Википедија

Bela, vojvoda Slavonije

Bela (oko 1249-1269) je bio najmlađe i omiljeno dete ugarskog kralja Bele IV. Otac ga je postavio za vojvodu Slavonije 1260. godine, ali je počeo da upravlja svojim vojvodstvom tek od 1268. godine. Umro je bez dece.

Pečat vojovde Bele Arpada od Slavonije, 1268. godine.

Detinjstvo

uredi

Bela je bio najmlađe dete i drugi sin ugarskog kralja Bele IV.[1] Majka mu je bila kraljica Marija Laskaris, ćerka cara Teodora I Laskarisa, cara Nikeje.[2] Godina njegovog rođenja nije poznata, ali je bio najmlađe dete svojih roditelja.[3][4] Uzimajući u obzir da je njegova sestra Margareta rođena 1242. godine, Mor Vertner, Đula Kristo i drugi istoričari pišu da je Bela rođen oko 1243. godine.[5] Sam Bela je u povelji iz 1269. godine, naveo da „nismo napunili dvadeset pet godina, imamo oko dvadeset“, sugerišući da je on zapravo rođen oko 1249. godine.[6]

Pismo kralja Bele IV papi Inoćentiju IV, koje je napisano oko 1254. godine, sadrži prvi zapis o Belinom životu.[7] Pismo se odnosi na plan venčanja deteta Bele sa neimenovanom papinom nećakom.[8] Međutim, do braka nikada nije došlo zbog smrti pape Inoćentija IV ubrzo nakon toga.[9] Belin tutor je bio Andrev Hont-Pazmani 1256. godine.[10] Berke-kan je predložio savez kralju Beli IV 1259. godine, nudeći da jednu od svojih kćeri uda za Belinog sina (tj. njegovog istoimenog mlađeg sina, jedinog koji još nije bio oženjen), ali je kralj Bela IV odbio Kanovu ponudu.[11]

Vojvoda Slavonije

uredi

Otac ga je postavio za vojvodu Slavonije 1260. godine.[12] Pored Slavonije, Belino vojvodstvo je obuhvatalo Hrvatsku i Dalmaciju.[13] Ovim zemljama je upravljao Belin stariji brat vojvoda Stefan do 1257. godine, kada je premešten u Transilvaniju.[14] Kako se vojvoda Slavonije tradicionalno smatrao naslednikom ugarskog prestola još od druge polovine 12. veka, vojvoda Stefan je optužio svog oca da planira da ga razbaštini u korist svog jedanaestogodišnjeg mlađeg brata Bele zbog nove tenzije između monarha i njegovog starijeg sina.[15] Kratak građanski rat se dogodio u jesen 1262. godine, nakon čega je zaključeno primirje. Presburškim mirom njih dvojica su podelili zemlju duž Dunava: zemlje zapadno od reke ostale su pod direktnom vlašću kralja Bele IV, a vlast nad istočnim teritorijama preuzeo je Stefan, sada kao mladi kralj.[16]

Međutim, odnos između oca i sina ostao je napet, a mir je bio samo privremen, monarh je skupio snagu da uzvrati. Kralj Bela IV predao je vojvodi Beli dvorce Nitra (Nitra, Slovačka), Presburg (Bratislava, Slovačka), Moson i Šopron. Osim toga, Belinom vojvodstvu je kralj pripojio i županije Baranjsku, Šomođ, Zalu, Vašu i Tolnu. Oba pisma o donaciji potvrdio je papa Urban IV 21. decembra 1263. godine. Prema jednom papskom pismu, mladom vojvodi Beli je takođe dodeljen dvorac Vašvar i okrug Valko negde pre 15. jula 1264. godine. Potonji okrug je pripadao Stefanovoj sferi uticaja u skladu sa Presburškim mirom, koji je time prekršio kralj Bela IV ovom donacijom. Papa Urban IV je uputio Filipa Turjea, nadbiskupa Estergoma i Pavla Baloga, biskupa Vesprema da brane interese vojvode Bele.[17] Cela kraljevska porodica, uključujući i vojvodu Stefana, bila je prisutna na venčanju vojvode Bele i Kunigunde od Askanije u blizini Presburga 5. oktobra 1264. godine.[18] Prema istoričaru Atili Žoldošu, kralj Bela IV se – pošto se obezbedio na nekoliko frontova – suočio sa svojim starijim sinom na tom događaju, što je učinilo građanski rat velikih razmera neizbežnim u Mađarskoj.[19] Sukobi između snaga kralja Bele IV i vojvode Stefana širom kraljevstva trajali su od decembra 1264. do proleća 1265. godine.[20] Vojvoda Stefan je odneo odlučujuću pobedu nad očevom vojskom u bici kod Isazega marta 1265. godine.[21] Njihov novi mirovni ugovor potvrdio je podelu Ugarske 1262. godine. Vojvoda Stefan je takođe priznao vlast svog mlađeg brata vojvode Bele nad Vojvodstvom Slavonijom i gore pomenutim pridruženim susednim županijama.[22]

Prema istoričaru Jeno Szucs-u, kralj Bela IV i njegova dva sina, vojvode Stefan i Bela, zajedno su potvrdili slobode „kraljevskih slugu“, od tada poznatih kao plemići, 1267. godine. Za razliku od toga, smatra Atila Žšoldoš, sam kralj je organizovao sastanak u Estergom u septembru 1267. godine, i bila je samo mobilizacija i priprema za sledeći rat protiv vojvode Stefana. Događaju je prisustvovao samo vojvoda Bela, gde, kako tvrdi Žoldoš, mobilisane kraljevske sluge nisu bile oduševljene još jednim unutrašnjim ratom, već su zahtevale od monarha da im prizna prava i privilegije, a ime odsutnog vojvode Stefana je uneto u povelju na njihov zahtev.[23] Od 1260. do 1268. godine, smenjuje bana Rolanda Ratota, a zatim Henrik Kešegi upravlja pokrajinom Slavonijom u ime vojvode Bele za vreme njegovog odsustva. Vojvoda je preuzeo direktnu upravu pokrajinom negde posle 13. marta 1268. godine, potčinivši mu Henrika Kešegija, koji je ostao ban.[24][25] Vojvoda Bela je u aprilu 1269. godine, dodelio istoimeni posed Gara u županiji Valko (danas Gorjani u Hrvatskoj) braći Jovanu i Stefanu Dorožmi, precima moćne porodice Gorjanski. Takođe je sklopio sporazum sa vitezovima templarima, predajući Dubičku županiju u Donjoj Slavonija i njeni dodaci (npr. marturina) vitezovima krajem 1268. ili početkom 1269. godine.[26]

Prema Formularnoj knjizi Šomođivara iz 15. veka, vojvoda Bela je umro 11. juna 1269. godine,[27] iako se njegovo ime nalazi na spisku dostojanstvenika u povelji izdatoj u Splitu 20. juna,[28] ali je to takođe moguće zbog sporog protoka informacija.[29] Kralj Bela IV pominje svog sina mrtvog 3. oktobra 1269. godine.[30] Sahranjen je u crkvi franjevaca u Estergomu.[31]

Porodica

uredi

On je bio veren za Kunigundu od Askanije, ćerku Otona III, markgrofa od Brandenburga,[32] 1261. godine, nakon što su kralj Bela IV i njegov dugogodišnji rival kralj Otakar II od Češke zaključili mir posle bitke kod Kresenbruna.[33] Njihovo venčanje održano je 5. oktobra 1264. godine, u blizini Presburga, na obali reke Fiše.[34][35] Prema Veroniki Rudolf, takođe je moguće da je sporazum između kralja Otakara II i kralja Bele IV zaključen tek posle 1262. godine, kada je češki kralj pokušao da obezbedi svoje zaleđe i podrži kralja Belu IV protiv njegovog buntovnog sina Stefana.[36] Događaj je detaljno izvestio Otokar aus der Gal-ov Steirische Reimchronik ((„Štajerska rimovana hronika“) napisana početkom 14. veka.[37] Ovo je jedini poznati opis dvorske ceremonije iz doba Arpada u Mađarskoj. U organizaciji kralja Otakara II, venčanju i gozbi prisustvovalo je nekoliko prinčeva i magnata iz Svetog rimskog carstva, pored mađarske kraljevske porodice (kraljevski par, vojvoda Stefan i vojvoda Bela od Mačve) i nekoliko barona kraljevstva.[38] Venčanje su obavila tri biskupa Jovan Praški, Bruno Olomoučki i Bertold Bamberški.[39] Prema pripovedanju hronike sa sumnjivom autentičnošću, kada se odigrao viteški turnir (buhurt), Mađari su pogrešno shvatili situaciju i prerano su napustili ceremoniju, uključujući i novopečenog supruga vojvodu Belu.[40]

