Харамбаша из Далмације. Око 1875. године

Харамбаша или арамбаша (тур. Harami Başı) је био термин код јужних словена. Као титуларни назив за вође самоорганизованих добровољних чета (одметничких побуњеника унутар територије Османског царства). Овај термин се користио код словена исмалске вероисповести који су користили арапски језик и писмо, да означе вођу групе хајдука и криминалаца. у Српском језику, је почео да се користи у записима од 18. до 19. века када се користио у епским песмама и легендама. Иако се касније уводи термин, Српске епске песме наводе Харамбаше као појединце који су због јуначких дела у колективној свести упамћени још од 15. века. У том периоду епске књижевности 18. и 19. век, термини харамбаша и харамија преко епских песама за Српски народ сибмолично представљају вође отпора унутар Османске империје, све до обнове регулативне владавине права код Срба и коначног ослобођења већине балкана од османлија [1][2][3]. Израз Харамбаша је код Срба заправо представљао заменску титулу истог значења типа Војвода, Војсковођа, Капетан. У неким Српским епским песмама и легендама назив Харамбаша постаје титула скоро једнака у значењу као титула Сердара. Иако је харамбаша заправо супротност Сердара који је вођа легитимне војске. Који признаје и поштује територију и законе османског царства, на чијој су територији тада и уживали одређене погодности[4].

Време великог Турског рата од 1683. до 1699. године је највероватније почетак кориштења речи Харамбаша од стране Османлија, за вође ослободилачких Српских бораца. Одакле касније бива прихваћен у Српском језику и епским песмама, али са другачијим значењем.

ЕтимологијаУреди

По тумачењу Абдуаха Шкаљића[5], етимологија харамбаше означава поглавара побуњеничке војске, изводи се од две речи:

  • харам (арап.) — верски забрањено или од армија, војска
  • баш (тур.) — глава, поглавар (тур. paşa, првобитно тур. başa: поглавар)

Абдулах Шкаљић тумачи етимологију Харамбаше изводећи га из исправног извора. Али у тумачењу није обухватио старије и шире значење речи Харамбаша. Које се изводи из:

  • херема (хебр.) или харам (арап.) означавају забрањено и лоше. Нпр. данас у 21. век се реч харам користи као симбол за храну која не поштује стандард исламских закона, супротно од Халала који је доказ поштовања стандарда припреме хране по исламским законима[6][7].

Етимологија арапског харам се везује за старију реч херема (хебр.) што означава особу коју је јеврејска скупштина (Синедрион) означила као отпадника од вере, јеретика, безбожника. У Српском језику тако специфично верско значење речи, означава византијска реч Анатема. Када се развио термин Харамбаша код исламских народа, он је имао за циљ да означи вођу Харамија а може да означава подједнако мушкарца или жену[8]. У кинематографији исламских земаља, када се из збирке прича хиљаду и једна ноћ, говори о Алибаби и четрдесет разбојника, Алибаба се такође назива и харамбаша са четрдесет харамија. Подједнако може да означава мушкарца или жену зато што се у Турском језику уз реч харам (забрањено) и халал (дозвољено) појављује реч харем (свето место или женски чланови породице), уз коју спонтано и настаје реч харембаша (харемпаша) и харамбаша (харампаша). Етимологија Харамбаше и Харембаше се до усвајања речи Харамбаша као вишезначне речи, изводила из три речи, користећи обавезно реч баса (или паша) и једну од две преостле речи (харам или харем):

  • харем (тур.) води порекло из хебрејског језика, означава свето и неповредиво место или женске чланове породице
  • харам (арап.) означавају забрањено и лоше
  • баша (тур.) — глава, поглавар (тур. paşa, првобитно тур. başa: поглавар, — (срп.) баша-паша: поглавар)

Примери значења речи харамбаша изван Српског језика:

