Борови (род)

(преусмерено са Бор (биљка))

Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак бор (вишезначна одредница).

Бор
Oldest Pinus peuce.jpg
Pinus peuce - молика, терцијерни реликт и ендемит Балканског полуострва
Научна класификација e
Царство: Plantae
Дивизија: Pinophyta
Класа: Pinopsida
Ред: Pinales
Породица: Pinaceae
Потпородица: Pinoideae
Род: Pinus
L.
Подродови
CL-01 Pinus world range map.png
Распрострањеност борова у свету

Бор (лат. Pinus)[1] је род зимзеленог четинарског дрвећа, ређе жбуња из породице Pinaceae. Pinus је једини род у подфамилији Pinoideae. Списак биљака који су саставили Краљевски ботанички врт Кју и Ботаничка башта Мисурија прихвата 126 врста борова као тренутно постојеће, заједно са 35 неразврстаних врста и многим другим синонимима.[2][3] Бор се такође може односити на дрвену грађу добијену из борових стабала; бор је једна од широко заступљених врста дрвета која се користи као резана грађа.

ТаксономијаУреди

Род Pinus обихвата око 111 постојећег дрвећа и грмова, у подродовима:

  • Pinus (тврди борови) и
  • Strobus (меки борови). Сваки од подродова има неколико секција заснованих на секвенцирању хлоропласт не ДНК. Старије класификације род су делиле у три подрода: Pinus, Strobus и Ducampopinus.[4] – на бази особености шишарке, семенки и листова (иглица). Филогенија, након ДНК анализе, показао је да бивши подрод Ducampopinus примада подроду Strobus, тако да термин Ducampopinus више није у таксономској употреби.[5]
Pinus
Подрод Pinus
Секција Trifoliae
 

Подсекција Contortae

 
 
 

Подсекција Ponderosae

 
 

Подсекција Australes

 
 
 
Секција Pinus
 

Подсекција Pinus

 
 

Подсекција Pinaster

 
 
 
Подрод Strobus
Секција Quinquefoliae
 

Подсекција Gerardianae

 
 
 

Подсекција Krempfianae

 
 

Подсекција Strobus

 
 
 
Секција Parrya
 

Подсекција Cembroides

 
 
 

Подсекција Balfourianae

 
 

Подсекција Nelsoniae

 
 
 
 
 

Врсте подрода Ducampopinus сматране су посредницима између два друга подрода. У модерној класификацији, сврставане су у подрод Strobus, али се ни у један нису добро уклопиле, те су класификоване у трећи подрод. Године 1888, калифорнијски ботаничар Џон Гил Лемон ставио их је у подрод Pinus. Генерално, ова класификација истицала је морфологију шишарке, семенки и љуски листова, а врсте у сваком подроду обично су биле препознатљиве по свом општем изгледу. Бор са једним фиброваскуларним снопом по листу (бивши подродови „Strobus“ и „Ducampopinus“) били су познати као „хаплоксилонски борови“, док су борови са два фиброваскуларна снопа по листу, (подрод „Pinus“) називани „диплоксилонски борови“. Диплоксилонски имају тврђе дрво и већу количину смоле од борова хаплоксилонских.

Неколико својстава се користи за разликовање подродова, секција и подсекција борова: број листова (игалица) по скупној честици, број фиброваскуларних снопова иглицее, положај смоластих канала у иглицама, присуство или облик семенских крила и положај умба (грбице), те присуство бодљи на на љускама семенских чешера.[6]

РаспрострањеностУреди

Борови су распрострањени у шумским подручјима умереног појаса, већином на северној полулопти, од поларног круга до Гватемале, западне Индије, северне Африке и Индонезије.[7]

Борови живе под врло различитим еколошким условима. Отпорни су према мразу и изразито су светлољубиве врсте. Добро успевају и на слабијим, каменитим, пешчаним и сувим земљиштима. Размножавају се генеративно и вегетативно.[3]

Борови у СрбијиУреди

У шумама Србије расте пет аутохтоних врста борова:

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте бороваУреди

 
Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол.

