Википедија

Anais Nin

Anais Nin (franc. Anaïs Nin; Neji na Seni, 21. februar 1903 — Los Anđeles, 14. januar 1977) bila je esejista, romanopisac i pisac kratkih priča i erotike. Rođena je u Francuskoj. Otac joj je bio slavni kubanski kompozitor Hoakin Nin, a majka Rosa Kumel, pevačica klasičnog stila. Nin je provela svoju mladost u Španiji i Kubi, oko šesnaest godina u Parizu (od 1924. do 1940) i ostatak svog života u SAD, gde je i postala uspešna spisateljica.

Anais Nin
Portret Anais Nin, 1970, Elsa Dorfman
Datum rođenja(1903-02-21)21. februar 1903.
Mesto rođenjaNeji na Seni, Francuska
Datum smrti14. januar 1977.(1977-01-14) (73 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, SAD

Od svoje jedanaeste godine, pa čak do svoje smrti, Nin je revnosno vodila dnevnik. Većina njenih dnevnika bila je objavljena za vreme njenog života. Oni su ispunjeni njenim sušte ličnim shvatanjima i odnosima. U njenim dnevnicima opisani su i njen brak sa Hjuom Parkerom Gajlerom i kasnije sa Rupertom Polom, naravno, uz brojne afere, uključujući aferu sa psihoanalitičarem Otoom Rankom i piscem Henrijem Milerom. Ove afere značajno su uticale na Nin i njeno pisanje.

Pored svojih dnevnika, Nin je napisala nekoliko romana, kritičkih studija, eseja, kratkih priča i mnoštvo erotskih pripovedaka. Većina njenog dela, uključujući kolekciju erotike Delta Venere i Male ptice, objavljeni su posthumno. Umrla je od cervikalnog kancera 1977. godine, u Los Anđelesu.

Detinjstvo i mladost uredi

Anais Nin rođena je u Neji, u Francuskoj. Otac Hoakin Nin bio je kubanski pijanista i kompozitor katalonskog porekla, a majka Rosa Kumel bila je kubanska pevačica klasičnog stila, francuskog i danskog porekla[1]. Očev deda je odbegao iz Francuske u toku Revolucije prvo u Sveti Domingo, a zatim u Nju Orleans i konačno na Kubu, gde je pomagao u izgradnji prve železnice u toj zemlji[2].

Nin je vaspitana kao pripadnik Rimokatoličke crkve [3], ali ju je napustila sa svega šesnaest godina. Provela je svoje detinjstvo i mladost u Evropi. Roditelji su joj se razveli kada je imala dve godine, te je sa majkom i dvojicom braće, Torvaldom i Hoakinom Nin - Kumelom, živela neko vreme u Barseloni, da bi adolescenciju provela u Njujorku, gde je pohađala srednju školu. Sa šesnaest godina napustiće tradicionalno školovanje i počeće sa radom kao model umetnicima (zabeleženo u dnevnicima iz perioda od 1931. do 1934). Posle toliko godina provedenih u SAD, Nin je zaboravila govoriti na španskom, ali je sada tečno govorila engleski i francuski jezik[4].

Trećeg marta 1923. godine Nin se udala za svog prvog muža Hjua Parkera Gajlera (1898–1985), bankara i umetnika, kasnije poznatijeg pod imenom Ijan Hjugo, koje je dobio praveći eksperimentalne filmove četrdesetih godina HH veka. Par se preselio u Pariz, gde se Gajler bavio bankarstvom, a Nin je počela svoje bavljenje pisanjem. U svojim dnevnicima beleži da je 1920-tih godina vežbala da postane flamenko plesačica sa Franciskom Miralesom Arnuom. Njeno prvo objavljeno delo bila je kritička evaluacija Dejvida H. Lorensa pod imenom D. H. Lorens: Neprofesionalna studija, koju je napisala za svega šesnaest dana[5].

Nin je postala veoma zainteresovana za psihoanalizu i marljivo će je studirati, prvo sa Reneom Alendijem 1932., a kasnije sa Otoom Rankom. Obojica su kasnije postali njeni ljubavnici, tako je zabeležila u svom dnevniku[6]. Za vreme njene druge posete Ranku, Nin izražava svoju želju za ponovnim rođenjem, kao žene i kao umetnika. Rank, kako ona beleži, joj je pomogao da se pomera između onoga što je verbalno mogla iskazati u svojim dnevnicima i onoga što je ostalo neartikulisano. Otkrila je kvalitet i dubinu svojih osećanja u tim neverbalnim tranzicijama onoga što je mogla artikulisati i onoga što nije mogla. "I dok je govorio, pomislila sam na teškoće koje imam sa pisanjem, muke pisanja o osećanjima koja se teško iskazuju. Teškoće koje imam pronaći jezik intuicije, osećaja, instinkta koji su, sami po sebi, nedodirljivi, suptilni i neizrecivi.".[7]

U kasno leto 1939. godine, kada je počeo rat, Nin je napustila Pariz i vratila se u Njujork sa svojim mužem.

U Njujorku Nin je nastavila da se viđa sa Rankom, čak uselivši se u njegov stan. Počela se i sama ponašati se kao psihoanalitičar, primala je pacijente u prostoriji odmah do Rankove i sa njima upražnjavala seksualni čin na psihoanalitičkom kauču. [8] Odustala je od psihoanalize nakon nekoliko meseci, izjavivši: "Spoznala sam da nisam dobra, jer nisam objektivna. Moji pacijenti su me uhodili. Želela sam se za njih založiti."[9] U Njujorku upoznala je japansko-američkog modernističkog fotografa Soićija Sunamija, koji će je fotografisati za mnoge njene knjige.

Književna karijera uredi

Dnevnici uredi

Najizučenija dela Anais Nin su njeni dnevnici. Objavljeni dnevnici, koji sažimaju decenije od 1933. pa do autorkine smrti, pružaju duboki zahvat u njen intimni život i odnose. Nin je poznavala, često intimno, mnoge autore, umetnike, psihoanalitičare i druge poznate ličnosti. Često je o njima i pisala, a posebno je pisala o Otou Ranku.

U trećem nastavku svojih dnevnika, Incest, pisala je o svom ocu i grafički opisala seksualno zlostavljanje koje je doživela kada je imala samo devet godina (207–15).

Za sada objavljeno je šesnaest tomova njenih dnevnika, a bar pet je ostalo u rukopisu.

Erotični spisi uredi

Nin je proglašena, od strane mnogih kritičara, za jednu od najboljih spisateljica ženske erotike. Ona je među prvim ženama koje su pisale erotiku u tadašnjem modernističkom Zapadu. Nin je crpela inspiraciju iz dela Marsela Prusta, Andrea Žida, Žana Koktoa, Pola Valerija i Artura Remboa[10]. Po prvom sažetku njenih dnevnika iz 1931-1934, objavljenog 1966. godine, Nin se prvi put susrela sa erotikom po povratku u Pariz sa svojim mužem, majkom i braćom još u svojim kasnim adolescenskim danima. Iznajmili su stan nekog Amerikanca, koji je otišao na letovanje, i Nin je nabasala na kolekciju francuskih knjiga: "Jednu po jednu, iščitavala sam ih. Bile su mi strane. Nisam nikada ranije čitala erotičnu literaturu... Potpuno su me preplavile. Bila sam čedna pre nego što sam ih pročitala, ali pošto sam ih pročitala, nije bilo ni čega više što ne znam o seksualnim podvizima... Dobila sam svoju diplomu u spoznaji erotike."[11]

Suočena sa očajničkom potrebom za novcem, Nin, Henri Miler i još par prijatelja počeli su 1940-tih pisati erotske i pornografske narative po nalogu anonimnog sakupljača i dobijali su po dolar za stranu[12]. Nin je smatrala likove iz svojih erotskih pripovetki za karikature i originalno ih nije želela objavljivati, ali je tokom sedamdesetih godina HH veka promenila mišljenje i izdala slavne tomove Delta Venere i Male ptice. 2016. godine otkrivena je kolekcija kratkih erotskih priča Auletris i objavljena je po prvi put iste godine[13].

