Википедија

Bitka za Ržev u leto 1942.

Bitka za Ržev u leto 1942 bila je deo niza bitaka koje su trajale 15 meseci u centru Istočnog fronta. U sovjetskoj istoriji Drugog svetskog rata poznata je kao prva Rževsko–sičevska ofanzivna operacija, koja je trajala od 30. jula do 23. avgusta 1942. Međutim, opširno je dokumentovano da su se borbe nastavile tokom septembra i da nisu prestale do početka oktobra 1942.[4] Crvena armija je pretrpela ogromne gubitke naspram malog dobitka tokom borbi,[5] dajući bici ozloglašenost koja se ogleda u njenom nazivu: Rževska mašina za mlevenje mesa.

Bitka za Ržev
Deo Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu

Artiljerija Crvene armije prolazi kroz blato, oktobar 1942
Vreme30. jul — 1. oktobar 1942.
Mesto
Ržev, Tverska oblast, Ruska SFSR
Ishod Nemačka pobeda
Sukobljene strane
 SSSR  Nemačka
Komandanti i vođe
Josif Staljin
Georgij Žukov
Ivan Konjev
 Adolf Hitler
Ginter fon Kluge
Valter Model
Hajnrih fon Fitingof
Jačina
Od 30. jula 1942. god:

Ljudi: 486.000
Tenkovi: 1.715
Avioni: 1.100
Od 5. septembra 1942. god:
Ljudi: 334.808
Tenkovi: 412
Topovi: 2.947[1]		 Od 30. jula 1942. god:
Ljudi: nepoznato
Tenkovi: 234[2] [3]
Žrtve i gubici
300.000 65–70.000

Ržev, koji se nalazi 230 kilometara zapadno od Moskve, je zauzeo nemački Vermaht u operaciji Tajfun u jesen 1941. godine, koja ih je odvela do kapija Moskve. Kada ih je sovjetska kontraofanziva oterala nazad, Ržev je postao kamen temeljac odbrane Nemaca.[6] Sredinom 1942., grad je bio najisturenija tačka u pravcu Moskve koju su držali Nemci. U julu i avgustu 1942., Josif Staljin je zadužio dvojicu svojih komandanta fronta, generala Georgija Žukova (komandant sovjetskog Zapadnog fronta) i generala Ivana Konjeva (komandant Kalinjinskog fronta), da sprovedu ofanzivu za oslobođenje Rževa i zadaju udarac Grupi armija Centar koju bi potisnuli daleko od Moskve. Planirano je da glavni napad bude usmren na 9. armiju generala Valtera Modela, koja je držala veći deo Rževskog klina.

Veliki gubici i mali dobici ostvareni tokom dvomesečne borbe ostavili su trajan utisak na sovjetske vojnike koji su učestvovali.[7] U oktobru je strateški balans u centru Istočnog fronta ostao suštinski nepromenjen. Međutim, nemačka vojska je takođe pretrpela teške gubitke,[8] i dok je njena odbrana bila taktički uspešna, postigla je nešto više od održavanja statusa kvo.[5]

Pozadina

uredi
 
Formiranje Rževskog klina, januar 1942.

U završnoj fazi bitke za Moskvu došlo je do formiranja rževskog klina. Sovjetska kontraofanziva je oterala Vermaht sa predgrađa Moskve na više od 160 kilometara i probila je front grupe armija Centar na brojnim mestima.[9] Ržev, strateška raskrsnica i vitalna železnička raskrsnica koja se pruža na obalama Volge, postao je severni stub levog krila grupe armija Centar. Bio je to jedini veći grad na ogromnom prostranstvu i 9. armiji je predstavljao stratešku poziciju za dalje operacije. Opstanak rževskog klina bio je ugrožen u samom trenutku njegovog stvaranja, kada su 29. i 39. armija Kalinjinskog fronta otvorile jaz zapadno od Rževa i prodrle na jug u nemačku pozadinu.[9] Samo uspevajući da zadrže sovjetske armije koje su prodirale dalje od vitalne železničke veze sa Rževom, 9. armija, kojom je sada komandovao general Model, uspela je da zatvori jaz u Rževu, čime je presekla sovjetske linije snabdevanja i smanjila njihovu sposobnost da zadaju težak udarac celoj armijskoj grupi.[10] Sovjetski kontranapad je bio iscrpljen i Nemci su se oporavili dovoljno da pokrenu nekoliko operacija kako bi očistili svoju pozadinu. U julu 1942. pokrenuta je operacija Sejdlic, da bi se uhvatile u zamku i uništile dve sovjetske armije i uspela je u tome za nešto više od nedelju dana, čime je ta armijska grupa ponovo postala gotovo verodostojna pretnja Moskvi.[11]

Uvod

uredi

Komandanti

uredi
  •  
    fon Fitingof
  •  
    Konjev
  •  
    Model
  •  
    Žukov
  • General oklopnih trupa Hajnrih fon Fitingof je bio komandant korpusa u 9. armiji u junu 1942. i privremeno je predvodio armiju na početku bitke, dok je Model bio na odmoru. Kasnije je komandovao 10. armijom i grupom armija C u Italiji.[12]
  • General oklopnih trupa Valter Model je komandovao 3. oklopnom divizijom na početku operacije Barbarosa, a postao je komandant XXXXI motorizovanog korpusa u oktobru 1941.[13] Pokazao je veliku odlučnost u odbrambenim zimskim bitkama i 12. januara 1942. unapređen je u komandanta 9. armije.[13] Pokazao se kao čvrst vojnik i specijalista za odbranu. Poštovan od strane Hitlera, nastavio je da napreduje, postavši feldmaršal u martu 1944. godine.[14]
  • Georgij Žukov je bio načelnik Generalštaba kada su Nemci napali Sovjetski Savez, ali je, nakon neslaganja sa Staljinom u vezi sa odbranom Kijeva, degradiran na komandu Rezervnog fronta.[15] Postao je otklanjač problema, komandujući Lenjingradskim frontom u jesen i vratio se u Moskvu da vodi odbranu i kontraofanzivu. Žukov je ostao u centralnom sektoru i on je u proleće 1942. tvrdio da je moskovska osovina najkritičnija i da grupa armija Centar predstavlja najveću pretnju za Sovjetski Savez. Za njega su nemačke snage kod Rževa "predstavljale bodež uperen u Moskvu".[16] Žukov je ubedio Staljina da mu da dodatne snage koje su mu bile potrebne. Komandovao je napadima Zapadnog fronta sve dok, krajem avgusta, Žukov nije postao zamenik vrhovnog komandanta i prebačen u Staljingrad. Kasnije je nastavio da drži najviše komande u Sovjetskoj armiji, a u januaru 1943. postao je maršal Sovjetskog Saveza. Žukov je uvek ostao u jeku borbi do samog kraja rata, komandujući 1. beloruskim frontom u bici za Berlin, ostajući u rivalstvu sa Konjevim, koji je komandovao 1. ukrajinskim frontom u poslednjoj bici.[17]
  • General-pukovnik Ivan Konjev započeo je rat protiv Nemačke komandujući 19. armijom, koja je u prvim nedeljama sukoba bila poražena oko Vitepska.[18] Staljin je okrivio Konjeva za katastrofu, ali je Žukov intervenisao i obezbedio njegov opstanak i unapređenje u komandanta fronta.[18] Nastavio je da komanduje Kalinjinskim frontom u zimskim bitkama oko Moskve,[18] kao i na početku Rževske operacije. Kada je Žukov unapređen u zamenika vrhovnog komandanta, Konjev je dobio opštu odgovornost za nastavak ofanzive.

