Душан Чкребић

душан чкребић
душан чкребић
	Душан Чкребић
Лични подаци
Датум рођења	7. август 1927.
Место рођења	Ниш, Краљевина СХС
Датум смрти	7. април 2022. (94 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Професија	друштвено-политички радник,; електроинжењер-енергетичар
Деловање
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска армија; 1944 — 1945.
Чин	мајор у резерви
Председник; Извршног већа Скупштине СР Србије
Период	5. мај 1974 — 5. мај 1978.
Претходник	Миленко Бојанић
Наследник	Иван Стамболић
Председник Скупштине СР Србије
Период	5. мај 1978 — 5. мај 1982.
Претходник	Живан Васиљевић
Наследник	Бранко Пешић
Председник ЦК Савеза комуниста Србије
Период	1982 — 1984.
Претходник	Тихомир Влашкалић
Наследник	Иван Стамболић
Председник Председништва СР Србије
Период	5. мај 1984 — 5. мај 1986.
Претходник	Никола Љубичић
Наследник	Иван Стамболић
Одликовања
	југословенска одликовања:
	српска одликовања:
	инострана одликовања:

Душан Чкребић (Ниш, 7. август 1927 — Београд, 7. април 2022) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије. У периоду од 1984. до 1986. обављао је дужност председника Председништва СР Србије, а у периоду пре тога налазио се и на функцијама председника Извршног већа Скупштине СР Србије, од 1974 до 1978, Скупштине СР Србије, од 1978. до 1982. и Централног комитета Савеза комуниста Србије, од 1982. до 1984. године.

Биографија

Рођен је 7. августа 1927. године у Нишу, у сиромашној занатлијској породици. Отац му је био обућар, а мајка домаћица. Основну школу похађао је у Врњачкој Бањи и Крагујевцу. У Крагујевац из Врњачке Бање доселио се у јесен 1937. године. Био је ђак Крагујевачке гимназије и у њој је матурирао 1947. године. Учествовао је као добровољац на Сремском фронту, као и у завршним операцијама за ослобођење Југославије, у Трећем крагујевачком батаљону Прве пролетерске ударне бригаде. Из рата се вратио одликован Орденом за храброст и официрским чином. Имао је чин резервног мајора ЈНА.^[1]

Студије аеронаутике почео је 1947. у Совјетском Савезу на Московском авијационом институту (МАИ), као стипендиста југословенске владе. У лето 1948, због Резолуције Информбироа, прекинуо је студије у Москви и наставио их исте године у јесен у Београду. Дипломирао је јуна 1953. на Електротехничком факултету у Београду. Ужа струка му је електро-енергетика. Радио је као дипломирани електроинжењер-енергетичар у Војном ваздухопловном институту у Жаркову, како на одржавању електромоторног погона, тако и на аутоматској регулацији аеродинамичких тунела у повоју. Био је директор техничке службе одржавања у Коксари у Лукавцу, НР БиХ. Изабран је за генералног директора „Фабрике соде” у Лукавцу у јесен 1958. године. У овим фабрикама радио на припремама за градњу фабрике азотних ђубрива у Коксари и фабрике цемента у Фабрици соде. Обе ове фабрике су у међувремену изграђене и успешно послују. Био је као стипендиста Уједињених нација на усавршавању и специјализацији у термоелектранама великих капацитета у систему RWE (Рајнско-Вестфалске електране) у Западној Немачкој, као и у фабрикама са синхроним електромоторним погонима великих снага, и проучавао њихов утицај на електроенергетску мрежу. Положио је државни испит за овлашћеног дипломираног инжењера електротехнике.^[2]

У Социјалистичкој Републици Србији био је подсекретар у Републичком секретаријату за привреду, при чему се посебно бавио енергетским развојем СР Србије. Био је председник Привредне коморе Србије. Председник Извршног већа Скупштине СР Србије је био у периоду 1974—1978, а у периоду 1978—1982. и председник Скупштине СР Србије.^[3] У време његовог мандата, изграђен је аутопут Београд—Баточина (115км), завршена је изградња пруге Београд—Бар и Чачак—Пожега, окончани су радови на каналу Дунав—Тиса—Дунав, основан је Универзитет у Крагујевцу и Педагошко-технички факултет у Чачку, у Београду је изграђен Сава центар. Отпочела је изградња Клиничког центра Србије у Београду, донета је одлука за почетак изградње ТЕ НИКОЛА ТЕСЛА Б, снаге 2 x 620 МW, и ХЕ ЂЕРДАП II, пуштена је у рад сателитска станица у Приликама, код Ивањице, изграђен мост на Дунаву Смедерево—Ковин и мост на Морави на путу за Пожаревац, отворен је у Колубарском угљеном басену угљенокоп Тамнава.

Био је изабран за председника Централног комитета СК Србије за период 1982—1984, а председника Председништва СР Србије 1984—1986. године. Био је члан Централног комитета СКЈ од 1982. до 1990, а Председништва ЦК СКЈ од 1982. до 1984. и од 1986. до јуна 1990. године. Након промене власти у Србији, у јесен 1987. био је члан Председништва ЦК СКЈ. На 17. седници ЦК СКЈ октобра 1988. на нестатутарном гласању о поверењу члановима Председништва које је организовао Стипе Шувар, једино њему није изгласано поверење, а што је потом потакло Васила Тупурковског да то објасни деловањем, тзв. непринципијелне коалиције у ЦК СКЈ. Он је поднео оставку, али је на интервенцију Слободана Милошевића повукао. У време док је био председник Председништва СР Србије, јуна 1984, потписао је акт о одобрењу наставка градње храма Светог Саве у Београду. Због политике коју је водио Милошевић, разишао се са њим средином 1990, када је овај био у зениту своје политичке популарности, и од тада није учествовао у политичком животу.^[3]

Бавио се, по одласку у пензију јуна 1990. године, мемоаристиком, публицистиком, савременом политичком историјом и сарађивао у политичким и културним часописима.^[3]

Преминуо је 7. априла 2022. године у Београду, у 95. години живота. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[4]^[5]

Публицистички рад

Књига мемоарске прозе Запис на песку, Београд, 1995;
Политички и мемоарски есеји Између памћења и заборава, Нови Сад, 2007;
Мемоарски спис Живот. Политика. Коментари, Београд, 2008;
Мемоарски есеји Поглед искоса, Београд, 2009;
Монографија Коча Поповић — дубока људска тајна, Београд, у четири издања — прво 2011, друго проширено 2012, треће 2017. и четврто издање 2019. године;
Мемоарски есеји Људи и догађаји, Београд, 2013;
Монографија Коминтерна — Бурни догађаји и њихове последице по СФРЈ и Србију, Београд, 2018.^[3]

Одликовања

Носилац је више домаћих и страних одликовања, међу којима су југословенски Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден рада са црвеном заставом, Орден за храброст, француски Орден Легије части официрског реда, и француски Орден за националне заслуге командирског реда, италијански орден Merito Bella Repubblica Italijana.^[3]

Добитник је и највишег ордена Српске православне цркве — Орден Светог Саве првог степена. Ово одликовање добио је 29. децембра 2007, јер је јуна 1984, као председник Председништва СР Србије, потписао акт о одобрењу наставка градње Храма Светог Саве у Београду.^[3]^[6]

Дана 15. фебруара 2022, одликован је Сретењским орденом првог степена.^[7]

Видите још

Влада Душана Чкребића

Референце

^ Чкребић 2012, стр. 457.
^ Чкребић 2012, стр. 457–458.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Чкребић 2012, стр. 458.
^ „Преминуо Душан Чкребић”. Блиц. 8. 4. 2022. Приступљено 9. 4. 2022.
^ „Преминуо Душан Чкребић”. Политика. 9. 4. 2022. Приступљено 9. 4. 2022.
^ Додељен орден Светог Саве Душану Чкребићу
^ „Укази о одликовањима”. Председник Републике Србије.

Литература

Чкребић, Душан (2012). Коча Поповић — Дубока људска тајна. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1616-1.

Спољашње везе

[FOOTNOTEЧкребић2012457-1] Чкребић 2012, стр. 457.

[FOOTNOTEЧкребић2012457–458-2] Чкребић 2012, стр. 457–458.

[FOOTNOTEЧкребић2012458-3] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Чкребић 2012, стр. 458.

[4] „Преминуо Душан Чкребић”. Блиц. 8. 4. 2022. Приступљено 9. 4. 2022.

[5] „Преминуо Душан Чкребић”. Политика. 9. 4. 2022. Приступљено 9. 4. 2022.

[6] Додељен орден Светог Саве Душану Чкребићу

[7] „Укази о одликовањима”. Председник Републике Србије.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]