Википедија

Ana Vintur

Ana Vintur (engl. Anna Wintour; London, 3. novembar 1949) je britansko-američka novinarka i urednica, glavni urednik časopisa Vog (Vogue) od 1988, direktor dizajna (umetnički direktor) Konde Nasta i izdavač Voga od 2013. Sa svojom poznatom bob frizurom i tamnim sunčanim naočarima je postala veoma važna figura u svetu mode, nagrađivana zbog svoje pažnje na modne trendove i podrške koju pruža mladim dizajnerima.[1]

Ana Vintur
Ana Vintur 2019. godine
Datum rođenja(1949-11-03)3. novembar 1949. (74 god.)
Mesto rođenjaLondon
SupružnikShelby Bryan
RoditeljiČarls Vintur
Eleonor Bejker

Biografija uredi

Porodica uredi

Ana je rođena 3. novembra 1949. godine u Hampstedu u Londonu. Roditelji su joj Čarls Vintur (1917-1999), takođe izdavač i urednik mnogih časopisa, i Eleonor Bejker[2][3](1917-1995), Amerikanka, ćerka profesora prava na Harvardu.  Njeni roditelji su se venčali 1940. i razveli 1979. godine.[4]  Ana je dobila ime po svojoj baki sa majčine strane, Ani Bejker, ćerki trgovca iz Pensilvanije.[5]

Rođena je kao jedno od četvoro dece. Njen stariji brat, Džerald je kao dete poginuo  u saobraćajnoj nesreći.[2] Jedan od njene mlađe braće, Patrik, takođe novinar, je sada diplomatski urednik časopisa Gardijan.[6] Džejms i Nora Vintur rade u lokalnoj samoupravi u međunarodim nevladinim organizacijama.[2][7]

Ona je takođe poreklom iz plemenite porodice. Po očevoj strani, njen predak je krajem 18. veka bila književnica Elizabet Kavendiš, vojvotkinja od Devonšira, i njen prvi muž Džordž Tomas Foster, irski političar.[8]

Detinjstvo i mladost uredi

U svojoj mladosti Ana je pohađala školu u Londonu (North London Collegiate School), gde se često protivila kodeksu oblačenja. Sa 14 godina je počela da nosi svoju čuvenu bob frizuru.[9] Počela je da se interesuje za modu prateći modne časopise koje joj je baka slala iz Amerike.[10] Njen otac se redovno konsultovao sa njom kada je razmišljao o idejama za povećanje publike na tržištu mladih.[9]

Karijera uredi

Ana smatra da je njen otac najviše zaslužan što se ona bavi modom i novinarstvom.[10] On joj je pronašao prvi posao kada je imala 15 godina u jednom uticajnom butiku u Londonu. Sledeće godine napušta školu i odlazi na obučavanje u Harods, jednu od najpoznatijih robnih kuća na svetu. Takođe je i na zahtev svojih roditelja išla na časove mode u susednu školu. Uskoro je od svega toga odustala govoreći: „Ili se razumeš u modu ili ne“. Jedan od njenih starijih momaka, Ričard Njuvil, joj je pružio prvo iskustvo u  produkciji časopisa u njegovom popularnom časopisu „Oz“.  

Svoju  karijeru u modnom novinarstvu počinje  1970. godine kada se  britanski Harpers Bazar ujedinio sa časopisom Kvin, gde je zaposlena kao jedan od prvih pomoćnih urednika.  Još tada je govorila svojim saradnicima da želi da uređuje Vog.  Zbog dugih neslaganja sa rivalkom Min Hog, napustila je taj posao i sa svojim tadašnjim partnerom Džonom Bredšom se preselila u Njujork.[2][9]

U Njujorku je postala mlađi urednik njujorškog Harpers Bazara 1975. godine. Njen revolucionaran rad i snimanja su navela tadašnjeg urednika Tonija Mazolu da je posle devet meseci otpusti. Nekoliko meseci kasnije Bredšo joj je pomogao da doboje svoj prvi posao modnog  urednika u časopisu Viva. To je bio prvi posao da je mogla da ima svog ličnog asistenta, čime je počela njena reputacija zahtevne i teške šefice.[9]