  • (код турака) жену са оштрим језиком[9].
  • (код турака) жену у харему која има негативан утицај на остале жене унутар харема у циљу кршења поретка у харему, махали, завереништва, сплеткарења (изиграва „Пашу од Харема”). Преведено значење би било уношење харама у харему, доношење зла у светом месту…
  • (код турака) вођу одметника, лопова, безбожника на територији османског царства. Оне који ремете мир у местима која су за муслимане предвиђена да буду света и законом регулисана. Реч Харамбаша тада кориштена, има за циљ да одметнике прикаже као физички слабу силу, повезујући их са женама у харему. Код Турака Харамбаша не води хајдуке (сточари или регуларна пешадија) већ Харамије што је означавало лопове, криминалце и отпаднике од друштва[10].

Краљевина Србија и Српска ВојводинаУреди

Код становника исламске вероисповести тај термин означава преступнике у закону. Поред тога, термин Харамбаша у Краљевини Србији и Војводини није део локалне епске књижевности код Срба. Само Вук Караџић који је до 1804 године био лични писар једног од вођа првог српског устанка, Ђорђа Ћурчије. Јесте забележио да је Ђорђе Ћурчија био Харамбаша чете хајдука, током герилских сукоба у Подрињу. Од 1966 године у Мачвански управни округ постоје скупови Церски збор и Хајдучке вечери. То су спортско такмичарски скупови, где се сваке године окупљају Срби из свих Српских округа и региона. Победник такмичења се почасно проглашава Харамбашом [11].

Бока и Црна ГораУреди

Пример једног од најпознатијих бораца из времена великог турског рата који се наводи као најистакнутији харамбаша од стране Турака, династије Петровић Његош и Српске епске књижевности касније је војни капетан Млетачке републике, Драгојло Николић (Бајо Пивљанин). Он је упоредо коришћен од Османлија и Срба као симбол са једне стране, вође разбојника и неверника, док је са друге стране, Србима један од симбола страдања Срба за ослобођење од Османлија. Бајо Пивљанин је као савезник западних хришћана предводио млетачке јединице сачињене од Срба и Морлака против Османлија у многим биткама, типа у Француској, Далмацији, Кандијском рату. Са последњим бојем где је на позив Млетачког провидура у Боку дошао да подржи Бокељски поход на Скадарски санџак. Са циљем територијалног ослобођења Црногорског вијалета који је бранио Сулејман-паша Бушатлија из Скадра. Сукоб војски је био на брду Вртијељка код Цетиња 1685 године, познат као Битка на Вртијељки. По млетачким изворима, хиљаде Српских бораца из Конавала, данашње Боке которске, Његуша, Паштровића, околине Будве итд. су са Бајом Пивљанином и његовом четом, страдали у боју. Са записом хроничара Млетачке републике, да је добро припремљен поход Срба пропао услед издаје савезничких бораца сачињених од хришћанских Морлака (млетачка плаћеничка јединица) који су се повукли и напустили Србе током битке. Као и сведочење Турака и Срба да су Морлаци и нека хришћанска племена из вијалета прешла на страну Сулејмана паше Бушатлије, који је након победе, симболично однео главе Српских бораца, цару у Истанбул где је прогласио победу Турака. То је био први пропагандно значајнији војни пораз приморских Срба и Млетачке републике у организованом опште ослободилачком рату који се завршио 1690-е године првом великом сеобом Срба.

Побуна приморских Срба и других, испраћена наизменично од Млетака, Папске државе и Шпаније. Ослобађа Далмацију и Боку, не престаје поразом на Вртијељци. Па 1692 године, Сулејман Паша Бушатлија бива смртно рањен у новом походу Срба са простора Боке и Млетака на Црногорски вијалет, што је и након битке у Цетиње довело до мировног споразума од 11 тачака којим су гарантована грађанска и верска права унутар тог дела Османског Царства, Српским становницима Црногорског вијалета под Бушатлијама. И самим тим зачетном ослобођењу Црне Горе као Српске слободне територије и наставак ослобођења осталих Српских земаља од Османлија који се касније поново повезао са другим Српским устанцима у велику побуну Срба и протеривање османске војске.

Последњи пример титуле искључиво без утицаја Османске културе унутар Скадарског санџака, имамо у Катунској нахији где је Драшко Поповић 1687. године постављен за Кнеза током кратке уније са жупом Грбаљ где је владало најмање 5 кнезова. Па после мировног споразума након битке на Цетињу 1692. године. постаје Војвода целе Катунске нахије, 1693. године. Након тога Данило I Петровић Његош, године 1718. укида кнежевство и уводи племенско уређење друштва и Сердарство, тада законски свако племе има дужност да изабере свог сердара. Након успостављања световне власти и апсолутног ослобођења од Бушатлија 1852. године настаје Књажевина Црна Гора. Владајућа династија Петровић уводи титулу Капетан, уз постојеће Сердар, Војвода и Сенатор [12]. То су биле званичне титуле у књажевини и на кратко краљевини која траје све до стварања Југославије, притом уз њу се бележи да тадашњи Црногорски званичници, често појединце називају Харамбаша показујући поштовање.

У Црногорски вијалет који је био под владавином Бушатлија до успоставе Књажевине Црне Горе (и књижевности са других простора где су османлије имале велик утицај и владале), Бајо Пивљанин се означавао увек као Харамбаша. За разлику од тог доминантног културног утицаја у Црногорски Вијалет који чак дефинише и стваралаштво Његоша, код Бокеља где је Бајо Пивљанин живео, није се користио термин харамбаша или сердар. Код Бокеља се традиционално задржао титуларни назив Жупан и Капетан. Те титуле су опстале и током млетачког патроната у Боку, када су уз остале титуле имали и титулу Млетачког Провидура. Бококоторски архиви бележе да је Драгојло Николић (Бајо Пивљанин) последње године живота провео у Боку са својом породицом и са неколико стотина његових бораца који са њим трајно мигрирају у Боку. Он је у сачуваним до данас, личним препискама био ословљаван у титуларном контексту само као Поглавица чете[13]. Или на примеру једног Херцеговца који га у писму назива Четобаша [14] што је етимолошки гледано, турцизам са којим се означавао вођа чете или четника. Али за разлику од харамбаше, реч четобаша нема намеру да означи појединца као нелегитимног и вођу лопова, и самим тим прикаже супротну страну (османлије) као легитимне и свете праведнике.

Војна Крајина, Истра и МоровлашкаУреди

У путописној књизи Џорџа Борова „Библија у Шпанији” из 1843 године, Џорџ Боров бележи да упознаје једног Харамбашу у Мадридском затвору. Забележио је и значење тада за енглезе непознатог термина Харамбаша. По наведеној књизи, реч Харамбаша „означава циганина који је вођа банде сачињене од циганских лопова и ханибала у Шпанији и Италији, даље у књизи наводи да су те банде са територије тадашње Италије, одлазиле у Мађарску коју су опустошили почетком 18-века, пљачкајући насеља и правећи разне злочине” [15].

Џорџ Борв овде у контексту Италије, говори о подручју данашње Хрватске, тј. полуострва Истре и Моровлашке који су били у саставу Млетачке републике која се ујединила са Италијом. Отавде су ти канибали из Италије вођени Харамбашама одлазили у Мађарску и правили разне злочине. Ти Морлаци у списима Италијана, подједнако су називани Морлаци или Цигани (zingeri), што одговара опису Џорџа Борова. Млетачка република је пре свог уједињења са Италијом, са друге територије коју је контролисала у модерну Грчку и Албанију, доселила Морлаке на обалу полуострва Истре као и на стару земљу Либурна (Ћићеваца), Велебит и Цетину. Морлаци су задржали у некој мери романски језик и гркокатоличку хришћанску традицију. Због надбројавања затеченог становништва, настаје регија Моровлашка као саставни део Аустроугарске све док Беч није извршио административно преуређење када постају део Војне Крајине након чега се одвајају од Крајине и постају део Хрватске административне заједнице.

