Википедија

Bitka kod Ulaisa

Bitka kod Ulaisa (arapski: معركة أليس‎) vodila se između snaga Rašidunskog kalifata i persijskog carstva Sasanida sredinom maja 633. godine u Iraku, a ponekad se naziva i Bitkom na krvavoj reci jer je rezultat ove bitke, bio ogroman broj stradalih Sasanida i Arapskih hrišćana.

Bitka kod Ulaisa
Deo Muslimansko osvajanje Persije

Pregled regiona u kome se vodila bitka kod Ulaisa, pokazujuje reku Eufrat i njenu pritoku Hasif (Irak)
Vreme633. god n. e
Mesto
Sasanidska Mesopotamija , današnji Irak
Ishod odlučujuća Rašidunska taktička pobeda
Sukobljene strane
Rašidunski kalifat Sasanidsko carstvo
arspski saveznici
Komandanti i vođe
Halid ibn el Valid Džaban
Abdul Asvad†
Abdžar†
Jačina
18.000 ljudi[1] 70.000 ljudi
Žrtve i gubici
~2,000 70.000 ubijenih (primarni izvori)[2][3][4]

Ovo je bila poslednja od četiri uzastopne borbe vođene između okupatorskih muslimana i persijske vojske. Nakon svake bitke, Persijci i njihovi saveznici su se pregrupisali i ponovo borili. Ove bitke rezultirale su povlačenjem persijske vojske Sasanida iz Iraka i njenim zarobljavanjem od strane muslimana pod Rašidunskim kalifatom.

Pozadina

uredi

Pre nego što je krenuo na Persijance, Halid ibn el Valid je napisao pismo Hormuzu, persijskom guverneru pograničnog okruga Dast Meisan, rekavši:

Nakon poraza u bici kod Valadže, sasanidski vojnici koji su preživeli bitku, su se uglavnom sastojali od hrišćanskih Arapa, i pobegli su sa bojnog polja, a zatim prešli preko reke Hasif (pritoka Eufrata)[6][1] i prešli između nje i Eufrata. Njihov put završio se u Ulaisu, oko 10 milja od mesta bitke za Valadžu. Muslimani su bili svesni prisustva neprijateljskih Arapa u Ulaisu, kao i da su bili malobrojniji od muslimana nakon što su preživeli bitku kod Valadže gde su poraženi, muslimani ih nikada nisu smatrali vojnom pretnjom dok nisu počeli sa pregrupisavanjem a zatim je muslimanski zapovednik Halid ibn Valid bio obavešten o dolasku više arapskih hordi, uglavnom iz hrišćanskog arapskog plemena Bani Bakr. Više pojačanja prikupljeno je od hrišćanskih arapskih plemena u regionu između Al-Hire i Ulaisa. Vojska Rašidunskog kalifata je pod Halidom prešla reku Hasif i pristupila Ulaisu frontalno.[7] Car Ardšir je u međuvremenu poslao naređenja Bahmanu Džaduji da krene prema Ulaisu i tamo preuzme komandu nad arapskim kontingentima i zaustavi napredovanje muslimana kod Ulaisa. Bahman je poslao svog iskusnog zapovednika Džabana sa carskom vojskom u Ulais sa naredbama da izbegnu bitku dok sam Bahman Džaduja ne dođe.[8] Dok je Džaban kretao sa vojskom, Bahman Džaduja se vratio u Ktesifon da bi razgovarao o određenim stvarima sa carem. Stigao je u Ktesifon i pronašao cara Ardšira veoma bolesnog i ostao je kod njega. Sada su Persijci i Arapi shvatili da je cilj muslimana bio grad Al-Hira. Odlučili su da se bore i poraze muslimansku vojsku. Hršćanski arapski kontingenti bili su pod komandom plemenskog poglavara Abdul Asvada, koji je u bici kod Valadže protiv muslimana izgubio svoja dva sina i želeo osvetu.

Bitka

uredi

Jedan od muslimanskih zapovednika, El Mutana ibn Harita,[9] napredovao je sa izviđačima lake konjice do Ulaisa i obavestio muslimanskog zapovednika Halida ibn Valida o mestu boravka neprijateljskih Arapa. Halid je pokušao dođe do Ulaisa pre nego što sasanidska vojska uspe da prikupi pojačanja, kako bi izbegao bitku sa vojskom koja bi znatno nadvladala njegovu; međutim, on to nije uspeo. Da bi uskratio Persijancima vreme da se organizuju i da koordiniraju svoje planove, Halid je istog dana odlučio da se bori.

