Отворите главни мени

Батајница је градско насеље на крајњем северозападу Београда, које се налази на територији градске општине Земун. Београду је припојена 1972. године, до када је била село у Срему. Последњих деценија од типичног равничарског села војвођанског типа, са претежно пољопривредним становништвом, Батајница је постала насеље мешовитог типа и вишеструко увећаним становништвом. Према попису из 2011. године, Батајница је имала око 48.600 становника и 450 привредних субјеката, углавном приватних.

Батајница
Батајничка црква 2006. године.jpg
Центар Батајнице са православном црквом
Административни подаци
Држава Србија
Град Београд
ОпштинаЗемун
Становништво
 — 2011.Раст 48.600
 — густинаРаст 48.600/км2
Географске карактеристике
Координате44°54′00″ СГШ; 20°17′00″ ИГД / 44.9° СГШ; 20.283333° ИГД / 44.9; 20.283333Координате: 44°54′00″ СГШ; 20°17′00″ ИГД / 44.9° СГШ; 20.283333° ИГД / 44.9; 20.283333
Батајница на мапи Града Београда
Батајница
Батајница
Батајница на мапи Града Београда
Остали подаци
Поштански број11273
Позивни број011
Регистарска ознакаBG
Месне заједнице Батајнице

ИмеУреди

О настанку Батајнице постоје две легенде. По једној, ово место је било мочварно и блатњаво, па су га прозвали Блатајница. Временом се, гласовном променом, слово „л“ изгубило, па је остао назив Батајница.

По другој легенди, која је вероватнија, садашње насеље основано је у 16. веку. Основао га је мађарски гроф Батај, па је по њему насеље и добило име.

По једном усменом предању име Батајница потиче од француске речи la bataille чита се батај, а у преводу значи битка. Наиме Аустрија је у току 18. века водила велике ратове са Баварцима, Прусима, Французима и Турцима, па се једна од битака водила и на подучју данашње Батајнице. Ако је насеље основано око 1725, дакле после досељавања Срба под Арсенијем Чарнојевићем у ове крајеве, онда је ово највероватнија верзија имена.[1]

ИсторијаУреди

По неким историчарима, Батајница спада у насеља из бронзаног доба, о чему сведоче и ископине према Дунаву у батајничким пољима. Најверодостојнији податак је да је Батајница насељена око 1725. године. У извештају из 1753. године, наводи се да је Батајница мало село, које је имало око 90 имућнијих старешина, односно домаћинстава.

По укидању војне границе, у селу је основана задруга која је увела заједнички рад мештана којима се то веома допало. Задруга је 1912. године имала 52 члана. Од њих је 40 % сељака имало преко десет јутара земље.

Насеље у садашњем облику, са омеђеним главним улицама и раскрсницом, настало је повратком граничара са дужности у Војној крајини. Они су у овом месту добили земљу и могућност да се настане на овом подручју. После Првог светског рата, Батајница је такође интензивно насељавана бившим војницима који су добијали земљу у овом подручју.

Место је рано добило основну школу, у коју су у почетку ишла само мушка деца. Зграда школе била је у броју 7, за два броја удаљена од старе зграде покривене трском. Школа је основана 1708. године. Садашња зграда је најстарија у околини и датира из 1875. године. У Батајници постоји и „Позориште аматера Батајнице“ основано 1994. године.

Честа презимена староседелачког становништва Батајнице су следећа: Баришић, Бајац, Бачванин, Бешлић, Бокун, Бојић, Будимировић, Богуновић, Бунош, Велицки, Виденовић, Војновић, Вукадиновић, Гавриловић, Голубовић, Гркинић, Дмијовић, Добрић, Дубајић, Ергић, Зарић, Јосимовић, Јовановић, Керечки, Кнежевић, Крушедолац, Лежајић, Личанин, Марковић, Михајловић, Мириловић, Мојсиловић, Нештинац, Обрадовић, Обрешки, Опачић, Смуђа, Станковић, Тодоровић, Петровић, Перић, Пражић, Узелац, Радишић, Рашула, Ћулум, Страживук и многа друга.

Почетком 19. века село је бројало 157 кућа и имало 1.366 становника.

 
Споменик палим борцима за слободу 1941—1945. подигнут 1954. године у центру Батајнице.

О Батајници у Другом светском рату погледајте чланак — Батајница у Народноослободилачкој борби

Овде се налази археолошки локалитет Велика хумка у Батајници.[2]

ЗнаменитостиУреди

Значајнији објекти су црква Светог Архангела Гаврила у центру насеља, старе зграде основних школа „Бошко Палковљевић Пинки“, „Бранко Радичевић“, „Светислав Голубовић Митраљета“, Дом соколског друштва и црква Рођења пресвете Богородице у насељу Клисина. Батајница има такође споменик природе Лесни профил Капела у Батајници.

Батајница је позната по војном аеродрому и ваздухопловном заводу, који су били свакодневна мета НАТО агресора 1999. године.

Дана 17. априла 1999. године у 21:30 за време дејства авијације НАТО од шрапнела експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала симбол страдања и патњи деце Савезне Републике Југославије.

