Arnold Tojnbi
Arnold Džozef Tojnbi (engl. Arnold Joseph Toynbee; London, 14. april 1889 — Jork, 22. oktobar 1975) je bio engleski istoričar, filozof istorije i sociolog. Bio je pobornik teorije društvenih ciklusa i autor je monumentalnog dela Istraživanje istorije (10 tomova, 1934 — 1961).
| Arnold Džozef Tojnbi | |
|---|---|
 Arnold Tojnbi | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 14. april 1889. |
| Mesto rođenja | London, Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Datum smrti | 22. oktobar 1975. (86 god.) |
| Mesto smrti | Jork, Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Obrazovanje | Winchester College, Balliol College |
Život i delo uredi
Rodio se u istaknutoj intelektualnoj porodici. Njegov stric Arnold Tojnbi (1852—1883) je bio značajan istoričar privrede i tvorac pojma „industrijska revolucija“. Arnold Džozef Tojnbi je studirao istoriju u Vinčesteru i u Hajdelbergu, kao i u Oksfordu, a zatim je radio za ministarstvo inostranih poslova kao stručni savetnik, naročito za vreme oba svetska rata. Godine 1919. uzeo je učešće u mirovnoj konferenciji u Versaju, a zatim je bio profesor za Vizantiju na univerzitetu u Londonu, od 1924. godine je bio profesor međunarodne istorije na Londonskoj školi ekonomike (engl. LSE), a osim toga, u razdoblju od 1925. do 1956. vršio je fukciju direktora Kraljevskog instituta za međunarodne poslove.
Bio je zaokupljen najpre konfliktima na Bliskom istoku, naime genocidom nad Jermenima u Turskoj, nemačkim zločinima za vreme rata u Belgiji i Francuskoj i rad u Ministarstvu inostranih poslova ga je vodio ka razmišljanjima o „globalnoj“ svetskoj istoriji i politici.
Tojnbi je bio jedan od prvih mislilaca o globalizaciji, odstupanja Evrope iz centra istorije i kritičarem evrocentrizma. Druge svetske civilizacije, naročito azijske, zaslužile su posebnu pažnju i ne mogu se shvatati samo sa stanovišta evropske istorije. U šezdesetim godinama se posvetio opštim pitanjima svetske politike i budućnosti ljudstva, uključujući i religiozna i ekološka pitanja. Poslednjih godina se priklonio budizmu.
Zahvaljujući skraćenom izdanju njegovog velikog dela o svetskoj istoriji koji je razradio američki istoričar D. C. Somervel (1946, 1957. i 1960) njegove su se misli brzo proširile, naročito u SAD, tako da je postao „kultni autor“ šezdesetih godina. Godine 1972. publikovao je sa Jan Kaplan vlastitu skraćenu i ilustrovanu verziju u jednom tomu. Iako je bio jako kritikovan, naročito od istoričara, njegove misli su imale veliki uticaj na istoriju kulture i na misli o ljudstvu i njegovim sudbinama u prošlosti i budućnosti. Na njegovo delo kritički se nadovezuje uporedna istorija civilizacije.
Istraživanje istorije uredi
Tojnbijevo životno delo Istraživanje istorije je inovativni pokušaj shvatanja celine istorije ljudstva i zakonitosti u njemu, i to uporednim metodom istraživanja različitih civilizacija. Njegovi zaključci se mogu kritikovati u pojedinostima, ali je metoda veoma interesantna. Tojnbi se nadovezao na autore koji su težili da pruže celovito objašnjenje razvoja velikih civilizacija, naime na starijeg engleskog istoričara Edvarda Gibona, koji je opisao uspon i pad Rimske civilizacije, i na nemačkog filozofa Osvalda Špenglera i njegovo delo Propast zapada (1918).
Tojnbi je takođe kritikovao nacionalnu istoriju koja se u 19. veku pojavila među evropskim narodima koji se nalaze pod jakim međusobnim uticajem, tako da istorije pojedinih naroda nemaju nikakav smisao ako se posmaraju pojedinačno. Jedinica istraživanja bi morale da budu šire celine — civilizacije, a on ih je nabrojao 21. Civilizaciju osniva stvaralačka manjina, koja nalazi uspešan odgovor na neki izazov u datoj situaciji, ali je od značaja i kulturni susret sa nekom drugom civilizacijom. Sumerska i Egipatska civilizacija su umele da reaguju na negativne uticaje prirodne sredine i na situacije kao što su poplave i da ih iskoriste za sopstveni prosperitet.
Stvaralačka manjina je stvorila kulturu koja je dokazala da može da odoli izazovima i da se održi. Kad je rimska civilizacija počela da se širi zahvaljujući konceptu građanstva, u nju su počele da ulaze i grčke opštine, i to ne samo pomoću nasilja. Ako, pak, ovoj manjini ponestane daha, ona mora da primenjuje prinudu i da se zatvara i brani. Tako od stvaralačke manjine nastaje manjina koja vlada i nastaje unutrašnji i spoljašnji proletarijat, i to je početak kraja. Civilizacija iscrpljuje svoju snagu na odbranu (rimski „limes“ ili kineski zid). „Civilizacije se ruše samoubistvima, a ne ubistvima.“
U vreme propadanja neke civilizacije može da nastane univerzalna religija i univerzalna crkva koja može da prenese najlepše kulturne rezultate u narednu civilizaciju. Tako je hrišćanska crkva mogla da prenese kulturne rezultate u civilizaciju koja se na nju nadovezuje, jer je integrisala varvarske narode u jedno religiozno društvo. On u celom redu civilizacija nalazi mnogo zajedničkih elemenata i njima se njegova metoda podupire.
