Beno Onezorg

Beno Onezorg (nem. Benno Ohnesorg; Hanover, 15. oktobar 1940 — Zapadni Berlin, 2. jun 1967) bio je nemački student romanistike i germanistike, koga je 2. juna 1967. ispred zgrade Nemačke opere na protestu protiv posete iranskog šaha Muhameda Reze Pahlavija ubio policajac u civilu Karl Hajnc Kuras (nem. Karl-Heinz Kurras). Njegova smrt imala je za posledicu stvaranje terorističke grupacije „Pokret 2. jun”.

Beno Onezorg
Datum rođenja	(1940-10-15)15. oktobar 1940.
Mesto rođenja	Hanover, Nemačka
Datum smrti	2. jun 1967.(1967-06-02) (26 god.)
Mesto smrti	Zapadni Berlin, Zapadna Nemačka

Detaljnije o protestu i ubistvu

Beno Onezorg je na miting došao sa grupom pacifista i u organizaciji lokalnog odeljka Evangelističke crkve. To je, inače, bio prvi miting kome je u životu prisustvovao. Školovao se za zvanje gimnazijskog profesora, bio je oženjen i njegova supruga je tada očekivala njihovo prvo dete.

Miting je organizovan od strane Socijalističkog nemačkog udruženja studenata (nem. Sozialistische Deutsche Studentenbund (SDS)) kao miran protest na kome se demonstriralo protiv državne posete čuvenog iranskog diktatora šaha Muhameda Reze Pahlavija. Demonstranti su uzvikivali: „Ubico, ubico!” i zahtevali amnestiju za političke zatvorenike u Iranu. Tog dana protest je bio zakazan ispred Nemačke opere, jer je šah sa suprugom trebalo da prisustvuje izvođenju opere „Čarobna frula”. Zajedno sa povorkom u kojoj se vozio šah oko 20 časova došli su i učesnici kontramitinga, među kojima je bilo i dosta pripadnika iranske bezbednosne službe SAVAK. Učesnici kontramitinga napali su studente letvama, kamenjem, drvenim motkama i gvozdenim šipkama, postavivši se između kordona policije i studenata. Uprkos njima, studenti su videvši šaha počeli da uzvikuju: „Šah, šah, šarlatan!” i druge parole i pokušali da pogode šaha jajima i paradajzom, ali bez uspeha, jer su bili udaljeni od njegove povorke više od 40 metara. Pošto su šah i njegova supruga ušli u zgradu opere, a s obzirom da je izvođenje „Čarobne frule” trebalo da traje tri i po sata, kao i da je policija krenula da poliva demonstrante šmrkom i da pušta suzavac na njih, narod na protestu je počeo da se razilazi i krenuo kućama.

U tom trenutku policija je krenula za njima u takozvani „lov na lisice” (nem. Fuchsjagd). Cilj „lova na lisice” bio je da se pohvata i uhapsi što više demonstranata kako bi njihova imena bila zavedena u policiji i kako bi se došlo do informacija o narednim okupljanjima. Oko 20:30 Beno Onezorg odvojio se od svojih prijatelja i žene na uglu ulica Krumeštrase i Šilerove da bi pomogao nepoznatom čoveku, koga je tuklo nekoliko policajaca u civilu, da ustane. Pošto je zatim i sam bio žestoko pretučen, naočigled svedoka, završio je sa metkom u potiljku. Neki od svedoka kasnije su tvrdili da su neposredno pred pucanj čuli Onezorga kako viče: „Molim vas, ne pucajte!”. Bolničarka Anemari K. (nem. Annemarie K.) tvrdi da je čula uzvik „ne pucajte”, ali da je moguće da je to uzviknuo i neki od drugih policajaca neposredno pošto je odjeknuo pucanj. Neki od svedoka su nakon ranjavanja Onezorga čuli kako policajac Horst Gajger (nem. Horst Geiger) kaže Kurasu: „Jesi li poludeo kad ovde pucaš?”, na šta je ovaj odgovorio: „Omaklo mi se.” Tonac studentskog radija Rajner Boš (nem. Rainer Bosch) snimio je na traku i pucanj i povike zapanjenih građana koji su potom usledili — naime: „Ubice, ubice!” — kao i neidentifikovani muški glas koji je zatim zapovedio: „Kuras, smesta u pozadinu! Hajde, brzo nazad!” Novinari Uve Danenbaum, Bernard Larson i Jirgen Henšel (nem. Uwe Dannenbaum, Bernard Larsson, Jürgen Henschel) bili su na tom mestu i fotografisali još pre nego što je Onezorg zastao da pomogne tučenome. Slikali su bez prekida i na fotografijama odmah posle ranjavanja Onezorga vidi se kako Kuras u sekundama neposredno pošto je ispalio fatalni metak stoji sam, odvojen i od policajaca i od mase, netaknute spoljašnjosti i odela. Nakon toga, ostali policajci su oterali novinare i odveli Kurasa u policijsku stanicu.

Norveški lekar Alfred Aleksander Menčel (norv. Alfred Alexander Mentschel) prišao je da ukaže prvu pomoć Onezorgu. Međutim, policija mu to nije dozvolila, iako je sa sobom imao i lekarsku torbu i pismenu potvrdu da je lekar, tvrdeći da kao norveški lekar nema zakonsko pravo da leči po Nemačkoj. Takođe, policija je odbila da sama pozove hitnu pomoć, tvrdeći da Onezorgovo stanje nije urgentno. Hitna pomoć je ipak pristigla dvadeset minuta kasnije, u 20:50. U kolima hitne pomoći nalazili su se medicinski radnici Gerhard G. i Juta B. (nem. Gerhard G. und Jutta B.), koje je okupljena milicija takođe istukla do krvi. Njih dvoje su ipak uspeli da unesu Benoa Onezorga u sanitetsko vozilo i da krenu put bolnice, ali uprkos njihovim naporima da ga održe u životu, Onezorg je preminuo u samom tom vozilu. Medicinska sestra Juta B. kasnije je dala zvaničan iskaz da joj je Onezorg preminuo na rukama na putu do bolnice, kao i da su stigli u bolnicu „Moabit”(nem. Moabit) u 21:25 i da se tamo dežurni lekar izvikao na njih „što su dovezli mrtvaca u bolnicu”. Međutim, u zvaničnom izveštaju bolnice „Moabit” kasnije je pisalo da je Beno Onezorg preminuo u bolnici u 22:55, a u smrtovnici kao uzrok smrti naveli su „smrskana lobanja”.

Prve reakcije

Reljef Smrt demonstranta u Berlinu

Sledećeg jutra, 3. juna, tadašnji ministar unutrašnjih poslova nemačke pokrajine Zapadni Berlin Volfgang Biš (nem. Innensenator Wolfgang Büsch) naložio je nezavisnu autopsiju, koja je održana istog tog dana u prisustvu advokata Horsta Malera (nem. Horst Mahler). Obdukcioni nalaz potvrdio je modrice i hematome po celom telu, iz čega je potvrđeno da je Onezorg bio pretučen. Obdukcioni lekar dr. Krauland (nem. Dr. Krauland) kao uzrok smrti naveo je „metak u glavi”. Isto tako, naveo je da se ulazno mesto metka ne može videti, jer je na preminulom izvršena posthumna hirurška operacija kojom je odstranjen deo lobanje koji je metak probio. Obdukcioni nalaz izazvao je u javnosti još veće ogorčenje, jer se posumnjalo da je bolnička uprava pokušala da zataška ubistvo. Bolnica „Moabit” se od tih optužbi kasnije odbranila tvrdnjom da lekari nisu uočili ni metak u glavi ni njegovo ulazno mesto na lobanji.

Dana 8. juna održano je opelo u okviru Slobodnog univerziteta u Berlinu da bi zatim povorka od oko 15000 ljudi krenula za kovčegom iz Berlina do Onezorgovog rodnog Hanovera, gde su i stigli narednog dana. Vlasti su pokušale da spreče povorku građana, zabranom javnih okupljanja i plaćenim i organizovanim avionskim prevozom Onezorgovog tela od Berlina do Hanovera, ali je Onezorgova udovica uspela da se izbori protiv toga, jasno izrazivši želju da njen muž bude prevezen kopnenim putem. Povorka je prošla bez incidenata, iako je brandenburška policija bila primorana da štiti povorku od napada nezadovoljnih kamiondžija, koji su bili ozlojeđeni zbog privremenog zatvaranja te deonice auto-puta. Beno Onezorg sahranjen je 9. juna na gradskom groblju u Hanoveru.

Širom čitave tadašnje SRN protiv ponašanja berlinske policije je od 3. juna do 9. juna demonstriralo na stotine hiljada Zapadnih Nemaca, uključujući i 40% ukupnog broja studenata SRN-a.

Dana 3. juna iranski šah Muhamed Reza Pahlavi posetio je i grad Hamburg, pri čemu je došlo do sukoba demonstranata i policije u tom gradu.

Preuzimanje odgovornosti i suđenje Kurasu

Nemačka vlada i policija je u danima posle ubistva Benoa Onezorga tvrdila da je njegova pogibija posledica demonstracija koje zloupotrebljavaju demokratiju. Širom Berlina lepljeni su policijski plakati sa natpisom: „Ko silom želi da potkopa pravni poredak naše zemlje i da odstrani naš društveni poredak, odriče se prava na demokratsku slobodu. […] Zato se udruženim silama odlučno suprotstavimo onim snagama koje daleko prekoračuju pravo na slobodan govor i demokratske proteste.” Policija je tražila od države da im odobri da se suprotstave demonstrantima oštrijim merama. Šef berlinske policije Dinsing (nem. Duensing) davao je izjave u kojima je tvrdio od toga da je policajac Kuras ispalio metak upozorenja u samoodbrani od pobesnele rulje te je rikošet slučajno pogodio Onezorga do toga da je u opštoj gužvi njegov pištolj slučajno opalio.

Vlasti su uvele protivustavnu zabranu javnih okupljanja za period od 3. do 14. juna. Ona je u potpunosti zaživela 12. juna, a do tada je policija uspela da u velikoj meri spreči okupljanja zatvaranjem ulica, slanjem velikog broja policajaca na demonstrante i zauzimanjem kampusa Slobodnog univerziteta u Berlinu. Studente je javno podržavalo nekoliko profesora tog univerziteta, kao i pisac Ginter Gras.

Mediji su bili uglavnom na strani države i policije. 4. juna „Berliner Morgenpost” je napisao: „Policija ne snosi krivicu za sukobe, koje su nesumnjivo izazvali radikalski izgrednici. Policija je obavljala svoju tešku dužnost. Nesretni metak koji je usmrtio Onezorga bio je ispaljen u nužnoj samoodbrani. Beno Onezorg nije mučenik Kineza sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, već njihova žrtva… Izvesni lupeži zatražili su ostavku šefa policije Dinsinga… Ovo je poslednja kap. Strpljenje berlinskog stanovništva je potrošeno. Konačno nam je dojadilo da nas poluodrasla manjina, koja kod nas najviše može da uživa pravo koje se daje gostima, i dalje teroriše.”

„Velt am zontag” objavljuje: „Kurasa su demonstranti saterali u jedno dvorište, tamo ga ščepali i pretili mu noževima.”

„Bildcajtung” objavljuje fotografiju studentkinje, koju je policija prvo izudarala po glavi a zatim uhapsila, sa komentarom: „Ženu oblivenu krvlju policija odvodi na sigurno.”

S druge strane, časopis „Konkret” 7. jula 1967. objavljuje opsežan specijalni izveštaj sa naslovom „Molim vas, ne pucajte!” i intervjuom sa tucetom očevidaca. Takođe, „Der špigel” i „Di cajt” objavili su iskaze svedoka o dešavanjima pre i nakon pucnja.

Šef policije Dinsing je na sopstveni zahtev otišao na bolovanje 7. juna, a 22. septembra 1967. otišao je u prevremenu penziju.

Kuras ostao je u aktivnoj policijskoj službi i pre i posle svog suđenja. Protiv njega nije podignuta optužnica za ubistvo u prvom stepenu, već samo za ubistvo iz nehata. Prilikom svedočenja dao je sledeće izjave:

• da je želeo da uhvati „jednog opasnog kolovođu”, da se „odjednom našao okružen… sa svih strana”, da je to bila „postavljena zamka”.
• da je začuo povik: „Taj je policajac, tucite ga do smrti”, a da ga je zatim „deset ili jedanaest osoba brutalno oborilo na zemlju”.
• „Bio sam telesno zlostavljan i uobrazio sam da sam se dovoljno napatio i izvukao sam ležeći službeni pištolj…”
• da ne može da se seti da li je pucao ležeći na leđima ili klečeći
• „Jezik mi je bio kao oduzet — posle dobijenih batina” kao odgovor na pitanje tužioca zašto nije izrekao obavezno policijsko upozorenje.
• da je video „ljude naoružane nožem” u „pretećem položaju” te da je stoga ispalio pucnje upozorenja
• „Kad sam došao sebi, šta sam ustanovio? Nikog više nije bilo oko mene!” kao odgovor na pitanje tužioca kako objašnjava fotografije snimljene u sekundama posle pucnjave na kojima mu je odelo čisto, a on sam neozleđen i odvojen i od kolega i od gomile.

Bilo je 83 svedoka koji su pobili njegovo svedočenje, neki od njih i kolege policajci iz stanice koji su svedočili da na njegovom odelu nije bilo tragova ni trave ni krvi kad je doveden u stanicu. Nijedan očevidac nije posvedočio da je video bilo kakav nož među demonstrantima niti da je video da je neko napao Kurasa.

Sudija okružnog suda berlinske opštine Moabit Fridrih Gojs (nem. Friedrich Geus) izrekao je 21. novembra 1967. godine oslobađajuću presudu za Kurasa. Sudija je u obrazloženju izjavio da je pucnjava bila neopravdana i protivpravna, da nije postojala objektivna opasnost za život optuženog, jer je dokazano da je preminuli Onezorg ležao na zemlji u trenutku pucanja kao i da je najverovatnije bio pretučen neposredno pre ranjavanja, da je očigledno da optuženi zna više nego što je izjavio na sudu kao i da je verovatno ponešto i slagao, ali da ne postoje dokazi da je pucao sa namerom da ubije ili da nije zaista verovao da se nalazi u životnoj opasnosti, kao i da ne postoje dokazi da se nije radilo o nesrećnom slučaju zbog nehotičnog opaljivanja pištolja. U revizionom postupku Saveznog suda ova oslobađajuća presuda je potvrđena na osnovu nedostatka dokaza.

Za Kurasovu odbranu policijski sindikat potrošio je 60000 nemačkih maraka. U novembru 2007. je Kuras na pitanje o svom delu izjavio sledeće: „Greška? Trebalo je da čekam da poleti perje; i to ne jedanput; pet, šest puta trebalo je da sačekam. Ko mene napadne, taj će biti uništen. Vozdra. Fajront. Tako na to treba da se gleda.”

Za povrede nanete civilima na protestu 2. juna 1967. u Berlinu bilo je optuženo još 13 policajaca. Osuđena su trojica na šest nedelja zatvorske kazne.

Berlinska policija odala je počast Benou Onezorgu tek 2. juna 2007. prilikom obeležavanja četrdesetogodišnjice od tog tragičnog događaja stavivši venac ispred zgrade Nemačke opere u Berlinu.

Zaostavština

Most „Beno Onezorg” u Hanoveru

U novembru 1967. Krista Onezorg (nem. Christa Ohnesorg) rodila je sina Lukasa (nem. Lukas). Umrla je 2000. godine i sahranjena je pored muža u Hanoveru.

Jedan most u Hanoveru, izgrađen na reci Ime (nem. Ihme), dobio je 1992. godine naziv u Onezorgovu čast (vidi sliku).

Godine 1971. vajar Alfred Hrdlička izradio je reljef u bronzi sa nazivom „Smrt demonstranta”, koji je tek 1990. godine postavljen ispred zgrade Nemačke opere u Berlinu. U dnu reljefa nalazi se spomen-ploča sa natpisom: „2. juna 1967. student Beno Onezorg upucan je od strane jednog policajca u dvorištu kuće sa brojem 66 u ulici Krumeštrase za vreme demonstracija protiv tiranskog šaha Irana. Njegova smrt bila je signal za otpočinjanje studentskog i vanparlamentarnog pokreta koji je povezao svoj protest protiv pljačkanja i represije pre svega u zemljama trećeg sveta sa borbom za radikalnu demokratizaciju sopstvene zemlje. Pod utiskom ovih događaja Alfred Hrdlička stvorio je 1971. godine reljef 'Smrt demonstranta', decembar 1990.”

Međutim, na samom mestu pogibije ne stoji nikakvo obeležje.

Viglaf Droste i Mihael Štajn osnovali su 1991. satirično pozorište „Beno Onezorg“.

Godine 1997., na tridesetu godišnjicu Onezorgove pogibije je u sali Tehničkog univerziteta u Berlinu održan trodnevni Onezorg-Kongres, posvećen pregledu razvoja i delovanja nemačkog studentskog pokreta.

Najvažnija politička posledica pogibije studenta Benoa Ozenberga i protesta povodom toga bila je radikalizacija nemačkog studentskog pokreta kao uvod u velike studenske demonstracije 1968. godine.

Vidi još

• Iranska revolucija
• Mohamed Reza Pahlavi
• studenske demonstracije 1968.
• Studentske demonstracije u Jugoslaviji 1968.
• nemački studentski pokret

Literatura

• Otto, Karl A. (1977). Vom Ostermarsch zu APO: Geschichte d. ausserparlamentar. Opposition in d. Bundesrepublik 1960—1970. Campus Verlag GmbH. ISBN 978-3-593-32192-9. 
• Langguth, Gerd (1976). Die Protestbewegung in der Bundesrepublik Deutschland: 1968—1976. Verlag Wissenschaft u. Politik. str. 43—. ISBN 978-3-8046-8520-8. 

