Википедија

Antonin Pije

Tit Aurelije Fulvije Bojonije Arije Antonin Pije (lat. Titus Aelius Fulvius Boionius Arrius Antoninus Pius;[4][5] rođen 19. septembra 86. godine, umro 7. marta 161. godine) bio je rimski car od 138. do 161. godine. Bio je četvrti car u nizu tzv. Pet dobrih careva.[6] Kao caru, njegovo zvanično ime je glasilo: Tit Elije Hadrijan Antonin Avgust Pije.

Antonin Pije
Antonin Pije, mermerna bista koja se danas čuva u minhenskoj Glipoteci.
Lični podaci
Puno imeTit Elije Hadrijan Antonin Avgust Pije[1]
Tit Elije Cezar Antonin (usvajanje)[2]
Datum rođenja(86-09-19)19. septembar 86.
Mesto rođenjakod Lanuvija, Rimsko carstvo
Datum smrti7. mart 161.(161-03-07) (74 god.)
Mesto smrtiLorijum, Rimsko carstvo
GrobHadrijanov mauzolej
Porodica
SupružnikFaustina Starija
PotomstvoFaustina Mlađa, Marko Aurelije
RoditeljiTit Aurelije Fulvije (biološki),
Hadrijan (usvojenjem)
Arija Fadila[3]
DinastijaAntonini
Rimski car
Period11. jul 138. — 7. mart 161. (22 god.)
PrethodnikHadrijan
NaslednikMarko Aurelije

Rođen u senatorskoj porodici, Antonin je obavljao različite funkcije tokom vladavine cara Hadrijana. Oženio se Hadrijanovom nećakinjom Faustinom, a Hadrijan ga je usvojio za svog sina i naslednika neposredno pre smrti. Antonin je stekao prezime Pije nakon svog stupanja na presto, bilo zato što je prinudio Senat da obogotvori njegovog usvojitelja,[7] ili zato što je spasao senatore koje je Hadrijan osudio na smrt u svojim kasnijim godinama.[8] Njegova vladavina je značajna po mirnom stanju Carstva, bez većih pobuna ili vojnih upada u to vreme. Uspešna vojna kampanja u južnoj Škotskoj na početku njegove vladavine rezultirala je izgradnjom Antoninovog zida.

Antonin je bio efikasan administrator, ostavljajući svojim naslednicima veliki višak u riznici, proširujući slobodan pristup pijaćoj vodi širom carstva, podstičući zakonski konformitet i olakšavajući davanje prava oslobođenim robovima. Umro je od bolesti 161. godine, a nasledili su ga usvojeni sinovi Marko Aurelije i Lucije Ver kao kocarevi.

Mladost uredi

Detinjstvo i porodica uredi

Antonin Pije je rođen kao Tit Avrelije Fulvus Bojonije Antonin u blizini Lanuvijuma (današnji Lanuvio) u Italiji od oca Tita Avrelija Fulva, konzula 86. godine, i njegove supruge Arije Fadilje Nimes).[9][10] Avrelije Fulvi su bili Avrelijanska porodica nastanjena u Nemauzu (savremeni Nim).[11] Tit Avrelije Fulvus je bio sin istoimenog senatora, koji je, kao legat Legije III Galike, podržao Vespazijana u njegovoj kandidaturi za carsku funkciju i bio nagrađen dodatnim konzulatom, plus običnim pod Domicijanom 85. godine. Avrelije Fulvi su stoga bili relativno nova senatorska porodica iz Narbonske Galije čiji su uspon u prominenciju podržali Flavijevci.[12] Veza između Antoninove porodice i njihove matične provincije objašnjava sve veći značaj položaja prokonzula Narbonske Galije tokom kasnog drugog veka.[13]

Antoninov otac nije imao druge dece i umro je ubrzo posle svog 89. redovnog konzulata. Antonina je odgajao njegov deda po majci Gnej Arije Antonin,[9] koga su savremenici smatrali čovekom od integriteta i kulture, i prijateljem Plinija Mlađeg.[14] Ari Antonini su bili starija senatorska porodica iz Italije, veoma uticajna tokom Nervine vladavine. Arija Fadilja, Antoninova majka, udala se kasnije za Publija Julija Lupa, dopunskog konzula 98. godine; iz tog braka su proizašle dve ćerke Arija Lupula i Julija Fadilja.[15]

Brak i deca uredi

Negde između 110. i 115. godine, Antonin se oženio Anijom Galerijom Faustinom Starijom.[16] Veruje se da su uživali u srećnom braku. Faustina je bila ćerka konzula Marka Anija Vera (II)[9] i Rupilije Faustine (polu-sestra carice Vibije Sabine).[17][18] Faustina je bila lepa žena, i uprkos glasinama o njenom karakteru, jasno je da je Antoninu bilo duboko stalo do nje.[19]

Faustina je Antoninu rodila četvoro dece, dva sina i dve ćerke.[20] Oni su bili:

  • Marko Aurelije Fulvus Antonin (preminuo pre 138); njegov nadgrobni natpis je pronađen u Hadrijanovom mauzoleju u Rimu.[21][22]
  • Marko Galerije Aurelije Antonin (preminuo pre 138); njegov nadgrobni natpis je pronađen u Hadrijanovom mauzoleju u Rimu.[21][23] Njegovo ime se pojavljuje na grčkom carskom novcu.
  • Aurelija Fadilja (umro 135); udala se za Lucija Plaucija Lamija Silvana, konzula 145; a njen nadgrobni natpis je pronađen u Italiji.[24]
  • Anija Galerija Faustina Minor ili Faustina Mlađa (između 125. i 130–175), buduća rimska carica, udala se za svog rođaka po majci Marka Aurelija 146. godine.[11]

Kada je Faustina umrla 141. godine, Antonin je bio veoma potresen.[25] U čast njenog sećanja, zatražio je od Senata da je obogotvori kao boginju, i odobrio je izgradnju hrama na Rimskom forumu u njeno ime, sa sveštenicama koji su služili u njenom hramu.[26] On je naložio da se izrade razne kovanice sa njenim portretom u njenu čast. Na ovim novčićima pisalo je „DIVA FAUSTINA” i bili su detaljno ukrašeni. Pored toga je osnovao dobrotvornu organizaciju, nazvavši je Puellae Faustinianae ili Faustinene devojke, koja je pomagala siromašnim devojkama[16] iz dobrih porodica.[27] Konačno, Antonin je stvorio alimenta, rimski socijalni program, kao deo Cura Annonae.

Car se nikada nije ponovo oženio. Umesto toga, živeo je sa Galerijom Lizistrat,[28] jednom od Faustininih oslobođenih žena. Konkubinat je bio oblik ženskog druženja koji su ponekad birali moćni muškarci u starom Rimu, posebno udovci poput Vespazijana i Marka Aurelija. Njihova zajednica nije mogla da proizvede nijedno legitimno potomstvo koje bi moglo da ugrozi bilo koje naslednike, kao što su Antoninovi. Takođe, kako nije moglo da se istovremeno bude u braku i živi sa zvaničnom konkubinom (ili dve konkubine), Antonin je izbegavao da bude pritisnut na brak sa plemkinjom iz druge porodice. (Kasnije, Marko Aurelije će takođe odbaciti nametanje svoje bivše verenice Cijonije Fabije, sestre Lucija Verusa, na osnovu toga što je zaštitio svoju decu od maćehe, i umesto toga uzeo konkubinu.)[29][30][31]

Uspon do vlasti uredi

Antonin Pije bio je sin Tita Aurelija Fulvija, konzula iz 89. godine,[6] čija je familija poticala iz Nima, grada na jugu Galije,[32] a bio je rođen blizu italskog mesta Lanuvijuma. Njegov deda Tit Aurelije Fulvo bio je dva puta konzul i prefekt Grada. Aurelije Fulvije su bili relativno nova senatorska familija iz Narbonske Galije čiji uspon na prominentnu poziciju su podržavali Flavijevci.[33] Veza između Antoninove porodice i provincije iz koje su poticali objašnjava rastuću važnost pozicije prokonzula Narbonske Galije tokom kasnog drugog veka.[34] Posle smrti oca Aurelija Fulva (koji je bio konzul 89. godine), o budućem caru se starao deda sa majčine strane, Arije Antonin, dva puta konzul, čovek velikog poštenja i obrazovanja, prijatelj Plinija Mlađeg.

Karijeru je započeo kao kvestor, a kasnije je dobio preturu. Antonin Pije je dobio svoj prvi konzulat 120. godine; tada mu je kolega bio Katilije Sever. Nakon tog konzulata, zapazio ga je car Hadrijan, koji mu je dodelio, zajedno sa još trojicom konzulara, sudsku upravu nad čitavom Italijom. No, pravo iskustvo je stekao kao prokonzul u provinciji Aziji gde je služio kao prokonzul 135-136. godine. Pokazao se kao dobar namesnik, koji je po vrednosti nadmašio čak i svog dedu. Tako je došao u naročitu milost cara Hadrijana koji ga je usvojio, odredio ga za svog naslednika 25. februara 138. godine. Na položaj Hadrijanovog naslednika Antonin Pije je došao tek posle smrti Elija Vera i pod uslovom da Antonin Pije sam usvoji Marka Anija Vera, koji je postao car, Marko Aurelije i sina Elija Vera, Lucija Vera budućeg savladara cara Marka Aurelija. Čim je Antonin Pije bio usvojen dobio je prokonzularni imperijum i tribunsku vlast, čime je jasno stavljeno do znanja da Hadrijan u njemu vidi svog naslednika. Nakon smrti Hadrijana u leto iste godine, Antonin Pije je postao njegov naslednik.

Antonin Pije bio je gotovo idealni gospodin, koga su hvalili ne samo antički pisci (vidi naročito Scriptores Historiae Augustae), nego i kasniji, moderni istoričari (Edvard Gibon, na primer).

Antonin Pije kao car uredi

Svoju vlast Antonin Pije je započeo time što je amnestirao sve one koje je Hadrijan osudio, govoreći da bi to sam Hadrijan uradio samo da je poživeo. Hadrijan je od svog naslednka očekivao da utvrdi vlast u Carstvu, a ne da vodi ddalju ekspanziju i da širi granice, kao što je to Trajan činio. Najkasnije do 142. godine, Antonin Pije je tako utvrdio granicu u Britaniji, oko 160 km severnije od zida koji je izgradio Hadrijan. I u Gornjoj Germaniji Antonin Pije je utvrdio granicu, pomerajući je na istok.

Tokom svoje vladavine Antonin Pije je suzbio ustanke u Dakiji i Mavretaniji. Krajem vladavine Antonina Pija došlo je do poteškoća sa Partima, pa je njegov naslednik, Marko Aurelije, morao voditi rat.

Unutrašnja politika uredi

U unutrašnjim prilikama, Antonin Pije je vodio vrlo prijateljsku politiku prema Senatu. Brinuo se o provincijama, o pošti u carstvu, pojedinim gradovima, naročito posle velikog zemljotresa koji je zadesio Malu Aziju i Rodos. Ostao je zapamćen po naročito ambicioznim radovima u Italiji i Rimu: obnovio je Koloseum, izgradio je Hadrijanov mauzolej i niz hramova u svom rodnom Lanuvijumu.

Antonin je upravljao carstvom oslanjajući se na guvernere provincija ali i putem direktne komunikacije carskim pismima, od kojih su nekolicina javno objavljivana. Za razliku od Hadrijana, Antonin je samo jednom napustio Italiju.

