Amijan Markelin

Amijan Marcelin (lat. Ammianus Marcellinus, rođ. između 325-335. g. – umro oko 400. g.) bio je rimski oficir helenskog porekla i istoričar. Njegova Istorija (Res Gestae= bukvalno Istorijski podvizi ), napisana na latinskom jeziku, iako samo delimično sačuvana, predstavlja najznamenitije delo rimske istoriografije posle Tacitovih, a ujedno je i poslednje veliko delo antičke istoriografije.

Istorija Amijana Marcelina

Antiohijski aristokrata

O životu Amijana Marcelina znamo gotovo isključivo zahvaljujući autobiografskim podacima iz njegove istorije. Rodio se najverovatniji u sirijskoj metropoli Antiohiji, negde između 325. i 335. godine. Može se samo pretpostaviti da je bio iz porodice koja je pripadala gradskoj aristokratiji - kurijalima (curiales), čije interese rečito zastupa u nekoliko slučajeva. Zahvaljujući društvenom položaju i porodičnom bogatstvu, Amijan se verovatno školovao u rodnom gradu koji je u to vreme bio čuven po svojim retorskim školama i tradicijama antičke paganske učenosti. Kasnije je izgleda bio korespondent sa učiteljem besedništva Libanijem, jednim od najčuvenijih paganskih intelektualaca 4. veka.

Carski gardista

Kao mladić Amijan je postao član elitnog gardijskog odreda protektora (protectores domestici), iz koga su regrutovani budući oficiri, pa i carevi (Dioklecijan i Jovijan). U sastavu jedinice Amijan je 353. god bio u pratnji Ursicina, zapovednika rimske konjice na Istoku (magister equitum Orientalis) čiji se štab nalazio u Nizibisu, važnoj tvrđavi isturenoj prema Persiji. Kada je 354. sumnjičavi Konstancije II uklonio cezara Gala, svog predstavnika na Istoku i sinovca, i Ursicin je pozvan u Milano da se opravda pred carem. Prateći svog komandanta, Amijan je krenuo put Italije, a zatim u Galiju gde je u Ursicinovoj pratnji učestvovao u atentatu na uzurpatora Silvana u Kelnu 355. godine. Ursicin je sada postao zapovednik galskih vojski, ali je komanda u leto 356. poverena novopostavljenom cezaru Julijanu, koji je svojom energijom, obrazovanjem i asketizmom stekao trajnu Amijanovu naklonost. Međutim, novi rat sa Persijom je otpočeo i Ursicin je sada poslat na Istok, a Amijan Marcelin je, kao jedan od mlađih članova garde, služio kao komandantov kurir. Pošto je zahvaljujući svojoj umešnosti spasao Ursicina i njegov štab od zarobljavalja u blizini Nizibisa, Amijan je sa svojim nadređenima poslat u utvrđenu Amidu (današnji Dijarbakir u Turskoj). Grad je ubrzo opsednut i posle teške opsade od 72 dana morao se predati persijskom kralju Šapuru II. Ursicin i nekolicina njegovih ljudi, uključujući i Amijana, uspeli su ipak da se spasu i sklone u bezbednu Antiohiju. Nakon pada važnog pograničnog grada, Ursicin je smenjen, a Amijan je izgleda ostao u službi pri štabu u rodnoj Antiohiji. Znamo još da je 363. učestvovao u zlosrećnom Julijanovom pohodu na Persiju, ali nam nije poznato u kakvom svojstvu. U nauci se atraktivno, ali nedovoljno osnovano predlagalo da je mogao biti zapovednik jednog odreda koji je opsluživao opsadne sprave. Posle Julijanove smrti, vratio se u Antiohiju i povukao iz vojne službe ili je možda bio otpušten po nalogu novog cara Valentinijana I 364. godine.

