Отворите главни мени

Душан Чкребић (Ниш, 7. август 1927), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије. У периоду од 1984. до 1986. године обављао је дужност председника Председништва СР Србије.

Душан Чкребић
Dušan Čkrebić (političar).jpg
Душан Чкребић
Биографија
Датум рођења(1927-08-07)7. август 1927.(92 год.)
Место рођењаНиш
 Краљевина СХС
Професијаполитичар,
електроинжењер-енергетичар
УниверзитетЕлектротехнички факултет Универзитета у Београду
Политичка
партија
Савез комуниста Југославије
Списак председника Србије
5. мај 1974. — 5. мај 1978.
ПретходникМиленко Бојанић
НаследникИван Стамболић
5. мај 1978. — 5. мај 1982.
ПретходникЖиван Васиљевић
НаследникБранко Пешић
5. мај 1984. — 5. мај 1986.
ПретходникНикола Љубичић
НаследникИван Стамболић

БиографијаУреди

Рођен је 7. августа 1927. године у Нишу, у сиромашној занатлијској породици. Отац му је био обућар, а мајка домаћица. Основну школу похађао је у Врњачкој Бањи и Крагујевцу. У Крагујевац из Врњачке Бање доселио се у јесен 1937. године. Био је ђак Крагујевачке гимназије и у њој је матурирао 1947. године. Учествовао је као добровољац на Сремском фронту, као и у завршним операцијама за ослобођење Југославије у Трећем крагујевачком батаљону Прве пролетерске ударне бригаде. Из рата се вратио одликован Орденом за храброст и официрским чином. Резервни је мајор.

Студије аеронаутике почео је 1947. у Совјетском Савезу на Московском авијационом институту (МАИ) као стипендиста југословенске владе. У лето 1948, због Резолуције Информбироа, прекинуо је студије у Москви и наставио их исте године у јесен у Београду. Дипломирао је јуна 1953. на Електротехничком факултету у Београду. Ужа струка му је електро-енергетика. Радио је као дипломирани електроинжењер-енергетичар у Војном ваздухопловном институту у Жаркову, како на одржавању електромоторног погона, тако и на аутоматској регулацији аеродинамичких тунела у повоју. Био је директор техничке службе одржавања у Коксари у Лукавцу, БиХ. Изабран је за генералног директора „Фабрике соде” у Лукавцу у јесен 1958. године. У овим фабрикама радио на припремама за градњу фабрике азотних ђубрива у Коксари и фабрике цемента у Фабрици соде. Обе ове фабрике су у међувремену изграђене и успешно послују. Био је као стипендиста ОУН на усавршавању и специјализацији у термоелектранама великих капацитета у систему RWE (Рајнско-Вестфалске електране) у Западној Немачкој, као и у фабрикама са синхроним електромоторним погонима великих снага, и проучавао њихов утицај на електроенергетску мрежу. Положио је државни испит за овлашћеног дипломираног инжењера електротехнике.

У Републици Србији био је подсекретар у Републичком секретаријату за привреду, при чему се посебно бавио енергетским развојем Републике Србије. Био је председник Привредне коморе Србије. Председник Извршног већа је био у периоду 1974—1978. године, а у периоду 1978—1982. председник Скупштине СР Србије. У време његовог мандата изграђен је аутопут Београд—Баточина (115км), завршена је изградња пруге БеоградБар и ЧачакПожега, окончани су радови на каналу Дунав—Тиса—Дунав, основан је Универзитет у Крагујевцу и Педагошко-технички факултет у Чачку, у Београду је изграђен Сава центар. Отпочела је изградња Клиничког центра Србије у Београду, донета је одлука за почетак изградње ТЕ НИКОЛА ТЕСЛА Б, снаге 2 x 620 МW, и ХЕ ЂЕРДАП II, пуштена је у рад сателитска станица у Приликама код Ивањице, изграђен мост на Дунаву Смедерево—Ковин и мост на Морави на путу за Пожаревац, отворен је у Колубарском угљеном басену угљенокоп Тамнава.

Био је изабран за председника ЦК СК Србије за период 1982—1984, а председника Председништва СР Србије 1984—1986. године. Био је члан ЦК СКЈ-а од 1982. до 1990, а Председништва ЦК СКЈ-а од 1982. до 1984. и од 1986. до јуна 1990. Након промене власти у Србији, у јесен 1987. био члан Председништва ЦК СКЈ. На 17. седници ЦК СКЈ октобра 1988. на нестатутарном гласању о поверењу члановима Председништва које је организовао Стипе Шувар, једино њему није изгласано поверење, а што је потом потакло Васила Тупурковског да то објасни деловањем тзв. непринципијелне коалиције у ЦК СКЈ. Он је поднео оставку, али је на интервенцију Слободана Милошевића повукао. У време док је био председник председништва СР Србије, јуна 1984. године, потписао је акт о одобрењу наставка градње храма Светог Саве у Београду. Због политике коју је водио Милошевић, разишао се са њим средином 1990, када је овај био у зениту своје политичке популарности, и од тада не учествује у политичком и страначком животу.

Бави се мемоаристиком, публицистиком, савременом политичком историјом и сарађује у политичким и културним часописима.

Публицистички радУреди

  • Књига мемоарске прозе Запис на песку, Београд 1995;
  • Политички и мемоарски есеји Између памћења и заборава, Нови Сад 2007;
  • Мемоарски спис Живот. Политика. Коментари, Београд 2008;
  • Мемоарски есеји Поглед искоса, 2009;
  • Монографија Коча Поповић — дубока људска тајна, у три издања — прво 2011, друго проширено 2012. и треће 2017. Четврто издање у штампи 2019. године
  • Мемоарски есеји Људи и догађаји, Београд 2013. година
  • Монографија Коминтерна — Бурни догађаји и њихове последице по СФРЈ и Србију, Београд 2018

ОдликовањаУреди

Носилац је више домаћих и страних одликовања, међу којима су југословенски Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден рада са црвеном заставом, Орден за храброст, француски Орден Легије части реда великог официра, и француски Орден за националне заслуге командерског реда, италијански орден Merito Bella Repubblica Italijana као и највишег ордена Српске православне цркве — Орден Светог Саве првог степена. Ово одликовање добио је 29. децембра 2007. године јер је јуна 1984. године, као председник Председништва СР Србије потписао акт о одобрењу наставка градње храма Светог Саве у Београду.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди