Википедија

Vazduhoplovnotehnički institut

Vazduhoplovnotehnički institut je bio jedinstvena jugoslovenska naučnoistraživačka i razvojna institucija, nacionalnog značaja, u domenu vazduhoplovnih tehnologija. Planski je radio na realizaciji i vođenju zadataka iz te oblasti, u skladu državne strategije oslonca na vlastite snage.[1] Organizaciono i budžetski je bio povezan za strukturu Jugoslovenske narodne armije, u periodu od 1946. do 1992. godine.[2]

Osnovan je 10. avgusta 1946. godine, a polovinom 1992. je preimenovan u Vojnotehnički institut (Beograd) kopnene vojske, i nastavio sa razvojem u više pravaca u oblasti odbrambenih i drugih važnih tehnologija.

Osnivanje Vazduhoplovnotehničkog instituta

uredi
 
Stariji Logo Vazduhoplovnotehničkog instituta
 
Noviji Logo Vazduhoplovnotehničkog instituta, oko 1990.

Vazduhoplovnotehnički institut je osnovan Naredbom Vrhovnog komandanta oružanih snaga Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, pov. br.1460 od 10. avgusta 1946. godine.[3][4] Istog dana je Vrhovni komandant potpisao i Naredbu o kolegijumu i Pravilnik sa zadacima Instituta.

Sa ovim aktima je institucionalizovan dotadašnji bogat konstruktorski, razvojni i naučnoistraživački rad u oblasti vazduhoplovnih tehnologija na ovim prostorima. To je bio logičan put prelaska u višu fazu organizovanja, saglasno svetskim iskustvima i praksom, kao potreba za vođenje državne politike razvoja vazduhoplovstva. Nije slučajno, da se taj vid organizovanja poklapao sa poznatim primerima u svetu: NASA (SAD), CAGI (SSSR), BAE (Ujedinjeno Kraljevstvo), ONERA (Francuska), FFA (Švedska) itd. Ovakvo organizovanje se ustalilo, kao svetski standard, za vođenje nacionalnih strategija u razvoju vazduhoplovnih tehnologija.[5]

Vazduhoplovnotehnički institut je prepoznatljiv po skraćenom nazivu VTI Žarkovo, po beogradskom naselju u kom je bio i lociran. Kolegijum Instituta su sačinjavali istaknuti konstruktori, profesori univerziteta, akademici i drugi naučnici afirmisani u zemlji i svetu. Najpoznatiji su bili akademici prof. dr Svetopolk Pivko, prof. dr Miroslav Nenadović i prof. dr Anton Kukelj. Prvi direktor je bio puk. Kosta Sivčev dipl. inž. profesor, dr, poznati projektant aviona, a drugi naučnik, profesor, a kasnije i akademik Svetopolk Pivko, tada sa činom pukovnika.

Vazduhoplovnotehnički institut je predstavljao naučnu instituciju od nacionalnog značaja, prema nivou osnivača, definiciji u pratećim dokumentima, nivoom i vrstom zadataka i rezultatima rada.

Odlukom rukovodstva SFRJ iz 1956. godine, da se učini značajniji iskorak u razvoju vlastitih aviona, sve konstruktorske grupe iz vazduhoplovne industrije, se integrišu u Institut. S time se Institutu programska orijentacija proširuje.

Prvi zadatak, proizašao proširenjem programske orijentacije, je razvoj školskog aviona sa turbomlaznim motorom, G-2 Galeb. Za sve vreme svoga postojanja, Institut je bio organizovan po naučnim i stručnim oblastima i po službama. Za realizaciju svakog projekta, interno su formirani namenski biroi.

Institutu je više puta menjana veza sa višim upravljačkim strukturama. Prema naredbi o osnivanju, u početku je bio direktno vezan za Ministarstvo odbrane (MO). Kasnije je bio vezan za Komandu ratnog vazduhoplovstva (KRV), za generalštab, preko Zamenika za Ratno vazduhoplovstvo i na kraju za MO, preko Pomoćnika za Vojno privrednu delatnost (VPD). U poslednjoj deceniji postojanja SFRJ, vojni instituti, sva tri vida, bila su paralelno povezana za MO, preko Pomoćnika za VPD:

Organizacione jedinice VTI-a (1992)

uredi

Institut je bio organizovan po službama, podeljenim prema naučnim oblastima na sektore, odeljenja i odseke. Sektori VTI-a su bili:

 
Laboratorije Instituta
  • Opštetehnički
  • Informatika
  • Aerodinamika
  • Eksperimentalna aerodinamika (Aerotuneli)
  • Struktura aviona
  • Eksperimentalna čvrstoća strukture aviona
  • Oprema i sistemi aviona
  • Motori, pogon
  • Eksploatacija vazduhoplova
  • Dokumentacija

Direktori Instituta

uredi

U periodu postojanja Instituta (od 1946. do 1992. godine), bili su direktori:[6]

 
puk. Kosta Sivčev dipl. inž.

Veće programe su vodili Pomoćnici direktora (programovođe):

  • Orao, dipl. inž. Vidoja Knežević, zamenio ga je dipl. inž. Dragoljub Jerinkić
  • G-4 Super Galeb, dipl. inž. Ljubomir Gruborović, zamenio ga je dipl. inž. Milan Milojević
  • Avion Lasta, dipl. inž. Miloš Petrić
  • Novi avion, mr Sava Pustinja dipl. inž.

Postignuti nivo

uredi

SFRJ, kao relativno mala zemlja, je imala zapažene rezultate u istraživanju, razvoju i proizvodnji, u domenu vazduhoplovnih tehnologija. Raspolagala je savremenim sistemom školstva, stručnim kadrom i stabilnom vizijom razvoja. Izvezeno je oko 200 vojnih aviona iz domaćeg razvoja i proizvodnje.[13] S takvom referencom se ne mogu pohvaliti mnoge i daleko veće, bogatije i razvijenije zemlje. U tome je centralnu ulogu zauzimao Institut.

 
Pogled na aerotunele iz vazduha.

To je vrednovano njegovim širokim uključivanjem u privrednu i međunarodnu saradnju, u kojoj su njegovi stručnjaci pokazali zapažene mogućnosti i rezultate. Institut je postigao svoj najviši kadrovski i laboratorijski nivo u poslednjoj deceniji svoga postojanja, tokom rada na razvoju Novog aviona. Taj Program, u to vreme, po svojim predviđanim mogućnostima i primenjenim tehnologijama je pripadao najužoj grupi naprednih programa u svetu, 4. generaciji. U saradnji sa prestižnim vazduhoplovnim firmama, na tome Programu, uz značajna ulaganja, Institut je dostigao visok nivo po brojnosti, kvalitetu i obučenosti kadrova, laboratorijskoj podršci i raspoloživim alatima za naučnoistraživački i razvojni rad na borbenim avionima četvrte i pete generacije.[14]

Kadrovi

uredi

Kroz rad, u Institutu su izrasli respektni stručni kadrovi, od kojih su pojedinci postali poznati u naučnom i društvenom životu tadašnje države i u svetu. Institut je, između ostalog, iznedrio i dvojicu poznatih članova Srpske akademije nauka:

Dušan Čkrebić, po obrazovanju elektrotehnički inženjer, radni vek je započeo u Vazduhoplovnotehničkom institutu, na projektu „Leonardove grupe”, za pogon malog podzvučnog i vodenokavitacionog aerotunela (T-32 i T-33). Kasnije je imao veoma uspešnu političku karijeru, bio je i predsednik Predsedništva SR Srbije.

U trenutku ukidanja, Institut je imao oko hiljadu formacijskih mesta, sa visokom popunjenošću, prvenstveno stručnjacima vazduhoplovno mašinske i elektrotehničke visoke stručne spreme.

Laboratorije

uredi
 
Hipersonični aerotunel T-34, radni deo
 
Trisonični aerotunel T-38

Poseban nivo i značaj, Vazduhoplovnotehničkom institutu, su određivale njegove laboratorije, korišćene za njegov jedinstven eksperimentalni naučnoistraživački rad. Ta delatnost se odvijala u domenu aerodinamike, čvrstoće strukture, simulacije leta i borbe aviona, određivanja kvaliteta i standarda goriva i maziva, optimizacije grejanja i provetravanja kabine, integracije opreme aviona itd.[15] Posebno su vredni i prepoznatljivi aerotuneli, objekti eksperimentalne aerodinamike:[16]

  • Aerotunel nepovratnog vazdušnog strujanja T-31 (popularno zvan „duvaljka“; zastareo i razmontiran), glavni projektant dipl. inž. Slobodan Zotović.
  • Aerotunel povratnog vazdušnog strujanja T-32, glavni projektant dr Vsevolod Sisojev dipl. inž.
  • Vodenokavitacioni tunel T-33, glavni projektant dipl. inž. Slobodan Zotović .
  • Hipersonični aerotunel T-34, glavni projektant dipl. inž. Aleksandar Ivković.
  • Veliki aerotunel povratnog vazdušnog strujanja T-35, glavni projektant dr Vsevolod Sisojev dipl. inž.
  • Trisonični aerotunel T-36, glavni projektant dipl. inž. Slobodan Zotović.
  • Trisonični aerotunel T-38, projektovan i izgrađen u saradnji sa kanadskim i američkim firmama. Namenski je građen za podršku razvoja Novog aviona, raketa i drugih sličnih naprednih programa.

Laboratorija za gorivo i mazivo je bila verifikaciona, za ukupne potrebe tadašnje države.[6]

 
Pogon modelarske radionice

Radionica

uredi

To je bio strogo namenski, specijalizovan pogon za projektovanje i proizvodnju modela, merne opreme i uređaja za potrebe laboratorija, prvenstveno aerotunela. Raspolagala je s vrhunskim stručnim i obučenim kadrom za ove potrebe. Pored visoko obučenih metalaca, radionica je raspolagala s nekoliko specijalista stolarske struke. Bila je savremeno opremljena s „projektnim alatima“, proizvodnim mašinama i opremom za kontrolu kvaliteta proizvoda. Proces je bio informatički uvezan (integrisan) u jedinstven sistem CAD/CAM. Proizvodne mašine s numeričkim upravljanjem su imale velike mogućnosti obrade, velike preciznosti sa smanjenjem verovatnoće ljudske greške. Standardizovan je sistem projektovanja pomoću računara (CAD) i povezan s proizvodnjom (CAM). To je, u to vreme sredinom osamdesetih godina, bio jedinstven „pilot“ pogon na širem geografskom prostoru, sa zaokruženim sistemom CAD/CAM.[15]

Informatička podrška

uredi

Sredinom osamdesetih godina, prošlog veka, Institut je pripremajući se za razvoj Novog aviona pokrio svako značajnije radno mesto s informatičkom podrškom. Ceo prostor je bio pokriven mrežom računara i njegovih „periferika“, međusobno povezanim optičkim kablovima. Centralnu ulogu u tome sistemu je imao super računar FPS264.

 
Softverska podrška delatnostima Instituta
 
Analitička raspodela pritiska na G-4 Super Galeb-u
Glavni članak: Aerodinamika

U svakoj značajnijoj laboratoriji je bio instaliran namenski procesor. Svi ovi resursi, međusobno su se dopunjavali i ispomagali. Sva kreativna radna mesta Instituta su bila u okruženju potrebne informatičke opreme. Institut je, u to vreme, raspolagao sa softverom nivoa srednje razvijenih zemalja. Dobar deo je obezbeđen vlastitim razvojem a deo je nabavljen kroz saradnju sa inostranim partnerima. Bio je programiran značajan prenos i implementacija savremenog softvera, kroz saradnju na razvoju Novog aviona. Između ostalog i „Ojlerovi (Euler) kodovi“. Radilo se i na projektu, da se informatička filozofija, uspostavljena u Institutu, proširi. Vazduhoplovna industrija, u celini, da se informatički uveže sa Institutom. Da se uspostavi jedinstven sistem CAD/CAM cele vazduhoplovne industrije SFRJ, po uzoru na „pilot“ model rešenja institutske radionice.[15]

Realizovani programi

uredi

U ukupnom svom periodu postojanja, od 46. godine, Institut je, na neki način, učestvovao u svim vazduhoplovnim programima i projektima koji su se odvijali u SFRJ. Do 1956. godine, intenzivno je sarađivao sa projektnim biroima vazduhoplovne industrije. Ekspertski i laboratorijski je podržavao njihove projekte. U toj saradnji je razvijen veliki broj aviona i jedrilica, raznih vrsta i namena. Poznatiji projekti aviona:[17]

Specifičnosti i značaj nekih od navedenih projekata su istorijski:

  • Avion S-49C je bio veoma značajan kao borbeni avion, s kojim su opremljeni borbeni pukovi RV-a, u uslovima blokade u periodu Informbiroa. To je bio respektivan lovac, bez obzira što je razvijan i proizvođen u teškim uslovima i u kratkom vremenskom periodu.

Avion 451M je prvi domaći projekat sa turbomlaznim motorom. Ima istorijski i motivacioni značaj za dalji razvoj vazduhoplovne industrije Jugoslavije.

  • Avion Zolja je postigao svetski rekord, u svojoj kategoriji, u brzini u horizontalnom letu od 495 km/h.[19]
  • Avion Avion B-12 je prvi domaći projekat s tankim strelastim krilom, stajnim trapom tipa „bicikl“, predviđenim za let na krozvučnim i nadzvučnim brzinama. Nije bio realan, pošto i u razvijenim zemljama, u to vreme, još nisu bili dovoljno razjašnjeni fenomeni krozvučne i nadzvučne aerodinamike, a u SFRJ tada nije bilo ni odgovarajuće eksperimentalne podrške. Jugoslavija nije tada imala kadrovsi i laboratorijski potencijal za takav iskorak. Iz tih razloga je program prekinut u toku svog prototipskog razvoja.
  • Školski avion 522 je takođe značajan, na njemu je školovano više generacija pilota. Još uvek leti jedan u SAD, u okviru old star priredbi.

Istaknuti, glavni konstruktori biroa u vazduhoplovnim fabrikama su bili:

 
Struktura vertikalnog repa, projektovana sa CAD

Integracijom projektnih biroa, u organizacionu strukturu Instituta, otpočela je nova era domaćeg razvoja, uz neposrednu podršku istraživačke delatnosti, u domenu vazduhoplovnih tehnologija. Potvrda te organizacije se odmah dokazala na razvoju školskog aviona G-2 Galeb.[15]

U ovakvoj organizaciji integracije, u okviru vazduhoplovnih tehnologija, obezbeđena je kadrovska i materijalna kritična masa za značajnija dostignuća. Rezultati su to i dokazali, sa uspešnim razvojem aviona i drugih vazduhoplovnih sistema.[20]

U Institutu su, od 1956. do 1992. godine, razvijani:

„Pelikan“ je prekinut u fazi projekta. Nije se uspeo obezbediti dovoljan broj primeraka za isplativu serijsku proizvodnju. Novi avion je prekinut zbog raspada SFRJ, iz istog razloga je i produženo vreme razvoja Laste. Svi ostali avioni su doživeli serijsku proizvodnju i pokazali se kao veoma uspešni u operativnoj upotrebi. Takođe i u inostranim armijama, jedino je „Kraguj“ korišćen samo u JNA. Uspešno im se pridružila i „Lasta“.

Pored avionskih programa Institut je kroz saradnju sa privredom, ostvario zapažene rezultate na razvoju saobraćajnih sredstava, objekata infrastrukture i razvio više desetina standarda novih materijala i vrsta maziva. Primeri saradnje sa privredom:

  • Opterećenje starog tornja na Avali, pri dejstvu vetra.
  • Opterećenje mostova, na pruzi Beograd-Bar, pri dejstvu vetra.
  • Raspodela pritiska i opterećenje krova železničke stanice Prokop, Beograd, pri dejstvu vetra. Potpuno je izmenjen projekat konfiguracije krova, u cilju smanjenja opterećenja, na osnovu rezultata merenja.
  • Opterećenja, gotovo svih poznatijih tornjeva i stubova sa predajnicima, na dejstvo vetra, širom bivše Jugoslavije.
  • Eksperimentalna optimizacija, za najmanji otpor, skijaša u letu, posle skoka.
  • Minimizacija otpora atletičarskog koplja itd.[21]

Međunarodna saradnja

uredi

Institut je imao plodnu međunarodnu saradnju sa velikim brojem firmi i institucija iz sveta. Saradnja je bila u raznim oblicima prihvata i davanja tehnološke podrške, partnerske kooperacije, pružanja usluga itd. Njihovom realizacijom su državi obezbeđena značajna finansijska sredstva i politička korist.

Najznačajniji programi međunarodne saradnje su:

  • Projektovanje delova strukture putničkih aviona za firme Boing (engl. Boeing), Daglas (engl. Douglas), Airbus (engl. Airbus) i Marsel Daso (fr. Marcel Dassault).
  • Zajednički rad sa British Aerospace na projektu strukture britanskog putničkog aviona.
  • Zajednički rad sa firmom Marcel Dassault i sa British Aerospace, na izradi Idejnog projekta za Novi avion.
  • Partnerska kooperacija sa Vazduhoplovnotehničkim institutom i vazduhoplovnom industrijom Rumunije na razvoju i proizvodnji borbenog aviona Orao i Poljske na razvoju game lakih aviona. Iz toga je, u realizaciji fabrike Utva Pančevo, proizašla Utva-75 (od varijante M-10).
  • Modifikacija lovačkog aviona MiG-17, za potrebe Ratnog vazduhoplovstva Sirije. Za izvršavanje zadataka podrške, obezbeđeno je nošenje višecevnog kontejnera i lansera nevođenih raketa vazduh-zemlja.
  • Postojala je višegodišnja, plodna saradnja sa čehoslovačkim institutom Letnany Prag, saradnju je koordinisalo zajedničko telo. Takođe se odvijala značajna naučna i specijalistička saradnja sa institutima ONERA, Francuska i FFA, Švedska.
  • Realizovan je značajan broj uslužnih delatnosti, posebno laboratorijskih ispitivanja, za podršku projekata iz više zemalja.

Ukidanje Instituta

uredi

Raspad SFRJ je pratio i raspad JNA. Osnovana je Vojska Jugoslavije, sa smanjenim mogućnostima finansiranja, što se posledično odrazilo na uslove rada i obim zadataka vojnih instituta. Neminovno je bilo i pitanje njihove transformacije. Pri tome su zaobiđeni predstavnici vazduhoplovstva i vazduhoplovne tehnologije i mišljenja iz te struke. Pod obrazloženjem integracije sva tri vidovska vojna instituta u jedan jedinstven, sprovedeno je ukidanje Vazduhoplovnotehničkog instituta naredbom Načelnika generalštaba od 30. juna 1992. godine. Delovi, samo od nekih organizacionih celina, su pripojeni Institutu KOV-a. Na ovaj način je prestala da postoji nacionalna naučnoistraživačka institucija, u domenu vazduhoplovnih tehnologija, na ovim prostorima. Zagovarana integracija vojnih instituta, to jest, mešanje vazduhoplovnih sa drugim nevazduhoplovnim tehnologijama nije poznato u svetu (nema toga slučaja). Učinjeno ukidanje je još bliže potpunom prekidu te delatnosti.

Proces nestajanja Vazduhoplovnotehničkog instituta je dovršen prenosom datuma osnivanja Instituta KOV-a, 3. novembar 1948. godine, za dan osnivanja sadašnjeg Instituta. Proizilazi, da preostali delovi Vazduhoplovnotehničkog instituta obeležavaju 60 godina postojanja, krajem 2008. godine i ako je njihov, bivši, Vazduhoplovnotehnički institut osnovan pre 62. godine. Između ostalog, poništeno je, u referencama više, od 2 godine postojanja institucija za istraživanje i razvoj vojnih tehnologija. Upoređenjem relevantnih datuma na dva dokumenta, priložena na slikama, očigledna je netačnost, o dužini trajanja institutskog rada i tradicije u domenu vojnih tehnologija. Vazduhoplovnotehnički institut je osnovan 10. avgusta 1946. godine, Tehnički institut kopnene vojske je osnovan 3. novembra 1948. godine, a intervidovski, Vojnotehnički institut postoji od polovine 1992.[6]

 


Dokaz o oprečnostima argumenata, o osnivanju i obeležavanju datuma Instituta.

Naslednik Instituta

uredi

Naslednik ovog značajnog vojnog instituta je VOJNOTEHNIČKI INSTITUT (VTI) i najveća je vojna ustanova i sastavni je deo Ministarstva odbrane Republike Srbije. VTI se bavi pored vazduhoplovnih tehnologija, i istraživanjem i primenom novih tehnologija u domenu raketnog naoružanja, klasičnog naoružanja, tehnologija vozila, i drugih oblasti od značaja za razvoj odbrambenih tehnologija.

Laboratorijski kapaciteti VTI-a su stvarani decenijama.

Danas VTI raspolaže sa 24 savremene laboratorije. Neke od njih su od međunarodnog značaja, neke su jedinstvene na području Balkana, a većina prevazilazi vojni značaj.

Reference

uredi
  1. ^ Krila Armije, 21 maj 1991.g. pp. 5.}-
  2. ^ -{Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, knjiga 10. pp. 367 i 368, Beograd, 1975.
  3. ^ Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana, grupa autora, VINC Beograd, 1989. pp. 45.
  4. ^ Čuvari našega neba, Avioni vazduhoplovnih jedinica u posleratnom periodu, Dr Branislav Jovanović, dipl. inž. pp. 305–306, Vojnoizdavački zavod, Beograd 1977.
  5. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, knjga 10. pp. 367 i 368, Beograd, 1975..
  6. ^ a b v g Jovanović, Branislav (2001). „1. decembar 1918.”. 1. decembar 1918. (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd. str. 259do 351. „Sećanja” 
  7. ^ „Kosta Sivčev”. Arhivirano iz originala 22. 04. 2014. g. Pristupljeno 21. 04. 2014. 
  8. ^ „Svetopolk Pivko”. Arhivirano iz originala 21. 09. 2013. g. Pristupljeno 21. 04. 2014. 
  9. ^ „Zlatko Rendulić”. Arhivirano iz originala 20. 02. 2014. g. Pristupljeno 21. 04. 2014. 
  10. ^ „Branislav Jovanović”. Arhivirano iz originala 22. 04. 2014. g. Pristupljeno 21. 04. 2014. 
  11. ^ Razvoj oružanih snaga SFRJ, 1945-1985, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana. pp. 519, Beograd, 1989.
  12. ^ „Sava Pustinja”. Arhivirano iz originala 22. 04. 2014. g. Pristupljeno 21. 04. 2014. 
  13. ^ Glasnik RV i PVO, br.1, januar 1990.g., intervju Komandanta RV i PVO, Rodoljub Matovic. pp. 1.
  14. ^ Krila Armije, 21 maj 1991.g.,poseta VTI-u Predsednika SIV-a, Rodoljub Matovic. pp. 2.
  15. ^ a b v g Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta
  16. ^ Glasnik RV i PVO, juni 10 i 11
  17. ^ Glasnik RV i PVO, juni 1986.g. br.3, 40 godina rada i razvoja Vazduhoplovnotehnickog instituta. pp. 10 i 11
  18. ^ Vojna enciklopedija, drugo izdanje, Vojnoizdavački zavod Beograd, 1975. pp. 368.
  19. ^ Savremeni avioni i helikopteri, Jelko Kacin, Naša obramba, Ljubljana, (1986). pp. 139.
  20. ^ Avioni domamce konstrukcije posle Drugog svetskog rata, Beograd,1996.g. pp. 67, dr Zlatko Rendulic, dipl. ing.
  21. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Чувари нашега неба, Авиони ваздухопловних јединица у послератном периоду, Др Бранисла Јовановић, дипл. инж. pp. 305–306, Војноиздавачки завод, Београд 1977..

Literatura

uredi
  • Glasnik RV i PVO, juni 1986.g. br.3, 40 godina rada i razvoja Vazduhoplovnotehničkog instituta. pp. 10 i 11
  • Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta
  • Krila Armije, 21 maj 1991.g.
  • Formiranje i rasformiranje Vazduhoplovnotehničkog instituta, Sava Pustinja i Jaroslav Šafarik, pohranjeno u biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti i Muzej vazduhoplovstva
  • Ukidanje Vazduhoplovnotehničkog instituta, Branislav Jovanović, pohranjeno u Muzeju vazduhoplovstva
  • 1. decembar 1918, Sećanja, Branislav Jovanović
  • Razvoj oružanih snaga SFRJ, 1945-1985, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana, Beograd, 1989.
  • Čuvari našega neba, Vojnoizdavački zavod, Beograd 1977.
  • Muzej vazduhoplovstva, arhiva

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ваздухопловнотехнички_институт&oldid=27849383”