Bojno polje

uredi
 
Reka Vazuza u blizini Sičjovke

Letnji meseci 1942. godine u oblasti Rževa bili su topli, sa dugim danima i visokim suncem, što je omogućilo da se oblast osuši nakon vlažnog proleća.[19] Ržev je imao ravnu, talasastu zemlju, sa gustim šumama i močvarnim delovima. Naselje Rževa imalo je široku obradivu zemlju sa gustom mrežom malih seoskih zajednica, koje su često bile redovi kuća duž puta. Putevi su uglavnom bili blatnjavi koji su sa dolaskom prolećnih i jesenjih kiša postajali gotovo neprohodni, ali su se leti obično sušili. Padavine su obično bile umerene, ali u letnjim mesecima 1942. godine padale su neobično jake i uporne padavine.

Od ciljeva Crvene armije, grad Ržev je bio daleko najveći, sa preko 50.000 stanovnika. Zupcov je imao ispod 5.000, Pogoreloje Gorodišče je imalo samo 2.500. Karmanovo, kao poprište ogorčenih borbi, u suštini je bilo veliko selo.

 
Kompozicije na stanici Ržev danas

Volga je najduža reka u Evropi, i na centralnom sektoru Istočnog fronta kod Rževa i na južnom sektoru kod Staljingrada, nemačka i sovjetska armija su se borile da ovladaju njenim obalama. I Ržev i Zupcov su se prostirali sa obe strane reke, koja je tada bila široka 130 metara.[20]

 
Železnička mreža u regionu Ržev

Od velikog značaja i za napadača i za branioca bile su pritoke reke Volge: Djorža, Gžat, Osuga i Vazuza, koje su se protezale od juga ka severu preko linije sovjetskog napada. One su u letnje doba godine obično mirne i plitke za prelazak, ali tada su bile nabujale od julskih kiša i imale su dubinu od preko 2 m. Do avgusta su predstavljale veliku prepreku za napad Žukovljevog Zapadnog fronta. Njegove snage su morale da pređu Djoržuu na startnoj liniji, a zatim još jednu ili čak dve nabujale reke da bi postigle svoje krajnje ciljeve.

Sa nemačke tačke gledišta, najvažniji cilj je bila železnička linija Vjazma-Ržev,[21] čiji gubitak bi prekinuo njihovu liniju snabdevanja Rževa i učinio odbranu celog isturenog dela neodrživom. Takođe je važna iz sovjetske perspektive bila železnička linija Zupcov-Šahovskaja, koja je išla u pravcu njihovog planiranog napredovanja i mogla se koristiti za transport zaliha napred.

Suprotstavljene snage

uredi

Nemački borbeni red

uredi
 
Nemačka pešadija sa MG 34, Grupa armija Centar, 1942.

Snaga 9. armije znatno je varirala sredinom 1942. godine, pošto je grupa armija prebacivala snage između svojih armija za upotrebu u različitim operacijama i odbrambenim obavezama. Početkom jula 9. armija je ojačana kako bi mogla da izvede operaciju Sejdlic. Dosegla je ukupno 22 divizije, uključujući četiri tenkovske divizije organizovane u pet viših štabova korpusa.[22] Nakon uspešnog završetka operacije, armijska grupa je mnoge od svojih ofanzivno sposobnih divizija prebacila na jug za sledeći planirani napad na izbočinu Suhiniči, ostavljajući 9. armiju krajem jula sa 16 pešadijskih divizija, organizovanih u tri korpusa, sa 14 divizija u liniji, jedna u rezervi a druga u tranzitu.[22]

Skoro sve divizije grupe armija Centar su bile u teškim zimskim borbama, koje su umanjile njihovu borbenu snagu. Prema izveštajima o rehabilitaciji, neophodnost držanja linije i 'nesmanjen intenzitet odbrambenih borbi',[23] zaključuje se da su divizije grupe armija Centar mogle samo delimično da se oporava. Imali su ograničenu pokretljivost i smanjenu borbenu efikasnost, a najveći nedostatak predstavljao je nedostatak motornih vozila i konja.[23]

Nakon kolapsa njenog fronta istočno od Rževa, armija je brzo ojačana, ali neprekidni napori upornih ruskih napada naveli su generala Modela da zahteva dalju podršku. Do kraja septembra, armija je raspolagala sa 25 divizija, polovinom snage armijskih grupa, uključujući 20 pešadijskih i četiri oklopna, kao i pancergrenadirski divizion "Grosdojčland".[22]

Sovjetski borbeni red

uredi

Staljin i Stavka, nastojali su da razviju snažnu koncentraciju snaga koje bi napale uske nemačke sektore. Na primer, Kalinjinskom frontu je rečeno da 'stvori udarnu grupu '[24] od najmanje 11 streljačkih divizija i tri streljačke brigade, osam tenkovskih brigada i 10 artiljerijskih pukova RGK.[24] Da bi postigla ove visoke koncentracije snaga, Stavka je iz svoje rezerve predala Kalinjinskom frontu, pet streljačkih divizija, šest tenkovskih brigada, dva artiljerijska puka RGK sa topovima 152 mm, četiri protivtenkovska artiljerijska puka i 10 M-30 bataljona.[24]