Nin je bila prijateljica, a u nekim slučajevima i ljubavnica, mnogih književnika, uključujući Henrija Milera, Džona Stajnbeka, Antonena Artoa, Edmunda Vilsona, Gora Vidala, Džejmsa Adžija i Lorensa Darela. Njena strastvena ljubav sa Milerom snažno je uticala na nju kako seksualno tako i kreativno. Prvi deo dnevnika Anais, kasnije objavljenog nakon njene smrti pod nazivom Henri i Džun: iz dnevnika ljubavi (1931–1932), o Henriju i Džun, Henrijevoj tadašnjoj ženi, ukazuje na to da je Nin bila fascinirana Džun do te mere da je govorila, parafrazirano, "Ja sam postala Džun.". Mada nije jasno da li su se njena osećanja prema Džun ikada ostvarila i na seksualnom planu. Za Anais i za Henrija Džun je bila fatalna žena - neodoljiva, lukava i erotična. Nin ju je darovala nakitom, novcem, odećom, ponekad dovodeći sebe u stanje potpune besparice.[11]

Romani i ostale publikacije uredi

Nin je, takođe, napisala par romana, koji su od strane kritičara bili dovođeni u usku vezu sa nadrealizmom.[14] Njeno prvo delo fikcije, Kuća incesta (1936), sadrži aluzije na kratku seksualnu vezu koju je Nin ostvarila sa svojim ocem 1933. godine: dok je bila u poseti Francuskoj, tridesetogodišnja Anais imala je incestoznu vezu sa svojim ocem.[15] 1944. godine objavila je zbirku kratih priča pod nazivom Pod staklenim zvonom, koju je recenzirao Edmund Vilson[9].

Nin je pisala i stručne tekstove, u vidu kritičkih evaluacija - D. H. Lorens: Neprofesionalna studija, kao i Roman budućnosti (1968), u kome govori o svom pristupu pisanju i književnosti[9].

Privatni život uredi

Prema njenim dnevnicima,1931-1934., Nin je sa Milerom živela boemski u Parizu. Njen muž Gajler ne pominje se uopšte u prva dva venca njenih dnevnika, iako je u uvodu naglašeno da je udata. Dnevnici, uređeni od strane njenog drugog muža Ruperta Pola, nakon njene smrti, govore da je njena veza sa Milerom bila strastvena i uglavnom fizička, i da je ona verovala da je abortirala njegovo dete 1934. godine.

Godine 1947., sa 44 godine, Anais upoznaje Ruperta Pola, nekadašnjeg glumca, u liftu na putu do mesta gde se održavao žur[9]. Pol je bio šesnaest godina mlađi od nje, ali to ih nije zaustavilo i počeli su se zabavljati. 17. marta 1955. godine, još uvek u braku sa Gajlerom, udala se za Pola u Kvarcsajtu, Arizoni[16]. Gajler će za ovaj brak saznati tek nakon njene smrti.

1966. Anais je poništila brak sa Polom, zbog legalnih problema koji su se pojavili kada su i Gajler i Pol pokušali da je zavedu kao izdržavano lice na svojim federalnim taksama[17]. Uprkos poništenju braka, Nin i Pol nastavili su živeti zajedno sve do njene smrti 1977. godine. Prema Barbari Kraft, Anais je pred smrt pisala Gajleru moleći ga za oproštaj, na šta joj je Gajler pisao rekavši da je zbog nje u životu pronašao smisao.[18]

Nakon Gajlerove smrti 1985. godine, autentične verzije dnevnika uredio je i objavio Pol[19].

Smrt uredi

Dijagnostikovan joj je rak cerviksa 1974. godine[19]. Borila se sa rakom nekoliko godina, dok je metastazirao, izvođeni su joj mnogi zahvati i primala je hemoterapiju. Usmrtio ju je 14. januara 1977. godine u Siders-Sinai medicinskom centru u Los Anđelesu, Kalifornija[20].

Njeno telo je kremirano i njen pepeo je posut po zalivu Santa Monika u Sireninoj uvali. Gajlerov pepeo, posle njegove smrti 1985. godine, biće rasut u istoj uvali. Pol je preuzeo ulogu glavnog urednika njenih spisa i potrudio se da u periodu od 1985. godine pa do svoje smrti 2006. objavi što više sirovih verzija njenih dnevnika i knjiga. Originali njenih dnevnika nalaze se u biblioteci Univerziteta u Kaliforniji, Los Anđeles.

Nasleđe uredi

Procvat feminističkog pokreta 1960-tih godina HH veka dao je neki širi kontekst i perspektivu pisanja za Nin, što je iskoristila održavajući predavanja po univerzitetima; međutim, Nin je sebe odvojila od političkog aktivizma tog pokreta.[5] 1973. godine, Nin je dobila doktorat ad honorem. Pred samu smrt 1976. godine, Los Anđeles tajms joj je dodelio titulu Žena godine.[21]

Filip Kaufman je režisirao film Henri i Džun 1990. godine na osnovu istoimenog ciklusa dnevnika. Anais Nin je u filmu igrala glumica Maria de Medeiros.

