Википедија

Сурчин

градско насеље у Србији

Сурчин је градско насеље у градској општини Сурчин у граду Београду. Према попису из 2022. има 20.602 становника (према попису из 2011. било је 18.205 становника).[1] Према попису из 2011. било је 18205 становника.

Сурчин
Војвођанска улица, Сурчин
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
ОпштинаСурчин
Становништво
 — 2022.20.602
Географске карактеристике
Координате44° 47′ 21″ С; 20° 16′ 29″ И / 44.789166° С; 20.274833° И / 44.789166; 20.274833
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина73 m
Сурчин на карти Србије
Сурчин
Сурчин
Сурчин на карти Србије
Остали подаци
Поштански број11180
11271
Позивни број011
Регистарска ознакаBG
Музеј југословенског ваздухопловства

Етимологија уреди

Највероватније порекло имена Сурчина лежи у прасловенском термину *svьrkъ, која значи цврчак. Овај термин лежи у корену имена средњовековног града Сврчина на Косову.[2]

Историја уреди

Праисторија и антички период уреди

Сурчин није био предметом систематског археолошког истраживања, тако да је највећи део остатака пронађен захваљујући раду повереника Археолошког музеја у Загребу (попут А. Потурчића) или хрватских археолога Јосипа Бруншмида и Виктора Хофилера, који су објављивали радове о остацима пронађеним током обрада њива почетком 20. века. Најстарији римски остаци припадају почетку нове ере. Пронађена је и некропола која се такође датира на почетак нове ере. На романизацију овог подручја упућују бронзани и сребрни новчићи са ликовима царице Агрипине, цара Хадријана и царице Сабине.[3]

Године 1909. откривен је први епиграфски споменик. Откривен испред куће Цвеје Миљуша, овај фрагмент олтара је пренет у Археолошки музеј у Загребу. Фрагмент је садржао натпис:

Cornvt(us)|V(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito). Корнут завет сачини, добровољно и прописно.[4]

Током радова на рестаурацији цркве Свете Петке, откривено је да је у западни зид цркве узидан олтар римском богу Јупитеру, израђен од жућкастог кречњака. На олтару стоји натпис:

I(ovi) O(ptimo) M(aximo)| Ael(ius) Mar|cianus| pro se e|t svis| v(otum) p(osvit) l(ibens) m(erito).

Јупитеру, Најбољем и Највећем, Елије Марцијан за себе и свој завет постави, добровољно и прописно.[5]

Палеографском анализом утврђено је да је споменик највероватније из друге половине 2. века.[4]

Античко име Сурчина није познато, као ни његов статус. Вероватно је у питању било село (vicus) или земљопоседничко имање (villa rustica), у близини предримског (келтског) насеља. У римско време Сурчин је лежао на важном путу Taurunum-Bassianae-Sirmium (Земун-Басијана-Сремска Митровица). Са југа је Сурчин био омеђен Савом. Може се претпоставити да су већ у римско време ископани дренажни канали, данашња Галовица и Јарчина. Данашња Бојчинска шума је остатак некадашњих густих шума које су обухватале читаву област данашње општине Сурчин.[6]

Једини локалитет који представља изузетак од генерално неистраженог Сурчина јесу Калуђерске ливаде, које припадају атарима Сурчина и Јакова. Пронађени остаци Латенске културе сведоче о томе да је на простору Калуђерских ливада постојало келтско насеље, на чијим основама се развило земљопоседничко имање (о чему сведочи чињеница да су пронађени искључиво земљораднички предмети) које је вероватно постојало у континуитету од првог до четвртог века (о чему сведоче пронађени новчићи).[4][7] У питању је вишеслојно археолошко налазиште.[8]

Пронађени археолошки остаци сведоче о раширеном келтском култу Диспатера и Персефоне у читавом овом делу Срема, укључујући и простор данашњег Сурчина.[9]

Период угарске власти (до 1521) уреди

Капитол цркве Светог Стефана од Коа (Баноштора) обавестио је 1404. године угарског краља Жигмунда Луксембуршког да су његови изасланици, заједно са краљевим представником, увели у посед Јаноша, сина мачванског бана Јаноша од Моровића, у низ поседа у Сремској жупанији који су раније уживали синови Ђерђа од Сакуле (највероватније данашњи потес Сакула код Деча), Иштван, Ђерђ и Михаљ, а које су изгубили због наводне велеиздаје. У низу села која су тада предата, налази се и Сурчин, чији је ово први помен у историјским изворима.[10]

Сурчин је током 15. века запустео, и заједно са још неколико околних (такође запустелих) села у околини Земуна пре 1488. године дарован властелину Дмитру Потречићу, који је населио и обновио Сурчин и бар део других места. Курија Дмитра Потречића се налазила у Добановцима.[11]

Период османске власти (1521—1718) уреди

Сурчин је под османску власт потпао негде у време османског освајања Београда (1521), када је трајно запоседнут Земун.[12] Од оснивања Сремског санџака са центром у Осијеку (1543), Сурчин је био делом Земунске нахије. Сурчин је био једино село у нахији које је током читавог 16. века имало сеоске кнезове.[13]

Према попису из 1546. године, Сурчин је имао 31 домаћинство, а 1568. 35 домаћинстава.[14] С обзиром на османску политику која у Сремском санџаку није одвајала фамилије да би добила што већи број пореских кућа (вероватно ради подстицања миграција становништва ка слабо насељеним пределима бивше Угарске), извесно је да је број стварних породица у Сурчину био већи од пописаног броја.[15]

Према попису Земунске нахије из 1568. године, Сурчин са мезром Микула је имао следећа домаћинства: Кнез - Вујин Петар, Јован - поп, Новак Нико, Пејо Степан, Лазар Маринико, Никола Радивој, Стојан Селак, Радича Дмитар, Драгојло, Цветко Рајко – доселац, Степан Радосав, Манојла Радосав, Радоба Јован, Вук Вукман, Вукосав Степан, Никола - слепац, Ђура Вилајић, Михајло Степан, Никола Радован, Петар Никола, Рале Радука, Милош - глумац, Раја Лучић, Цветко Херак, Вукман Раден, Никашин Вукман, Радича Јован, Радука Вук, Никола Пириба, Ђурађ (нечитко), Павал зет Вучко[в], Томаш Радивој.[16]

Приходи Сурчина са мезром Микула (1568)
Табела прихода од Сурчина са мезром Микула (1568)[16]
порез износ
приход од ушура и намета 5372 акче
пшеница, 95 мерица 1330 акчи
јечам и раж, 120 мерица 720 акчи
просо, 100 мерица 700 акчи
порез на сено, бостан и дрва 408 акчи
ушур на ширу, пинти 80 800 акчи
порез на сепет 8 акчи
овчарина 750 акчи
торовина 150 акчи
ушур на кошнице 80 акчи
ушур на лан и конопљу 15 акчи
ушур од сочива, боба, граха и репе 11 акчи
ушур од купуса 13 акчи
ушур на паприку и црни лук 8 акчи
младарина 96 акчи
пољарина 88 акчи
порез на винску бурад 45 акчи
порез на тапије 15 акчи
порез на свиње 60 акчи
порез на Божић 40 акчи
бадухава 35 акчи
тапија на цркве 60 акчи

Будући да је ово био први попис на коме се од становника Сурчина узимао порез на винску бурад, могуће је да је у периоду између 1546. и 1568. у Сурчину почео узгој винове лозе.[17]