Prema savremenoj geografiji, bojno polje se nalazi 25 milja jugoistočno od iračkog grada Nadžafa i oko 4 milje jugozapadno od modernog Aš Šinafija.[10]

Sasanidska vojska i kontingenti hrišćanskih Arapa kampovali su rame uz rame sa Eufratom s njihove leve strane Hasifom,[11] sa desne strane i rečnim čvorom iza njih. Glavni zapovednik muslimana Halid ibn Valid je postavio svoju vojsku u borbeni poredak, postavivši Adija ibn Hatima (koji je bio sin poznatog arapskog hrišćanskog vođe Hatima At Tai-a i nekadašnjeg hršćanina) za zapovednika desnog krila i Asima ibn Omara zapovednika levog krila. Informacije o napredovanju vojske Rašidunskog kalifata stigle su do Džabana nešto pre podne. Bilo je vreme ručka[12] i trebalo je da persijski vojnici uzimu svoj obrok, ali su se sasanidske trupe uzdržale od hrane da bi muslimanima "pokazale žilavost".

 
Mesto bitke kod Ullaisa, prikazuje muslimansku vojsku (crveno) i sasanidsku vojsku (plavo).

Džaban je organizovao sasanidsku vojsku u velikoj žurbi pre nego što su muslimani mogli da stignu, odredivši hrišćanske Arape da formiraju krila njegove vojske, pri čemu je plemenski poglavar Abdul Asvad komandovao desnim krilom, a plemenski poglavar Abdžar komandovao levim krilom. Centar je formirala carska vojska. Bojno polje proteglo se jugoistočno od Ulaisa između Eufrata i Hasifa. Persijska vojska je bila raspoređena leđima ka Ulaisu, dok je ispred nje bila postrojena vojska Rašidunskog kalifata. Severni bok obe vojske počivao je na Eufratu, a južni na reci Hasif, u dužini od oko 2 kilometra.

Detalji manevara koje je koristio Halid istorija nije zabeležila. Glavni zapovednik muslimana Halid ibn el Valid ubio je vođu hrišćanskog arapskog plemena Abdul Asvada u dvoboju. Borbe su bile najteže na obali Hasifa. U muslimanskim hronikima pominje se da ako je ikada neka vojska mislila da se bori do poslednjeg, to je bila carska vojska Sasanida kod Ulaisa. Žestoka bitka trajala je satima; nijedna strana nije pokazala znak slabosti.

U ranim popodnevnim satima, persijska vojska Sasanida i arapski saveznici, koji više nisu bili u stanju da izdrže napade muslimanske vojske sačinjene veterana, konačno su se povukli na severozapad u pravcu Al-Hire.

Protiv Persijanaca i njihovih saveznika, Halid ibn el Valid je uvek bio mnogo inferiorniji po broju ali razumeo je način pustinjskog ratovanja i kada mu preti opasnost, njegovi ljudi, navikli na teške pustinjske uslove, povukli bi se u pustinju, gde nije moglo biti nastavljeno njihovo gonjenje. Arapske kamile pile su vodu ređe od persijskih konja. Halid je takođe koristio pustinju za svoju liniju snabdevanja kamilama.[13]

Arapska plemena bila su jedina koja su mogla ometati njegovu strategiju i pobediti ga s leđa ometajući mu dovodnu liniju snabdevanja i zatvarajući mu puteve bekstva. Halid ibn el Valid se bojao da će se ta arapska plemena pregrupisati, a da će druge Persijaci pridobiti tako što će ih podmititi i napasti njegovu liniju snabdevanja a zatim zatvoriti njegove rute za beg. Takođe se bojao da će se Persijci pregrupisati i napasti njegov front. Već su se protiv njega borili u tri bitke i nakon svake bitke se pregrupisali. Persijci su imali veliko carstvo već 12 vekova i pre toga su izgubili bitke i ponovo ustajali.

"Reka krvi"

uredi

Islamski istoričar Tabari kaže da se, pošto nije bio u stanju da napravi proboj u odbrambenim linijama sasandske žive sile, Halid molio Alahu i obećao da će ako pobedi u bici rekama teći krv sasanidskih vojnika. Sasanidi su počeli da beže prema Al-Hiri pred ponovnim snažnim napadom muslimana. Hiljade su ubijene, a obala reke postala je crvena od količine mrtvih.[14][1]


Halid je naredio svojim ljudima da uhvate sve Sasanide koji su počeli da beže, osim onih koji su se borili. Tokom tri dana, određeni muškarci koje je po imenu odredio Halid ibn Valid, koje su muslimani zarobili, bili su obezglavljeni po njegovom nalogu pored obale ili u samoj reci. Kada je video da se krv utapa na tlu umesto da teče, po savetu Kaka ibn Amra, jednog od zapovednika muslimanske vojske, Halid je naredio da se brana na reci otvori, a voda je tada tekla unutra i počela da nosi mlinove, a zatim su pravili hleb sa onim što je tri dana nahranilo njegove trupe od 18.000, ispunjavajući njegovu raniju zakletvu o protoku reke krvi i postala je poznata kao "Reka krvi".[14][1]

Ovu epizodu ne spominju nijedni drugi rani islamski spisi, uključujući istoričara El Baladurija. Dok muslimani nisu imali ime za reku u kojoj su Persijci bili obezglavljeni, Aga Ibrahim Akram ju je identifikovao sa rekom Hasif ili Hasef, pritokom Eufrata.[1] Kembrička Istorija Irana dodaje da se legenda pripisuje i drugim arapskim zapovednicima.[15]

Posledice

uredi

Preko 70.000 Sasanida izgubilo je život u bici, uključujući one čije su glave odsečene u reci Ulais po naređenju Halida. Sasanidski zapovednik Džaban je, međutim, pobegao. Nakon bitke, nametnuo je džizju stanovnicima Ulaisa i naložio im da deluju kao špijuni među Irancima.[1][15]

Halid je odao počast sasanidskoj persijskoj vojsci. I tom prilikom je rekao:


Nakon toga, Halid je u bici kod Hire u poslednjoj nedelji maja 633. godine opkolio grad Al-Hiru, glavni grad oblasti donje Mesopotamije. Stanovnicima je dat mir pod uslovima godišnjeg plaćanja džizje (danaka) i pristali su da muslimanima daju obaveštajne podatke.[16] Nakon odmora svoje vojske, Halid je u junu 633. godine opseda Anbar koji je, uprkos žestokom otporu, pao u julu 633. kao rezultat opsade, koju je gradu nametnuo.[17] Halid se zatim pomerio prema jugu i zauzeo Ein ul Tamr poslednje nedelje jula 633. godine.[18]

Kasnije u decembru 633. neka arapska plemena potpomognuta persijskim garnizonom izvršila su upravo ono čega se on plašilo, u Ain el Tamru. Oni su napali njegovu liniju snabdevanja, pa se Halid ibn el Valid borio protiv njih.

Halid je zatim skinio opsadu sa Ein el Tamra i sklopio savez sa njima. Padom glavnih gradova ceo južni i centralni Irak dospeo je pod muslimansku kontrolu. Godine 634. Ebu Bekr mu je naredio da sa polovinom svoje vojske krene u Siriju da i zapoveda invazijom na Vizantijsko carstvo. Misna bin Haris je ostavljen kao Halidovo naslednik. Persijci, su se pod svojim novim carem Jezdigerdom III, pregrupisali, koncentrisali nove vojske i porazili muslimane u bici kod Mosta i ponovo osvojili Irak. Druga invazija na Irak izvršena je pod Sad ibn Abi Vaksom koji je, nakon poraza od sasanidske vojske u bici kod Kadisije 636. godine, zauzeo Ktesifon. Posle toga je usledila celokupna invazija[19] na Sasanidsko persijsko carstvo.[19]

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ Agha Ibrahim Akram. "22:The River of Blood". The Sword of Allah: Khalid Bin Al-Waleed, His Life and Campaigns. Adam Publishers. p. 254-263.
  2. ^ Ibn Kathir, Al-Bidaya Wal Nihaya: Vol. 6, p. 381 http://islamport.com/w/tkh/Web/927/2443.htm
  3. ^ Tabari: Vol. 2, p. 561-562
  4. ^ The Sword of Allah”: Chapter no: Chapter 22, by Lieutenant-General Agha Ibrahim Akram, Nat. Publishing. House, Rawalpindi. 1970. ISBN 978-0-7101-0104-4.
  5. ^ Tabari: Vol. 2, p. 554.
  6. ^ Tabari Vol. 2, P. 560
  7. ^ Tabari: Vol. 2, p. 562
  8. ^ Tabari: Vol. 2, p. 560.
  9. ^ also spelled as Muthanna bin Harith
  10. ^ The Sword of Allah”: Chapter no: Chapter 22: page no:1 by Lieutenant-General Agha Ibrahim Akram, Nat. Publishing. House, Rawalpindi. 1970. ISBN 978-0-7101-0104-4.
  11. ^ One of the Tributary of Euphrates
  12. ^ Tabari: Vol. 2, p. 561
  13. ^ Islam at War: A History By George F. Nafziger, Mark W. Walton Page 19
  14. ^ a b al-Tabari, tr. by Khalid Yahya Blankinship. The History of al-Tabari Vol. 11: The Challenge to the Empires A.D. 633-635/A.H. 12-13. SUNY Press. p. 21-26.
  15. ^ a b edited by William Bayne Fisher, Richard Nelson Frye, Peter Avery, John Andrew Boyle, Ilya Gershevitch, Peter Jackson. The Cambridge History of Iran, Volume 4.
  16. ^ Morony 2005, str. 233
  17. ^ Morony 2005, str. 192
  18. ^ Jaques 2007, str. 18
  19. ^ a b See:Islamic conquest of Persia.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Улаиса&oldid=26825156”