Anton Bilimović
Anton Bilimović (Žitomir, 20. jul 1879 — Beograd, 17. septembar 1970) bio je srpski i ukrajinski fizičar, matematičar, akademik SANU.
| Anton Bilimović | |
|---|---|
 Portret Antona Dmitrieviča Bilimoviča, 1913. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 20. jul 1879. |
| Mesto rođenja | Žitomir, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 17. septembar 1970. (91 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SFRJ |
Biografija uredi
Anton Bilimović rođen je 20. jula 1879. godine u gradu Žitomiru, koji se nalazi u severozapadnom delu Ukrajine. Njegov otac, Dimitri Bilimović, bio je vojni lekar pa je shodno svojoj profesiji često bio službeno premeštan. Anton je zato u detinjstvu nekoliko puta menjao mesto boravka i školovanja, ali najveći deo svoje mladosti proveo je u Rusiji. Osnovnu školu završio je u mestu Vladimir, smeštenom blizu reke Kljazma oko 190 km istočno od Moskve. Nakon završetka osnovne škole, upisao je Kadetski korpus (srednja vojna škola) u Kijevu koju je završio 1896. godine. Nakon toga seli se u Sankt Peterburg gde je upisao Nikolajevsku inženjersku akademiju i naučio latinski i grčki jezik. Međutim, kasnije je napustio akademiju i prebacio se na Fizičko-matematički fakultet Kijevskog univerziteta, gde je 1903. godine diplomirao sa zlatnom medaljom. Posle odbrane magistarske teze pod nazivom Jednačine kretanja konzervativnih sistema i njihova primena 1903. godine izabran je za asistenta na Katedri za mehaniku.[1]
Bilimović je želeo da postane profesor pa je upisao i doktorske studije. Kako bi usavršio svoje znanje i doktorsku disertaciju nekoliko godina je proveo u Francuskoj i Nemačkoj na usavršavanju. 1905. i 1906. godinu proveo je u Parizu radeći sa poznatim fizičarom i matematičarom Paulom Apelom (eng. Paull Appell). Paul je u to vreme bio dekan Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Parizu i bio je poznat po rešavanju nekih od najtežih problema u matematici i mehanici. Bilimović je naredne dve godine proveo na Univerzitetu u Getingenu u Nemačkoj radeći sa Davidom Hilbertom koji je proučavajući integralne jednačine došao do razvoja funkcionalne analize. 1907. godine, posle povratka u Ukrajinu, odbranio je svoju doktorsku disertaciju pod nazivom Kontaktno kretanje čvrstih tela, prvi deo: kretanje sa jednim stepenom slobode na Univerzitetu u Odesi. Od te godine radio je kao docent na Kijevskom univerzitetu i počeo da objavljuje svoje radove o teoriji krivih i površi. Ovi radovi bili su napisani na ruskom jeziku, ali 1910. godine počinje da objavljuje i na nemačkom. Od 1915. godine radio je kao redovni profesor Novorosijskog univerziteta u Odesi. Tu je radio pet godina, a dva puta je bio izabran za rektora.
U aprilu 1920. godine prelazi u Beograd gde ostaje do kraja svog života. Prvo je bio vanredni profesor Filozofskog fakulteta, a od 1926. godine i redovni profesor za oblast racionalna mehanika i primenjena matematika. 1936. godine postao je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)[2] kada je osnovao časopis Publications de l'Institut Mathématique, a u posleratnim godinama izabran je za prvog upravnika Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Međutim, tokom Drugog svetskog rata bio je udaljen sa fakulteta zbog svoje ruske pozadine i neprijateljskog držanja prema Trećem rajhu, ali se posle rata vratio na svoje radno mesto. Bio je zaslužan i za osnivanje Odeljenja za tehničke nauke Srpske akademije nauka i umetnosti i Jugoslovenskog društva za mehaniku.[3]
Profesor Bilimović je otišao u penziju 15. februara 1955. godine, a i posle penzije je nastavio da deluje u svojim oblastima i objavljivao radove. Umro je u Beogradu 17. septembra 1970. godine.
Naučni rad uredi
Anton Bilimović je delovao u oblastima matematike i fizike. Najviše se bavio primenom teorije diferencijalnih sistema u klasičnoj mehanici. Poseban doprinos dao je oblasti kinematike čvrstog tela. Njegovi prvi doktoranti su bili Tatomir Anđelić, Vjačeslav Žardecki, Demčenko i Konstantin Voronjec koji su nastavili njegov rad i bili uspešni u svojim oblastima. Bilimović se u oblasti fizike bavio i problemom nebeske mehanike, kretanjem materijalnog sistema koji malo odstupa od krutog tela, pitanjem sekularnog pomeranja polova. Bavio se neanalitičkim funkcijama, Hilbertovim integralom nezavisnosti, varijacionim računom.
Zanimljivost uredi
On je bio odlično ocenjen profesor među svojim studentima. Uvek je zahtevao veliki rad i duboko razumevanje gradiva. Uvek je počinjao i završavao čas u tačno vreme. Jednom je zakasnio na čas, izvinio se studentima i formulisao sledeću teoremu: "I ako profesor zakasni, uvek će postojati student koji će stići kasnije". U tom trenutku je student ušao u učionicu, pa je profesor Bilimović rekao svojim studentima:"Sada, teorema je dokazana".[4]
Dela uredi
Ukupno je objavio preko osamdeset radova, udžbenika i monografija. U saradnji sa profesorom Anđelićem, napisao je komppletan niz udžbenika iz geometrije za srednju školu. Znanje grčkog jezika iskoristio je za prevođenje Euklidovih Elemenata, što je bilo vrlo značajno za srpsku matematiku. Neke od njegovih knjiga koje se mogu naći u digitalnom obliku su:
- Geometrijske osnove računa sa Diadama
- Racionalna mehanika 1 - Mehanika tačke
- Racionalna mehanika 2 - Mehanika sistema
- Dinamika čvrstog tela
- Deset Apolonijevih zadataka o dodiru krugova.
Reference uredi
- ^ Mijailović, Žarko. „Digitalni legat Antona Bilimovića”. Arhivirano iz originala 01. 09. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017.
- ^ "Politika", 18. feb. 1936
- ^ Dukic, D. Anton Dimitrija Bilimovic. Mathematical Institute of the Serbian Academy of Sciences and Arts.
- ^ Dukic, D. „Anton Dimitrija Bilimovic”. Publ. Inst. Math. Nouv. Ser. 91.