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

  • Хималајски бор - Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
  • Вајмутов бор, боровац - Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
  • Пињол, пинија - Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиво семе,
  • Алепски бор - Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
  • Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

ИзгледУреди

Четине се развијају на краткорастима, по 2, 3 или 5 у заједничком прозрачном рукавцу.[7]

Мушке цвасти су висеће и развијају се у скупинама на врху овогодишњих изданака. Поленова зрнца имају два ваздушна мехурића. Опрашивање се врши ветром, али процес оплодње обавља се тек годину дана касније, а за то време у семеном заметку развија ембрионска врећица и примарни ендосперм са јајним ћелијама.[3][7]

Женске цвасти, које уобичајено зовемо шишарке, обично се развијају под вршним пупољком. Стерилне љуспе су врло мале и ситне, а касније закржљале. Фертилне љуспе при врху имају задебљали део - апофизу, на којој је грбица - умбо. Шишарке су зреле у другој или трећој години. Семе је са криоцетом.[7]

  • Ботанички цртежи различитих врста борова

  • Pinus pinea
    двоигличасти бор

  • Pinus mugo
    двоигличасти бор

  • Pinus jeffreyi
    троигличасти бор

  • Pinus strobus
    петоигличасти бор

  • Pinus wallichiana
    петоигличасти бор

УпотребаУреди

 
Јестиво семе пињола

Дрво многих врста борова углавном је цењено у столарству, грађевинарству, бродоградњи, али и у резбарству. Код неких врста се користи и за добијање смоле - смоларење.[7]

Младе четине борова садрже витамин Ц, па се од њих могу справљати чајеви и витамински напици. У неким земљама од мушких цвасти праве се посластице, тако што се оне кандирају умакањем у густи, врући сируп. Семе борова је по правилу јестиво, али су углавном веома ситне и неиздашне, осим семена врста са крупним семеном, међу којима је пињол (Pinus pinea) најпознатији. Његово семе је укусно и користи се као зачин, или се једе сирово попут орашастог воћа, дуж целог Медитерана.[8]

Више о употреби борова код сваке врсте појединачно.

Значај у озелењавањуУреди

У пејзажној архитектури род борова је изузетно цењен. Многе врсте борова користе се као украсне у озелењавању урбаних предела. Посебно су значајни за постизање колорита зелене површине током зимских месеци. Обзиром да су углавном прилагођени суровим климатским условима и сиромашним земљиштима неке врсте борова (попут црног бора) користе се као пионирске врсте за пошумљавање голети.[7]

Бор у народној традицијиУреди

 
Свети бор са Камене горе

У народној традицији бор је сматран светим дрветом, чак отелотворењем божанства. Ово веровање у нашем народу потиче још од старих Словена. Тако се и данас у неким крајевима може чути заклетва "бора ми". Стари борови и данас често представљају записе, стабла која се не смеју сећи нити на други начин оштетити.. У прошлости су се под њиховим крошњама организовали сабори и друга народна окупљања. Нарочито су била цењена стара стабла, попут бора краља Милутина, или бора цара Уроша у Урошевцу који је жив и данас и заштићен као споменик природе.[9] Такође на Каменој Гори надомак Пријепоља расте стабло црног бора старо више од 400 година. Мештани га зову Свети Бор или Светибор. И овај бор је један од древних борова који су под заштитом државе, као споменици природе.