Настајање Моровлашке и појаву Ханибализма о којој се распитују Млеци на територију данашње модерне Босне и Хрватске, помиње касније и Петар II Петровић Његош у својој књизи Горски вијенац објављеној 1847. године, тј. четири године након што је Џорџ Боров објавио Библија у Шпанији. Горски Вијенац наводи Млетачко-Латинску политику која је претходила досељавању Морлака у Далмацију и Хрватску. Иако је то настављено и касније по цитату изјаве Војводе Драшка из 17. века, наводи се насилна миграција која је била на планински венац Ћићарија и у тадашњу Папску државу и Млетачку републику, храбрих Хрвата и браће Далматинаца [16]. За приморце се наводи у књизи више пута да су полацмањени они који су прошли кроз миграцију у Латинске земље. Зато се Моровлашка већина над Србима манифестује у Далмацију и Лику и на начин да се на традиционалним зборовима титуларни термин Капетан променио у термин Харамбаша. Иако у старије документе зборова, након ослобађања од Османлија видимо да Срби на истим зборовима користе титулу Капетан. Данас су већину Српских капетанских скупова, који су били везани за Капетана који води збор или скуп, типа Сињска алка која је обновљена 1818. године са Фрањом Трипалом као првим главним Харамбашом, национализовали Хрвати као традицију државе Хрватске заштићене под УНЕСКО. Иако се исти историјски наводе као Српски обичаји са јасним Српским културним елементима, притом уместо титуле Капетана данас користе титулу Харамбаша [17] [18]. Док рецимо Дубровачка алка која датира из 1385. године [19] [20], није обновљена. Дубровачка алка је такође била вођена од капетана, не од харамбаше. Званично је скуп престао да се одржава након великог земљотреса у Дубровнику где страда већина становника. Ту традицију обнавља Матија Бан у виду четничког покрета који оснива у Дубровник. Кроз титулу војног капетана који може да води рат и самим тим церемонијално алку, али без општинског капетана и поморског капетана који би чинили збор.

Књига Драгутина Мићовића „Крајишка Епика” коју је објавио САНУ, 1980. године, је најбољи пример миграције титуларног термина Харамбаша на место термина Капетан у војној крајини. У Крајишке Епике се сабирају и документују јуначке крајишке традиционалне епске песме и историјско-архивске потврде за догађаје о којима исте приповедају. У својим историјским забелешкама аутор наводи да су браћа Мумин и Мустафа Беширевић били Харамбаше, на основу архивских докумената из њиховог времена, 1641. године у којим се исти од стране Срба, наводе као Капетани у Острошцу. Где је очигледно да се у „Крајишке епике” без објашњења, од стране аутора терминолошки поистовећује значење титуле Капетан и Харамбаша[21]. Иста књига анализира и друге архивске документе због потврде веродостојности давног сукоба и смрти крајишког Крешта капетана. Где се извори узимају упоредо из некада сукобљених страна, назначено од босанскохерцеговачко-арбанашких муслиманских и хришћанско-крајишничких списа. У преписима њихове епске историје наводи се да босанскохерцеговачки арбанаси у својим белешкама супротно од крајишника, Крешта Капетана називају Костреш Харамбаша[22]. Што такође потврђује да термин харамбаша није кориштен код Срба на територију данашње Босне и Хрватске, до појаве епских песама и књижевности током 18. и 19. век.