Istoričar

Šta se dalje dešavalo sa Amijanom, znamo samo u crticama. Izgleda da je u Antiohiji počeo da prikuplja materijal iz različitih oblasti ljudskog znanja i dopunjava beleške koje je možda vodio tokom svoje vojne službe. Posetio je Egipat gde se divio kulturnom središtu Aleksandrije, ali i drevnim spomenicima Tebe. Nešto posle velikog podvodnog zemljotresa 21. jula 366. godine obišao je i Peloponez. Vratio se zatim u Antiohiju i 371. bio prisutan na suđenjima lokalnoj aristokratiji, kojoj je i sam pripadao, a koja je optužena za bavljenje magijskim obredima. Moguće je da se i sam istoričar našao na širem spisku osumnjičenih. Najzad, nešto posle 378. otputovao je u Rim, prestonicu Carstva kojoj se, kao paganin i rimski tradicionalista, neizmerno divio. U Večni grad, u kome je želeo da završi i prezentuje svoju Istoriju, stigao je preko Trakije gde je posetio jednu od pozornica fatalne bitke kod Hadrijanopolja. Iako je kao bivši gardista uživao položaj člana konjaničkog staleža (perfectissiumus), koji je na rimskoj društvenoj lestvici bio odmah ispod senatorskog, Amijan nije naišao na otvorenu dobrodošlicu među rimskim patronima umetnika i učenjaka. Sa gorčinom i sarkazmom istoričar beleži da kada je 383. u Rimu zavladala nestašica žita, gradski prefekt naredio svim strancima da napuste Grad, ali je ipak dozvolio da preko 3000 plesačica i drugih zabavljača ostane pri prebogatim domaćinstvima aristokrata. Amijan je kasnije ipak uspeo da stekne naklonost i podršku rimskih patricija, a među njima su mogli biti paganski senator Simah Mlađi i Konstancijev šurak hrišćanin Ipatije. Njegovo delo je većim delom objavljeno i steklo je poštovanje pre nego što mu je sugrađanin iz Antiohije, Libanije uputio čestitku u pismu iz 392. godine. Amijan je izgleda svoje delo završio pre 397. i verovatno je nedugo zatim i umro.

Istorija

Po sopstvenim rečima Amijan je sastavio istoriju Rimskog carstva od Nerve (96—98) do velikog rimskog poraza u bici kod Hadrijanopolja 378. godine. Istorija je međutim sačuvana samo delimično, tačnije sačuvan je njen drugi deo: od početne 31 knjige do nas su stigle knjige od 14. do 31. koje opisuju period od 353. do 378. godine. Pri izboru vladavine Nerve za početak svog dela, Amijan je izgleda želeo da se nadoveže na Tacitove Istorije (68--98.). Tacit mu je bio uzor i po drugim merilima, ali se osećaju uticaji i Cicerona, Tukidida i Salustija. Izgubljene knjige su verovatno bile kompilativnog karaktera, ali bi nam danas svakako poslužile kao pouzdan izvor za događaje 3. i prve polovine 4. veka. Opis perioda u kome je sam autor živeo predstavljao je izgleda kvalitativnu i kvantitativnu polovinu Istorije. Amijan je bio vrlo posvećen idealu nepristrasnosti, ozbiljno je shvatao zadatak istoričara bez želje da sklizne u trivijalnost, vrlo je ubedljivo predstavljao dramatične trenutke poput opsade Amide kojoj je lično prisustvovao, kao i psihološke portrete vladara i drugih aktera događaja. Obično se Amijanova istorija jednostrano i uprošćeno ocenjuje kao panegirik Julijanu, što ona i jeste, ali neznatnim delom pošto i sam autor podvlači i one poteze i osobine koji nisu služili na čast poslednjem paganskom caru. Sa druge strane, Amijan je umetnuo u svoje delo i danas nama vrlo dragocene geografske-etnografske eskurse o raznim provincijama i krajevima Carstva (Istok, Trakija, Galija, Rim...) kao i o narodima koji žive na rimskim granicama (Persijanci, Huni, Alani...). Iako paganin, Amijan se u nekoliko navrata izjašnjavao vrlo povoljno i tolerantno prema hrišćanstvu, mada se, pre svega usred koncepcije dela, ne osvrće previše na prilike u hrišćanskoj crkvi i carskoj politici prema njoj. Poraz koji su Goti naneli Valensu kod Hadrijanopolja 378. godine, Amijan je izgleda smatrao upečatljivim krajem jedne epohe tako da se odlučio da sa tim događajem završi svoju istoriju.