Oko 1267. godine, Kunigunde je bila trudna, ali je sudbina deteta, ako je uopšte živo rođeno, nepoznata.[41] Nakon Beline smrti, Kunigunde se udala za Valerana IV, vojvodu od Limburga 1273. godine, kralj Otakar II je poverio Zigfridu II od Vesterburga da vodi proces. I ovaj brak je ostao bez dece. Kunigunda je ostala udovica po drugi put 1279. godine. Umrla je negde posle 1292. godine.[42]

Reference

uredi
  1. ^ Kristó & Makk 1996, str. 264 Appendix 5.
  2. ^ Kristó & Makk 1996, str. 248 Appendix 5.
  3. ^ Zsoldos 2007, str. 14
  4. ^ Kristó & Makk 1996, str. 264.
  5. ^ Zsoldos 2007, str. 14
  6. ^ Zsoldos 2007, str. 15
  7. ^ Zsoldos 2007, str. 14
  8. ^ Zsoldos 2007, str. 14
  9. ^ Zsoldos 2007, str. 14
  10. ^ Zsoldos 2007, str. 14
  11. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 155.
  12. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 157.
  13. ^ Fine 1994, str. 175
  14. ^ Fine 1994, str. 175
  15. ^ Zsoldos 2007, str. 16
  16. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 158.
  17. ^ Zsoldos 2007, str. 33–35
  18. ^ Zsoldos 2007, str. 39
  19. ^ Zsoldos 2007, str. 40–41
  20. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 158.
  21. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 160.
  22. ^ Zsoldos 2007, str. 84
  23. ^ Zsoldos 2007, str. 104, 106–107, 109
  24. ^ Bácsatyai 2019, str. 18
  25. ^ Zsoldos 2007, str. 114
  26. ^ Bácsatyai 2019, str. 18
  27. ^ Bácsatyai 2019, str. 51
  28. ^ Zsoldos 2007, str. 114
  29. ^ Bácsatyai 2019, str. 18
  30. ^ Zsoldos 2007, str. 114
  31. ^ Bácsatyai 2019, str. 51
  32. ^ Bumke 1991, str. 211
  33. ^ Zsoldos 2007, str. 35
  34. ^ Zsoldos 2007, str. 39
  35. ^ Rudolf 2023, str. 228
  36. ^ Rudolf 2023, str. 227
  37. ^ Zsoldos 2007, str. 39
  38. ^ Vizkelety 1993, str. 582–584
  39. ^ Rudolf 2023, str. 228
  40. ^ Vizkelety 1993, str. 582–584
  41. ^ Zsoldos 2007, str. 140
  42. ^ Rudolf 2023, str. 248, 357

Izvori

uredi
  • Bácsatyai, Dániel (2019). A Somogyvári formuláskönyv évkönyvei [The Annals of the Formulary Book of Somogyvár] (in Hungarian). Városi Levéltár és Kutatóintézet. ISBN 978-963-8406-21-7.
  • Bumke, Joachim (1991). Courtly Culture: Literature and Society in the High Middle Ages. Translated by Dunlop, Thomas. University of California Press. ISBN 9780520066342.
  • Érszegi, Géza; Solymosi, László (1981). "Az Árpádok királysága, 1000–1301 [The Monarchy of the Árpáds, 1000–1301]". In Solymosi, László (ed.). Magyarország történeti kronológiája, I: a kezdetektől 1526-ig [Historical Chronology of Hungary, Volume I: From the Beginning to 1526] (in Hungarian). Akadémiai Kiadó. pp. 79–187. ISBN 963-05-2661-1.
  • Fine, John V. A. Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Kristó, Gyula; Makk, Ferenc (1996). Az Árpád-ház uralkodói [Rulers of the House of Árpád] (in Hungarian). I.P.C. Könyvek. ISBN 963-7930-97-3.
  • Rudolf, Veronika (2023). Közép-Európa a hosszú 13. században [Central Europe in the Long 13th Century] (in Hungarian). Arpadiana XV., Research Centre for the Humanities. ISBN 978-963-416-406-7.
  • Vizkelety, András (1993). "Béla hercegnek, IV. Béla király fiának menyegzője [The Wedding of Duke Béla, son of King Béla IV]". Irodalomtörténeti Közlemények (in Hungarian). 97 (5–6): 571–584. ISSN 0021-1486.
  • Zsoldos, Attila (2007). Családi ügy: IV. Béla és István ifjabb király viszálya az 1260-as években [A family affair: The Conflict between Béla IV and King-junior Stephen in the 1260s] (in Hungarian). História, MTA Történettudományi Intézete. ISBN 978-963-9627-15-4.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бела,_војвода_Славоније&oldid=27829294”