Beogradski krug

Beogradski krug je bio naziv za grupu intelektualaca okupljenih oko ideja suprotstavljanja nacionalističkim politikama i ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Glavni period delovanja udruženja vezuje se za godine od 1992. do 1995. godine, iako je u drugačijem formatu Beogradski krug nastavio sa radom do 2004. Beogradski krug je tokom 1990-ih funkcionisao kao neformalno okupljalište za sve kritičke glasove, posebno one koji su se nedvosmisleno suprotstavljali ratnoj politici tadašnjih vlasti. U svom osnivačkom aktu, kao glavne smernice za budući rad bile su izdvojene ”promocija ideja, dela i akcija koje afirmišu vrednosti građanskog i pluralističkog društva.”

Na čelu su se nalazila tri kopredsednika - Miladin Životić, Filip David i Ivan Čolović.

Osnivanje.

Beogradski krug je osnovan 25. januara 1992. godine. U Upravnom odboru su se nalazili Ivan Čolović, Filip David, Miladin Životić, Đorđe Lebović, Miodrag Zupanc, Branko Baletić, Stojan Cerović, Nenad Prokić, Ivan Vejvoda, Radomir Konstantinović, Pavle Ugrinov, Miladin Ševarlić, Mileta Prodanović, Obrad Savić, Aljoša Mimica, Slobodan Blagojević i Mirjana Miočinović.”

Može se reći da je Beogradski krug bio proizvod ukrštanja dve ideje o društvenom angažmanu intelektualaca u vremenima krize, jedne koja taj angažman shvata kao razradu koncepta i argumenata potrebnih za odbranu ugroženih društvenih vrednosti i ljudskih prava, i druge, koja poziva intelektualce da učestvuju u konkretnim akcijama,” pisao je jedan od istaknutih članova, Ivan Čolović. Uzavrela atsmosfera u društvu početkom 1990-ih, prenela se i na prvi sastanak, o čemu je ”žive” memoarske zapise ostavio Pavle Ugrinov. On je tako zabeležio da je vladalo veliko interesovanje intelektualne elite, a i drugih zainteresovanih građana, što je stvorilo velike gužve i druge organizacione probleme.

Jedan od osnivača, M. Životić je prilikom otvoranja skupa pročitao uvodni tekst, u kome je tom prilikom, pored ostalog, rekao: Težnji vlasti, da u ime tobožnjeg nacionalnog interesa, svojoj kratkovidoj i pogubnoj politici podredi naučne i kulturne ustanove, univerzitete i javna glasila, a posebno televiziju, potrebno je suprotstaviti jedan oblik okupljanja koji će intelektualcima omogućiti da odbrane ne samo svoje pravo na nezavisan stvaralački rad, već temeljne demokratske vrednosti.

Time su postavljene jasne smernice za budući rad Beogradskog kruga.

Delovanje.

Glavni način delovanja Beogradskog kruga bio je u formi javnih predavanja i diskusija (”sesija”), organizovanih subotom u podne. Na ovim diskusionim forumima, učestvovalo je više stotina intelektualaca iz svih bivših jugoslovenskih republika, ali i iz inostranstva. U početku su se subotnje sesije održavale u SKC, a kasnije u Domu omladine. Kazivanja učesnika na ovim okupljanjima sabrana su u dva zbornika - prvi pod imenom ”Druga Srbija” (1992), koji je preveden na nekoliko jezika i distibuiran još tokom rata u inostranstvu, dok je drugi nosio ime ”Intelektualci i rat” (1993). U knjizi ”Intelektualci i rat” sabrani su kritički tekstovi upućeni onim intelektualcima koji su, iz različitih razloga, opravdavali rat i razaranje, i predstavljala je oštru kritiku jedne konzervativne, pogubne ideologije i onih intelektualaca koji su je podržavali. Upravo zbog svog beskompromisnog stava, naišla je na otpor i kritike onih koji su se osećali prozvanim. Takođe, u knjizi je pozivano i na odgovornost onih ljudi koji su ”smišljeno huškali na rat, sluđivali narod, zanosili ga onostranim poslanjem, uznosili u nebo, zagnjurivali u prošlost, nasilno mu vraćali dostojanstvo, odvraćali ga od najrpirodnijeg proiva da živi bolje i srećnije, zajedno sa drugima, a ne mimo sveta, u zatočeništvu svoje samozaljubljenosti”.

Rekli su o Beogradskom krugu.

Jedan od osnivača i istaknutih učesnika Miladin Životić, podvlačio je važnost okupljanja oko Beogradskog kruga, navodeći da su ove sesije postale ”sinonim otpora smišljenoj laži, nacionalističkom ludilu, besmislenom ratu”. Beogradski krug je učestvovao u brojnim građanskim i mirovnim akcijama, poput ”Paljenja sveća”, ”Crnog flora”, ”Žute trake”, Studentskog protesta 1992, i dr. ”Za mene je čudo da smo uopšte opstali u ovakvim uslovima. Ali i to što opstajemo, potvrda je da se i u najtežim uslovima možemo sačuvati od duhovnog zagađenja,” govorio je Miladin Životić. Jedan drugi važni učesnik, filozof Radomir Konstantinović je o radu Beogradskog kruga govorio: „Beogradski krug je osnovan kao otpor nacionalizmu koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspolaganje i većina srpske inteligencije. Bilo je nemoguće i duboko ponižavajuće ćutke trpeti nacionalistički teror. I na kraju, ako vas pitaju šta je Druga Srbija, ozbiljno im odgovorite - to je Srbija koja se ne miri sa zločinom.“ Konstantinovićeva ocena da je Druga Srbija zapravo Srbija koja se ne miri sa zločinom, ostala je najcitiranija rečenica koja se vezuje sa rad Beogradskog kruga.

Recepcija.

Beogradski krug je održavao i negovao stalne kontakte sa istomišljenicima i sličnim organizacijama u bivšim jugoslovenskim republikama. Ove veze su bile posebno jake sa Sarajevom, Mostarom i Tuzlom, koje je delegacija Beogradskog kruga posetila više puta tokom rata. Posete Beogardskog kruga su organizovane u znak solidarnosti i podrške otporu i borbi za zajedničke idele i vrednosti. Beogradski krug je stekao značajnu međunarodnu reputaciju, pa su ih takoo 1994. i 1995. godine ugostile i francuska, britanska i italijanska vlada.

Kada je reč o značaju koji je Beogradski krug imao lokalno, može se reći da je odigrao važnu ulogu kohezivnog faktora među istomišljenicima, omogućivši istovremeno platformu za istupanje i iznošenje sopstvenog stava. R. Konstantinović je ostavio memoarske zapise koje svedoče o značaju ovih okupanja u dramatičnim vremenima. ”Koliku je snagu tada imala Druga Srbija? Velika sala Studentskog kulturnog centra bila je svake subote dupke puna. Mnogi su morali da stoje. Uza zidove. U vratima. Dolazili su, naravno, da čuju nešto što još nisu znali. Da čuju ljude od istinskog autoriteta. Ali, dolazili su takođe da čuju i ono što su znali, a što je stvar ne manje važna, velika stvar: dolazili su da čuju kako ono što je njihovo, najdublje njihovo, ali bez glasa, zadržano u nemosti, eto, ipak progovara, kako se materijalizuje u govor. Bilo je to svojevrsno posvećivanje u javnost, jedino mesto gde je, u proleće 1992. godine, moglo da se govori. Bilo je to veliko posvećivanje u govor. Nešto kao rađanje govora. To je bilo veoma značajno, to slušanje onoga što se već znalo, što se zna, i što postaje, ako se ponavlja (i to pod pretnjom kazne, u policijskom okruženju), neka vrsta rituala, nešto što se ritualizuje. To, svakako, nismo mogli planirati. To je zavisilo od svakog govornika. Nešto nepredvidljivo, i nešto neodoljivo. Jer je neodoljivo ono što je nepredvidljivo.”