Према попису Земунске нахије из 1578/9. године, Сурчин са мезром Микула је имао 30 домаћинстава и једну удовицу. Тадашњи кнез села је био Вујин Петар. Други домаћини у селу били Павун Степан, Живко Јован, Ђуро Вукашин, Милула Станишин, Димитре Јован, Михајло Радоња, Стојан Селак, Марко Радојица, Радоје Петко, Новак Рајко, Вучко Рајко, Степан Радосав, Радован Никола, Војин Радосав, Димитрашин Радован, Дуја влах, Никола Ђурић, Ђурица влах, Вукашин Вукман, Цветко Панић, Димитре Михаил, Петар Никола, Дабижив Панић, Рељина Бојан, Раја Јочић, Никола Пирија, Вукман Радојин, Никола Никашин, Павал доселац, Димитре доселац, упражњена баштина Томаша Радоње, упражњена баштина Ђурђа[18] доселца, удовица Тодора.[19]

Приходи Сурчина са мезром Микула (1578/1579)
Табела прихода од Сурчина са мезром Микула (1578/1579)[19]
порез износ
приход од ушура и намета 6875 акчи
пшеница, 100 мерица 4725 акчи
јечам и раж, 80 мерица 480 акчи
зоб, 15 мерица 60 акчи
просо, 70 мерица 490 акчи
порез на сено, бостан, дрва и остало 1664 акче
ушур од шире, 120 пинти 1200 акчи
овчарина 570 акчи
торовина 132 акче
ушур од кошница 175 акчи
порез на сепет 20 акчи
ушур од белог и црног лука 45 акчи
ушур од лана и конопље 27 акчи
ушур од сочива, боба, граха и репе 35 акчи
ушур од купуса 22 акче
младарина 90 акчи
пољачина 40 акчи
порез на винску бурад 45 акчи
порез на тапију 54 акче
порез на Божић 35 акчи
порез на свиње 75 акчи
ушур од воћа 6 акчи
порез на удовице 6 акчи
бадухава 114 акчи

Према попису Земунске нахије проведеном између 1588. и 1596. године, Сурчин је имао 27 домаћинстава. Кнез села био је Вук Павловић. Други домаћини били су: Степа Радосав, Петко Ћурка, Живко Јован, Стојан Селак, Степан Новак, Огњен Сојат, Никола Прибић, Радул Вукман, Вучко Рајко, Вукман Раде, Никола Лучић, Пава Јован, Петко Михајло, Живко Новак, Цветоје Ранко, Димитре Јован, Живко Радука, Владин Радосав, Радул говедар, Лукач доселац, Петко Вук, Милија Бабић, Ковач доселац, Радоје Гинић, Павун Степан, Ђура Вукашин, Димитре Михаш.[20]

Приходи Сурчина са мезром Микула (1588/1596)
Табела прихода од Сурчина са мезром Микула (1588—1596)[20]
порез износ
приход од ушура и намета 8500 акчи
пшеница, 150 мерица 2550 акчи
суражица, 110 мерица 880 акчи
просо, 120 мерица 1080 акчи
порез на сено, дрва, бостан и остало 1300 акчи
ушур од шире, пинта 100 1200 акчи
порез на сепет 20 акчи
овчарина и торовина 692 акче
ушур од кошница 300 акчи
ушур од лана и конопље 27 акчи
ушур од сочива, граха, боба, репе 35 акчи
ушур од купуса, белог и црног лука 67 акчи
ушур од воћа 10 акчи
младарина 90 акчи
пољачина са порезом на тапију 40 акчи
порез на свиње, са порезом на Божић и порезом на винску бурад 155 акчи
бадухава 45 акчи

Раја мезре Микула (у близини поменутог села), према истом попису, плаћала је ушуре и намете у висини од 500 акчи.[20]

Кретање броја пореских кућа Сурчина са мезром Микула током 16. века изгледа овако:[21]Кретање прихода од села Сурчин са мезром Микула током друге половине 16. века изгледа овако: Сурчин је током 16. века доживео знатни успон овчарства, док је свињарство било у умереном успону.[22] Сурчин је такође био једно од малобројних места која су имала сеоског говедара.[23] Број оваца у Сурчину током 16. века кретао се овако:[22]Број свиња у Сурчину кретао се овако:[22] Према пописима из 1577/8. и после 1588, Сурчин је био једно од села Земунске нахије које је плаћало порезе на риболов и квашење лана у барама око Саве.[24]

Према иџмал-дефтеру састављеном 1636. године, Сурчин је давао 20.125 акчи пореза.[25]

У току Великог бечког рата (1683—1699) аустријска војска је заузела и јужну Угарску. Но, Сурчин је остао у оном делу Срема који је Карловачким миром поново припао Османском царству (источно од граничне линије Сланкамен:-Моровић).[26]

Тек после избијања новог хабзбуршко-османског рата (1716—1718), Сурчин је припао Хабзбуршкој Монархији. Главни заповедник аустријске војске, војвода Еуген Савојски, забележио је у свом дневнику за 31. јул 1716. да га је ухода по имену Нешко из Ирига обавестио да су се Татари налазили код Сурчина и Фенека, вероватно у склопу припрема за Петроварадинску битку.[27]

Период хабзбуршке власти (1718—1918) уреди

Сурчин у поседу Коморе и Шенборна (1718—1747) уреди

После потписивања Пожаревачког мира (21. јул 1718) Турски Срем је прешао у руке хабзбуршке Дворске Коморе. Турски Срем је подељен у четири провизората, од којих је један био сурчински.[28]

Током децембра 1717. први пут су хабзбуршке власти пописале домаћинства у Турском Срему. Тада је у Сурчину забележено 50 домаћинстава.[29] Према спецификацији из 21. јуна 1718. за потребе обнове београдске тврђаве из Сурчина је лиферовано 200 хвати (око 380 m) дрвне грађе, углавном за огрев. За ово је становништву Сурчина исплаћено 80 форинти.[30]

Иако је од свих хабзбуршких земаља освајања вршила искључиво војска Аустрије, због чега је Сурчин требало да постане дворска коморска област, Беч је закључио да би приходи били превише ниски да би царска каса профитирала. Стога је Сурчин, као и велики део Славоније и Срема, прошао кроз процес декамерализације (продат је у приватно власништво) 1728. године.[28] Сурчин је, са Сурдуком, продат племићкој породици Шенборна (Schönborn).[31] Постоје два податка коме је тачно продат Сурчин: према Безендорферовом извештају, у питању је гроф Фридрих Шенборн, бискуп Бамберга у Баварској; према Сопроновом извештају, у питању је гроф Карло Шенборн, потпредседник Државног дворског савета.[32]

Споредни двор грофова Шенборна налазио се у Сурчину. Двор са споредним зградама и забраном у којима су чувани и храњени властелинови јелени, тешко да је икад посетио сам властелин. Овакви дворови служили су да се скупљају дажбине и евентуално да члан властеоске породице дође и покупи дажбине, успут прегледавајући пословање са каквим контролним органом.[33]

По злу је у народу властелинства Шенборна остао августинац Франц Колхунт, не само управник реченог властелинства, већ и државни чиновник - контролор, харминцар у Митровици и оберинспектор. Нашавши се у Срему од 1726, Колхунт је на све начине покушавао да повећа дажбине и работе становништва. Колхунт се сместио у стану у Сурчину, чији су мештани лично трпели од њега. Стога су Сурчинци писали да је

...пропишчало у нас и материно млеко, којега јесмо сисали, од његове неправде и страпацирања: да већ и марфу своју, волове своје и коње, од његова кулука погубили...[34]

Осим што су сељаци морали да му копају, везују, чувају и беру винограде, морао је један човек, лети и зими, да чува и храни његове јелене, и то лети травом, а зими сеном, јечмом и кукурузом. Жалбу кнезова села земунског властелинства потписао је и сурчински кнез Никола Пурин.[34]

