Википедија

Augustinas Voldemaras

Augustinas Voldemaras (16. april 1883 – 16. maj 1942) bio je litvanska nacionalistička politička ličnost. Kratko je služio kao prvi premijer zemlje 1918. godine i nastavio je da bude ministar spoljnih poslova do 1920. godine, predstavljajući novonastalu litvansku državu na Versajskoj mirovnoj konferenciji i Društvu naroda. Posle izvesnog vremena u akademskoj zajednici, Voldemaras se vratio u politiku 1926. godine, kada je izabran u Treći parlament.

Augustinas Voldemaras
Lični podaci
Datum rođenja(1883-04-04)4. april 1883.
Mesto rođenjaDisna, Gubernija Vilna, Ruska Imperija
Datum smrti16. maj 1942.(1942-05-16) (59 god.)
Mesto smrtiMoskva, SSSR
ProfesijaPolitičar, Diplomata
Politička karijera
Politička
stranka		Partija nacionalnog napretka
Premijer Litvanije
11.11.1918 – 26.12.1918
17.12.1926 – 23.9.1929
Ministar spoljnih poslova
11.11.1918 – 19.6.1920
17.12.1926 – 23.9.1929
Ministar odbrane
11.11.1918 – 24.12.1918

Nezadovoljan levičarskom vladom predsednika Kazisa Grinijusa, Voldemaras i njegov kolega nacionalista Antanas Smetona podržali su vojni puč u decembru 1926. i on je postavljen za premijera po drugi put. Sjajan besednik, Voldemaras je predstavljao radikalno krilo Litvanske nacionalističke unije koje je bilo sve kritičnije prema umerenijoj politici predsednika Smetone. Smetona je Voldemarasa smenio sa funkcije u septembru 1929. godine i prognao u Zarasaj. Voldemaras je uhapšen 1934. godine nakon neuspelog puča protiv Smetone i služio je zatvorsku kaznu do proterivanja u Francusku 1938. godine. Po povratku u Litvaniju ubrzo nakon sovjetske okupacije Litvanije, sovjetske vlasti su ga odmah uhapsile i umro u njihovom pritvoru u Moskvi.

Mladost i obrazovanje uredi

 
Kuća Augustinasa Voldemarasa u Disni

Voldemaras je rođen 16. aprila 1883. u selu Disna u današnjoj opštini Ignalina, Litvanija (tada deo gubernije Vilna Ruskog carstva). Iako rođen u porodici skromnih sredstava i obrazovanja, Augustinas je briljirao na studijama. Završio je javnu školu u obližnjem Tverečijusu i završio trogodišnju školu u Švenčionisu. 1890. preselio se u Sankt Peterburg da se pridruži bratu koji je tamo radio. 1902. Voldemaras je položio ispite za upis u gimnaziju, da bi na kraju diplomirao sa odlikovanjem 1904.[1] [traži se izvor] Pripremajući se za ispite 1901. godine, Voldemaras je upoznao Antanasa Smetonu koji će mu postati bliski prijatelj, politički saradnik i, na kraju, njegov politički neprijatelj.[traži se izvor]

1909. godine Voldemaras je diplomirao istoriju i filozofiju na Sankt Peterburškom imperijalnom univerzitetu, a 1910. godine magistrirao; nagrađen je zlatnom medaljom za disertaciju. Osnovan je fond za stipendije kako bi mu omogućio da nastavi studije, i na kraju je doktorirao.[traži se izvor] Posle perioda studiranja u Italiji i Švedskoj, Voldemaras se vratio na univerzitet (sada nazvan Petrogradski carski univerzitet) 1915. godine i pridružio se njegovom osoblju. Preselio se u Perm da bi postao profesor kada je tamošnji carski univerzitet otvorio svoju filijalu (filijala će kasnije postati Permski državni univerzitet). Međutim, Voldemaras nije bio zadovoljan uslovima života u Permu i planirao je povratak u Litvaniju. [2]

Politička karijera uredi

Ulazak u politiku uredi

Voldemaras je u politiku prvi put ušao kao student u Sankt Peterburgu. Talas nacionalizma koji je zahvatio Litvaniju nije promakao ni njemu i mnogim drugim Litvancima u Ruskom carstvu - istaknuti glasovi počeli su da pozivaju na litvansku nezavisnost ili autonomiju u okviru Carstva. Voldemaras se pridružio aktivnostima novoosnovane Partije nacionalnog napretka 1916. godine i pridružio se jednoj od litvanskih studentskih grupa u Sankt Peterburgu, predstavljajući je na Petrogradskoj konferenciji u junu 1917. i Kongresu ne-državnih nacija u Kijevu u septembru 1917.[3] 1918. zastupao je litvanske interese na mirovnim pregovorima za Brest-litovski mir između Nemačke i sovjetske Rusije. Pošto Litvanija nije bila deo pregovora, zvanično je bio deo delegacije kratkotrajne Ukrajinske Narodne Republike. Njegov uticaj na konferenciji bio je minimalan i Nemačka je kao deo nagodbe potraživala Litvaniju.

 
Litvanski savet 1918. Krajnje desno stoji Augustinas Voldemaras

1918. Voldemaras se konačno vratio u Litvaniju i pozvan je da se pridruži Litvanskom savetu nakon što je nekoliko članova napustilo savet u znak protesta zbog njenog pridruživanja Nemačkoj. Jedan od mnogih problema sa kojima se suočilo veće bio je nedostatak jedinstva među litvanskim organizacijama. U septembru 1918. Voldemaras je zajedno sa Smetonom učestvovao na konferenciji u Lozani u Švajcarskoj, pomažući u ujedinjenju organizacija iza Saveta Litvanije. Događaji su se ubrzali nakon poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, kada je Nemačka priznala litvansku nezavisnost i njena vojska se povukla. Prezidijum Litvanskog saveta, koji je delovao kao kolektivni šef države, izabrao je Voldemarasa za prvog premijera Litvanije i dozvolio mu da formira vladu.[3]

O vladi Litvanije uredi

Voldemaras je vlast preuzeo 11. novembra 1918. godine i započeo formiranje kabineta, zauzevši za sebe dva mesta u kabinetu: Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane. Prvi prioritet Voldemarasa bio je osiguranje unutrašnje stabilnosti zemlje, nadajući se da će neutralnost biti dovoljna da neko vreme odvrati strano mešanje. Ipak, 23. novembra potpisao je naredbu o stvaranju litvanskih oružanih snaga i imenovao generala Kiprijana Kandratoviča za zamenika ministra odbrane - ovo imenovanje pokazalo se veoma nepopularnim. Kondratovič, koji je bio etnički Rus, a mnogi su na njega gledali sumnjičavo, nije preduzeo mere za organizaciju odbrane zemlje i predložio je premeštanje vlade u Grodno kada je Vilnjusu pretilo sovjetsko napredovanje. Otpušten je 24. decembra 1918.

Voldemaras je zajedno sa predsednikom Smetonom napustio Litvaniju 21. decembra 1918. Navedena svrha putovanja bila je obezbeđivanje preko potrebnog zajma iz Nemačke i učešće na Versajskoj mirovnoj konferenciji, ali je odlazak stvorio bes u Litvaniji gde je Voldemaras bio viđen kako beži od sovjetskog napredovanja. U odsustvu, na mestu premijera 26. decembra 1918. zamenio ga je Mikolas Sleževičijus. Besan zbog tog događaja, Voldemaras je ipak nastavio da radi kao ministar spoljnih poslova i boravi u Versaju predstavljajući Litvaniju.

Litvanski predstavnici u Versaju usredsredili su se na dobijanje priznanja nezavisne Litvanije i njenih granica, kao i na obezbeđivanje podrške u borbi protiv boljševika. Voldemaras i njegove kolege su dobili malu podršku za svoje ciljeve kod velikih sila: oni koji podržavaju jaku Rusiju videli su Litvaniju kao sastavni deo te države, dok su zagovornici Poljske kao bedem protiv boljševizma mislili da će je litvanska nezavisnost oslabiti. Voldemarasu je na sličan način bilo teško da obezbedi priznanje Litvanije po završetku konferencije, pri čemu su Sjedinjene Države odbile priznanje novembra 1919. (odobrile ga tek 1922.), a sovjetska Rusija odbile mirovne pregovore početkom 1920.[3]

U junu 1920. Voldemaras je podneo ostavku zajedno sa ostatkom kabineta kako bi ustupio mesto vladi formiranoj na osnovu izbora za ustavotvornu skupštinu. Voldemaras nije učestvovao u skupštini, već se vratio na akademiju.

Državni udar i uspon na vlast uredi

Čak i dok je radio u akademskim krugovima, Voldemaras je nastavio da objavljuje političke članke i eseje, često kritične prema vladi. 1923. godine njegovi politički spisi doneli su mu kaznu od mesec dana prisilnog rada u Varniaji.[4] 1926. Voldemaras je izabran u parlament[traži se izvor] i bio je posebno kritičan prema predsedniku Kazisu Griniusu i njegovoj vladi koja je na vlast došla nakon izbora 1926. Smatrao je Griniusa previše popustljivim prema manjinskim pravima i zalagao se za jaču, diktatorsku vladu u kalupu fašističkih režima koji su u to vreme dobijali vlast u većem delu Evrope.

1926. deo vojske koji se nije slagao sa politikom Griniusove administracije planirao je vojni puč. Oni su apelovali na Voldemarasa i Antanasa Smetonu, sada čelnike Litvanske nacionalističke unije, da ih podrže, obojica su se složili. Puč se dogodio 17. decembra, svrgavanjem Griniusa i postavljanjem Smetone po drugi put za predsednika i Voldemarasa za premijera. Da bi umirio javno mnjenje, i u Litvaniji i u spoljnom svetu, Grinius se složio da imenuje Voldemarasa za premijera, pod uslovom da ovaj podrži ustav iz 1922. godine. Iako se Voldemaras obavezao, on i Smetona odustaće od toga u roku od godinu dana kada je Treći parlament raspušten i nisu raspisani novi izbori. Voldemaras se u to vreme našalio da je obećao da će održati izbore, ali nije obećao godinu u kojoj će se održati.[5] Ovaj potez podstakao je hrišćanske demokrate da napuste vladu, ostavljajući Nacionalističku uniju kao jedinu vladajuću stranku. Konačno, 1928. godine ustav iz 1922. godine je u potpunosti odbačen i zamenjen novim ustavom bez poštovanja ustavnih procedura i bez ikakvog odobrenja birača ili zakonodavstva.

 
Augustinas Voldemaras (sedi levo) i Gustav Štrezeman u Berlinu (1928)

Voldemaras je ponovo preuzeo ulogu ministra spoljnih poslova zajedno sa ulogom premijera, videći spoljne odnose kao ključno pitanje vlade. U januaru 1928. Voldemaras je potpisao ugovor o granici sa Nemačkom, u kome je Nemačka prihvatila litvanski posed Klajpeda. Iste godine potpisan je i trgovinski sporazum sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