Iako Grk, Amijan je pisao svoju istoriju na latinskom, jeziku koji je dobro upoznao tokom retorskog školovanja u Antiohiji, kao i tokom službe u gardi pošto je latinski sve do početka 7. veka ostao zvanični jezik rimsko-vizantijske vojske. Izbor latinskog za jezik na kojem je pisao možda je bio diktiran Amijanovoj okrenutosti rimskoj veličini i tradicionalizmu. Amijanov latinski nije raskošan kao jezik klasične književnosti Avgustovog doba ali verovatno odražava govor period u kome je autor živeo. Što se izvora tiče, Amijan je, kao što je već spomenuto, tokom svoje vojne službe mogao voditi neku vrstu kratkog dnevnika. Docnije je, kao neobično savestan i temeljan istoričar, izgleda koristio raznoliku dokumentarnu građu, autentična carska pisma, pa čak i javne natpise. Dosta beleški napravio je zapisujući sećanja svedoka događaja od visokih dvorana, poput Julijanovog vernog komornika evnuha Euterija koga je sreo u Rimu, do anonimnih učesnika u velikim događajima, poput Valensovog gardiste koji je bio uz cara na samrti. Najzad, Amijan je dosta putovao, obilazio poprišta različitih događaja i možda o ponečemu diskutovao sa svojim savremenicima i poznanicima kao što su bili Libanije i Aurelije Viktor. Koristio je i neke danas izgubljene narativne izvore npr zbirku carskih biografija nastalu sredinom 4. veka koja se u nauci naziva Kaisergeschichte.

Amijanova Istorija donela je svom autoru slavu već za života. Međutim, izgleda da je već u 5. veku dobar deo uvodnih knjiga izgubljen, verovatno zbog svog kompilatornog karaktera. Početkom 6. veka pesnik i gramatičar Priscijan spominje poimence Amijana kao svoj izvor, a nešto kasnije ga je stilski i tematski sledio Kasiodor. Nakon toga, Amijanovo delo palo je u zaborav, ali je sačuvano zahvaljujući trudu i interesovanju srednjovekovnih kaluđera. Od ukupno 16 sačuvanih rukopisa, dva najstarija su nastala u 9. veku u nemačkim benediktinskim manastirima Hersfeld i Fulda, a ostali potiču iz 14. i 15. veka. Naučnoj, pa i široj javnosti, Amijana je otkrio humanista Pođo Bračolini (1380—1459),"pronalazač“ nekoliko Ciceronovih govora i Lukrecijevog spisa O prirodi stvari. Kako bi došao do fragmenata Amijanovog dela Bračolini je morao da potkupi jednog od monaha iz opatije Hersfeld. Danas, kada se period Pozne antike posmatra kao jedna od zanimljivijih oblasti u istoriografiji, čija se pojmovi i problemi stalno redefinišu i dopunjuju, Amijanovo delo uživa veliki ugled, pa i popularnost.