Сурчински протопоп Чудомир је учествовао на сабору Карловачке митрополије 1726. године.[35]

Пре 1732. Сурчин је имао православну цркву изграђену од плетера, са кровом од шиндре.[36] Из 1732. је натпис на надгробној плочи од белог камена која садржи име извесног Недељка Милошева и његов датум упокојења (22. октобар 1732). Овај гроб је пренесен у западни портал цркве, где се и данас налази.[37] Према извештају начињеном наредне године, поменута црква од плетера прокишњавала на више места. Вероватно је римски жртвеник у овој цркви коришћен као стуб за трпезу у олтару.[38]

Према попису проведеном у Срему 1736/7, Сурчин је имао 72 домаћинства. По презименима се види да је становништво Сурчина било скоро у потпуности (ако не и у потпуности) српско.[39] Пописани домаћини били су:

Schivan Milodinovich, Serdan Velich, Marian Stepanovich, Stepan Posin, Jovan Sabin, Stanisau Radonich, Gaja Rakich, Maleda Momsilovich, Staja Thusanin, David Radovanovich, Jovica Selseki, Jangeo Bibarovich, Seredin Gosdin, Stanisa Gostich, Jovan Rankof, Gyra Ramanovich, Radosav Mali, Joviza Babin, Thodor Knesovich, Jangeo Derdenevac, Vasa Romanovich, Andrea Velich, Tribun Stoja, Lubingeo Lausch, Jossim Banin, Jurad Serdanof, Mirco Twerdenievaz, Nicola Burrich, Jefda Cyprianof, Stoick Ignadof, Pablo Arsenia, Nenad Radovanovic, Stoico Jobin, Gersa Rakig, Radovan Scurianez (веома стари човек), Pokdan Jukig, Lasar Jossimof, Schifoin Nenadof, Stoico Adanof, Jovan Sabin, Radosav Banin, Nicola Seculin, Pablo Simin, Jovan Vesselinof, Stoja Prussarovic, Della Jobin, Ivan Sellenich, Damian Gusanof, Cosda Gerck, Marco Gobedar, Schivan Corravi, Jovan Galla, Jangco Urrosovich, Gruiza Subodin (он је контузовани болесник), Schivan Vuckovich, Jakob Radolizich, Pedco Abacia, Schifco Jerkof, Lepoe Millosevich, Jacksa Gerstin, Janko Jozic, Daba Glogonaz, Jurad Flascalia, Babal Tollinzanin (богаљ), Jella Wittib, поп – Jovan, кнез – Taico Momsilovich, ешкут – Nicola Panich, биров - Stannimir Nicolich, Schivan Ranisablovich – државни пандур, Ranisav Ningcovich – петроварадински пандур, вармеђ – Wesselin Safkovich.[40]

Сурчин према попису 1736/7.[41]
Стареш. порез. (сељаци) Ожењена браћа и синови Браћа и синови старији од 15 год. (неж) Удовице с поседом Укућани Коњи Волови Краве и јунци Овце и козе Свиње Кошнице пчела Јутра ораће земље Јутра сенокосних ливада
71 26 2 1 5 114 160 245 358 167 393 260 188

Разграничење Војне границе са Провинцијалом обављено је 1745. године. Разграничење са Земунским властелинством Шенборна извршено је на штету потоњег: преко половине властелинства је прешло у јурисдикцију Војне границе.[42] При том разграничењу остављен је и опис насеља. За Сурчин остављено је следеће:

Сурчин се налази на брежуљку, а насељен је Србима. У њему станује коморски провизор који надгледа читав сурчински округ. Хатар је велики, 3/4 сата хода у дужину, и исто толико у ширину. На северној и западној страни је пространа шикара и мале шумице. Има 800 јутара оранице и ливаде. На истоку је пустара Врбас, а међа је Каменска ханта. На југу су мочваре и Сава, а на западу село Јакобово (Јаково) са међом Орлово гнездо. На северу је пустара Бечмен, а међа је Винорена ханта. Са те стране териториј Сурчина иде све до пустара Митровчић и Твердново. Овде нема шума, а ни винограда. Сурчин је од Београда удаљен 2 немачке миље.[43]

Подаци о порезу из реченог извештаја су следећи:[43]

Број сесија 23,5
Контрибуција речених сесија 307 форинти и 12,5 динара
Терестрални ценз властелину 259 форинти и 87,5 динара
Властелински ценз са 6% интереса од капиталне суме 4331 форинта и 29 14/24 динара
Властелински ценз са 5% интереса од капиталне суме 5197 форинти и 50 динара
Властелински ценз са 4% интереса од капиталне суме 6496 форинти и 87,5 динара

Сурчин као део Војне границе (1747—1881) уреди

Хабзбуршке власти су 1747. основале Петроварадински граничарски пук (Petrowaradeinner National-Infantrie Regiment No 5; од 1768. године Petrowaradeinner National-Infantrie Regiment No 9). Седиште пука налазило се у Митровици, у данашњој згради Историјског архива Срем. Петроварадински граничарски пук био је састављен од 12 компанија (сатнија, чета). Заповедништво једне компаније налазило се у Сурчину.[44]

Пописом свештенства у Петроварадинском граничарском пуку 1749, комесар Фон Фелфрајх је утврдио да је у Сурчину потребно ангажовати још једног православног свештеника.[45] Према попису наредне године, Сурчин је имао православну цркву од брвана.[38] Према подацима из 1755. године, сурчински протопопијат је имао 15 ограђених и 5 неограђених гробаља, те 2 непознатог статуса. Тиме је сурчински протопопијат имао најбоље уређена гробља у читавој Војној Граници.[46] Архимандрит манастира Савине, Симеон Марковић, прикупљао је милостињу за манастир 1756. и на територији Сурчинског протопопијата по дозволи митрополита Павла Ненадовића.[47] По подацима из 1758. тадашњи митрополит Павле Ненадовић је од сурчинског протопопијата узимао 42 форинте од државе на име црквеног десетка.[48] У том моменту Сурчин није имао школе нити магистра. Сеоски кнез био је Василије Јовановић, а парох Илија Томашев. Црква је у том моменту, по извештају егзарха Пахомија Кнежевића, имала ограђену порту, а гробље је било још неограђено.[49]

Због велике глади која је задесила простор Лике, Крбаве и остатка Горње крајине 1764. године, Славонско-сремска генерална команда (Војне Границе) је дозволила пресељавање личких породица на простор Срема. Око 400 породица, хрватских и српских је тада прешло из Лике. Хрвати су насељени у Голубинце, Стари и Нови Сланкамен, те Сурчин, док су Срби насељени на простору читаве Петроварадинске регименте (али углавном уз Дунав). За ту миграцију треба везати и нагли пораст домаћинстава у Сурчину 1760-их.[50][51] Иако је царска власт касније захтевала да се поменуте породице граничара врате, компаније су, из својих разлога, криле личке граничаре или водиле неуредну евиденцију. Но, из црквених књига се да утврдити да је у Сурчину било 12 таквих породица. Тих 12 породица се касније преселило у Смедеревски санџак у периоду 1774—1791.[51][52][53] Нови граничари су обично добијали земљу од граничарских генералних команди, али има и изузетака: пресељеник Божо Суџуковић је од двојице граничара у Сурчину добио бесплатно 14,5 јутара земље, док је Дмитар Дејановић из Куле у Лици преселио у Сурчин и добио бесплатно земљу од граничара Јелешевића.[54]

У периоду 1791—1810. чак 71 породица одселила се из Сурчина, да би се из западних крајева доселило 17 породица у периоду 1810—1811. Узроци исељавања нису сасвим јасни, иако су се православне црквене власти интересовале за ову појаву још тада.[51][53]

Кретање броја домова у Сурчину током 18. века изгледа овако:[53] Број становника је растао независно од броја домова. Механизмом адопције (усвајања) су у кућне задруге (бројане као домаћинства) без довољно мушкараца укључивани граничари из других предела. Тако је бивши слуњски граничар Јован Селаковић усвојен у задругу Стевана Тамбурића, пошто је у њој живео 11 година.[55] Тако се и лички граничар Саво Зубовић доселио у задругу Кецман у Сурчину 1845. године, пошто су пре тога адоптирана два његова рођена брата, Максим и Дмитар.[56]

Што се тиче прецизног броја становника, 1791. Сурчин је имао 526 становника, а 1808. 836 становника.[53]

С обзиром на повећање броја празника које се дешавало и у православној и у римокатоличкој цркви током 16. и 17. века, царица Марија Терезија (1740—1780) била је приморана да изда Регуламент (1770), којим је захтевала од свих цркава да смање број заповедних (нерадних) празника. Због погрешних тумачења, како Регуламента, тако и Привилегија, највећи део српског народа схватио је да се Привилегије крше (пошто је њима гарантовано прослављање православних празника).[57] Као сведок несналажења српског народа налази се и једна епизода из Сурчина: Прота сурчински, Аксентије Станисављевић, одбио је да служи богослужење 20. маја 1776. године (дан Светог Талалеја, по старом календару), објашњавајући народу да је празник укинут. Како је више од двадесет сурчинских породица славило славу тога дана, Сурчинци су то протумачили као доказ да је прота прихватио унију и веома су се узнемирили. У целом спору је морао да реагује и хоповски архимандрит Јован Јовановић, објаснивши да су Сурчинци који су дотичну славу славили могли и даље да славе у својим кућама.[58] Регуламентом је укинут Сурчински протопопијат.[59]

Данашња црква је изграђена 1777. у барокном стилу, и посвећена је Светој Петки Српској. Црква је једнобродна, са полукружном апсидом на источном крају и са хорским простором и троспратним звоником на западном крају.[36] Вероватно је да је тада и старо гробље, које се налазило уз значајно мању пређашњу цркву, измештено.[38] Иконостас цркве осликао је Стефан Гавриловић у периоду 1807—1809. године. Натпис посвећен Светој Петки на иконостасу цркве сведочи о њеном јаком култу у овом делу Срема.[60]

Између 1820. и 1830. године, у склопу регулације тока реке Саве, у близини Сурчина прокопан је Галовички канал, тада познат и као Нови канал.[61]

Следећи избијање Мађарске револуције у Угарској, српски депутати у Сремским Карловцима су прогласили оснивање Српске Војводине 1. маја 1848. Депутат села Сурчина на Мајској скупштини био је Јаков Михајловић. Тадашњи парох у Сурчину је саставио Списак за оружје способног људства.[62]

Од средине 19. века почиње интензивнији талас миграција Немаца из Бачке, те се од тог доба појављују и Немци у Сурчину.[63] Прве немачке породице стигле су у Сурчин 1864. године. Године 1869. установљена је и прва лутеранска конгрегација у Сурчину. Пошто је број лутерана у сремским насељима прешао 1000, 1879. је у Сурчину отворена лутеранска мисионарска жупа.[64] Године 1869. основана је и немачка основна школа у Сурчину.[65]

Становништво Сурчина 1815. и 1869. године по вероисповести[66]
Римокатолици Унијати Православци Лутерани Укупно
42 562 604
310 1 1212 24 1547

Године 1873. у Петроварадинском пуку избила је епидемија колере. Сачувана статистика о тој епидемији изгледа овако:

Епидемија колере у Сурчину (1873)[67]
Укупан број становника Оболелих Умрлих
1531 17 5

Године 1880. извршен је попис Сремске жупаније, који је обухватио и Петроварадински пук. Према резултатима пописа, статистика Сурчина је следећа:

Верско-полна структура Сурчина (1880)[68]
укупно становништво римокатолици гркокатолици грко-источни евангелисти аугзбуршке конфесије евангелисти хелветске конфесије унитарци остали хришћани израеилћани
укупно 1984 340 1 1382 255 1 0 0 5
мушкарци 1020 166 1 718 132 1 0 0 2
жене 964 174 0 664 123 0 0 0 3
Образовно-полна структура Сурчина (1880)[68]
житељи који су навршили 6. годину живота број житеља који је навршио 6. годину живота и
зна читати и писати зна само читати не зна ни читати ни писати
укупно 1592 425 0 1167
мушкарци 805 244 0 561
жене 787 181 0 606
Језичко-полна структура Сурчина (1880)[69]
укупно хрватски или србски чешки словачки немачки мађарски румунски цигански
укупно 1984 1597 4 1 296 9 49 27
мушкарци 1020 819 3 0 149 6 29 13
жене 964 778 1 1 147 3 20 14

Сурчин у оквиру Краљевине Хрватске-Славоније (1881—1918) уреди

Петроварадинска регимента укинута је једним од аката које је цар Франц Јозеф донео 1873. године. Војна Граница је развојачена и предата Краљевини Хрватској-Славонији царским Манифестом од 15. јуна 1881. Првог августа исте године цар је управу над бившом Војном Границом предао хрватско-славонском бану. Тиме је и Сурчин постао делом Краљевине Хрватске-Славоније као једне од крунских земаља Аустро-Угарске.[70]

За православног свештеника у Сурчину је 1882. рукоположен Јефта Матић.[71]

Године 1888. у Сурчину је отворена друга по реду подружница Господарског друштва, чији је центар за славонске земље био у Осијеку. У питању је било друштво које је радило на унапређењу пољопривреде.[72] У Сурчину је 1902. године основана и земљорадничка задруга.[73], а 1908. и Српска сурчинска штедионица као задруга. Честичарска главница је износила 24.668 круна.[74]

Године 1896. саграђена је римокатоличка црква Пресветог Тројства.[75]

Године 1898. Сурчин је добио телефонску станицу, која је била прикључена на линију Земун-Митровица. Цена разговора била је 30 круна за 5 минута.[76]

На Преображење (19. августа) 1906. у Сурчину је подигнут Српски дом, који је црквена општина подигла за 8000 круна. Тада је основана и ту је смештена српска читаоница, те српска земљорадничка задруга, певачко друштво и народна књижница.[77]

Према попису из 1910, структура становништва Сурчина изгледала је овако:

Структура становништва Сурчина (1910)[78]
укупно странци у месту мештани ван места пол узраст брачни статус
мушкарци жене <6 6-11 12-14 15-19 20-39 40-59 >60 невенчани венчани удовице разведени
4068 23 72 2047 2021 759 694 247 406 1079 671 212 2205 1169 187 7
Језичко-верска структура становништва Сурчина (1910)[78]
матерњи језик вероисповест
мађарски немачки словачки влашки хрватски српски други римокатоличка гркокатоличка реформистичка аугзбуршка конфесија православна израелитска
16 1278 25 50 402 2103 104 537 9 363 905 2252 2

Као и велики број сремских Срба током 1914, и сурчински Срби су помагали краткотрајну контраофанзиву војске Краљевине Србије на аустроугарској територији. На основу наредбе врховног команданта војске Краљевине Србије, регента Александра Карађорђевића, Прва армија добила је задатак да између 5. и 6. септембра 1914. пређе у Срем. Прелаз се одиграо у раним часовима 6. септембра. Аустро-угарске трупе, у саставу Источног одреда, одступиле су с фронта Земун-Сурчин 9. септембра, под заштитом дунавских монитора, у правцу Старе Пазове. Војска Краљевине Србије повукла се назад преко Саве 14. новембра 1914.[79] После повратка аустроугарске власти, 10 Сурчинаца је стрељано.[80] Током офанзиве војске Краљевине Србије фотограф српског хотелијера Ђоке Богдановића, Самсон Чернов, снимао је дејства српске војске, али је материјале о Сурчину и околини уништио после контраофанзиве, како не би пале у руке аустроугарској војсци.[81]

Дана 6. октобра 1915. шест дивизија Треће аустро-угарске армије је почело операцију преласка Саве између Београда и Купинова. Док су трајале битке на Сави и Дунаву, сурчинска школа је адаптирана у болницу за рањенике. Аустро-угарска војска је прешла Саву 12. октобра.

Становништво Земунског котара (листом Срби) оптуживано за велеиздају било је током рата махом интернирано на подручју Вараждина, где су вршили принудни рад. Према евиденцији вараждинске болнице, у њој је 1915. било 18 интернираца из Сурчина. Сурчински интернирци на наведеној листи чине и највећу скупину.[82] Познато је и да је један шеснаестогодишњак из Сурчина умро у реченој болници 1916.[83] Сурчински парох Јефта Матић био је интерниран од стране аустријских власти код темишварског епископа Георгија Летића као политички сумњивац по војништву.[84]

Како је глад 1917. и 1918. постајала све раширенија у аустријским градовима, тако су деца слата ван градова на опоравак. Око 40.000 бечке деце се опорављало на имањима подунавских Немаца 1917. аустријски хуманитарац Андреас Луц је провео сличну акцију са децом из Граца: деца су стигла преко Беча бродовима у Земун, а одатле су распоређена у Францал (немачку четврт Земуна), Сурчин, Инђију, Нову Пазову, Кулу, Пореч, Бешку и друга места.[85]

Дунавска дивизија војске Краљевине Србије заузела је линију Сурчин-Бечмен-Ашања 7. новембра 1918.[86]

Савремено доба уреди

Краљевина СХС - Југославија (1818—1941) уреди

Велики народни збор у Руми, одржан 24. новембра 1918, прогласио је присаједињење Срема Краљевини Србији. Тако је Сурчин постао делом Србије. Нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проглашена је 1. децембра 1918. године.

Године 1919. је сеоски начелник Сурчина, Немац, убијен од стране Срба. Због тога је немачка заједница захтевала заштиту државних власти.[87]

Наредне године у Новом Саду су Немци Баната, Бачке и Срема основали организацију Швапско-немачки Културбунд (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund). Године 1924. сурчински Немци су се придружили Културбунду. Власти су забраниле организацију, која се угасила исте године, али је поново основана 1927. захваљујући помоћи немачке владе.[65]

Према попису из 1921, структура становништва Сурчина била је следећа:

Верска структура становништва Сурчина (1921)[88]
укупно православних римокатолика гркокатолика евангелика муслимана израеилћана других без конфесије и непознато
3060 1631 591 1 836 0 0 1 0
Језичка структура становништва Сурчина (1921)[89]
Срба или Хрвата Словенаца Чехословака Руса Мађара Немаца Румуна/Цинцара остало и непознато
2141 3 2 1 1 808 6 38

Сурчин је, као општина Земунског среза, прво био део Сремске жупаније, затим Сремске области 1922-29. Административном реорганизацијом Краљевине, која је променила име у Југославија, Сурчин је 1929. постао делом Дунавске бановине.[90] Исте године је Сурчин електрифициран.[91]

Према попису из 1931, структура становништва Сурчина била је следећа:

Верска структура становништва Сурчина (1931)[90]
укупно православних римокатолика евангелика осталих хришћана муслимана друге конфесије или без конфесије
3502 1760 674 1035 28 3 2

Срби су 1935. основали земљорадничку набављачко-продавачку задругу, којој су се затим придружили и Хрвати, што је био "први пут у историји Сурчина" да су се Срби и Хрвати нашли на заједничком послу.[92]

Председник општине Сурчин 1936. је смењен, због тога што је саветовао грађанима немачке националности да гласају за Хрватску сељачку странку Влатка Мачека.[93] Године 1938. основана је римокатоличка жупа Сурчин, издвајањем од римокатоличке жупе Земун.[94]

Према плану одбране у Априлском рату, област Рума-Стара Пазова-Сурчин је требало да запоседне Унска дивизија Војске Краљевине Југославије, мобилисана на простору Сиска, Бихаћа и Бањалуке, предвођена дивизијским генералом Гаврилом М. Маринковићем. Ипак, пошто је немачка војска стигла до Београда пре Унске дивизије, ова је преусмерена на Крушевац.[95]

Сурчин у НДХ (1941—1944) уреди

Сурчин је 10. априла 1941. постао делом Независне државе Хрватске. Срем је смештен у Велику жупу Вука.

Дана 22. новембра 1941. расформирана је територијална ћелија СКОЈ-а Доњи град. Дана 12. децембра исте године је Срески комитет као партијског инструктора за Сурчин упутио бившег секретара ћелије Доњи Град, Драгана Рајнића (Рајнпрехта). Припрему за то је обављао у Земуну, у Улици цара Душана бр. 163.[96]

Према подацима Музеја жртава геноцида, Сурчин је имао следећу структуру жртава у Другом светском рату:

Преглед страдалих у Сурчину током Другог светског рата[97]
укупно Срби Хрвати Роми Мађари Словаци Остали
857 759 10 27 2 41 18

У склопу партизанских напада на железничке пруге у северозападној НДХ током маја-јуна 1943. године, запаљена је железничка станица са свим уређајима између Сурчина и Добановаца 16. маја 1943.[98]

На вести о совјетском и партизанском напредовању, лутерански луте Ломан (Lohmann) је повео скоро сву немачку популацију из Сурчина. Колона је кренула 5. октобра 1944. у 05:00 ујутру, на Бежанију, одакле је кренула за Нову Пазову. Одатле до коначног одредишта, Линца, пут је трајао четири недеље.[99]

Приликом немачке одбране Београда, 13. октобра 1944. је командант немачких снага у Београду, генерал Вилхелм Шнекенбургер, смртно рањен у борбама код Авале. Њега је фиктивно наследио генерал Фридрих Штефан, а стварно командант Армијске групе „Србија”, генерал Фибер. Генерал Фибер је 14. октобра пренео своје командно место из Београда у Сурчин, па потом у Руму.[100] По форсирању Саве код Обреновца, јединице 12. ударног корпуса НОВЈ су предузеле надирање ка Руми, ослободивши Сурчин и околна села 22. октобра 1944.

Становништво Сурчина нашло се међу онима који су запрежним колима очистили рушевине аеродрома у Земуну, чиме је 27. октобра аеродром коначно постао оперативан.[101]

Сурчин у социјалистичкој Југославији уреди

Административно-територијалном организацијом 1955. године Сурчин је прикључен београдском административном подручју.[102]

У периоду између 1958. и 1962. надомак Сурчина изграђен је Аеродром Београд (од 2006. Аеродром Никола Тесла). Отворен је 28. априла 1962. Године 1968. одлучено је да се у склоп Аеродрома Београд премести и Музеј ваздухопловства. Музеј ваздухопловства изграђен је по нацрту сарајевског архитекте Ивана Штрауса. Свој коначни изглед Музеј ваздухопловства добио је 1991. године.[103]

Одлуком СО Земун 1967. године ОШ „Вук Караџић” је због великог броја ученика подељена. Школа под истим именом се преселила у нову зграду, а нова школа „22. октобар” је остала у старој згради.