Zapise je ostavio i Ivan Čolović, čim se samo potvrđuje teza da su sesije Beogradskog kruga postale nezamenjivo mesto za druženja i okupljanja istomišljenika u teškim vremenima: “(...) ozarenih mogu reći, lepih lica ljudi koji su dolazili na naša okupljanja, na programe Beogradskog kruga i koji su se obradovali kad su videli da nisu usamljeni u svom odnosu prema onome što se oko njih događa. Da nešto kažu, vide da imaju istomišljenike, da imaju ljude koji misle ili osećaju kao oni. To je za mene bio poseban doživljaj i poseban utisak i potvrda da to što mi radimo iako radimo u relativno malom krugu ljudi ima smisla.”

Kritike.

Glavne optužbe na račun Beogradskog kruga glasile su da je njihovo delovanje bilo ograničeno na ”krug dvojke” (u žargonu na centralno beogradsko gradsko jezgro), kao i da se nisu interesovali za dešavanja u Srbiji van Beograda. O tome je Životić zapisao: ”Beogradski krug je imao šta da kaže i u provinciji. Obilazili smo gradove u Srbiji: bili smo u Vranju, Nišu, Kragujevcu, Čačku, Valjevu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici. U vreme velike međunacionalne napetosti, našli smo se u Hrtkovcima i Novom Pazaru, a oni su bili gosti naše tribine u Beogradu. U tim sredinama nismo samo održavali tribine, nego smo se dogovarali o saradnji, povezivanju intelektualnih krugova u Srbiji, trudili se da razbijemo nešto što je posledica ovog rata i sistema delovanja jednog represivnog režima koji želi da prekine sve komunikacije.” Kao što je već navedeno, Beogradski krug je održavao i negovao kontakte sa istomišljenicima u Tuzli, Mostaru i posebno Sarajevu, koji je delegacija Beogradskog kruga posetila nekoliko puta tokom opsade. Čolović takođe tvrdi da je Beogradski krug znatno prevazilazio okvire Beograda: ”Jer, Beogradski krug se tako zove, a on je zapravo bio krug cele Srbije, ili, ako hoćete, njegov rad je imao odjeka i u celom regionu, kako to sada zovemo, i u svetu. Tako da ti ljudi kod kojih smo mi dolazili i sa kojima smo razgovarali, pokazivali su takvo neočekivano osećanje zahvalnosti.” Od stranih intelektualaca, u Beogradskom krugu su delovali i poznati is vetski intelektualci Adam Mihnjik, Hans Magnus Ercensberger, Kristofer Noris, i dr.

Takođe, članovi Beogradskog kruga su trpeli zbog svog rada napade od strane nacionalističkih struja koje su u njima videle izdajnike. O tome R. Konstantinović kaže: ”Mi smo, kao ljudi ove manjinske svesti, bili za većinsku svest izdajnici. Tako su nas optuživali. Ali, istinu govoreći, u odnosu na tu svest zaista smo to i bili.” Filip David je još jasnije odgovorio na ove optužbe: „Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici. Izdajnici sistema koji priziva rat i glad, gde narodi žive u groznici, hranjeni mržnjom i obmanama, bolesni od manije gonjenja i manije veličine u isti mah. Biti izdajnik u takvoj zemlji, u takvom sistemu, najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek“.

Značaj.

Značaj Beogradskog kruga leži u tome što je kroz okupaljanje svih nezadovoljnih politikom srpskog rukovodstva pokazao da je u Beogradu postojalo snažno mesto otpora tadašnjoj ratnoj agendi, i to ne samo na ulici, već i među intelektualnim krugovima, koji su se na svoj način - rečima - borili za drugačije i tolerantnije društvo. To je bio politički pokret, građanska akcija, moralna pobuna i kulturni otpor protiv destruktivne militarističke politike Miloševićevog režima.