Podrška operaciji je trebalo da bude u ogromnim razmerama. U pokušaju da preotmu superiornost u vazduhu od Nemaca, general-pukovniku Aleksandru Novikovu, komandantu sovjetskog ratnog vazduhoplovstva, rečeno je da koncentriše 1100 aviona u sektorima napada, uključujući 600 lovaca.[25] Oni su nastojali da razbiju nemački front primenom ideje o 'artiljerijskom napadu' kako bi maksimizirali vatrenu moć koristeći masovne kolekcije topova, minobacača i raketnih bacača. 30. armija, na primer, koncentrisala je 1323 topa i minobacača duž svog dela od 10 kilometara postigavši gustinu od 140 cevi po kilometru.[26] Korelacija pešadije u sektorima napada izračunata je između 3–4:1 u sektoru 30., 31. i 33. armije i oko 7:1 u sektoru 20. i 5. armije. Artiljerijska prednost je bila nadmoćna sa 6–7:1 u svim armijama osim u 30. gde je izračunato na 2:1.[27]

 
Sovjetske tenkovske posade na obuci, 1942.

Većina sovjetskih tenkova i dalje je ležala u zasebnim tenkovskim brigadama koje su direktno podržavale pešadiju. 30. armija je započela ofanzivu sa devet tenkovskih brigada sa 390 tenkova,[27] 31. armija je imala šest tenkovskih brigada sa 274 tenka, a 20. armija pet tenkovskih brigada i 255 tenkova.[28] Iza ovih snaga na nivou vojske bili su novoformirani tenkovski korpusi, 6. i 8. u pozadini 20. armije, i 5. tenkovski korpus iza 33. armije.

Tenkovski korpusi su formiran između marta i maja oko jezgra postojećih tenkovskih brigada i novih ljudi iz ustanova za obuku. Bili su snabdeveni najboljim dostupnim tenkovima, ali im je nedostajala artiljerija i jedinice za podršku. U početku su čak nedostajali i kamioni.[29] Iako su formirane oko jezgra veterana iz zimskih borbi, ove jedinice su podržavale pešadijske armije i još nisu bile naviknute na samostalna dejstva i nisu bile u stanju da ostvare svoju eksploatatorsku ulogu.[30] Njihove vođe su bili iskusni komandanti, od kojih su mnogi bili oprezni prema nemačkim oklopnim jedinicama iz ranijih sukoba u kampanji i bili su skloni precenjivanju nemačke snage.

Bitka

uredi

Napad Kalinjinskog fronta

uredi

Linija fronta, koja se u ovom sektoru nije menjala od januara, dala je dovoljno vremena sovjetskim obaveštajnim službama i planerima da odrede nemačku prednju odbranu i planiraju njihovo uništenje ili potiskivanje. Situacija iza linija fronta bila je za napadača još neuglednija, a Nemci, po Modelovom naređenju, nisu mirovali i izgradili su sekundarnu liniju izvan Rževa i završni pojas odbrane na periferiji grada.[34]

Teren je bio nizak i sklon zamočvarenju, a sela su bila podignuta na višim i sušnijim uzvišenjima. Vermaht ih je pretvorio u uporišta i povezao ih dobro branjenim rovovima. Iz sovjetskih izveštaja saznajemo da su imali čvrsta minska polja, mreže bunkera, i bodljikavu žicu postavljenu u guste redove.[35] Pored toga, neobično vlažno leto i nastavljeni pljuskovi krajem jula i avgusta uveliko su ojačali odbranu, ometajući raspoređivanje i tenkova i artiljerije za Ruse, koji su se pokazali nesposobnim da iskoriste svoju superiornost u ovim oblastima. Udaljenost do Rževa bila je 12 km, a napadačke snage su se nadale da će je preći u brzom napredovanju za dva dana i da će potpuno zauzeti grad do trećeg dana.

Da bi izvršio ovu misiju, general-lajtnant D. D. Leljušenko, komandant 30. armije, dobio je ogromna pojačanja i odredio je četiri streljačke divizije postrojene duž uskih sektora za napad, usmerene pravo na Ržev, i još dve bočne streljačke divizije koje bi potisnule nemačku odbranu na stranu. Iza njih je imao još dve streljačke divizije spremne da pojačaju glavni napad, i još jednu iza boka. Šest streljačkih divizija u liniji bi udarilo na spoj nemačke 87. i 256. pešadijske divizije i probilo odbranu duž fronta od 10 km.[36] Svaka od glavnih napadačkih divizija bila je pojačana tenkovskim brigadama i podržana impresivnim nizom artiljerije i fronta, kao i kaćušama. Sve u svemu, 30. armija je za napad rasporedila 390 tenkova, 1.323 topova i minobacača i 80 raketnih bacača.[28]

 
Kaćuše na bojnom polju 1942.

30. jul 1942.

uredi

U 6.30 časova 30. jula, pri slaboj vidljivosti ranog jutra, artiljerija 30. armije otvorila je vatru uz burnu graju. Načelnik artiljerije Kalinjinskog fronta, general-pukovnik N. M. Hlebnikov, prisećao se: "Moć vatrenog udara je bila tolika da je nemačka artiljerija nakon nekoliko posrnulih pokušaja da odgovori vatrom na vatru stala. Prva dva položaja odbrane glavnog pojasa neprijatelja su uništena, trupe koje su ih držale su skoro potpuno uništene."[37]

Posle sat i po bombardovanja, u 8 sati ujutro streljački odeljenja su krenula u napad. Uprkos iznenadnoj pojavi jače kiše, i sa pešacima koji su ponekad gazili kroz natopljena polja sa vodom do kolena,[37] napad je bio u zamahu.

Šesnaesta gardijska streljačka divizija u centralnom napadu je već u prvom satu pregazila prednje rovove, a ubrzo zatim i utvrđena sela drugog položaja, a do 13 časova njeni ljudi su bili duboko u nemačkoj pozadini i već su se približavali selu Polunjino, na pola puta do Rževa.[38] Desno od nje, 111. i 379. streljačka divizija takođe su se razbile u nemačku liniju fronta, prodrle u dubinu i zauzele četiri baterije artiljerije 87. divizije.[39]

Sovjetska 30. armija je probila front širine od devet kilometara i prodrla napred 7 km,[35] ali već krajem prvog dana njena napredovanja zaustavili su nemački kontranapadi i počeli su da se pojavljuju zloslutni znaci predstojećih poteškoća. U sektorima za proboj pomoćni tenkovi su zaostajali, a mnogi su ostali zaglibljeni u blatu, pešadija je naišla na pripremljene nemačke linije a nakon kopanja rovova oni bi se brzo ispunili vodom.[40]

General-lajtnant Danhauzer, komandujući nemačkom 256. pešadijskom divizijom, angažovao je svoj inžinjerijski i izviđački bataljon u kontranapadu na selo Polunjino i angažovao svoju poslednju rezervu, bataljon za terensku zamenu, da pokuša da popuni njegov otvoreni bok. Od njegove prvobitne linije fronta, koju je u blizini stare granice 87. i 256. divizije, skoro sve je još uvek bilo u nemačkim rukama uprkos ozbiljnom pritisku sovjetskog bočnog napada. Deveta armija je nevoljno predala 54. motorizovani bataljon, jedinu rezervu 14. motorizovane divizije, da popuni rupu na levom boku 256. divizije.[41]

 
Nemačko pojačanje se kreće po blatu.

31. jul – 6. avgust 1942.

uredi

Sledećeg jutra, sovjetski napadači su očekivali da će moći da nastave napredovanje, ali su imali poteškoća u koordinaciji različitih oružja. Brojni kvarovi tenkova smanjili su broj potpornih oklopa na nekolicinu, što ih je učinilo ranjivim na odbranu od nemačkih pancerjegera. Bez masovne artiljerijske podrške, nemački odbrambeni položaji su ostali netaknuti. Nemci su uspeli da popune praznine sa divizijskim rezervama i sada su vodili očajničke bitke, čekajući da stigne dalja pomoć. Do večeri su bataljoni 18. i 58. pešadijskog puka 6. pešadijske divizije počeli da pristižu u vitalni centralni sektor oko sela Polunino i malog uzvišenja zapadno od sela, brda 200. Za Sovjete, dan nije doneo ništa osim velikih gubitaka. 16. gardijska streljačka divizija započela je seriju napada na selo Polunjino, koji je trajala ceo dan, i pretrpela je preko 1000 žrtava.[38] Kako je lakonski objavio divizijski časopis, 'napad nije bio uspešan'.[38] Frontalni napadi od 31. jula postavili su obrazac za dane koji dolaze; Sovjetski komandanti nisu imali slobodu (ili ponekad maštu) da razviju fleksibilnu taktiku i često rigidno izvršavali naređenja odozgo, čak i ako je to značilo da napadaju direktno preko istog terena danima ili čak nedeljama..[42][43]

Do 3. avgusta Nemci su već brojali sovjetske gubitke i pitali se koliko će još sovjetske formacije moći da nastave. Tačno su procenili da su mnoge streljačke divizije pretrpele na hiljade žrtava, ali su takođe primetili znake dolaska novih ljudi da popune neke od osiromašenih redova.[44] Tri dana kasnije, frustrirana Stavka je izdala saopštenje, zahtevajući od 30. armije da obezbedi rešenja za niz uočenih problema, uključujući slabo vođstvo, neuspeh u raspoređivanju tenkova i slabo snabdevanje artiljerije municijom. Posle uspeha prvog dana, sedmodnevni napadi nisu postigli ništa i 30. armija je prekinula napad da bi se pregrupisala i reorganizovala.

10. –30. avgust 1942.

uredi

Rusi su 10. avgusta napali bok 256. divizije sa novom žestinom. 220. streljačka divizija, koja je od 30. jula tukla tvrdoglavu odbranu 256. pešadijske divizije i koja je samo u prva četiri dana imala 877 mrtvih i 3.083 ranjena, konačno je 12. avgusta oslobodila ključno selo Belkovo.[45] Njen komandant, pukovnik Stanislav Poplavski, video je da su 'polja puna mrtvih leševa.' Dan ranije, Giljarovič je dobio poziv od komandanta fronta Konjeva, koji je predložio da se prateća tenkovska brigada povuče da predvodi sledeći pešadijski napad. Ali oklopna vozila, kao i u mnogim drugim sektorima, zaglibila su u blatu i samo četiri tenka su se mogla izvući.[45]

Ali u drugim sektorima formirane su nove streljačke formacije. Jaka tačka Ema, vitalni kamen temeljac odbrane koja je trajala dve nedelje, pala je; tenkovi sovjetske 255. tenkovske brigade nesmetano su lutali u njenoj pozadini.[41] Neki nemački branioci su primetili da su sovjetski tenkisti primenili novu taktiku: 'Održavajući se van domašaja naših protivtenkovskih topova, sistematski su gađali svaki položaj, što je demoralizirajuće dejstvovalo na pešadiju, izazivajući tenkovsku paniku.'[46]

Nastavljeni ruski tenkovski napadi bili su u opasnosti da se zaglibe u močvarnom području, ali taktika sovjetske pešadije je ostala nepromenjena sa gustim masama ljudi koji su jurili napred, vičući 'Uraaa'.[46][47][48] Zamene su često bacane direktno u bitku pravo iz vozova bez orijentacije ili vremena da upoznaju svoje oficire ili njihovu opremu.[49]

Model, koji se upravo vratio sa odmora, video je da je nemačka odbrana uzdrmana, ali ne i potpuno slomljena. Izdao je naređenja 'ni korak unazad' i ubacio sve raspoložive rezerve, uključujući borbene grupe koje su sastavljene od trupa koje su se spremale za povlačenje.[50] Istovremeno je zahtevao dodatna pojačanja od viših komandi.

Gubici Crvene armije su bili katastrofalni, ali su i nemački branioci bili pod velikim pritiskom. Neprekidni napadi su iscrpljivali trupe, a upadi su morali da se stalno odbijaju lokalnim kontranapadima. 481. pešadijski puk je sada smanjen na 120 borbenih trupa,[41] uglavnom pridruženih Mumertovoj borbenoj grupi, koja je bila sastavljena od jedinica koje su izbačene zajedno iz četiri različite divizije.[41] Protivtenkovski bataljoni su bili ključ odbrane od tenkova, ali topovi nisu mogli biti svuda. Bilo je uobičajeno da pešadija koristi snopove granata ili mine da se izbori sa tenkovima koji su pregazili njihove rovove. Ovi napadi zahtevali su veliku individualnu smelost.

Dobici u bočnim napadima, iako slabi, konačno su otvorili novu priliku istočno od Pultuna, koju je 2. gardijska streljačka divizija uspela da iskoristi. Pregazivši sektor koji je išao preko močvarnog i pošumljenog terena, divizija je za tri dana probila put do Rževskog aerodroma u na periferiji grada. Kontranapadi su stabilizovali front, a Model je dozvolio 14. motorizovanoj i 256. pešadijskoj diviziji, čiji su položaji sada bili iza sovjetske linije, da se povuku preko zapadne obale Volge. Sovjeti su počeli da pucaju na grad, i zajedno sa vazdušnim napadima sveli su svoje zgrade na tinjajuće ruševine.[51]

Do kraja meseca, tvrdoglava nemačka odbrana je okončana pošto su se konačno povukli pod velikim pritiskom i zauzeli nove odbrambene položaje na periferiji Rževa.[51]

Napad Zapadnog fronta

uredi

Napad Zapadnog fronta, planiran za 2. avgust, odložen je za još dva dana, uglavnom zbog dodatnih odlaganja izazvanih lošim vremenskim uslovima. Žukov je planirao da prodre na liniju kod Pogoreloje Gorodišča i napreduje ka reci Vazuzi, uništavajući pritom odbrambene snage XXXXVI oklopnog korpusa, poznate kao grupa Zupcov Karmanovo. Prednja mobilna grupa, 6. i 8. tenkovski korpus i 2. gardijski konjički korpus, bili bi angažovani prema Sičevki sa 20. armijom, dok bi 31. armija sarađivala sa snagama Kalinjinskog fronta u zauzimanju Rževa.[52]

4. avgust 1942

uredi
 
Napad Zapadnog fronta, 4. avgusta 1942.

U ranim jutarnjim satima 4. avgusta 1942. godine, general Žukov je pokrenuo napad Zapadnog fronta na istureni deo nemačke odbrane Rževa. Ofanziva je počela masovnim preliminarnim bombardovanjem. Koncentracija artiljerije i minobacača duž uskog fronta granatirala je nemačke položaje skoro sat i po, a zatim je usledila pauza u kojoj su sovjetski avioni zadimljivali liniju fronta. Ali zatišje je bilo lukavstvo da se nemački branioci namame nazad u njihove prednje rovove da pretrpe konačni udar koji je bio pojačan rafalima kaćuša.[53]

Energičan vatreni napad na mnogim mestima je uništio nemačke žičane barikade, a bunkeri i fiksni položaji bili su porušeni. Napadni bataljoni sovjetskih streljačkih divizija, koristeći splavove, čamce i trajekte da pređu nabujalu reku Djoržu, obezbedili su prednju nemačku liniju u roku od sat vremena sa malim gubicima.[53]

 
Sovjetski čistači mina 1942.

Pogoreloje Gorodišče, bataljonsko uporište 364. pešadijskog puka 161. divizije i jedan od glavnih početnih ciljeva sovjetske 20. armije, brzo je opkoljeno, a zatim odsečeno od strane sovjetske pešadije. Ubrzo posle podneva, potpomognuta još jednim oštrim artiljerijskim udarom i uz podršku tenkova, ruska pešadija je upala na položaj iz tri pravca i savladala nemački garnizon, zarobivši 87 oficira.[53]

Južno od Pogoreloje Gorodišča, 331. streljačka divizija je brzo zauzela prednju liniju rovova i brzo krenula dalje da zauzme Gubinku, selo u sporednoj liniji. Do tog jutra u njemu se nalazio štab 336. pešadijskog puka, koji je pronađen napušten sa razbacanom štabnom dokumentacijom i odbačenom opremom.[53] Na celom frontu 161. divizije, njeni vojnici su bili napadnuti velikom snagom, njena odbrana se srušila i popustila, a njeni preostali vojnici su bili u potpunom povlačenju. 20. i 31. sovjetska armija su probile nemački front, a do večeri su njihove streljačke divizije i prateće tenkovske brigade napredovale 8 km iza nemačke linije.[53]

Nemačka komanda je brzo shvatila opasnosti nove sovjetske ofanzive i Hitler je odmah oslobodio pet divizija koje su bile držane u rezervi za operaciju Vihor, planirani napad na izbočinu Suhiniči. Među njima su bile 1., 2. i 5. tenkovska divizija i 102. i 78. pešadijska divizija.[54] Fon Fitingof vršilac dužnosti komandanta 9. armije, već je angažovao rezerve koje je imao protiv napada Kalinjinskog fronta i praktično nije imao ništa pri ruci da zaustavi novo sovjetsko napredovanje osim vojnih školaraca, mladih pomoćnika i nekoliko minobacačkih topova, koje je postavio na strateškim tačkama . Ovo neće dugo zaustaviti sovjetske tenkove; Nemačka odbrana je bila širom otvorena do dolaska pojačanja.[55]

5. –9. avgust 1942.

uredi
 
Rževsko–sičjovska ofanzivna operacija, sovjetski Zapadni front nastavlja napad na Grupu armija Centar

Ujutro 5. avgusta, u onome što je Halder nazvao "veoma širokim i dubokim prodorom,"[56] sovjetske streljačke divizije su prodrle u dubinu nemačkih položaja uz zanemarljivog otpora. Međutim, kako su sovjetske komande počele da upućuju svoje oklopne jedinice napred, počeli su da se pojavljuju problemi.

Prelasci duž reke Djorže bili su blokirani napadima Luftvafea i otežani visokim vodostajem i jakom strujom. Tenkovskom korpusu su bili potrebni sati da prebace male delove svojih snaga. Putevi, zasićeni neprestanim kišama, brzo su propadali i bili su zakrčeni za saobraćaj svih vrsta. Mnoga vozila su se beznadežno zaglibila u blato i nisu mogla da se kreću.[57] Zaprežna kola, artiljerija i tenkovi zaglavljeni u saobraćajnim gužvama postali su dezorganizovani i dezorijentisani.[53] 11. tenkovska brigada, deo mobilne grupe 20. armije, izgubila se i pojavila se tek nekoliko dana kasnije boreći se u pogrešnom sektoru.[58] Motociklisti u pratnji, koji su bili priključeni mobilnoj armijskoj grupi, nisu mogli da voze svoje mašine napred, pa su morali da ih napuste. Jahači su napredovali kao obična pešadija, krećući se polako napred kroz blato.[58]

Ipak, pešadija 20. armije napredovala je još 30 km, a kada je pala noć pridružili su joj se prednji delovi 6. i 8. tenkovskog korpusa.[53] Ove snage su se približavale rekama Vazuzi i Gžatu, ali kako je pala noć 5. avgusta počele su da stupaju u kontakt sa svežim neprijateljskim jedinicama. Oni su dolazili prvenstveno iz 5. tenkovske divizije, koja je bila najbliža oblasti proboja, i bila je žurno prebačena u ključni sektor severno od Sičevke, gde su njeni prednji elementi prešli Vazuzu kod Člepena i raširili se, žurno zauzevši odbrambene položaje.[59]