Magazin Viva je 1978. godine ugašen. Ana je odlučila tada da napravi pauzu sa poslom. Takođe je raskinula sa Bredšom i započela novu vezu sa francuskim muzičkim producentom Mišelom Estebanom.  Vratila se na posao 1980. godine kao modni urednik ženskog časopisa Savi.[11]

Sledeće godine je postala modni urednik časopisa  Njujork.[12] Tu je njen rad konačno počeo da privlači pažnju. Urednik Edvard Konser je nekada čak kršio veoma stroga pravila i dopuštao joj da radi na drugim odeljenjima časopisa. Mnogi su je hvalili i bivša koleginica joj je organizovala intervju u Vogu sa urednicom Voga Grejs Mirabelom koji se završio kada joj je rekla da želi njen posao.[9]

 

Počela je da radi za Vog 1983. godine posle razgovora sa Alekskom Libermanom,  uredničkim direktorom izdavačke kuće Konde Nast, koja je izdavač Voga. Sa njim je vodila velika nadmetanja čime je udvostručila platu i postala prvi kreativni direktor časopisa, posao sa nejasno definisanim odgovornostima.  Promene koje je često pravila bez Mirabelinog znanja su često izazivale neslaganje sa zaposlenima. Počela je da se zabavlja sa dečjim psihologom Dejvidom Šaferom iz Londona. Oni su se venčali 1984.[9]

Dobila je svoju prvu uredničku poziciju 1985. godine preuzimajući britanski Vog posle penzionisanja Beatriks Miler. Kada je postala glavna, zamenila je mnoge zaposlene  i uspostavila mnogo veću kontrolu nad časopisom nego bilo ko od njenih prethodnika.  Promene koje je unosila učinile  da časopis više bude u sklanu sa američkim izdanjem Voga.[9][12]

Vinturova se vratila u Njujork 1987, a 1988. godine je postala glavni urednik američkog Voga koji je pod  uredništvom Mirabele postao fokusiraniji na način života nego na modu. Ljudi u industriji su se plašili da će ih američki El prestići.[9][11][13] Ana je pravila velike promene u sastavu zaposlenih i promenila je  izgled  naslovnih strana. Njene naslovne su pokazivale više tela i slikane su napolju, za razliku od Mirabelinih koje su  uglavom bile portreti poznatih  modela u studiju.[11] Ana je unajmljivala manje poznate modele i mešala je jeftinu sa odećom visoke mode. Prvi broj koji je ona uredila izašao je u novembru 1988. godine u saradnji sa fotografom Piterom Lindbergom sa slikom Mikejle Burke u izbledelim farmerkama od 50$ i jakni sa kristalima francuskog dizajnera koja je koštala 10 000$. To je bio prvi put da je model na naslovnici  Voga nosila farmerke.[13] Ovo je bio veliki uspeh.  Ana je 2015. godine izjavila da joj je to omiljena naslovna zbog toga što je bila toliko drugačija od svih prethodnih i jer se sve desilo veoma spontano.[14]

U devedesetim pod njenim vođstvom magazin se ponovo fokusirao na modu. Vog je zadržao na tržištu pored tri najveća konkurentna časopisa: El, Harpers Bazar i časopis Mirabela(nazvan po Grejs Mirabeli). Njena najveća kokurencija je bila Tina Braun koja je bila urednica Veniti  Fera  i kasnije Njujorkera.[9]

U dvehiljaditim došlo je do mnogih promena u sastavu zaposlenih zbog toga što su mnogi urednici napuštali Vog zarad nekih drugih poslova u izdavaštvu.[13]

Njena bivša asistentkinja je 2003. godine napisala roman „I đavo nosi Pradu“ za čiji glavni lik se veruje da se zasniva na Ani. Kasnije 2006. godine objavljen je film na osnovu knjige.[15]  

U septembru 2004. godine, izdato je najduže mesečno izdanje ikada napravljeno u to vreme, imalo je 832 strane. Vinturova je takođe nadgledala izdavanje  Teen Vogue, Vogue Living i  Men's Vogue.  To je bio veliki uspeh jer je Teen Vogue  imao odličnu zaradu jer je imao više reklama, a Men's Vogue    je sa 164 strane bio prvi časopis čije prvo izdanje je imalo toliko strana u kompaniji Konde Nast.[16] Takođe je proglašena za urednika godine za ovo proširenje brenda.

