Asketizam
Asketizam ili askeza, podvižništvo (grč. ασκισις — askezis — „vežba”, „podvig”) je način života koji se sastoji u odricanju od strasti i telesnih prohteva, kako bi se sticanjem vrlina postiglo duhovno pročišćenje, odnosno stanje bestrašća.
U širem smislu, asketizam ili podvižništvo predstavlja filozofiju koja nalaže dobrovoljno i svesno samoodricanje od materijalnih, telesnih i drugih potreba i ugodnosti zarad viših, duhovnih vrednosti.[2] Asketizam je način života koji odbacuje „izopačenje ljudske ličnosti, bezobzirno iskorištavanje prirode i fizičke sredine i prevazilazi sebičnu težnju da se troši sve za sebe, a ne za zajednicu”.[3]
Askeza u filozofiji uredi
Kinici su propagirali askezu kao zahtev za što manjim brojem potreba, dok su je stoici upražnjavali kao sredstvo koje omogućuje pravi život u skladu sa prirodom. U indijskoj filozofiji askeza se smatra sredstvom spoznaje.[4]
Asketizam u budizmu uredi
Za dostignuće istine posebno je važan podvig. Ko ne izvrši podvig, taj neće ni dostići istinu. Kako se ko trudi, tako i dostiže istinu. Zato je podvig posebno važan za dostignuće istine.[5]
Upražnjavanje asketizma je bilo široko rasprostranjeno u Indiji Budinog doba. I sam Gotama je bio posvećen askezi u razdoblju pre prosvetljenja. On je bio zaokupljen telesnim samoumrtvljavanjem kao sredstvom duhovnog dostignuća ali pošto nije stekao nikakvu duhovnu korist, napustio je takve prakse. Budistički stav prema asketizmu se otuda prevashodno ogleda u izbegavanju takve krajnosti, uz podjednako izbegavanje i suprotne, hedonističke. Prema budizmu, treba slediti Srednji put.
Život budističkog monaha prožet je samodisciplinom, ali ekstremni asketizam je zabranjen. Sledeći vidovi ponašanja se preporučuju kao pomoć u unapređivanju duhovnog postignuća: (1) nošenje pohabane odore; (2) nošenje najviše tri odore; (3) prošnja hrane; (4) neizbirljivost među kućama u okrugu koje nude hranu kao milodar; (5) uzimanje samo jednog obroka svakog dana; (6) konzumiranje obroka isključivo iz zdele za milodare; (7) odbijanje dodatnih ponuda hrane; (8) život u šumi; (9) život pod drvetom; (10) život pod vedrim nebom; (11) život na groblju; (12) zadovoljstvo svojim boravištem; (13) prednost spavanju u sedećem, a ne u ležećem položaju[6].
Čak i kod upražnjavanja ovakvih vidova ponašanja ipak se naglašava da monah sve to mora da čini iz umerenosti, zadovoljstva, čistote itd, a ne radi dokazivanja ili spoljašnjeg pokazivanja[7]. Međutim, i unutar samog budizma postoje značajne razlike. Tako je budizam uveden u Kinu i Japan zagovarao strogu disciplinu tela i uma, a neke struje su zabranile konzumiranje mesa, i bilo kakav vid ugađanja samom sebi. Mnogi monasi u budističkim manastirima upražnjavali su asketizam uz intenzivnu meditaciju.[6]
Asketizam u hrišćanstvu uredi
Prema hrišćanskom shvatanju, posebno pravoslavnom, asketizam je praksa zadobijanja vrlina kroz duhovni i fizički podvig: post, molitvu, bdenje, tihovanje i samoodricanje. Naravno, hrišćanska askeza ne može se ograničiti na moralni podvig da se čini dobro i izbegava zlo. Suština podviga je odricanje od prolaznog sveta i njegovih uživanja u cilju zadobijanja unutrašnjeg mira Carstva Božijeg. Stoga je asketski podvig duhovna borba da se ponovo dosegne život kakav je bio pre pada u greh, kad duh vladaše nad telom i prirodom.[3] Hrišćanski asketizam se smatra stalnom pripremom za što jače iskustvovanje već primljene blagodati krštenja. Askeza stoga pretpostavlja stalno vežbanje promene pravca duhovnoga života: „telesni čovek” umire da bi se rodio „duhovni čovek” (1. Kor. 15,42-53). Hrišćani smatraju da se samo odricanjem od „telesne navike” (1. Tim. 4,8) mogu osloboditi sile duha za činjenje vrlina.[3]
U početku su hrišćanski asketi, odvajajući se od sveta, ostajali u svojim domovima, usamljujući se u nekom kutku i predajući se molitvi, bogomisliju, postu, bdenju i svim podvizima. Tokom vremena mnogi podvižnici počeše da napuštaju svoje porodice i da se udaljuju iz gradova i sela, provodeći život u usamljenosti. Koristili su prirodne pećine, zapuštene grobove, ili posebno napravljene omanje kelije.[8] Vremenom je ustaljivanje skupina asketa na određenim mestima dovelo do nastanka monaštva.
Svetovni asketizam uredi
Pored religijskog, postoje i svetovni oblici asketizma. Česti vidovi asketske prakse su i kod hakera, naučnika i umetnika koji gladuju, odnosno redukuju svoje telesne potrebe, da bi što više vremena i truda posvetili nauci odnosno filozofiji ili umetnosti. Mnogi profesionalni sportisti se takođe uzdržavaju od raznih vrsta hrane, seksa i drugih zadovoljstava zarad postizanja bolje mentalne i fizičke spreme. Postoje i čitave potkulture (poput strejt edža) koje takođe vode život uzdržavanja od alkohola, cigareta, droga i promiskuiteta.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Randall Collins (2000), The sociology of philosophies: a global theory of intellectual change, Harvard University Press. ISBN 978-0674001879. str. 204..
- ^ Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
- ^ a b v „Askeza u Rečniku pravoslavne teologije”. Arhivirano iz originala 17. 09. 2008. g. Pristupljeno 08. 09. 2008.
- ^ Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ^ „Govor Ćankiju”. Arhivirano iz originala 08. 01. 2011. g. Pristupljeno 07. 01. 2011.
- ^ a b Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ^ Pugala-panati, RTS. 1883, 275-84
- ^ Dobrotoljublje