Википедија

Alfons od Poatjea

Alfons od Poatjea (franc. Alphonse [1]; 11. novembar 1220, Poasi - 21. avgust 1271, Tarkvinija) je bio sin francuskog kralja Luja VIII [2] i njegove prve supruge Blanke od Kastilje, mlađi brat kasnijeg francuskog kralja Luja IX [2] [3] i sicilijskog kralja Karla I Anžujskog [2].

Alfons od Poatjea
Minijatura iz knjige statuta i običaja grada Ažena, iz XIII veka, koja prikazuje Alfonsa od Poatjea koji priznaje autonomiju opštine grada Ažena. On proklinje opštinska prava pred gradskim konzulom, sedi na stolici i stavio je desnu ruku na knjigu. Konzul koji drži knjigu primoran je da klekne.
Lični podaci
Datum rođenja(1220-11-11)11. novembar 1220.
Mesto rođenjaPoasi, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti11. avgust 1271.(1271-08-11) (50 god.)
Mesto smrtiTarkvinija, Republika Sijena
Porodica
SupružnikŽana Tuluska
RoditeljiLuj VIII
Blanka od Kastilje
DinastijaKapeta
grof Poatua
Period1241—1271
PrethodnikRemon VII Tuluski

Kao mlađi sin kralja Luja VIII dobio je kao apanaž grofoviju Poatu [4]. Kasnije ga je brat Luj IX ga je oženio sa naslednicom poslednjeg iz drevne loze grofova Tuluze [3], Remona VII, koji je svoju kćerku morao da uda za Alfonsa da bi mu Luj vratio grofoviju Tuluzu [5]. Tako je Alfons na kraju u svom posedu držao gotovo isto toliko zemlje koliko je imao i kralj u svom domenu [6]. U to vreme engleski kralj Henri III [7] [8] se Pariskim mirom [8] odrekao prava na neke oblasti u Francuskoj među kojima je bio i Poatu [7], ali mu je francuski kralj dozvolio da zadrži onaj deo vojvodstva Akvitanije, koji je još bio u engleskim rukama. Dogovoreno je da će još 250 km² Akvitanije, uključujući Perigor i oblast Limuzen, biti pridodato posedu engleskog kralja ako Alfons umre bez naslednika [8], ali to nikad nije zaživelo.

Alfons je bio učesnik Sedmog i Osmog krstaškog rata. Egipćani su se 1244. godine razmahnuli Palestinom [9] osvojili Jerusalim. Pad Jerusalima [9] [10] doveo je 1248. godine [10] do novog krstaškog pohoda, na čije čelo je stao Luj IX [9] [10]. On je skupio veliku vojsku [11], kojoj se pridružio i Alfons. Lujeva zamisao je bila da udari na Egipat kao središte muslimanske moći [12], pa je pohod bio usmeren na Egipat [11] [10]. Posle nekoliko delimičnih uspeha završio se vojnom katastrofom [10]. Damijeta je osvojena i vojska je započela nastupanje preko delte Nila, ali se uskoro beznadežno zaplela među njegovim rukavcima [12]. 1250. godine [12] [10], napale su ih i u potpunosti porazile egipatske trupe. Alfons i Luj su [12] [10], sa većinom plemenitih pratilaca [12], zarobljeni. Kasnije su se oslobodili [12] [10] uz skup [10] otkup [12] [10]. Alfons se potom zajedno sa bratom Karlom Anžujskim vratio u Francusku, dok je Luj ostao naredne četiri godine u Palestini, gde je izgradio nekoliko tvrđava [12]. Za to vreme Alfons i Karlo su vladali u ime kralja koji nije bio u zemlji.

Godine 1251. Luj se u Francuskoj obratio za pomoć. Feudalci se na taj poziv nisu odazvali, ali je on naišao na odziv među ugnjetenim narodnim masama, među kojima se pojavio narodni propovednik, neki starac Jakov iz Ugarske. On je propovedao da Jerusalim ne trba da spasavaju sujetni riteri već sirotinja koju svi preziru. On je oštro istupio protiv katoličkih sveštenika i monaha. U taj je rat krenula narodna masa, ali se ona nije oborila na nevernike već na svoje klasne neprijatelje — feudalce i crkvu. Ogromne mase seljaka krenule su sa severa Francuske na jug, preko Amijena, Orleana i Burža. Usput su uništavale bogataše, sveštenike i monahe. Svuda im se pridruživao narod. Učesnici u ratnom pohodu išli su u nekoliko odreda i rasturali se na razne strane, tako da su ih Alfons, Karlo i feudalci, koji su najpre bili izgubili glavu, uskoro posle toga potukli. Oni su se delom razbežali, a delom su bili pobijeni ili zarobljeni, a zatim pogubljeni.

Luj je, takođe, stao na čelo Osmog krstaškog rata, 1270. godine, ali je bilo vrlo malo ritera koji su hteli da dobrovoljno idu, pa je kralj morao da ih najmljuje za novac [10]. Alfons je takođe učestvovao i u ovom ratu. U početku su krstaši krenuli protiv tuniskog sultana. Među njima je u Tunisu izbila kuga koja je pokosila jedan deo krstaša, među kojima i samog Luja, a preživeli su se vratili natrag [10]. Alfons je na putu kući umro 21. avgusta 1271. godine u Tarkviniji.

Pošto nije imao naslednika njegove teritorije su ušle u kraljevski domen [3] [5].

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Luj VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Alfons od Poatjea
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Blanka od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Izvori uredi

  1. ^ Pejnter 1997, str. 560.
  2. ^ a b v Pejnter 1997, str. 552.
  3. ^ a b v Pejnter 1997, str. 292.
  4. ^ Pejnter 1997, str. 293.
  5. ^ a b Pejnter 1997, str. 360.
  6. ^ Pejnter 1997, str. 294.
  7. ^ a b Pejnter 1997, str. 295.
  8. ^ a b v Pejnter 1997, str. 372.
  9. ^ a b v Pejnter 1997, str. 251.
  10. ^ a b v g d đ e ž z i j k Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 212.
  11. ^ a b Pejnter 1997, str. 251-252.
  12. ^ a b v g d đ e ž Pejnter 1997, str. 252.

Literatura uredi

  • Pejnter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284-1500). Beograd: Clio. 
  • Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd. 

Spoljašnje veze uredi

 
Alfons od Poatjea na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алфонс_од_Поатјеа&oldid=25918754”