Kraljica Elizabeta ll ju je imenovala za službenika reda britanske imperije u čast svog rođendana 2008. godine.[17] Ta godina je generalno bila veoma teška zbog svetske finansijske krize. Posle toga na naslovnici aprilskog broja bio je Lebron Džejms i Žizel Bindšen, koji su izazvali kritike zbog izazivanja rasnih stereotipa.[18] Sledećeg meseca  luksuzna haljina Karla Lagerfelda koju je  nosila na Met Gali proglašena je za „Najgori modni pogrešni korak 2008.“ Krajem godine decembarsko izdanje je na naslovnoj imalo komentar Dženifer Aniston na Anđelinu Džoli, zbog čega su mnogi mislili da je izgubila svoj osećaj. Te godine raširile su se glasine da Ana ide u penziju, ali Konde Nast ju je branio na čitavoj strani u Njujork Tajmsu, ali takođe mnogi čitaoci su davali primedbe kako je časopis postao predvidljiv.[19]

Počela je više da se pojavljuje u javnosti 2009. godine govoreći da ne ide u penziju.[20] U septembru je izašao dokumentarac o nastanku septembarskog izdanja iz 2007. godine.[21]

Konde Nast je 2013. godine objavio da ona preuzima mesto umetničkog direktora svih časopisa koje poseduje kompanija, dok ostaje u Vogu.[22] U januaru 2014. godine Metropolitenski muzej umetnosti  je svoj kompleks instituta za kostime nazvao po njoj „Vintur“. Mišel Obama ga je otvorila u maju te godine.[23] Takođe je proglašena za 39. najmoćniju ženu na svetu u američkom biznis magazinu Forbs.

U maju 2017. godine na ceremoniji u Bakingamskoj palati Vinturova je imenovana za Damu-komandira reda Britanske imperije od strane Kraljice Elizabete II  zbog doprinosa modi i novinarstvu.

Tokom godina je počela da se smatra jednom od najuticajnijih ljudi u modi, postavljajući trendove i podržavajući nove dizajnere. Ohrabrila je mnoge modne kuće kao što su Kristijan Dior i da angažuje mlađe dizajnere kao što je Džon Galijano. Njen uticaj se proširio van sveta mode. Uspela je da ubedi Donalda Trampa da dozvoli Marku Džejkobsu da koristi balsku dvoranu u hotelu Plaza, za modnu reviju kada je Džejkobsu i njegovom partneru falio novac.

Prema izveštajima, 2005. godine njena godišnja plata je iznosila 2 miliona dolara.[24] Pored toga je imala i nekoliko povlastica kao što su Mercedes S-klase, dodatak za kupovinu u vrednosti od 200 000$ i Koko Šanel odelo u hotelu Ric u Parizu za vreme evropskih nedelja mode. Predsednik kompanije Konde Nast je tražio da joj se obezbedi i beskamatni kredit od 1,6 miliona dolara za kupovinu njene kuće u selu Grinvič.[9]

Lični život uredi

 

Ana Vintur ima dvoje dece sa Dejvidom Šaferom: Čarlsa (poznatijeg kao Čarli) rođenog 1985. i Ketrin (poznatije kao Bi) rođene 1987. godine.[25] Ona i Dejvid su se razveli 1999. godine.[9]

Ana je takođe i filantrop. Često organizuje dobrotvorne događaje na kojima je do sada skupila 50 miliona dolara za Centar za kostime u Metropolitanskom muzeju umetnosti u Njujorku. Takođe je skupila preko 10 miliona dolara za dobrotvorne organizacije za borbu protiv side, od 1990. godine.[12]