Сурчин 2004—данас уреди

Сурчин је 2004. године постао седиште нове општине.[104]

У новембру 2018. освећена је црква Светог апостола Матеја у Сурчину.[105] Августа 2023. отпочет је рад на изградњи трећег православног храма.[106]

Знаменити становници уреди

Према неким изворима у Сурчину је рођен Стефан Радичевић (по другима рођен је у Руми), стриц Бранка Радичевића. Прешавши у Књажевство Српско, Стефан Радичевић је постао главни секретар Совјета, један од петорице чланова Великог суда (1837) и попечитељ правде и просвете (јун 1840 - септембар 1842). Био је први председник Друштва српске словесности. Након Вучићеве буне, Стефан Радичевић је напустио Србију да би се вратио 1859. године. Иако није учествовао у Српској револуцији 1848—1849. године, он је објавио 1849. године Проект устава за Војводовину србску са државнословним примедбама.[107]

Основну школу у Сурчину завршио је Милан П. Костић (1895—1964), будући шеф библиотеке Државног архива у Београду. Милан П. Костић је прикупљао грађу о уништеним споменицима у Срему и написао број значајних чланака пре и после Другог светског рата. У Матици српској остала је његова аутобиографија.[108]

У Сурчину је рођен Душан Тодоровић (1875—1963), професор руског језика на Токијском институту за стране језике (данас Токијски универзитет за стране језике) у периоду између 1909. и 1940. године.[109]

Географија уреди

Положај уреди

Сурчин је смештен на јужном ободу Панонске низије, уз реку Саву. Сурчин је део најзападнијег дела равничарског простора Града Београда.[110]

У близини насеља или кроз насеље пролазе Европски пут Е70 (тачније његов део Ауто-пут А3), Ауто-пут А2 (као део Европских путева Е761 и Е763), Обилазница око Београда, Београдски железнички чвор. Река Сава, као пловна, пружа могућност развоја речног саобраћаја. За развој пловидбе способни су и унутрашњи канали, између насеља и Саве.[110]

Клима уреди

Сурчин припада зони умерено-континенталне климе, коју карактеришу кратко и кишовито пролеће, те јесен с дужим сунчаним интервалима и топлим периодима.[111]

Демографија уреди

У насељу Сурчин живи 11069 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,2 година (36,3 код мушкараца и 38,1 код жена). У насељу има 4318 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[112]
Година Становника
1948. 3.487
1953. 3.599
1961. 6.160
1971. 10.654
1981. 12.575
1991. 12.264 11.849
2002. 14.292 14.648
2011. 18.205
2022. 20.602
Етнички састав према попису из 2002.‍[113]
Срби
  
 12.358 86,46%
Роми
  
 702 4,91%
Хрвати
  
 377 2,63%
Југословени
  
 79 0,55%
Црногорци
  
 75 0,52%
Македонци
  
 45 0,31%
Муслимани
  
 43 0,30%
Словаци
  
 17 0,11%
Албанци
  
 14 0,09%
Мађари
  
 10 0,06%
Словенци
  
 9 0,06%
Румуни
  
 4 0,02%
Немци
  
 4 0,02%
Украјинци
  
 3 0,02%
Руси
  
 1 0,00%
Бошњаци
  
 1 0,00%
непознато
  
 284 1,98%


Становништво према полу и старости[114]
м
ж
? 42
  
  
 39
80+ 64
  
  
 106
75—79 81
  
  
 172
70—74 222
  
  
 280
65—69 396
  
  
 442
60—64 395
  
  
 444
55—59 308
  
  
 319
50—54 462
  
  
 464
45—49 584
  
  
 556
40—44 580
  
  
 578
35—39 545
  
  
 542
30—34 478
  
  
 497
25—29 486
  
  
 519
20—24 519
  
  
 489
15—19 558
  
  
 515
10—14 500
  
  
 431
5—9 437
  
  
 472
0—4 403
  
  
 367
Просек : 36,3 38,1
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 819 938 1.780 3.020 3.645 3.366 4.318
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 556 911 880 1.147 472 237 74 17 15 9 3,31
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 5.720 1.774 3.562 207 160 17
Женски 5.962 1.308 3.616 809 213 16
УКУПНО 11.682 3.082 7.178 1.016 373 33
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 2.692 165 0 5 732
Женски 2.015 71 0 8 419
УКУПНО 4.707 236 0 13 1.151
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 44 196 453 66 467
Женски 10 36 415 90 138
УКУПНО 54 232 868 156 605
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 10 125 190 53 67
Женски 47 112 114 141 313
УКУПНО 57 237 304 194 380
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 91 0 1 27
Женски 79 7 1 14
УКУПНО 170 7 2 41