Na južnom uglu proboja, tvrdoglava odbrana 36. motorizovane divizije bila je jedina svetla tačka za 9. armiju 4. avgusta, ali njen protivnik, sovjetski 8. gardijski streljački korpus, brzo je infiltrirao snage oko severnog boka divizije i u njenu pozadinu.[60]

Sledećeg dana, Sovjeti su probili sa severa tenkovima i pešadijom, zaobišli i nadmašili bateriju divizijske artiljerije i stigli do male zajednice Dolgije Nivuj, jedva 2,5 km od 36. motorizovane divizije sa sedištem u Voskresenskoju. Generalmajor Golnik, komandant divizije, posmatrao je kako kuće u Dolgije Nivuju gore u plamenu i počeo je da reorganizuje svoju odbranu kako bi se izborio sa onim što je trebalo da bude samo prva u nizu kriza za diviziju.

 
Druga tenkovska divizija je još uvek imala veliki broj zastarelih tenkova 38(t), koje je nasledila od odlazeće 7. tenkovske divizije.[61]

Sovjetska pešadija iz 20. armije pokušala je da opkoli nemačke položaje prema Kamanovu, ali je osujećena dolaskom 2. tenkovske divizije, koja ih je potisnula i poslala tenkove i pancergrenadire u pomoć Golniku.[60] U međuvremenu, za 5. tenkovsku diviziju 6. avgust je bio izuzetno težak. Oba njena boka su 'visila u vazduhu', a duž cele novoformirane linije fronta je bila izložena napadima pešadije i tenkova, od kojih su neki uspeli da se probiju i ugroze jedinice za snabdevanje i artiljerijske položaje. 14. tenkovsko grenadirski puk je rasporedio oba svoja bataljona na liniji fronta, gde su pretrpeli ozbiljne gubitke. Njegov 2. bataljon je bio opkoljen i morao je da se izbori za izlaz, uz pomoćnu tenkovsku četu koja je izgubila osam tenkova odbijajući napade sovjetskih T34 koji su dolazili sa svih strana.[62] Intenzivne borbe koštale su 5. tenkovsku diviziju 285 žrtava samo ovog dana,[59] ali su ograničile dalje rusko napredovanje na samo 3,2 km.[53]

Značajne ruske snage su napredovale tako da je do 8. avgusta sovjetska 20. armija imala preko 600 tenkova u svoj sektor.[63] Kako su se u bitku uključile dodatne snage sa obe strane, intenzitet borbe je rastao, ali je intenzivni sovjetski napad prvo oslabio, a zatim prestao. Konjički pukovi iz 2. gardijskog konjičkog korpusa stigli su do reke Gžat, iskoristivši jaz između nemačke 5. i 2. oklopne divizije, i uspeli su da je prebace i izgrade mostobran na južnoj obali.[53] Njeno napredovanje je zaustavljeno dolaskom 1. oklopne divizije, koja je napala i vratila liniju. Isto tako, 6. oklopni korpus je sa nekim pešadijskim snagama stigao i prešao Vazuzu, ali kada je prešao, naišao je na žestoke kontranapade i vazdušne udare, koji su sprečili dalje napredovanje.

Sovjetske poteškoće su i dalje bile prisutne. Štab 20. armije je imao problem sa komunikacijom i poteškoće u koordinaciji brojnih streljačkih jedinica u saradnji sa mobilnom grupom fronta. Zbog tekućih logističkih problema, snabdevanje je bilo teško, 8. tenkovski korpus se žalio da mu ponestaje goriva i municije, što je ometalo njegove operacije, 17. tenkovska brigada je utvrdila da ne stiže dovoljno goriva da bi svi tenkovi bili u akciji,[64] a artiljeriju je trebalo obuzdati u korist napredovanja borbenih jedinica.

S druge strane, da bi sprečio proboj, fon Fitingof je morao da angažuje svoju pešadiju i oklopne jedinice u borbu odmah po dolasku, ali je do 8. avgusta uspeo da podigne čvrst kordon oko čitavog prodora Zapadnog fronta.

 
Prva Rževsko-sičjovska ofanzivna operacija, sovjetski Zapadni front nastavlja napredovanje protiv sve većeg otpora Grupe armija Centar

Sa probojom prema Sičjovki koji je izgledao sve manje verovatan pred nemačkim pojačanjima, Žukov je naredio 20. armiji da izvuče 8. tenkovski korpus i preusmeri ga na jug, kako bi sarađivao sa obnovljenim napadima 5. armije.[63] Došlo je do izvesnog poboljšanja vremena koje je konačno omogućilo da se putevi dovoljno osuše za dopremanje municije, a sovjetska logistika je dodatno poboljšana restauracijom železničke linije do Pogoreloje Gorodišća.[53]

Sovjetski 8. tenkovski korpus je još uvek bio angažovan u borbu protiv nemačke 1. oklopne divizije i mogao je da izvuče samo 49 svojih tenkova za napad.[53] Ipak, 11. avgusta, nakon brze artiljerijske pripreme, krenuoje u napad, napredovao 5 km i zauzeo selo Jelnju. Njen protivnik, 2. oklopna divizija, odbila je 'posebno teške napade' tog dana [65] jer je dobila isporuku novih tenkova Pancer IV koje je odmah angažovala u borbi.[61]

Sovjetska 5. armija je tek 8. avgusta uspela da napravi plitko napredovanje na liniji, kada je njen prvi napad brzo zaustavljen od strane nemačkih pojačanja, a sada se ponovo uključila u borbu da poveća pritisak na Zornov XXXXVI oklopni korpus sa istoka. Posle ovoga 20. i 5. armija su nastavile da napadaju, svaki dan prelazeći 2-3 kilometara napred uz teške borbe za svako selo. Nemci su neprestano razvijali svoje sisteme rovova, koji su bili podržani skrivenim položajima minobacača i protivtenkovskih topova i zaštićeni minskim poljima.

Konačno, 23. avgusta, Kamanovo je palo. Nakon toga, 20. sovjetska armija je utvrdila da ne može dalje napredovati protiv skraćene i ojačane nemačke linije sve dok 8. septembra nije prešla u defanzivu.[66]

Septembar 1942

uredi

Žukov je 26. avgusta postavljen za zamenika vrhovnog komandanta, i prebačen na Staljingradski front, pa je komandovanje zapadnim frontom predato Konjevu. Da bi zadržale jedinstveno komandovanje, 30. i 29. armija Kalinjinskog fronta bile su potčinjene komandi Zapadnog fronta.

Kada je preuzeo komandu, Konjev je uvideo da je 'vojnika sve manje, a granata malo' i pozvao je na zastoj radi reorganizacije, obnavljanja zaliha municije, popravke tenkova i aviona.[66] Odlučio je da pokrene 31. i 29. armiju sa jugoistoka i 30. armiju ponovo sa severa i 'zatvori prsten oko Rževa'.

Nakon svog početnog prodora, 31. armija je postigla stabilan, ali nespektakularan napredak u svom sektoru protiv nemačke pešadije, potiskujući ih korak po korak, i nanoseći stabilan odliv nemačkih resursa, ali je i sama pretrpela velike gubitke. Do 23. avgusta ostvarila je jedan od glavnih ciljeva ofanzive, zauzevši južnu polovinu Zupcova. Zatim su njene jedinice stigle do reke Vazuze i izgradile plitki mostobran na zapadnoj obali.[28] Konjev je uzeo 6. tenkuvsku diviziju iz 20. armije i vratio je u liniju odmah ispod Zupcova koristeći mostobran 31. armije. Napad je planiran za 9. septembar, kada je prikupljeno dovoljno municije.

Sovjetski 6. tenkovski korpus se okupio u šumama i u zoru 9. septembra, posle pola sata artiljerijske vatre, napao je zajedno sa pešadijom 31. armije. Postigavši neposredan uspeh presekao je oslabljeni pešadijski bataljon 11. pešadijskog puka i zauzeo dva sela. Napredujući dalje, zauzeli su selo Mičejevo, preteći potpunim prodorom. Posle izvesnog oklevanja i mnogo telefoniranja, Hitler je pustio pancergrenadirsku diviziju Grosdojčland u kontranapad.

Gubici

uredi

Angažovane sovjetske armije pretrpele su 290.000 žrtava u borbama u Rževu,[67] cifra koja pokriva glavne grupe armija za period njihovih ofanzivnih zadataka, ali ne pokriva gubitke nezavisnog korpusa niti vazdušnih snaga; ukupni gubici su bili preko 300.000. Neki izvori, kao što su neki izveštaji samih vojski učesnica, daju veće brojke o njihovim žrtvama od onih koje je zabeležio Front.[67]

Sovjetske streljačke divizije morale su da prime dodatne ljude da bi nastavile sa napadom zbog visoke stope iscrpljenosti vojnika. Da bi održao ofanzivu do septembra, Konjev je zatražio 20.000 zamena za samo dve od uključenih armija.[68] Do 10. septembra sovjetske armije su bile desetkovane: gubici su ih sveli na pola snage, sa 184.265 ljudi i 306 tenkova.[27]

Armija Trajanje operacije Ukupni gubici u operaciji
30. armija avgust – septembar 1942 99.820
29. armija avgust – septembar 1942 16.267
20. armija 4. avgust – 10. septembar 1942 60.453
31. armija 4. avgust – 15. septembar 1942 43.321
5. armija 7. avgust – 15. septembar 1942 28.984
33. armija 10. avgust – 15. septembar 1942 42.327
Ukupno 291.172

Tabela sovjetskih gubitaka[67]

Nemački gubici u 9. armiji do 17. avgusta već su iznosili 20.000.[69] Ginter fon Kluge je 1. septembra odleteo u firerov štab da prenese ono što mu je Model javio dan ranije: 9. armija je bila pred kolapsom. Njene žrtve su dostigle 42.000 i rasle su stopom blizu 2.000 dnevno. Hitler je obećao neka skromna pojačanja, verovatno uključujući diviziju Grosdojčland. "Neko", naveo je, "mora pasti. Nećemo to biti mi!"[70]

Do sredine septembra, nemačke pešadijske divizije u jeku borbi imale su do 4.000 žrtava, a u slučaju teško pogođene 161. pešadijske divizije, preko 6.000. Sve oklopne divizije su izgubile između 1.500 i 2.000 vojnika i većinu tenkova sa kojima su započele bitku. Sve u svemu, broj žrtava 9. armije iznosio je preko 53.000, uključujući više od 1.500 oficira.[71] Pored toga, u sektoru 3. oklopne armije, izveštaji o žrtvama otprilike u vreme sovjetskog napada beleže preko 10.000 gubitaka.[72]