Živi u selu Grinvič.[26] Tvrdi da se ujutru budi pre 6, igra tenis i posle sređuje kosu i šminku, a posle ide u svoju kancelariju u Vogu. Na modne revije uvek dolazi mnogo ranije zbog toga što za to vreme obavlja telefonske pozive i hvata beleške, i takođe kaže da tada dobija najbolje ideje. Nikada ne provodi više od 20 minuta na žurkama i svako veče ide u krevet u 10 i 15.[27]

Sve ređe pregleda tekstove za časopis. Njeni saradnici tvrde da čita sve što je napisano, ali bivši saradnik Ričard Stori tvrdi da retko čita umetničke izveštaje i pregleda Vogove knjige. Na početku karijere je često pisanje teksta ostavljala drugima  i kolege tvrde da ima minimalne veštine na terenu. Danas ne piše gotovo ništa za časopis sem mesečnog pisma urednika.[9]

Ima tri pomoćnika sa punim radnim vremenom, ali često ume da iznenadi javljajući se sama na telefonske pozive. Često isključuje svoj mobilni  telefon za vreme ručka, da mirno može da jede. Obično za ručak jede biftek ili hamburger bez peciva.

Ana je često opisana kao veoma emocionalno odsutna osoba od strane ljudi koji je poznaju, čak i od njenih najbližih prijatelja. Mnogi smatraju da kada je postala važna osoba u javnosti jednostavno je zatvorila veliki deo svoje ličnosti.[28] Mnogi misle i da ona uživa u tome da je veoma nedostupna. Ona kaže da je zavidela svom ocu koji je bio veoma hladan i nedodirljiv. Ali mnogi njeni saradnici su rekli da je sklona eksplozijama nezadovoljstva i zbog toga je dobila nadimak „Nuklearna Vintur“, koji ona ne voli i lično je molila Njujork Tajms da taj nadimak ne koristi.[9] Ona je često umela da bude veoma gruba sa ljudima, nikad se nije spijateljivala sa ličnim asistentima, nikada nije pričala sa mlađim osobljem  i niko nikad se sa njom ne vozi liftom[29].  Opisivana je kao perfekcionista koji stalno postavlja neizvršne, proizvoljne zahteve podređenima.[13] Jednom je morala da plati za lečenje svojih zaposlenih. Sud je 2004. godine presudio da su ona i Šafer morali da plate 104 403 dolara, a Ana je morala još sama da plati 32,639 dolara za rešavanje tužbi protiv njih od strane Odbora za nadoknadu radnika u Njujorku. Njih dvoje nisu platili tih 140 000 dolara za tužbu od bivšeg zaposlenog koji je bio povređen na radu  i nije imao odgovarajuće osiguranje.[30]

Lična modna opredljenja uredi

 

Zbog svoje pozicije njena garderoba se često proučava i imitira. Ranije u svojoj karijeri je kombinovala moderne majice i prsluke sa dizajnerskim farmerkama. Kada je počela da radi u Vogu kao kreativni direktor, ranije autfite je zamenila sa Šanelovim odelima i mini suknjama.[9] To je nastavila da nosi i za vreme obe trudnoće, blago otvarajući suknje na leđima i noseći jakne da to prekrije.[29]  Navedena je kao „jedna od najbolje obučenih ljudi starijih od 50 godina“ u Gardijanu u martu 2013. godine.[31]

Prema njenom biografu, Džeriju Openhajmeru, njene stalnoprisutne naočare za sunce su zapravo korektivne svrhe zbog toga što pati od oštećenja vida, baš kao i njen otac.[9] Izjavila je da su joj njene naočare kao neka vrsta oklopa, a takođe joj i omogućavaju da zadrži reakcije sa revija za sebe.

Mogo puta je bila optuživana od organizacija za životinjska prava zbog toga što je nosila krzno i koristila ga na naslovnim stranama i mnogim fotografijama u časopisu.[10] Prestala je da broji koliko puta je bila napadnuta od aktivista. U Parizu 2005. godine su je gađali pitom od tofua dok je čekala da uđe na modnu reviju brenda Kloji.[32]

Politika uredi

Ana je podržavala Demokratsku stranku od kako se Hilari Klinton kandidovala za Senat 2000. godine, Džon Kerijeve  kandidature za predsednika 2004. godine i služila je i mnogo doprinela izborima Baraka Obame 2008. i 2012. godine [33]

Zajedno sa Sarom Džesikom Parker je istih godina priređivala dobrotvorne večere od pedesetoro ljudi gde su po svakom mestu dobijale 40 000 dolara. To je bila večera u kući Sare Dž. Parker na kojoj su prisustvovali  Meril Strip, Majkl Kors i Trej Lard koji je bio izvršni reklamni direktor među njima. Isto tako se udruživala sa Kalvinom Klajnom i Harvijem Veinstejnom u prikupljanju sredstava za vreme Obaminog prvog predsedničkog mandata, čak je i Dona Karan bila jedna od prisutnih [33].  Kada je bivši direktor komunikacija u Vogu podneo ostavku  2013. godine Ana je htela da zaposli nekoga ko ima političku prošlost. Uskoro je zaposlila Hildi Kurik koja je učestvovala u sakupljanjima sredstava za Demokratski Nacionalni Komitet i Obaminu prvu kampanju.[34] Podržala je i Hilari Klinton i njenu  predsednički kampanju 2016. godine, nalazila se na njenoj listi bogatih donatora  i takođe je bila njen konsultant što se tiče odabira odeće za najbitnije momente kampanje.[35]

Elitizam uredi

Jedna česta kritika na njeno uredništvo se odnosila na to što je Vog povećavao pojavljivanje poznatih osoba na naslovnicama i njena insistiranja na oni ispune svoje standarde.[29] U skorije vreme je rekla Opri Vinfri da treba da smrša za sliku na naslovnici. Isto tako je govorila Hilari Klinton da ne treba da nosi plavo odelo.[13] Na Met Gali 2006. godine, na kojoj je tema bila Anglomanija, Ana je rekla da će lično da izabere odeću za mnoge istaknute ličnosti kao što su Dženifer Lopez, Kejt Mos, Donald Tramp i Dijana fon Fustenberg.[29]

 

Ubeđujući dizajnere da daju odeću  poznatim ličnostima, koji su se zatim fotografisali ne samo za Vog, već i za druge opštije časopise kao što su Pipl i As, neki u industriji su smatrali da Ana previše sve to  kontroliše, posebno zbog toga što nije uključena u stvaranje ili proizvodnju odeće. Tvrdi se da je ubila grandž modu jer je svojim dizajnerima govorila da neće koristiti njihove radove ako se ne posvete glamuroznijoj modi.

Takođe se i još jedan od pisaca u Vogu požalila da je Vinturova isključivala obične žene iz časopisa, koje su uglavnom i bile pratioci tog magazina. Prema njenoj tvrdnji, kada je Vog objavio članak o raku dojke koji je trebalo da prati priču jedne stjuardese, Ana je tražila da se umesto nje intervjuiše uspešna poslovna žena iz više klase koja je takođe imala rak.[13] Optužena je da se čak izdvaja i od svojih vršnjaka. Često na revijama traži da je smeste podalje od urednika drugih modnih časopisa.

Na nedelji mode u Milanu 2008. godine, ona je zatražila da se neke ključne revije premeste da budu ranije da bi i drugi američki urednici mogli da stignu da se vrate kući pre Pariške nedelje mode. To je dovelo do žalbi. Drugi urednici su morali da žure na ranije revije, a manje poznati dizajneri su premešteni za kasnije u nedelji i zbog toga su bili lišeni važne publike. Dolče & Gabana su rekli da italijanska moda postaje sve manje popularna i da se Milano pretvara u „besmisleni cirkus“.[traži se izvor]

Đorđo Armani, koji je bio jedan od ko-organizatora Met izložbe sa superherojskim kostimima sa Anom Vintur, privukao je pažnju svojim zamerkama. Iako je tvrdio da ne shvata zašto je ljudi toliko ne vole, rekavši da je i on ravnodušan, nadao se da ona nije jednom prokomentarisala da je „Armani era gotova“. Optužio ju je da više voli francusku i američku modu nego italijansku.[36]

Njene primedbe o gojaznosti su  više puta izazvale burne reakcije. Bivši glavni urednik američkog Voga Andre Lion Teli je jednom izjavio da je Ana od njega zahtevala da smrša, dodavši i da su devojke u Vogu premršave jer Ana ne voli ljude koji nisu takvi. Takođe je i od Opre Vinfri tražila da znatno smrša da bi mogla da se pojavi na naslovnici Voga.[37] U emisiji 60 minuta, Ana je izjavila da su građani Mineapolisa građeni kao kuće, što je izazvalo primedbe građana, s obzirom da je Mineapolis prograšen za jedan od najzdravijih gradova u Americi.

Mnoge kolege, saradnici i prijatelji su je branili u javnosti, govorivši da Ana privatno nije toliko neprijatna kako se opisuje već da je veoma konkretna u tome šta želi a šta ne, a njeno "hladno" ponašanje opisuju kao tradicionalnu britansku stidljivost.

Ana je iznenadila javnost kada je razvila odnose sa porodicom Kardašijan i Kanjem Vestom, što je dovelo do toga da se Kardašijan-Vestovi  pojave na naslovnici Voga. Vintur je, kako se izveštava, komentarisala da je bilo dosadno imati samo "ljude sa visokim stilom" u časopisu, a njena odluka da se pribegne takvim ličnostima dovela je do toga da neki optužuju časopis da preuzima očajničke mere da privuče pažnju.[38] Ona je nastavila da održava veze sa njima.