O samom događaju

• Die Zeit, Magazin Nr. 25, 1992
• Die Abendzeitung, Berlin, Sonderdruck vom 7. Juni 1967
• Dokumentation zum gegenwärtigen Verhältnis der Berliner Presse zur Studentenschaft. Herausgeber: Werner G. Doyé, Ulrich Neveling, Hendrik Schmidt, Gernot Wersig. 1 Berlin 33, Ihnepp. 28, 8. Juni 1967. 10 S. (Hektographie)
• Die Zeit, Sonderdruck aus Nr. 23/67, 9. Juni 1967 (daraus: Kai Hermann: Die Polizeischlacht von Berlin; der zweite Artikel von Jürgen Zimmer: Füchsejagen in der Bismarckstraße. Was die Berliner Polizei unter „weicher Welle” versteht — Ein Augenzeugenbericht. ist unter dem Titel Der Plan Füchsejagen. dokumentiert in Carsten Seibold (Hg.): Die 68er. Das Fest der Rebellion. Knaur, München. 1988. ISBN 978-3-426-03927-4. str. 140..-143)
• FU SPIEGEL 58, 13. Jg., Sonderdruck Juni 1967
• FU SPIEGEL 59, 13. Jg., Juli 1967
• Anrisse — Studentenzeitschrift der Technischen Universität Berlin, Nr. 59, Juli 1967 (insbesondere S. 17—20: Der 2. Juni in Zeugenaussagen.)
• Konkret Nr. 7, Juli 1967 (darin Klaus Rainer Röhl: Kesselschlacht. Die Notstandsübung von Berlin. S. 14—17 und S. 32—35)
• Dokumente des 2. Juni 1967 und der Zeit danach. Stellungnahmen, Resolutionen, Erklärungen, Beschlüsse, Flugblätter, Reden, Zeitungsberichte, Kommentare. Herausgegeben vom Allgemeinen Studentenausschuß der Freien Universität Berlin, o.O. [Berlin] o.J. [1967], 62 S. (Hektographie)
• 1. Berliner Landfriedensbruchbuch. Verantwortlich für den Inhalt: die Berliner Justiz unter Mitarbeit von: Dagmar v. Doetinchem, Gil Funccius, Eike Hemmer, Petra Herzinger, Nikolaus Kuhnert, Peter Neitzke, Jan Raspe, Eberhard Schultz, Hartmut Sander. Oberbaumpresse Berlin, o.O. [Berlin] o.J. [1967]
• Wolfgang Lefèvre: Ursachen und Konsequenzen des 2. Juni. in: neue kritik, Zeitschrift für sozialistische Theorie und Politik H. 42/43, Frankfurt am Main, August 1967, S. 4—14
• Janz, Fitterling: Berlin — 2. Juni 1967. Feststellungen und Folgen. Zur Arbeit des Parlamentarischen Untersuchungsausschusses des Abgeordnetenhauses von Berlin. Dokumentation: Stenographischer Bericht der Sitzung vom 22. September 1967. Hg.: Studentenschaft des Landes Berlin, vds — Landesverband im Verband Deutscher Studentenschaften. Eigenverlag, Berlin November 1967
• Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? — Der 2. Juni 1967.. Verlag 1900, Berlin, Mai. 2007. ISBN 978-3-930278-67-1..

Filmski, fotografski i tonski zapisi događaja

• Museum Kreuzberg (editors): Jürgen Henschel. Der Fotograf der Wahrheit. Berlin Story Verlag. 2006. ISBN 978-3-929829-45-7..
• Die Fotos des studentischen Untersuchungsausschusses nach dem 2. Juni 1967, ebenso die Protokolle der öffentlichen Sitzungen des Parlamentarischen Untersuchungsausschusses zu den Ereignissen des 2. Juni und der Entwicklung an der Freien Universität (als Tondokument und in Abschrift) befinden sich im Archiv „APO und soziale Bewegungen” (APO-Archiv), Fachbereich Politik- und Sozialwissenschaften an der Freien Universität Berlin. [1]
• Der Freund und der Fremde., Fernsehfilm von Rolf Bergmann, RBB 2008 (Rezension in: Der Tagesspiegel, 17. April 2008)

