим, пешчаним и сувим земљиштима. Размножавају се генеративно и вегетативно.[1]
Борови у СрбијиУреди
У шумама Србије расте пет аутохтоних врста борова:
- Црни бор - Pinus nigra,
- Бели бор или сребрни бор - Pinus silvestris,
- Бор кривуљ или планински бор - Pinus mugo,
- Муника - Pinus heldreichii и
- Молика - Pinus peuce.
Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.
Друге интересантне врсте бороваУреди
Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:
- Хималајски бор - Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
- Вајмутов бор, боровац - Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
- Пињол, пинија - Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиве семенке,
- Алепски бор - Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
- Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.
ИзгледУреди
Четине се развијају на краткорастима, по 2, 3 или 5 у заједничком прозрачном рукавцу.[2]
Мушке цвасти су висеће и развијају се у скупинама на врху овогодишњих изданака. Поленова зрнца имају два ваздушна мехурића. Опрашивање се врши ветром, али процес оплодње обавља се тек годину дана касније, а за то време у семеном заметку развија ембрионска врећица и примарни ендосперм са јајним ћелијама.[1][2]
Женске цвасти, које уобичајено зовемо шишарке, обично се развијају под вршним пупољком. Стерилне љуспе су врло мале и ситне, а касније закржљале. Фертилне љуспе при врху имају задебљали део - апофизу, на којој је грбица - умбо. Шишарке су зреле у другој или трећој години. Семе је са криоцетом.[2]
- Ботанички цртежи различитих врста борова
УпотребаУреди
Дрво многих врста борова углавном је цењено у столарству, грађевинарству, бродоградњи, али и у резбарству. Код неких врста се користи и за добијање смоле - смоларење.[2]
Младе четине борова садрже витамин Ц, па се од њих могу справљати чајеви и витамински напици. У неким земљама од мушких цвасти праве се посластице, тако што се оне кандирају умакањем у густи, врући сируп. Семенке борова су по правилу јестиве, али су углавном веома ситне и неиздашне, осим семенки пињола (Pinus pinea), које су крупне, укусне и користе се као зачин, или се једу сирове попут орашастог воћа, дуж целог Медитерана.[3]
Више о употреби борова код сваке врсте појединачно.
Значај у озелењавањуУреди
У пејзажној архитектури род борова је изузетно цењен. Многе врсте борова користе се као украсне у озелењавању урбаних предела. Посебно су значајни за постизање колорита зелене површине током зимских месеци. Обзиром да су углавном прилагођени суровим климатским условима и сиромашним земљиштима неке врсте борова (попут црног бора) користе се као пионирске врсте за пошумљавање голети.[2]
Бор у народној традицијиУреди
У народној традицији бор је сматран светим дрветом, чак отелотворењем божанства. Ово веровање у нашем народу потиче још од старих Словена. Тако се и данас у неким крајевима може чути заклетва "бора ми". Стари борови и данас често представљају записе, стабла која се не смеју сећи нити на други начин оштетити.. У прошлости су се под њиховим крошњама организовали сабори и друга народна окупљања. Нарочито су била цењена стара стабла, попут бора краља Милутина, или бора цара Уроша у Урошевцу који је жив и данас и заштићен као споменик природе.[4] Такође на Каменој Гори надомак Пријепоља расте стабло црног бора старо више од 400 година. Мештани га зову Свети Бор или Светибор. И овај бор је један од древних борова који су под заштитом државе, као споменици природе.
Бор је поштован код многих народа, па се тако може наћи на поштанским маркама, грбовима и заставама многих земаља.
Грб града Хвоздец (Hvozdec), Округ Чешке Будјејовице, Чешка
Грб Кетовског реjона (Кетовский район), Курганска област, Русија
Грб града Гвадалахара, Мексико
РеференцеУреди
- ↑ 1,0 1,1 1,2 „Bor”. http://www.enciklopedija.hr. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 9. 2. 2016. Спољашња веза у
|work=
(помоћ) - ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Вукићевић 1982, стр. 101–102
- ^ GRLIĆ 1986, стр. 37–39.
- ^ Чајкановић 1994, стр. 34–36
ЛитератураУреди
- Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 34—36. ISBN 978-86-379-0283-6.
- GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". стр. 37—39.
- Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 101—102.
Види јошУреди
- Четинари
- Шуме Србије
- Дрво (материјал)
- Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 101—102.
- GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". стр. 37—39.
Спољашње везеУреди
Бор на Викимедијиној остави. |
Викиврсте имају више информација о чланку Бор (биљка). |
- Класификација борова
- Arboretum de Villardebelle Слике шишарки
- Gymnosperm families - scroll down to the Pinaceae