Војвода

војсковођа, често као владар, који је комбиновао административне и војне функције
(преусмерено са Војвоткиња)

Војвода (лат. belli dux) је термин словенског порекла, који је првобитно означавао војног заповедника. Касније се термин почиње користити за гувернера провинције. Термин војвода је коришћен у средњовековним српским, бугарским, румунским, руским, пољским и мађарским државама.

Краљевске и племићке титуле
Crown of Serbia.svg
Цар и царица
Краљ и краљица
Поткраљ и поткраљица
Надвојвода и надвојвткиња
Инфант и инфанта
Велики војвода и велика војвоткиња
велики принц и велика принцеза
Војвода и војвоткиња
Принц и принцеза
Маркиз и Маркиза
маркиз и маркиза
Маркгроф и маркгрофица
Гроф и грофица
Гроф и грофица

Виконт и виконтица
Барон и баронеca
Баронет и баронета
Витез и дама

По рангу војводе се обично налазе одмах испод краља или краљице, а изнад грофова. Њихов посед називао се војводство. Жена која је управљала војводством, као и супруга војводе, јесте војвоткиња.

У војскама Краљевине Србије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, војвода је био војни чин који је одговарао чину фелдмаршала у већини монархија до завршетка Другог светског рата.[1][2]

У новом веку, ова титула додељује се обично без икаквих територијалних ингеренција као највиши племићки чин у Француској, Португалији, Шпанији, Италији. Војводе у Уједињеном Краљевству никада нису имали војводство, већ само војводску титулу и част.[3]

ИсторијаУреди

Војвода је била висока титула која је у периоду Немањића подразумевала војну функцију, а касније, у време Деспотовине, и војну и цивилну власт у обласној и локалној управи. Још од Немањиног времена војвода је био највиши војни чин после владара. Отуда су војводе припадале кругу најкрупније властеле и заповедали су одредима војске једне или више жупа. Сходно Душановом законику војводе у војсци имају исту власт као и цар; тачније, цар своју власт врховног заповедника преноси на војводе. Војводе добијају апсолутну судску власт и за спорове који спадају у надлежност војног суда.[4]

У време Деспотовине војводе добијају још већи војни значај јер се воде скоро непрестани ратови за одбрану и очување земље, па се тако у њиховој функцији обједињују војна и цивилна власт на повереној им територији. Познати Закон о рудницима деспота Стефана из 1412. године зна само за војводе у чијим је рукама била и војна и управна и судска власт. Једна од мера милитаризације земље била је и та што су ранију властелу-крајишнике, који су управљали крајишта, сада заменили војводе-крајишници, који су добили још већа овлашћења и обавезе.[4] У средњем веку војводе су били владари покрајина и надређени грофовима у градовима, а потом су у феудалним монархијама били су најближи пратиоци краља или краљице. Ипак, постојали су и суверене војводе, те је појам имао различит садржај у различитим крајевима иу различитим историјским периодима.

Титула војводе постоји и у босанској држави Котроманића, као и у Зети Црнојевића. У Зети Црнојевића, титула се одржала и после пада земље под турску власт, када су војводе постале племенске старешине у Црној Гори и Херцеговини. Према народној традицији, назив војводе или великог војводе преузимају, у току Првог и Другог српског устанка, народни прваци који су се истакли у рату, потискујући тако кнежеве као старе органе власти. У Првом српском устанку и означавала је војног команданта области за разлику од нахијски кнеза који је био цивилни управник. Иначе, овај славизам ушао је и у османски речник. У XV веку у османским документима (на српском језику) термин војвода био је синоним за крајишког бега и санџак-бега. У овом царству титулу војводе носило је и лице задужено да управља поседима (хасова) санџак-бега у једној или више нахија, као и поседима других високих државних достојанственика и припадника царске породице. У Србији средњег века војвода је представљау управника пограничне области-крајине и властелина са војним компетенцијама за разлику од жупана који је имао искључиво управне компетенције. Назив војвода, за команданта оружаних јединица сачувао се и након пада под Турке па су сењски ускоци своје вође називали војводама. У јужним српским крајевима и у Македонији назив војвода користио се као синоним за хајдучког харамбашу. Предање приписује ову титулу историјским личностима, као и ликовима из народне епике, нпр. косовски јунак Милош Обилић. А главни јунак лепе народне песме о опсади и паду града Сталаћа на Морави је војвода Пријезда. Ову титулу су носили „Арнаутин чувар манастира Девич и Дечана“ (реч је о познатим „манастирским војводама"). Војводе су, од самог почетка (XIX век), имале вође герилских чета ВМРОа и српских четника у време борби за Македонију.[5]

Племићка титулаУреди

У Хабзбуршкој монархији је командант српских одреда називан војводом од краја 17. века, а Срби су у Монархији по привилегијама имали право на избор војводе што у пракси није учињено до 1849. иако су Срби на томе настојавали. Први војвода у Хабзбуршкој монархији био је Јован Монастерлија. Када је проглашена Српска Војводина 1848. године, за првог војводу је биран Стеван Шупљикац, а после њега је титулу српског војводе узео аустријски цар Франц Јозеф и његов наследник Карл I.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Институт за новију историју Србије, Београд. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.