Literatura

• Amijan Marcelin, Istorija, Predgovor, prevod i komentari Milena Milin. Beograd, 1998.
• Dušaniħ M. Geografo-etnografski ekskursi u delu Amijana Marcelina. Beograd: Balkanološki institut SANU, 1986.
• Gračanin, Hrvoje (2005). „Ilirik u Marcelinovoj Kronici: Kronika komesa Marcelina kao izvor za društvenu i gospodarsku povijest te ekohistoriju kasnoantičkog Ilirika”. Ekonomska i ekohistorija. 1: 9—36. 
• „Ammian, History”. Lexundria. Pristupljeno 9. 1. 2022. 
• Barnes, Timothy D. (1998). Ammianus Marcellinus and the Representation of Historical Reality (Cornell Studies in Classical Philology). Cornell University Press. ISBN 080143526-9. 
• Clark, Charles Upson (2015) [First published 1904]. The Text Tradition of Ammianus Marcellinus (PhD. Discussion). Creative Media Partners, LLC. ISBN 978-129786683-8. 
• Crump, Gary A.; Nicols, John; Kebric, Robert B. (1975). Ammianus Marcellinus as a military historian. Steiner. ISBN 3-515-01984-7. 
• Drijvers, January; Hunt, David (1999). Late Roman World and its Historian. Routledge. ISBN 0-415-20271-X. 
• Fisher, H. A. L. (1918). „The Last Latin Historian”. Quarterly Review. 230 July. 
• Frakes, Robert M. (1997). „Ammianus Marcellinus and Zonaras on a Late Roman Assassination Plot”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. Bd. 46, H. 1 1st Qtr. 
• Gibbon, Edward (1995). Bury, J.B., ur. Decline and Fall of the Roman Empire. I. Random House. ISBN 978-0-679-60148-7. 
• Hunt, E.D. (1985). „Christians and Christianity in Ammianus Marcellinus”. Classical Quarterly. New Series. 35 (1): 186—200. JSTOR 638815. S2CID 171046986. doi:10.1017/S0009838800014671. 
• Jenkins, Fred W. (2017). Ammianus Marcellinus: An Annotated Bibliography, 1474 to the Present. Brill. 
• Kagan, Kimberly (2009). The Eye of Command. University of Michigan Press. 
• Kelly, G. (2004). „Ammianus and the Great Tsunami”. Journal of Roman Studies. 94: 141—167. JSTOR 4135013. S2CID 160152988. doi:10.2307/4135013. hdl:20.500.11820/635a4807-14c9-4044-9caa-8f8e3005cb24 . 
• Kelly, Gavin (2008). Ammianus Marcellinus: The Allusive Historian. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84299-0. 
• Marcellinus, Ammianus (1894). The Roman History of Ammianus Marcellinus. Prevod: C.D. Yonge. London: George Bell & Sons. OCLC 4540204. 
• Marcos, Moyses (2015). „A Tale of Two Commanders: Ammianus Marcellinus on the Campaigns of Constantius II and Julian on the Northern Frontiers”. American Journal of Philology. 136 (4): 669—708. S2CID 162495059. doi:10.1353/ajp.2015.0036. 
• Matthews, J. (1989). The Roman Empire of Ammianus. Johns Hopkins University Press. 
• Norden, Eduard (1909). Antika Kunstprosa. Leipzig. 
• Reynolds, L. D., ur. (1983). Texts and Transmission: A Survey of the Latin Classics. Clarendon Press. 
• Roth, Roman (2010). „Pyrrhic paradigms: Ennius, Livy, and Ammianus Marcellinus”. Hermes. 138. str. 171—195. 
• Rowell, Henry Thompson (1964). Ammianus Marcellinus, soldier-historian of the late Roman Empire. University of Cincinnati. 
• Sabbah, Guy (1978). La Méthode d'Ammien Marcellin (na jeziku: francuski). Paris: Les Belles Lettres. 
• Sabbah, Guy (2003). „Ammianus Marcellinus”. Ur.: Marasco, Gabriele. Greek and Roman Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century AD. Leiden, The Netherlands: Brill. str. 43—84. 
• Seager, Robin (1986). Ammianus Marcellinus: Seven Studies in His Language and Thought. University of Missouri Press. ISBN 0-8262-0495-3. 
• Stein, E. (1928). Geschichte des spätrömischen Reiches [History of the late-Roman empire] (na jeziku: nemački). Vienna. 
• Syme, Ronald (1968). Ammianus and the Historia Augusta. Oxford: Clarendon. 
• Thayer, Bill (10. 2. 2008). „LacusCurtius • Ammian (Ammianus Marcellinus)”. penelope.uchicago.edu. Pristupljeno 2022-01-09. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Thompson, E.A (1947). The Historical Work of Ammianus Marcellinus. London: Cambridge University Press. 
• Tougher, S. (2000). „Ammianus Marcellinus on the Empress Eusebia: A Split Personality”. Greece and Rome. 47. str. 94—101. 
• Treadgold, Warren T. (1997). A history of the Byzantine state and society. Stanford University Press. str. 133. ISBN 978-0-8047-2630-6. 
• Young, George Frederick (1916). East and West Through Fifteen Centuries: Being a General History from B.C. 44 to A.D. 1453. Longmans, Green and Co. — preko Internet Archive. 

Spoljašnje veze

• Ammianus Marcellinus na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Amijan Markelin na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Works by Ammianus Marcellinus at Perseus Digital Library
• Ammianus Marcellinus on-line project
• Ammianus Marcellinus' works in Latin at the Latin Library
• Ammianus Marcellinus' works in English at the Tertullian Project with introduction on the manuscripts
• Bibliography for Ammianus Marcellinus at Bibliographia Latina Selecta compiled by M.G.M. van der Poel