Reference

uredi
  1. ^ Gerasimova 2013, str. 77–78.
  2. ^ Jentz 2004, str. 236: Total tanks possessed by 1st, 2nd, and 5th Panzer divisions at the end of June early July.
  3. ^ Alfred Price, The Luftwaffe (World War II Data Book) as of 27 July 1942 (figure in brackets = operational) aircraft available to Luftwaffen Kommando Ost
  4. ^ Gerasimova 2013, str. 87.
  5. ^ a b Gerasimova 2013, str. 168.
  6. ^ Forczyk 2006, str. 89.
  7. ^ Gerasimova 2013, str. 96–99.
  8. ^ Glantz, Zhukov's greatest defeat, p. 12.
  9. ^ a b Ziemke, Earl; Bauer III, Moscow to Stalingrad, Chapter VII Hitler And Stalin (Kindle Location 2764). Kindle Edition.
  10. ^ Ziemke, Earl; Bauer III, Moscow to Stalingrad, Model Closes the Rzhev Gap, (Kindle Location 3733). Kindle Edition.
  11. ^ Ziemke, Earl; Bauer III, Moscow to Stalingrad, Chapter XX Summer On The Static Fronts, (Kindle Location 3733). Kindle Edition.
  12. ^ Mitcham, The Panzer Legions, p. 67.
  13. ^ a b Mitcham, Men of Barbarossa, p. 254.
  14. ^ Roberts, Hitler and Churchill: Secrets of Leadership
  15. ^ Chaney 1996, str. 122.
  16. ^ Glantz, forgotten battles Vol III, p. 151.
  17. ^ Forczyk 2012, str. 11–55.
  18. ^ a b v Forczyk 2006, str. 19.
  19. ^ Weather data for Rzhev on ru.wikipedia.org (Russian text)
  20. ^ Geographical Dictionary of the World, entry on Volga, p. 1938.
  21. ^ see Railway line Lihoslavl – Viazma
  22. ^ a b v g d Tessin, Verbände und Truppen der deutschen Wehrmacht und Waffen SS im Zweiten Weltkrieg 1939–1945, 9 A Kommandoberhorden, p. 123.
  23. ^ a b Grant, The German Campaign in Russia, planning and operations, p. 130.
  24. ^ a b v Glantz, Forgotten battles Vol III, p. 150.
  25. ^ Glantz, Forgotten battles Vol III, p. 151.
  26. ^ Beshanov, 1942 'Learning', Chapter – 'Rzhev and Vyazma', P. 319.
  27. ^ a b v Gerasimova 2013, str. 78.
  28. ^ a b v Beshanov, 1942 'Learning', Chapter – 'Rzhev and Vyazma'
  29. ^ Forczyk 2014, str. 171-172.
  30. ^ Forczyk 2014, str. 171–172.
  31. ^ a b Besganov, 1942 'training', P.318.
  32. ^ Besganov, 1942 'training', P.332.
  33. ^ a b Glantz, Forgotten basttles Vol III, P.157.
  34. ^ Newton, Hitler's commander, p. 197.
  35. ^ a b Isaev, When the surprise was gone, The offensive North of Rzhev
  36. ^ Beshanov, Year 1942 – "Learning", p. 320.
  37. ^ a b Gerasimova 2013, str. 80.
  38. ^ a b v Extracts from the journal of hostilities 16th Guards Rifle Division, July 30 & 31
  39. ^ Halder War Diary, entry 30 July 1942, p. 649.
  40. ^ LA Sorin, Kondratiev, P. Karintsev, Smirnov, E. Ozhogin . Rzhevskaya war of 1941–1943. / History of Rzhev. – Rzhev: 2000 – pp. 149–222. Chapter 13 'fight in the swamp'
  41. ^ a b v g Selz, The Green Regiment, pp. 122–132.
  42. ^ Gerasimova 2013, str. 101: Quoted conversation between Stalin and Antonov
  43. ^ Gorbachevsky 2009, str. 434.
  44. ^ Slaughterhouse, str. 209
  45. ^ a b LA Sorin, Kondratiev, P. Karintsev, Smirnov, E. Ozhogin . Battles of Rzhev from 1941–1943.Chapter 13 'Fight in the swamp'
  46. ^ a b Haupt, Battles of Army Group Centre, p. 193.
  47. ^ The battle for hill 200, 3 August
  48. ^ Gerasimova 2013, str. 100.
  49. ^ Gorbachevsky 2009, str. 139: Replacements had been brought up in rail cars, unloaded and sent into the attack the same day
  50. ^ Haupt, Army Group Centre, p. 198.
  51. ^ a b History of Rzhev
  52. ^ Glantz, Forgotten battles Vol III, p. 152.
  53. ^ a b v g d đ e ž z i j Sadalov, Offensive operations of the 20th Army
  54. ^ Ziemke, Moscow to Stalingrad,(Kindle Location 8830)
  55. ^ Ziemke, Moscow to Stalingrad, Chapter XX Summer On The Static Fronts. Also von Plato, History of 5th Panzer Division and Stoves, 1 Panzer Division
  56. ^ Burdick 1988, str. 654.
  57. ^ Getman, Tanks go to Berlin
  58. ^ a b Svetlana, Rzhev Slaughterhouse, pp. 85
  59. ^ a b von Plato, 5 Panzer Division, pp. 234–237.
  60. ^ a b Conrady, Rshew 1942/1943, pp. 88–100.
  61. ^ a b Jentz 2004, str. 243.
  62. ^ von Plato, 5 Panzer Division, pp. 234–237
  63. ^ a b Glantz, Forgotten battles Vol III, p. 156
  64. ^ Yaroslavovna and Chernov, article '70th anniversary' see external reference
  65. ^ Strauss, History of 2nd Panzer Division,
  66. ^ a b Gerasimova 2013, str. 94.
  67. ^ a b v Gerasimova 2013, str. 98.
  68. ^ Glantz, Forgotten battles Vol III, p. 171.
  69. ^ Ziemke, Moscow to Stalingrad (Kindle Locations 8900–8901)
  70. ^ Ziemke, Moscow to Stalingrad, (Kindle Locations 8922–8924).
  71. ^ 9th Army report dated 10 September 1942, Geramisova archives
  72. ^ Heeresarzt 10-Day Casualty Reports per Army/Army Group, 1942 Arhivirano 2015-12-28 na sajtu Wayback Machine

Literatura

uredi

Engleski izvori

uredi

Ruski izvori

uredi
  • Beshanov, Vladimir (2008). Year 1942 – 'Learning'. Eksmo, Yauza. ISBN 5699302689. 
  • Getman, Andrei (1973). Tanks go to Berlin. Military. publishing house of the Ministry of Defense of the USSR. ASIN B007WVFFNW. 
  • Isaev, Aleksey Valerevich (2006). Kogda vnezapnosti uže ne bыlo (When the element of surprise was lost). EKSMO, Jauza. ISBN 978-5699119493. 
  • SANDAL0V, L.M. (1960). Offensive operations of the 20th Army of the Western Front in August 1942. Military publishing house of the Ministry of Defense of the USSR. 

Nemački izvori

uredi
  • Haupt, Werner (1983). Die Schlachten Die Mitte der Heeresgruppe. Aus der Sicht der Divisionen. Podzun-Pallas-Verlag GmbH. ISBN 978-3895555886. 
  • Stoves, Rolf (1961). 1. Panzer-Division 1935–1945. Podzun. ASIN B0000BOBMM. 
  • Strauss, Franz J (2005). Die Geschichte der 2. (Wiener) Panzer-Division. Dörfler Verlag GmbH. ISBN 978-3895552670. 
  • Selz, Barbara (1970). Das Grüne Regiment Der Weg der 256.Infanterie-Division aus der Sicht des Regimentes 481. Kehrer. ASIN B0000BUNXD. 
  • Detlev von Plato, Anton (1978). Geschichte der 5. Panzerdivision (1938 bis 1945). Walhalla und Praetoria Verlag Regensburg. ISBN 978-3927292208. 
  • Großmann, Horst (1987). Rshew, Eckpfeiler der Ostfront. Podzun-Pallas-Verlag GmbH. ISBN 978-3790901269. 
  • Conrady, Alexander. Rshew 1942/1943. ASIN B002HLXFZW. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_за_Ржев_у_лето_1942.&oldid=27765320”