Prikazi u kontekstu studentskog pokreta

• Knut Nevermann: Der 2. Juni 1967. Studenten zwischen Notstand und Demokratie. Dokumente zu den Ereignissen anläßlich des Schah-Besuchs. Herausgegeben vom Verband Deutscher Studentenschaften (vds). Pahl-Rugenstein, Köln 1967, ASIN B0000BUCEZ
• Bedingungen und Organisation des Widerstandes. Der Kongreß in Hannover. Protokolle Flugblätter Resolutionen. Voltaire Verlag, Berlin 1967 (Reihe: Voltaire Flugschrift 12)
• Die Rebellen von Berlin. Studentenpolitik an der Freien Universität. Eine Dokumentation von Jens Hager. Herausg. v. Hartmut Häußermann, Niels Kadritzke und Knut Nevermann. Kiepenheuer & Witsch, Köln und Berlin 1967.
• Gerd Langguth: Die Protestbewegung in der Bundesrepublik Deutschland 1968—1976. Verlag Wissenschaft und Politik, Köln. 1976. ISBN 978-3-8046-8520-8..
• Helmut Gollwitzer: An meinen Patensohn Lukas Ohnesorg., in: Freimut Duve, Heinrich Böll, Klaus Staeck (editors): Briefe zur Verteidigung der Republik. Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg. (Reihe: rororo aktuell 4191). 1977. ISBN 978-3-499-14191-1..
• Karl A. Otto: Vom Ostermarsch zur APO. Geschichte der außerparlamentarischen Opposition in der Bundesrepublik 1960—70. Mit einem Nachwort von Andreas Buro. Campus Verlag, Frankfurt am Main und New York. 1977. ISBN 978-3-593-32192-9..
• Herausgegeben und eingeleitet von Frank Wolff und Eberhard Windaus. Verlag Roter Stern, Frankfurt am Main. Studentenbewegung 1967—69. Protokolle und Materialien. 1977. ISBN 978-3-87877-093-0. .
• Gretchen Dutschke-Klotz: Wir hatten ein barbarisches, schönes Leben. Rudi Dutschke. Eine Biographie. Kiepenheuer & Witsch, Köln. 1996. ISBN 978-3-462-02573-6. str. 125–134. und S. 163ff mit Anmerkungen S. 487f
• Heinrich Hannover: Die Republik vor Gericht 1954—1974. Erinnerungen eines unbequemen Rechtsanwaltes., Aufbau-Verlag, 2. Auflage, Berlin. 1998. ISBN 978-3-351-02480-2..(zu den Prozessen gegen Kurras und andere Polizeibeamte)
• Hg. von Thomas P. Becker und Ute Schröder. Böhlau Verlag, Köln, Weimar, Wien. Die Studentenproteste der 60er Jahre. Archivführer, Chronik. Bibliographie. 2000. ISBN 978-3-412-07700-6. .
• Christopher Görlich: Die 68er in Berlin. Schauplätze und Ereignisse. Kai Homilius Verlag, Berlin. (Reihe: Reiseziele einer Region Nr. 4). 2002. ISBN 978-3-89706-904-6..
• Contraste — Monatszeitung für Selbstorganisation. Heidelberg, 24. Jg. Nr. 272, Mai 2007, ISSN 0178-5737, S.1 und S. 7—10

Spoljašnje veze (jez. nem.)

• Šablon:PND (literatura o Onezorgu u katalogu Nemačke nacionalne biblioteke)

Istorijski kontekst

• Glasnost.de: „Zeittafel 1967”
• Heiko Drescher: Genese und Hintergründe der Demonstrationsstrafrechtsreform von 1970 unter Berücksichtigung des geschichtlichen Wandels der Demonstrationsformen. (Dissertation, Heinrich-Heine-Universität Düsseldorf)

Razvoj događaja

• Glasnost.de: Der Demonstrationsverlauf
• Jörg Prante: Die Ermordung Benno Ohnesorgs am 2. Juni 1967.

Slike

• Deutsches Historisches Museum: Foto vom Tod Benno Ohnesorgs
• Haschrebellen: Fotos von der Demonstration 2. Juni 1967
• Filmsequenz vom 2. Juni 1967, kommentiert von Ulrike Meinhof

Očevici

• Kalenderblatt: Benno Ohnesorg erschossen (Deutsche Welle und Audio-Stream mit O-Tönen während und nach der Demonstration (5 Min.)

Komentari

• Gerhard E. Gründler: Erinnerungen an Sebastian Haffners Kommentar Die Nacht der langen Knüppel. („Stern”, 25. Juni 1967)

Sećanja

• Gedenkrelief für Benno Ohnesorg an der Deutschen Oper Berlin von Alfred Hrdlicka
• Die Lage der Benno-Ohnesorg-Brücke in Hannover