Референце уреди

  1. ^ „Попис у Србији према полу и старости по насељима” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 21. 1. 2024. 
  2. ^ Лома, Александар (1997). „Српскохрватска географска имена на -ина, мн. -ине: Преглед типова и проблеми класификације”. Ономатолошки прилози. XIII: 17. 
  3. ^ Vujović, Miroslav (2009). „A newly-discovered Roman Altar from Surčin”. Старинар. LIX: 154. 
  4. ^ а б в Vujović, Miroslav (2009). „A newly-discovered Roman Altar from Surčin”. Старинар. LIX: 155. 
  5. ^ Vujović, Miroslav (2009). „A newly-discovered Roman Altar from Surčin”. Старинар. LIX: 149. 
  6. ^ Vujović, Miroslav (2009). „A newly-discovered Roman Altar from Surčin”. Старинар. LIX: 152—154. 
  7. ^ Црнобрња, Никола (1996). „Римски новац са локалитета "Калуђерске ливаде" у Сурчину”. Годишњак града Београда. XLIII: 33—37. 
  8. ^ Алексић, Снежана (20. 10. 2021). „Пројекат Национални стадион и неидентификовано генетичко наслеђе у некрополи Калуђерске ливаде”. Порекло. Приступљено 22. 1. 2022. 
  9. ^ Pilipović, Sanja (2012). „The Image of Persephone on the Upper Moesian Limes. A Contribution to the Study of Ancient Cults”. Balcanica. XLIII: 57. 
  10. ^ Gulin, Ante (1998). „Srednjovjekovna javna delatnost i pečati srijemskog kaptola Sv. Stjepana de Kw i Sv. Ireneja kod Mitrovice”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. 16: 20. 
  11. ^ Крстић 2005, стр. 188.
  12. ^ Шулетић, Небојша (2013). Сремски санџак у XVI веку. Београд: Универзитет у Београду. стр. 15. 
  13. ^ Амедоски, Драгана (2005). „Земун и земунска нахија у XVI веку”. Историјски часопис. Књ. LII: 210. 
  14. ^ Шулетић, Небојша С. (2013). Сремски санџак у XVI веку. Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 140. 
  15. ^ Шулетић, Небојша С. (2013). Сремски санџак у XVI веку. Београд: Универзитет у Београду. стр. 47—48. 
  16. ^ а б McGowan, PhD, Bruce W. (1983). Sirem sancağı mufassal tahrir defteri. Ankara: Türk tarih kurumu basımevi. стр. 394—395. 
  17. ^ Амедоски, Драгана (2005). „Земун и земунска нахија у XVI веку”. Историјски часопис. LII: 212. 
  18. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Српски на српском”. www.rts.rs. Приступљено 2021-02-05. 
  19. ^ а б Амедоски, Драгана (2006). „Два пописа земунске нахије из 1578/9. и 1588—1596. године”. Мешовита грађа - Miscellanea. Нова серија - Књ. XXVII: 194—195. 
  20. ^ а б в Амедоски, Драгана (2006). „Два пописа земунске нахије из 1578/9. и 1588—1596. године”. Мешовита грађа - Miscellanea. Нова серија - Књ. XXVII: 218—219. 
  21. ^ Амедоски, Драгана (2005). „Земун и земунска нахија у XVI веку”. Историјски часопис. LII: 208. 
  22. ^ а б в Амедоски, Драгана (2005). „Земун и земунска нахија у XVI веку”. Историјски часопис. Књ. LII: 214—215. 
  23. ^ Амедоски, Драгана (2005). „Земун и земунска нахија у XVI веку”. Историјски часопис. Књ. LII: 213. 
  24. ^ Амедоски, Драгана (2005). „Земун и земунска нахија у XVI веку”. Историјски часопис. LII: 217. 
  25. ^ Mažuran, Ive (2009). „Popis zeameta i timara Sandžaka Srijem 1636. godine”. Osječki zbornik. 29: 183. 
  26. ^ Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. године. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 23. 
  27. ^ Ратни дневник Еугена Савојског. Триста година од Битке код Петровардина: 1716—2016. Нови Сад: Музеј града Новог Сада. 2016. стр. 53. 
  28. ^ а б Бошковић, Ђорђе (2009). „Један попис села митровачког провизората из 1720. године”. Зборник Матице српске за историју. 79-80: 71. 
  29. ^ Пецињачки, Срета (1973). „Два документа о набавци дрвета за потребе Београда у 1718. години”. Годишњак града Београда. XX: 166. 
  30. ^ Пецињачки, Срета (1973). „Два документа о набавци дрвета за потребе Београда у 1718. години”. Годишњак града Београда. XX: 163. 
  31. ^ Sršan, Stijepan (1989). „Slavonija i Srijem 20-ih i 30-ih godina 18. stoljeća”. Anali Zavoda za znanstveni rad u Osijeku. 7: 86. 
  32. ^ Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 123. 
  33. ^ Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја становништва и насеља. Београд: Етнографски институт САН. стр. 127. 
  34. ^ а б Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 134. 
  35. ^ Точанац, Исидора (2007). „Општенародни тутори”. Мешовита грађа - Miscellanea. Нова серија, књ. XXVIII: 18—19. 
  36. ^ а б Vujović, Miroslav (2009). „A newly-discovered Roman Altar from Surčin”. Старинар. LXI: 150. 
  37. ^ Vujović, Miroslav (2009). „A newly-discovered Roman Altar from Surčin”. Старинар. LIX: 152. 
  38. ^ а б в Алексић, Снежана (2017). Окамењена ћирилица ишчитавана између и преко редова. Прилог за изучавање културне баштине похрањене на територији Града Београда - Општине Сурчин. Београд: Удружење за одбрану ћирилице "Добрица Ерић". стр. 83. 
  39. ^ Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 142—143. 
  40. ^ Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 156—157. 
  41. ^ Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 163. 
  42. ^ Гавриловић, Славко (1961). „Три прилога из историје насеља земунског властелинства”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 28: 123. 
  43. ^ а б Гавриловић, Славко (1961). „Три прилога из историје насеља земунског властелинства”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 28: 128. 
  44. ^ Илић, Микица (2012). Село Босут у Срему (1706—2006). Сремска Митровица. стр. 22—23. 
  45. ^ Нинковић, Ненад (2015). Политичка и културна делатност митрополита Павла Ненадовића. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 300. 
  46. ^ Нинковић, Ненад (2015). Политичка и културна делатност митрополита Павла Ненадовића. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 451. 
  47. ^ Brajović, Saša (2015). „Marian Piety as Devotional and Integrative System in the Bay of Kotor in the Early Modern Period”. Beyond the Adriatic Sea: A Plurality of Identities and Floating Borders in Visual Culture: 180. 
  48. ^ Нинковић, Ненад (2015). Политичка и културна делатност митрополита Павла Ненадовића. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 413. 
  49. ^ Нинковић, Ненад (2019). „Хесап егзарха Пахомија. Протокол визитације четири сремска протопрезвитерата”. Мешовита грађа. 40: 37. 
  50. ^ Гавриловић, Славко (1991). „Миграције из Горње крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века”. Зборник о Србима у Хрватској. 2: 10. 
  51. ^ а б в Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 33. 
  52. ^ Гавриловић, Славко (1991). „Миграције из Горње крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века”. Зборник о Србима у Хрватској. 2: 23. 
  53. ^ а б в г Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7. Историја насеља и становништва. Београд: Етнографски институт САН. стр. 104. 
  54. ^ Гавриловић, Славко (1991). „Миграције из Горње крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века”. Зборник о Србима у Хрватској. 2: 51. 
  55. ^ Гавриловић, Славко (1991). „Миграције из Горње крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века”. Зборник о Србима у Хрватској. 2: 50. 
  56. ^ Гавриловић, Славко (1991). „Миграције из Горње крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII века до средине XIX века”. Зборник о Србима у Хрватској. 2: 63. 
  57. ^ Точанац Радовић, др Исидора (2015). „Српски календар верских празника и терезијанска реформа”. Зборник Матице српске за историју. 91: 13. 
  58. ^ Точанац Радовић, др Исидора (2015). „Српски календар верских празника и терезијанска реформа”. Зборник Матице српске за историју. 91: 28. 
  59. ^ Точанац Радовић, Исидора Б. (2014). Реформа Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији за време владавине Марије Терезије и Јосифа II (1740—1790). Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 186. 
  60. ^ Магловски, Јанко (2007). „О београдском култу Свете Петке Српске и манастиру Фенеку”. Зборник Народног музеја. Историја уметности. XVIII-2: 128. 