Reference uredi

  1. ^ „Ana Vintur: Priča o veoma uspešnoj i pomalo čudnoj ženi”. COSMOPOLITAN (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  2. ^ a b v g Askinasi, Rachel; Stone, Madeline. „Vogue's editor-in-chief Anna Wintour is worth an estimated $35 million. From her first job in retail to front-row seats at NYFW, here's what her career and life have been like.”. Business Insider. Pristupljeno 2020-04-13. 
  3. ^ „404 Not Found”. www.freebmd.org.uk. Pristupljeno 2020-04-13. 
  4. ^ „FreeBMD Entry Info”. www.freebmd.org.uk. Pristupljeno 2020-04-13. 
  5. ^ Oppenheimer, Jerry (2007). Front Row: Anna Wintour: The Cool Life and Hot Times of Vogue's Editor in Chief. St. Martin's Publishing Group. str. Eleanor Baker, an American, met Wintour at Cambridge University in England in the fall of 1939 ... [Her mother], Anna Gilkyson Baker, for whom Anna Wintour was named, was a charming, matronly, somewhat ditzy society girl from Philadelphia's Main Line ...". ISBN 1429907630, 9781429907637 Proverite vrednost parametra |isbn=: invalid character (pomoć). 
  6. ^ „Patrick Wintour | The Guardian”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  7. ^ ei-ie.org (7. 2. 2019). „"Collective bargaining and gender equality: a testament to women trade unionists", by Jane Pillinger and Nora Wintour”. Worlds of Education (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  8. ^ Masters, Brian (1981). Georgiana Duchess of Devonshire. London, UK. ISBN 0-241-10662-1. 
  9. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Oppenheimer 2007 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFOppenheimer2007 (help)
  10. ^ a b v The September Issue
  11. ^ a b v „"From Venus To Minerva" by Christina Larson”. 2006-11-28. Arhivirano iz originala 28. 11. 2006. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  12. ^ a b v „ANNA WINTOUR ELECTED HONORARY TRUSTEE - the Metropolitan Museum of Art”. www.metmuseum.org. Pristupljeno 13. 04. 2020. 
  13. ^ a b v g d đ Fortini, Amanda (2005-02-10). „Defending Vogue's evil genius”. Slate Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  14. ^ „Anna Wintour on the Future of Print, Hillary, and How She Feels About Her Reputation”. The Cut (na jeziku: engleski). 2015-05-04. Pristupljeno 2020-04-13. 
  15. ^ „Inside Anna Wintour's Private World”. E! Online (na jeziku: engleski). Sun Nov 03 07:00:00 PST 2019. Pristupljeno 2020-04-13.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  16. ^ „Anna Wintour: Editor-In-Chief, VOGUE”. Folio (na jeziku: engleski). 2006-03-29. Pristupljeno 2020-04-13. 
  17. ^ „The London Gazette”. 
  18. ^ Sherwell, Philip (2008-03-30). „Race row over 'King Kong' Vogue cover” (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 2020-04-13. 
  19. ^ „Will Fashion Queen Anna Wintour Lose Her Crown? | Page Six Magazine | The New York Post”. 2009-03-23. Arhivirano iz originala 23. 03. 2009. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  20. ^ Wischhover, Cheryl (10. 4. 2014). „Watch: Anna Wintour Defends Her 'Bitchiness' on 60 Minutes”. Fashionista (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  21. ^ „The September Issue, the documentary feature film”. 2009-02-28. Arhivirano iz originala 28. 02. 2009. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  22. ^ Wilson, Eric (2013-03-12). „Condé Nast Adds to Job of Longtime Vogue Editor”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  23. ^ „First Lady Michelle Obama Opens the Costume Institute's Anna Wintour Costume Center”. www.metmuseum.org. Pristupljeno 13. 04. 2020. 
  24. ^ „Who Makes How Much - New York's Salary Guide 2005 - Nymag”. New York Magazine (na jeziku: engleski). 16. 9. 2005. Pristupljeno 2020-04-13. 
  25. ^ „Are Anna Wintour's Kids Into Fashion? Meet Bee and Charles Shaffer”. Closer Weekly (na jeziku: engleski). 2019-11-06. Pristupljeno 2020-04-13. 
  26. ^ Kurutz, Steven (2016-09-28). „What Do Anna Wintour and Bob Dylan Have in Common? This Secret Garden”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  27. ^ „Vogue documentary tries to get a read on the chilly Wintour”. The National (na jeziku: engleski). 3. 8. 2009. Pristupljeno 2020-04-13. 
  28. ^ Brockes, Emma (2006-05-26). „What lies beneath”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2020-04-13. 
  29. ^ a b v g Staff, Guardian (2006-06-25). „Meet the acid queen of New York fashion”. The Observer (na jeziku: engleski). ISSN 0029-7712. Pristupljeno 2020-04-13. 
  30. ^ Gawker (18. 5. 2004). „Anna Wintour: Worker's Comp”. Gawker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  31. ^ Cartner-Morley, Jess (2013-03-29). „The 50 best-dressed over-50s – in pictures”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2020-04-13. 
  32. ^ „USATODAY.com - Anti-fur demonstrators hit 'Vogue' editor with a pie in Paris”. usatoday30.usatoday.com. Pristupljeno 2020-04-13. 
  33. ^ a b Peters, Jeremy W. (2012-06-15). „Power Is Always in Vogue”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  34. ^ „Hildy Kuryk, Jarrod Bernstein”. The New York Times (na jeziku: engleski). 2007-06-24. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  35. ^ „Styling Politicians in the Age of Image Wars”. The Business of Fashion (na jeziku: engleski). 2016-07-28. Pristupljeno 2020-04-13. 
  36. ^ Peck, Sally (2008-02-21). „Giorgio Armani attacks Vogue's Anna Wintour” (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 2020-04-13. 
  37. ^ „Vogue fat comment raises group's ire - Pittsburgh Tribune-Review”. 2007-11-14. Arhivirano iz originala 14. 11. 2007. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  38. ^ „Anna Wintour Implies That Kim Kardashian and Kanye West Are Not 'Deeply Tasteful'”. Time (na jeziku: engleski). 19. 11. 2014. Pristupljeno 2020-04-13. 

Literatura uredi

  • Oppenheimer, Jerry (2007). Front Row: Anna Wintour: The Cool Life and Hot Times of Vogue's Editor in Chief. St. Martin's Publishing Group. ISBN 9781429907637. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ана_Винтур&oldid=27725372”