Бор је поштован код многих народа, па се тако може наћи на поштанским маркама, грбовима и заставама многих земаља.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Sunset Western Garden Book. 1995. стр. 606—607. ISBN 978-0-376-03851-7. 
  2. ^ „The Plant List Version 1.1”. Приступљено 15. 12. 2015. 
  3. ^ а б в „Bor”. enciklopedija.hr. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 9. 2. 2016. 
  4. ^ Frankis, Michael (2002). „Classification of the genus Pinus”. The Lovett Pinetum Charitable Foundation. 
  5. ^ Gernandt et al. 2005.
  6. ^ Gernandt et al. 2005, стр. 35.
  7. ^ а б в г д ђ Вукићевић 1982, стр. 101–102
  8. ^ GRLIĆ 1986, стр. 37–39.
  9. ^ Чајкановић 1994, стр. 34–36

ЛитератураУреди

  • Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 34—36. ISBN 978-86-379-0283-6. 
  • GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". стр. 37—39. 
  • Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 101—102. 
  • Gernandt, D. S.; López, G. G.; García, S. O.; Liston, A. (2005). „Phylogeny and classification of Pinus”. Taxon. 54 (1): 29—42. JSTOR 25065300. doi:10.2307/25065300. 
  • McKown, A.D.; Stockey, R.A.; Schweger, C.E. (2002). „A New Species of Pinus Subgenus Pinus Subsection Contortae From Pliocene Sediments of Ch'Ijee's Bluff, Yukon Territory, Canada” (PDF). International Journal of Plant Sciences. 163 (4): 687—697. doi:10.1086/340425. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2008-02-21. Приступљено 2011-05-16. 
  • Stockey, R.S. (1983). „Pinus driftwoodensis sp.n. from the early Tertiary of British Columbia”. Botanical Gazette. 144 (1): 148—156. JSTOR 2474678. doi:10.1086/337355. 
  • Zeb, Umar; Dong, Wan-Lin; Zhang, Ting-Ting; Wang, Ruo-Nan; Shahzad, Khurram; Ma, Xiong-Feng; Li, Zhong-Hu (25. 3. 2019). „Comparative plastid genomics of Pinus species: Insights into sequence variations and phylogenetic relationships”. Journal of Systematics and Evolution (објављено март 2020). 58 (2): 118—132. ISSN 1759-6831. doi:10.1111/jse.12492. 
  • Farjon A (2005). Pines (2nd изд.). Leiden: E. J. Brill. ISBN 90-04-13916-8. 
  • Little Jr EL, Critchfield WB (1969). Subdivisions of the Genus Pinus (Pines). Misc. Publ. 1144 (Superintendent of Documents Number: A 1.38:1144) (Извештај). US Department of Agriculture. 
  • Richardson DM, ур. (1998). Ecology and Biogeography of Pinus. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 530. ISBN 0-521-55176-5. 
  • Sulavik, Stephen B. (2007). Adirondack; Of Indians and Mountains, 1535-1838. Fleischmanns, NY: Purple Mountain Press. стр. 244 pages. ISBN 978-1-930098-79-4. 
  • Mirov NT (1967). The Genus Pinus. New York, NY: Ronald Press. 
  • „Classification of pines”. The Lovett Pinetum Charitable Foundation. 
  • Mirov NT, Stanley RG (1959). „The Pine Tree”. Annual Review of Plant Physiology. 10: 223—238. doi:10.1146/annurev.pp.10.060159.001255. 
  • Philips, Roger (1979). Trees of North America and Europe . New York, NY: Random House, Inc. ISBN 0-394-50259-0. 
  • Villar, Rafael; Ruiz-Robleto, Jeannete; Ubera, José Luis; Poorter, Hendrik (октобар 2013). „Exploring variation in leaf mass per area (LMA) from leaf to cell: An anatomical analysis of 26 woody species”. American Journal of Botany. 100 (10): 1969—1980. PMID 24107583. doi:10.3732/ajb.1200562. 
  • Poorter, Hendrik; Jagodzinski, Andrzej M.; Ruiz-Peinado, Ricardo; Kuyah, Shem; Luo, Yunjian; Oleksyn, Jacek; Usoltsev, Vladimir A.; Buckley, Thomas N.; Reich, Peter B.; Sack, Lawren (2015). „How does biomass distribution change with size and differ among species? An analysis for 1200 plant species from five continents”. New Phytologist. 208 (3): 736—749. PMC 5034769  . PMID 26197869. doi:10.1111/nph.13571. 

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борови_(род)&oldid=23911254”