Kako je carevo zdravlje počelo da slabi, Marko je postepeno preuzimao državne dužnosti. Antonin je umro 7. marta 161. u 74. godini. Njegova vladavina najduža je posle Avgustove, samo nekoliko meseci duža od Tiberijeve. Antoninovi naslednici, Marko Aurelije i Lucije Ver odmah su deifikovali svog prethodnika.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Salomies, O (2014). „Adoptive and Polyonymous Nomenclature in the Roman Empire – Some Addenda”. Ur.: Caldelli, M. L.; Gregori, G. L. Epigrafia e ordine senatorio, 30 anni dopo. Edizioni Quasar. str. 492—493. ISBN 9788871405674. 
  2. ^ Cooley, Alison E. (2012). The Cambridge Manual of Latin Epigraphy. Cambridge University Press. str. 492—493. ISBN 978-0-521-84026-2. 
  3. ^ Wotton, William (1701). The history of Rome: from the death of Antoninus Pius, to the death of Severus Alexander. T. Goodwin. str. 152. 
  4. ^ Brian Campbell, Lawrence A. Tritle (eds.), The Oxford Handbook of Warfare in the Classical World, Oxford University Press, 2013, p. xxv.
  5. ^ In Classical Latin, Antoninus' name would be inscribed as TITVS AELIVS HADRIANVS ANTONINVS AVGVSTVS PIVS.
  6. ^ a b Bowman 2000, str. 150
  7. ^ Birley 2000, str. 54; Dio, 70:1:2.
  8. ^ Birley 2000, str. 55; citing the Historia Augusta, Life of Hadrian 24.4.
  9. ^ a b v Bowman 2000, str. 150.
  10. ^ Harvey, Paul B. (2006). Religion in republican Italy. Cambridge University Press. str. 134. 
  11. ^ a b Bury 1893, str. 523.
  12. ^ Whitfield, Hugo Thomas Dupuis (2012). The rise of Nemausus from Augustus to Antoninus Pius: a prosopographical study of Nemausian senators and equestrians (PDF) (MA). Ontario: Queen's University. str. 49—57. Arhivirano (PDF) iz originala 2022-10-09. g. Pristupljeno 24. 1. 2016. 
  13. ^ Gayraud, Michel (1970). „Le proconsulat de Narbonnaise sous le Haut-Empire”. Revue des Études Anciennes. 72 (3–4): 344—363. doi:10.3406/rea.1970.3874. Pristupljeno 24. 1. 2016. 
  14. ^ Chisholm 1911.
  15. ^ Birley 2000, str. 242; Historia Augusta, Antoninus Pius 1:6.
  16. ^ a b Weigel, Antoninus Pius
  17. ^ Rupilius. Strachan stemma.
  18. ^ Settipani, Christian (2000). Continuité gentilice et continuité familiale dans les familles sénatoriales romaines à l'époque impériale: mythe et réalité. Prosopographica et genealogica (na jeziku: italijanski). 2 (illustrated izd.). Unit for Prosopographical Research, Linacre College, University of Oxford. str. 278. ISBN 9781900934022. 
  19. ^ Vagi, David L. (2000). Coinage and History of the Roman Empire, C. 82 B.C. – A.D. 480: History. Taylor & Francis. str. 240. ISBN 9781579583163. 
  20. ^ Birley 2000, str. 34; Historia Augusta, Antoninus Pius 1:7.
  21. ^ a b Magie, David, Historia Augusta (1921), Life of Antoninus Pius, Note 6
  22. ^ CIL VI, 00988
  23. ^ CIL VI, 00989
  24. ^ Magie, David, Historia Augusta (1921), Life of Antoninus Pius, Note 7
  25. ^ Bury 1893, str. 528.
  26. ^ Birley 2000, str. 77; Historia Augusta, Antoninus Pius 6:7.
  27. ^ Daucé, Fernand (1968). „Découverte à Rennes d'une pièce de Faustine jeune”. Annales de Bretagne. 75 (1): 270—276. doi:10.3406/abpo.1968.2460. Arhivirano iz originala 4. 5. 2018. g. Pristupljeno 23. 10. 2015. 
  28. ^ Anise K. Strong: Prostitutes and Matrons in the Roman World
  29. ^ Strong, Anise K. (2016). Prostitutes and Matrons in the Roman World. Cambridge University Press. str. 85. ISBN 9781107148758. 
  30. ^ Lind, Goran (2008). Common Law Marriage: A Legal Institution for Cohabitation. Oxford University Press. str. 72. ISBN 9780199710539. 
  31. ^ Birley, Anthony R (2012). Marcus Aurelius: A Biography. Routledge. str. 33. ISBN 9781134695690. 
  32. ^ Bury 1893, str. 523
  33. ^ Whitfield, Hugo Thomas Dupuis (2012). The rise of Nemausus from Augustus to Antoninus Pius: a prosopographical study of Nemausian senators and equestrians (PDF) (MA). Ontario: Queen's University. str. 49—57. Pristupljeno 24. 1. 2016. 
  34. ^ Gayraud, Michel (1970). „Le proconsulat de Narbonnaise sous le Haut-Empire”. Revue des Études Anciennes. 72 (3–4): 344—363. Pristupljeno 24. 1. 2016. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Antonin Pije na Vikimedijinoj ostavi.


Rimski car
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антонин_Пије&oldid=27550722”