  61. ^ Die Regulierung des Saveflusses, dann die Ent- und Bewässerung des Savethales in Kroazien und Slavonien mit besonderer Berücksichtigung des kroat.-slavon. Grenzgebietes. Agram: Kommissions-Verlag der Universitäts-Buchhandlung Albrecht & Fiedler. 1876. стр. 41—42. 
  62. ^ Алексић, Снежана (2017). Окамењена ћирилица ишчитавана преко и између редова. Прилог за изучавање културне баштине похрањене на територији Града Београда - Општине Сурчин. Београд: Удружење за одбрану ћирилице "Добрица Ерић". стр. 103—106. 
  63. ^ Barišić Bogišić, Lidija (2016). „Njemački jezik u Srijemskoj županiji u popisu stanovništva 1910. godine”. Godišnjak njemačke zajednice. 26: 20. 
  64. ^ „Surtschin in Syrmien”. www.danube-swabians.org. Приступљено 20. 7. 2018. 
  65. ^ а б „"Die Deutschen in Syrmien, Slavonien, Kroatien und Bosnien"” (PDF). Приступљено 22. 7. 2018. 
  66. ^ Јакшић, Владимир (1872). „Становништво Ђаковачке бискупије у Славонији”. Гласник Српског ученог друштва. XXXIV: 29. 
  67. ^ Теодоровић, Мирјана (2015). „Узроци, настанак и развој болести у Срему од XVIII до почетка XX века”. Споменица Историјског архива "Срем". 14: 77. 
  68. ^ а б Nekoji rezultati popisa žiteljstva od 31. prosinca 1880. Broj žiteljstva, kućanstva i stoke. Zagreb: Statistički ured Kr. Hrv. Slavon. Dalm. Zemaljske vlade. 1882. стр. 16—17. 
  69. ^ Nekoji rezultati popisa žiteljstva od 31. prosinca 1880. Broj žiteljstva, kućanstva i stoke. Zagreb: Statistički ured Kr. Hrv. Slavon. Dalm. Zemaljske vlade. 1882. стр. 20—21. 
  70. ^ Савковић, Јован (1964). Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе (од XVI века до 1873. године). Нови Сад: Матица српска. стр. 87—92. 
  71. ^ Васин, Горан (2014). Патријарх Георгије Бранковић и његово доба: 1890—1907. Нови Сад: Мало историјско друштво - Нови Сад. стр. 323. 
  72. ^ Radenić, Andrija. „Položaj i borba seljaštva u Sremu. Od kraja XIX veka do 1914.” (PDF). Приступљено 27. 10. 2018. 
  73. ^ Гаћеша, Никола Л. (1989). „Српско задругарство у Хрватској и Славонији од 1897. до 1919.”. Зборник о Србима у Хрватској. 1: 149. 
  74. ^ Крестић, Василије (1995). Историја Срба у Хрватској и Славонији: 1848—1918. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 569. 
  75. ^ „Римокатоличка жупа Сурчин”. Архивирано из оригинала 21. 07. 2018. г. Приступљено 20. 7. 2018. 
  76. ^ Бошковић, Ђорђе (2011). Рума у периоду 1861—1914. Рума. стр. 167. 
  77. ^ „Српски дом у Сурчину” (PDF). Застава. 12. 9. 1906. Приступљено 13. 2. 2018. 
  78. ^ а б „Popis stanovništva Kraljevine Hrvatske i Slavonije 1910. godine”. Scribd. Приступљено 20. 7. 2018. 
  79. ^ Теодосић, Драган (2016). „Добровољци Земуна и околине у Првом светском рату 1914—1918. : мотиви, социјална структура, последице”. Зборник радова са Међународне конференције „Архив, медији и култура сећања у Првом светском рату”, Нови Сад, 29-30. октобар 2015.: 285—290. 
  80. ^ Bulić, Ivan (2017). „Special Position of Srijem in Geopolitical Context on the Eve of and during World War One”. Review of Croatian History. 1: 140. 
  81. ^ Ердељановић, Александар Саша (2014). „Први светски рат - филмска снимања”. XXIII међународни фестивал етнолошког филма: 23. 
  82. ^ Burek, Višnja (2016). „Internirci i bjegunci na varaždinskom području u vrijeme Prvog svjetskog rata”. Radovi zavoda za znanstveni rad HAZU Varaždin. br. 27: 354—356. 
  83. ^ Burek, Višnja (2016). „Internirci i bjegunci na varaždinskom području u vrijeme Prvog svjetskog rata”. Radovi Zavoda za znanstveni rad HAZU Varaždin. br. 27: 357. 
  84. ^ Шовљаков, мр Мара (2015). „Удар Аустроугарске на фрушкогорске манастире, монахе и свештенике током 1914—1916”. Споменица Историјског архива "Срем". 14: 200. 
  85. ^ Ćosić Bukvin, Ivan (2012). „Andreas Lutz”. Godišnjak njemačke zajednice. Vol 19.: 327. 
  86. ^ Вајагић, Предраг (фебруар 2018). „Улазак српске војске у Војводину новембра 1918. године”. Војно дело. 2/2018: 567. 
  87. ^ Leček, Suzana (2016). „Podunavskošvapske zavičajne knjige o političkom životu u Slavoniji i Srijemu 1918.-1941.”. Godišnjak njemačke zajednice. 26: 250. 
  88. ^ Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. јануара 1921. године. Сарајево: Краљевина Југославија. Општа државна статистика. 1932. стр. 284. 
  89. ^ Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. јануара 1921. Сарајево: Краљевина Југославија. Општа државна статистика. 1932. стр. 284—285. 
  90. ^ а б Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. Knjiga II: Prisutno stanovništvo po veroispovesti. Beograd: Kraljevina Jugoslavija. Opšta državna statistika. 1938. стр. 61. 
  91. ^ Бујаковић, Ивана; Јовановић, Зорана (2001). „Земун”. Географска енциклопедија насеља Србије. Географски факултет - АГЕНА - Стручна књига. 1: 145. 
  92. ^ "Политика", 22. феб. 1936
  93. ^ Томић, Милева Т. (2016). Правно уређење Дунавске бановине и концепти државноправног статуса Војводине 1929—1941. Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 128. 
  94. ^ Deman, Dominik (2011). „Marko Kljajić, Surčin kroz povijest, Župni ured Presveto Trojstvo Surčin, Vinkovci i Petrovaradin, 2010 – prikaz”. Godišnjak za znanstvena istraživanja. 3: 328. 
  95. ^ Станковић, Миливоје (1983). Први шумадијски партизански одред. Београд: Народна књига. стр. 56. 
  96. ^ Rajnić Rajnpreht, Dragan. „Zemun 1941.”. Ustanak naroda Jugoslavije 1941. Zbornik. Knjiga treća: 123. 
  97. ^ „Stradali Jugoslavije od 6. април 1941. do 15. мај 1945. godine prema mestu stanovanja pre rata i nacionalnoj pripadnosti” (PDF). Приступљено 20. 7. 2018. 
  98. ^ Sjeverozapadna Hrvatska u Narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji 1941—1945. Knjiga V (lipanj-kolovoz 1943). Zagreb: Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske. 1986. стр. 230. 
  99. ^ „Surtschin in Syrmien”. www.danube-swabians.org. Приступљено 21. 7. 2018. 
  100. ^ Colić, prof. dr Mladenko (1988). Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu. Beograd: Vojnoistorijski institut. стр. 246. 
  101. ^ Vazduhoplovstvo u Narodnooslobodilačkom ratu Jugoslavije. Surčin: Komanda Ratnog vazduhoplovstva. 1965. стр. 264. 
  102. ^ Ђерчан, Бојан (2014). Системи насеља у Срему. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 12. 
  103. ^ Мишић, Биљана (2012). „Музеј ваздухопловства у Београду” (PDF). Београдско наслеђе. 
  104. ^ Спасеновић1, Девеџић2, Снежана1, Мирјана2 (2012). „Фертилитет становништва Београда у контексту теорије друге демографске транзиције”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 138 (1/2012): 57. 
  105. ^ „Освећена црква Светог апостола Матеја у Сурчину (СПЦ, 26. новембар 2018)”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2018. г. Приступљено 02. 12. 2018. 
  106. ^ Куртеш, Александра. „Нови Сурчин добија нови православни храм”. Politika Online. Приступљено 2023-08-14. 
  107. ^ Кркљуш, др Љубомирка (2006). „Бирачко право у актима Српског народног покрета у Јужној Угарској 1848—1849. године”. Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. 2: 35. 
  108. ^ Митричевић, Филип (2015). „Ириг и Ирижани у Првом светском рату”. Споменица Историјског архива "Срем". 14: 43. 
  109. ^ Шиба, Нобухиро (2017). „Национални идентитет "граничара" - случај Душана Тодоровића, професора руског језика у Токију од раних дана до краја Првог светског рата”. Годишњак за друштвену историју. 24/3: 27—50. 
  110. ^ а б Stanić-Jovanović, Sara (2015). „Masovni turizam protiv turizma malih formi: Studija slučaja perspektiva za razvoj turizma malih formi na području gradske opštine Surčin”. Turističko poslovanje. 16: 68. 
  111. ^ Stanić-Jovanović, Sara (2015). „Masovni turizam protiv turizma malih formi: Studija slučaja perspektiva za razvoj turizma malih formi na području gradske opštine Surčin”. Turističko poslovanje. 16: 69. 
  112. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  113. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  114. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сурчин&oldid=27683589”