РеференцеУреди

  1. ^ https://www.opsteobrazovanje.in.rs/sta-znaci/harambasa/
  2. ^ https://www.arcanum.hu/en/online-kiadvanyok/Lexikonok-magyar-etimologiai-szotar-F14D3/h-F2416/harambasa-F24A8/
  3. ^ https://ipfs.io/ipfs/QmXoypizjW3WknFiJnKLwHCnL72vedxjQkDDP1mXWo6uco/wiki/Harem.html#cite_note-WordReference-2
  4. ^ http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=55464
  5. ^ Abdulah Skaljic — Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku
  6. ^ https://ras.gov.rs/podrshka-izvozu/standardi-1/khalal
  7. ^ https://fianz.com/halal-and-haram-2/
  8. ^ https://amarilisonline.com/glossary/turske-reci-u-srpskom-jeziku-slovo-h-h/
  9. ^ https://www.opsteobrazovanje.in.rs/sta-znaci/harambasa/
  10. ^ https://amarilisonline.com/glossary/turske-reci-u-srpskom-jeziku-slovo-h-h/
  11. ^ http://www.macvainfo.rs/page.php?secid=2&pageid=2&contid=3674&&model=clanak&ct=pocele-50-hajducke-veceri
  12. ^ http://www.sedmica.me/kako-je-nastala-crna-gora-cetinje-su-naselili-hercegovci/
  13. ^ https://www.pluzine.me/uploads/RAZNO%201/Bajo%20Pivljanin%20u%20istoriji%20knjizevnosti%20i%20legendi%20(1).pdf (Поглавица чете стр.20)
  14. ^ https://www.pluzine.me/uploads/RAZNO%201/Bajo%20Pivljanin%20u%20istoriji%20knjizevnosti%20i%20legendi%20(1).pdf (Четобаша стр.323)
  15. ^ https://books.google.com/books/about/The_Bible_in_Spain.html?id=m8AVAQAAMAAJ&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q=332&f=false (Харамбаша стр. 332)
  16. ^ https://books.google.me/books?id=eSa1DwAAQBAJ&pg=PA82&lpg=PA82&dq=%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83+%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5+%D0%B8+%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B5+%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B5&source=bl&ots=Onu-OFnt6c&sig=ACfU3U1cizl_Fjkg1FNsfRZJm60VsbQ3ew&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwiH54G1ruLlAhWx16YKHel2B0UQ6AEwAHoECAYQAQ#v=onepage&q=%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%20%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5%20%D0%B8%20%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B5%20%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B5&f=false (Војвода Драшко стр. 82)
  17. ^ http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:449508-Hrvati-hoce-da-otmu-srpsku-tradiciju
  18. ^ https://www.slobodnadalmacija.hr/mozaik/zivot/clanak/id/271034/splicani-uzivali-u-fotografijama-alke-cak-iz-1887-godine-harambasa-ramljak-ta-se-ljubav-ne-moze-pojmiti
  19. ^ Suad Ahmetović Dubrovački kurioziteti iz dva minula tisućljeća Dubrovnik, 2015., ISBN 978-953-95501-4-9, str. 187.-189.
  20. ^ DuList, ULICAMA MOGA GRADA Palium zvan palij ili dubrovačka alka, objavljeno 19. kolovoza 2015., pristupljeno 1. ožujka 2019.
  21. ^ https://books.google.me/books?id=9AgdAAAAMAAJ&pg=PA110&lpg=PA110&dq=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka+epika&source=bl&ots=ztkol39w2l&sig=ACfU3U3v8IKewH7F1FicR7mK_586uNbZxw&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwiO2MHo4uThAhUO0aYKHeufCB8Q6AEwCnoECAgQAQ#v=onepage&q=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka%20epika&f=false (Беширевићи стр. 69)
  22. ^ https://books.google.me/books?id=9AgdAAAAMAAJ&pg=PA110&lpg=PA110&dq=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka+epika&source=bl&ots=ztkol39w2l&sig=ACfU3U3v8IKewH7F1FicR7mK_586uNbZxw&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwiO2MHo4uThAhUO0aYKHeufCB8Q6AEwCnoECAgQAQ#v=onepage&q=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka%20epika&f=false (Крешто капетан стр. 141)

Спољашње везеУреди