U februaru 2008. godine pesnik Stiven Rejns organizovao je Anais Nin u 105 u Hamer muzeju, Vestvud, Los Anđeles.[22] Rejns je rekao: "Nin se zbližila i formirala duboka prijateljstva sa mnogim ženama i muškarcima decenijama mlađim od sebe. Neki od njih još uvek žive u Los Anđelesu i mislio sam da će biti izuzetno okupiti ih kako bi podelili svoje iskustvo sa (Nin)."[23] Bebe Baron, pionir elektronske muzike i dugogodišnja prijateljica Anais, poslednji put se pojavila u javnosti na ovom događaju.[24]

Bibliografija uredi

Dnevnici i pisma uredi

Fikcija uredi

Romani uredi

Kratke priče uredi

Dokumentarna književnost uredi

Filmografija uredi

Reference uredi

  1. ^ Fenner, Andrew. "The Unique Anais Nin"
  2. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931–1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. str. 125.
  3. ^ Stuhlmann, Gunther. A Spy In The House Of Love (Foreword). Swallow Press. p. 3.
  4. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931–1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. str. 183.
  5. ^ a b Liukkonen, Petri. "Anaïs Nin profile". kirjasto.sci.fi (in Finnish). Finland: Kuusankoski Public Library
  6. ^ Anais Nin (1966). Journal (1931–1934). Paris: Le Livre de Poche. str. 138, 171—172, 237, 404, 505. , passim.
  7. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931–1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. str. 276.
  8. ^ Nin, Anaïs (1967). The Dairy of Anaïs Nin (1934–1939). 2. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-156-26026-8. str. 17–25.
  9. ^ a b v g Fraser, C. Gerald (January 16, 1977). "Anais Nin, Author Whose Diaries Depicted Intellectual Life, Dead". The New York Times. Retrieved September 1, 2017.
  10. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931–1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. str. 15–60.
  11. ^ a b Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931–1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. str. 96.
  12. ^ Gertzman, Jay A. (2011). Bookleggers and Smuthounds: The Trade in Erotica, 1920-1940 (Reprint ed.). University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-812-20585-5. str. 344.
  13. ^ Raab, Diana (November 3, 2016). "The Sexual Censorship Controversy". Psychology Today. Retrieved October 5, 2017.
  14. ^ The Editors of Encyclopædia Britannica. "Anaïs Nin". Encyclopædia Britannica. Retrieved October 6, 2017.
  15. ^ Charnock, Ruth (2014). „Incest in the 1990s: Reading Anaïs Nin's 'Father Story'” (PDF). Life Writing. 11: 55—68. S2CID 162354162. doi:10.1080/14484528.2013.838732. 
  16. ^ Woo, Elaine (July 26, 2006). "The Ranger Who Told All About Anais Nin's Wild Life". Los Angeles Times. Retrieved October 4,2017.
  17. ^ Woo, Elaine (2006-07-27). "Rupert Pole, executor of exotic works by Anaïs Nin". Boston Globe. Retrieved 2011-02-16.
  18. ^ Kraft, Barbara (2013). Anaïs Nin: The Last Days. Pegasus Books. str. 200. ISBN 978-0-9889687-5-2. 
  19. ^ a b Woo, Elaine (July 26, 2006). "The Ranger Who Told All About Anais Nin's Wild Life". Los Angeles Times. Retrieved 8 August2012.
  20. ^ Herron, Paul (1996). Anaïs Nin: A Book of Mirrors. Sky Blue Press. str. 235. ISBN 978-0-965-23640-9. 
  21. ^ "Times Woman of the Year – Anais Nin". Los Angeles Times. June 6, 2011. Retrieved February 2, 2015.
  22. ^ Kosnett, Rena (February 6, 2008). "All About Anais Nin". LA Weekly. Retrieved October 5, 2017.
  23. ^ "Writer garners personal praise". The Daily Bruin. University of California, Los Angeles. February 12, 2008. Archived from the original on May 24, 2008.
  24. ^ "The First Lady of Electronic Music Passes: Bebe Barron". Echoes. 2008-04-21. Retrieved October 4, 2017.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анаис_Нин&oldid=27389921”