КултураУреди

Батајница има врло успешан хор Црквено дечији хор и оркестар "Орлић", који броји велики број награда.

СаобраћајУреди

Поред Батајнице пролази ауто-пут за Нови Сад и важна железничка пруга, према Шиду и Новом Саду са једне и према Београду са друге стране. Постоји и обилазна пруга која иде према Сурчину.

Кроз само насеље пролази магистрални пут који је узак а прометан, па су честе саобраћајне незгоде и гужве пред раскрсницом у центру насеља. На том месту рачвају се путеви према Новом Саду, Бановцима и Угриновцима. Овај пут повезан је са новосадским ауто-путем петљом која се налази на улазу у насеље.

Године 2012. отворена је петља Батајница која спаја новосадски ауто-пут са обилазницом око Београда. Планиране су још две обилазнице око Батајнице као и изградња ранжирне железничке станице.

Јавни превоз ослоњен је на аутобусе Интегрисаног тарифног система, и то на линије 73 ( Нови Београд (Блок 45) - Батајница (Железничка станица) ) (4ч. - 23ч.), 700 ( Батајница (Железничка станица) - Батајница - Батајница (Војвођанских бригада) - Батајница (Железничка станица) ) (4ч. - 23ч.),702 ( Батајница (Железничка станица) - Бусије (Црква) ) (4ч. - 23ч.), 703 ( Земун (Кеј ослобођења) - Батајница (Железничка станица) - Угриновци ) (4ч. - 23ч.), 706 ( Зелени венац - Батајница ) (4ч. - 23ч.), 706Е ( Земун (Кеј ослобођења) - Аеродром Батајница ) (6ч. - 20ч.) и ноћна линија 706Н ( Трг Републике - Батајница ) (0 ч. - 4 ч.). Осим возила Интегрисаног тарифног система, кроз Батајницу пролазе аутобуси приградских линија ка Бановцима, Сурдуку, Пазови, али и међуградских према Новом Саду, Суботици, Сомбору...

Кроз Батајницу саобраћа и линија градске железнице БГ:воз-а за Овчу.

СпортУреди

ФК БСК Батајница је локални фудбалски клуб који игра у Зонској лиги Београд, четвртом фудбалском рангу такмичења у Србији. Постоји још и одбојкашки клуб АС, кошаркашки клуб Мондо Баскет и клуб малог фудбала КМФ Лола.

Под-насељаУреди

ШангајУреди

Шангај је једно од најбрже растућих насеља у Батајници. Ово насеље је потпуно стамбено. Простире се преко пруге и концентрисано је дуж Шангајске улице. Протеже се ка североистоку ка насељима Бусије и Угриновци (Шангајска улица се такође простире до пута ка Угриновцима). У насељу је подигнута и црква посвећена светом Јовану Шангајском.

Црвени БарјакУреди

Црвени Барјак, познатији као Ново насеље, је највећа појединачна локална заједница у Батајници са 11.129 становника према попису из 2002. године. Насеље почиње на самом улазу у Батајницу, где се налази велика Батајничка петља. Даље се простире на југ, формирајући будућу градску везу између Батајнице и Земун Поља. У насељу се налази топлана, православни храм посвећен Рођењу пресвете Богородице, као и предшколска уставова Вртић Паркић.

Насеље ЕкономијаУреди

Најстарије урбано насеље у Батајници, изграђено је од стране Војске ФНРЈ, још давне 1948. године. Налази се на самом уласку у Батајницу из правца Земуна.

СитуацијаУреди

Батајница је данас неразвијена, нарочито када су култура, здравство, образовање и спорт у питању. Овакво насеље захтева спортски центар, већи дом здравља, културни центар (који је постојао док није изгорео у пожару), као и више дечијих вртића. Такође, с обзиром да осим из Батајнице, за Београд путују ученици и из Бановаца, Пазове и Угриноваца, постоји потреба за једном или више средњих школа. У Батајници не постоји ниједан већи парк, нити дечија игралишта.

Познате личностиУреди

 
Фреска Милице Ракић у манастиру Тресије на Космају

Светислав Голубовић Митраљета (1917—1942), учесник Народноослободилачке борбе.

Милица Ракић (1996—1999), девојчица која је настрадала у НАТО агресији 1999 постала је симбол страдања и патњи деце СРЈ.

Војислав Шешељ (1954), српски политичар, четнички војвода и председник Српске радикалне странке.

Катарина Радивојевић (1979), српска глумица

Славенко Терзић (1949), српски историчар и амбасадор Србије у Русији и Туркеминистану

Марко Перић (1984), српски фудбалер

Никола Дринчић (1984), српски фудбалер бивши играч ФК Партизанa

Миралем Сулејмани (1988), српски фудбалер

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Predgrađe burne istorije
  2. ^ Шпехар, Перица (2016). Батајница - Велика хумка Раномађарска некропола. Београд: Музеј града Београда. ISBN 978-86-6433-008-4. Приступљено 12. 4. 2017. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди