Отворите главни мени

Живан Васиљевић (19202007), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије.

Живан Васиљевић
Živan Vasiljević.jpg
Живан Васиљевић
Биографија
Датум рођења(1920-12-26)26. децембар 1920.
Место рођењаПланиница
 Краљевина Југославија
Датум смрти26. септембар 2007.(2007-09-26) (86 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
РелигијаАтеиста
Професијаполитичар
Политичка
партија
League of Communists of Yugoslavia Flag.svg Савез комуниста Југославије
Списак председника Србије
19. април 1974. — 6. мај 1974.

Садржај

БиографијаУреди

Живан Васиљевић рођен је 26. децембра 1920. године у Планиници код Зајечара. Основну школу завршио у родном селу, а гимназију у Зајечару. Након тога уписује технику на Београдском универзитету.

Као студент укључио се у антифашистичку борбу. Већ 1938. постаје члан СКОЈ-а, а 1941. године и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Политички рад током ратаУреди

Октобра 1940. у Зајечару је одржана Окружна партијска конференција на којој су за чланове Окружног комитета изабрани Добривоје Радосављевић, Љубомир Нешић, Јеремија Илић и Живан Васиљевић. За секретара је изабран Љубомир Нешић, али како је он неколико дана после тога ухапшен, а након 15 дана и пуштен јер код њега није нађен компромитујући материјал, Нешић је морао да буде у илегали, па је за секретара изабран Васиљевић.[2] Окружном скојевском организацијом почиње да руководи од 22. јуна 1941. након Окружне конференције СКОЈ-а на којој је одређено да Љуба Нешић оде на рад у Неготин.[3]

Покрајински комитет шаље у зајечарски округ Мому Марковића 28. јуна 1941. Два дана касније, 30. јуна на Белом Брегу код Зајечара Мома држи састанак са јасним инструкцијама о оснивању Крајинског, Зајечарско-бољевачког и Тимочког одреда. Састанку, поред, Добривоја Радосављевића Бобија, Миленка Брковића Црног присуствују и Живан Васиљевић, Јеремија Илић Јегор, Димитрије Тодоровић Каплар, Љубомир Нешић, Јанко Симеуновић и други. [4]

Након једног састанка са илегалцима и напредним сељацима у селу Шљивар код Зајечара, 10. августа 1941. Васиљевић је ухапшен у свом стану у Зајечару, али је успео да побегне тако што се отргао из руке агентима, оставивши им свој мантил. Разочарани хапсе његовог оца Радомира, званог Раче.[5]

Због интензивног антифашистичког деловања на просторима источне Србије немачка Окружна команда у Зајечару уценила је његову, али и главе Добривоја Радосављевића, Љубице Радосављевић, Зоре Нешић, Јанка Симеуновића, Предрага Костића и других на 5.000 до 10.000 динара објавом број 157. од 10. октобра 1941. [6]

У фебруару 1942. са члановима месних ударних десетина Живан је организовао спаљивање општинских архива у Доњој Белој Реци, Грлишту, Леновцу и Лесковцу.[7]

Током 1942. у Окружном комитету КПЈ долази до промена па је јуна на место секретара именован Миодраг Станимировић Душко, а за чланове Живан Васиљевић и Анастазија Ната Јоцић. [8]. Они и током 1943. настављају са идејно-политичким радом и војноорганизационим активностима, као и сукобима са четницима на тим просторима, чувајући здраво језгро у партији и међу борцима у одредима. Живан постаје секретар Окружног комитета КПЈ након погибије Миодрага Станимировића, новембра 1943. Та функција му је поверена и јуна 1944. у селу Славнику у Јабланици. Децембра 1944. на окружној конференцији делегата Јединственог народноослободилачког фронта свих срезова области Живан Васиљевић је именован за секретара Извршног одбора.[9]

Политички рад после ослобођењаУреди

Након ослобођења обављао је одговорне политичке, привредне и државне функције. Био је чланЦентралног комитета Савеза комуниста Србије, а касније и члан Централног комитета СКЈ, секретар Окружног и Обласног народноослободилачког одбора Зајечар. Био је и генерални директор Рударско−топионичарског басена Бор.[10]

Биран је више пута за посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, а био и члан Извршног већа Србије од 1961. до 1965. године и члан Савезног извршног већа од 1965. до 1969. године. Од 19. април 1974. године до 6. мај 1974. године био је Председник Председништва Србије у исто време од 19. априла 1974. до 6. маја 1978. године био је председник Народне скупштине СР Србије.

Умро је 26. септембра 2007. године у Београду. Сахрањен је у Зајечару.

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Жикић Јован, Ђуричић Михајло, Стојановић Божидар и Брзуловић Слободан (2011). Па се памти - Неготинска крајина 1940-1945. Неготин: Савез бораца Народноослободилачког рата Неготин. стр. 132. ISBN 978-86-87041-06-6. 
  2. ^ Марковић, Миодраг (2014). Зајечар и околина - Народноослободилачка борба 1941-1945. Зајечар: Савез удружења бораца Народноослободилачких ратова Зајечар. стр. 38. ISBN 978-86-911781-2-3. 
  3. ^ Марковић, Миодраг (2014). Зајечар и околина - Народноослободилачка борба 1941-1945. Зајечар: Савез удружења бораца Народноослободилачких ратова Зајечар. стр. 57. ISBN 978-86-911781-2-3. 
  4. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина 1941-1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 54. 
  5. ^ Марковић, Миодраг (2014). Зајечар и околина - Народноослободилачка борба 1941-1945. Зајечар: Савез удружења бораца Народноослободилачких ратова Зајечар. стр. 81. ISBN 978-86-911781-2-3. 
  6. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина 1941-1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 80. 
  7. ^ Марковић, Миодраг (2014). Зајечар и околина - Народноослободилачка борба 1941-1945. Зајечар: Савез удружења бораца Народноослободилачких ратова Зајечар. стр. 113. ISBN 978-86-911781-2-3. 
  8. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина 1941-1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 97. 
  9. ^ Марковић, Миодраг (2014). Зајечар и околина - Народноослободилачка борба 1941-1945. Зајечар: Савез удружења бораца Народноослободилачких ратова Зајечар. стр. 329. ISBN 978-86-911781-2-3. 
  10. ^ Жикић Јован, Ђуричић Михајло, Стојановић Божидар и Брзуловић Слободан (2011). Па се памти - Неготинска крајина 1940-1945. Неготин: Савез бораца Народноослободилачког рата Неготин. стр. 132. ISBN 978-86-87041-06-6.