1926-27 uspostavlja se organizacija Geležinis Vilkas (Gvozdeni vuk) među oficirima desničarske vojske i studentima.[traži se izvor] Navodno omladinska sportska organizacija i registrovana kao takva 1928. godine,[4] Gvozdeni vuk je bila izrazito nacionalistički raspoložena i imala je kao svrhu borbu protiv državnih neprijatelja. Njihova ideologija i postupci (inicirani bi poljubili gvozdeni bodež kao deo ceremonije inicijacije) bili su izvan zone prihvatljivosti mnogih među stanovništvom i političkom elitom. Iako je Smetona bio počasni šef organizacije, Voldemaras je bio taj koji je aktivno učestvovao u upravljanju. Njegova ličnost i govorničke veštine privukli su pristaše među mlađim nacionalističkim oficirima, koji su bili impresionirani novonastalim fašizmom i koji su bili nezadovoljni onim što su smatrali umerenijim Smetoninim kursom.[3] S druge strane, Voldemaras je bio nepopularan stranim predstavnicima u Litvaniji, koji su ga doživljavali kao previše radikalnog i arogantnog.[5] [6]

Pokušaj atentata i pad sa vlasti uredi

Aktivnosti radikalnijeg stava Geležinis Vilkas-a i Voldemarasa stvorile su sukobe između njega i Smetone. Već početkom 1929. godine Smetona se pripremao da zbaci Voldemarasa iz vlade. Ovi početni planovi su revidirani pokušajem atentata na Voldemarasa, u maju.[4]

Dana 6. maja 1929, dok su se Voldemaras, njegova supruga i njihovi prijatelji približavali pozorištu u Kaunasu, na njih je pucano sa leđa. Ispaljeno je najmanje sedam hitaca, usmrtivši Voldemarasovog ađutanta i ranivši još nekoliko. Voldemaras i njegova supruga su pobegli neozleđeni, ali je njegov nećak ozbiljno povređen.[7] Tri litvanska studenta, pripadnika pokreta Aušrininkai, optužena su za umešanost u pokušaj atentata, a jedan od njih je osuđen i pogubljen. Izliv javne i međunarodne podrške onemogućio je Smetonu da otpusti Voldemarasa, ali ga je tako gurnuo da se još više poveže sa Gvozdenim vukom.[3]

Dana 19. septembra 1929, dok je prisustvovao sastanku Društva naroda, predsednik Smetona je svrgnuo Voldemarasa nakon što je vlada podnela ostavku. Smetona je za premijera postavio svog šogora Juozasa Tubelisa.[8] [5] 1930. godine prognan je u Plateliaji, a kasnije u Zarasaj, gde je živeo pod policijskim nadzorom.[9] Iz Zarasaja je dovezen u Kaunas tokom pokušaja puča protiv Smetone u junu 1934. Nekoliko oficira naklonjenih Voldemarasu i povezanih sa Gvozdenim vukom pokušalo je da zameni Smetonu, ali puč nije imao široku vojnu podršku i bio je neuspešan. Voldemaras je bio zatvoren naredne četiri godine, amnestiran pod uslovom da napusti zemlju. Kao odredište izabrao je Francusku.[3]

Kasniji život i smrt uredi

Voldemaras je pokušao da se vrati u Litvaniju 1939, ali je ponovo prognan. U junu 1940. godine, nekoliko dana nakon što je Sovjetski Savez napao i okupirao Litvaniju, Voldemaras i njegova supruga pokušali su da se vrate iz progonstva. Uhapšen je na granici i zatvoren. Kasnije se ispostavilo da je umro dok je bio u moskovskom zatvoru Butirka 16. decembra 1942.[3] [10] Mesto njegovog sahranjivanja nije poznato; spomen-kamen kao sećanje na njega otkriven je na groblju Petrašiunaji u Kaunasu 2012.[11]

Ostale aktivnosti i lični život uredi

 
Augistinas Voldemaras i Matilda Voldemarijene u Berlinu 1928.

Dok je bio u Permu, Voldemaras je predavao rimsku istoriju, grčki, latinski i engleski jezik na onome što će kasnije postati Permski državni univerzitet. Posle ograničenja u vladi, vratio se u akademsku zajednicu 1920. godine, predavao kurseve i na kraju se pridružio Litvanskom univerzitetu (danas Univerzitet Vitolda Velikog) u Kaunasu. Na univerzitetu je bio profesor i dekan socioloških studija. Njegova akademska dela bila su visoko cenjena i 1923-1924. učestvovao je na međunarodnim naučnim kongresima iz istorije i sociologije. Poliglota, Voldemaras je bio upoznat sa šesnaest različitih jezika i pisao je akademska dela na litvanskom i francuskom jeziku.[2]

1919. Voldemaras je upoznao Matildu Voldemarijene (rođenu Delahaj). Iako ju je Voldemaras uvek predstavljao kao svoju suprugu, status njihove veze nije bio potpuno jasan i stvorio je određenu količinu kontroverze u Litvaniji, posebno kada je par posetio Vatikan 1927. godine. Politički protivnici Voldemarasa, hrišćanski demokrati, tvrdili su u litvanskoj štampi da par živi zajedno van braka, ali Sveta stolica nije pokrenula to pitanje i par je dobio blagoslov od pape. Godine 1929. supružnici su bili kumovi trogodišnjem Valdasu Adamkusu, koji će kasnije postati predsednik Litvanije. Ipak, Voldemaras se smatrao ženskarošom i znalo se da je tokom godina imao nekoliko afera.[12] [13]

Reference uredi

  1. ^ Gieda, Aurelijus. „Augustinas Voldemaras – Lietuvos premjeras, neordinarinis žmogus ir Lietuvoje dar neatrastas europinio lygio istorikas”. 15min.lt. Pristupljeno 30. 11. 2016. 
  2. ^ a b Gieda, Aurelijus. „Augustinas Voldemaras – Lietuvos premjeras, neordinarinis žmogus ir Lietuvoje dar neatrastas europinio lygio istorikas”. 15min.lt. Pristupljeno 30. 11. 2016. 
  3. ^ a b v g d đ e Vaičikonis, Kristina (jesen 1984). „Augustinas Voldemaras”. Lituanus. 30 (3). Arhivirano iz originala 23. 04. 2017. g. Pristupljeno 30. 11. 2016. 
  4. ^ a b v Skučaitė, Virginija (14. 2. 2009). „Įvairiaspalvis Prezidento krikštatėvio portretas”. Kauno Diena. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  5. ^ a b v Eidintas, Alfonsas (2015). Antanas Smetona and His Lithuania: From the National Liberation Movement to an Authoritarian Regime (1893-1940). BRILL. str. 213. ISBN 9789004302044. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  6. ^ Senn, Alfred Erich; Heingartner, Robert Wayne (2009). Lithuania in the 1920s: A Diplomat's Diary. Rodopi. str. 7. ISBN 9789042027602. 
  7. ^ Ereminas, Gintautas. „Kaip Augustinas Voldemaras 1929 metų rugsėjo mėnesį neteko valdžios”. XXI Amžius. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  8. ^ Suziedelis, Saulius A. (2011). Historical Dictionary of Lithuania. Scarecrow Press. str. 136. ISBN 9780810875364. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  9. ^ „Virtuali paroda "Augustinas Voldemaras – politikas ir valdžios kritikas"”. Bernardinai.lt. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  10. ^ „Augustinas Voldemaras”. Government of the Republic of Lithuania. Arhivirano iz originala 23. 06. 2017. g. Pristupljeno 30. 11. 2016. 
  11. ^ „Petrašiūnų kapinėse Kaune atidengtas kenofatas ministrui pirmininkui Augustinui Voldemarui”. 15min.lt. 14. 12. 2012. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  12. ^ Samoškaitė, Eglė. „Slapti Lietuvos politikų meilės skandalai: ko galėtų pasimokyti Prancūzijos prezidentas”. Delfi.lt. Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  13. ^ Savickienė, Aurelija (2016). Nekuklioji Lietuva. ISBN 9789955346074. Pristupljeno 1. 12. 2016. 

 

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аугустинас_Волдемарас&oldid=26815694”