Valenštajn (trilogija)
Valenštajn (nem. Wallenstein) je ciklus od tri istorijske drame nemačkog pesnika Fridriha Šilera iz 1799. Ova dramska trilogija predstavlja primer nemačkog romantizma. Sastoji se od drama Valenštajnov logor (nem. Wallensteins Lager), koja predstavlja dugačak prolog, Pikolomini (nem. Die Piccolomini), i Valenštajnova smrt (nem. Wallensteins Tod).[1][2]
Sadržaj uredi
Valenštajnov logor uredi
Predstavljajući uvod za drugi i treći deo, Valenštajnov logor je daleko najkraći deo trilogije. Iako se glavna radnja trilogije odvija među višim oficirima i plemstvom, Valenštajnov logor odražava popularno mišljenje, posebno ono vojnika u Valenštajnovom logoru. Oduševljeni su svojim komandantom koji je, po svemu sudeći, uspeo da okupi plaćenike iz svih zemalja Evrope. Pohvaljuju veliku slobodu koju im dopušta - da pljačkaju, na primer - kad god se ne nalaze u borbi, i njegove napore u njihovo ime u pregovorima sa Svetim rimskim carem, prema kome su neke trupe kritične. Oni takođe hvale rat, kao sredstvo za poboljšanje sopstvenog života, uprkos njegovom teretu za civilno stanovništvo. U vojsci ima i Hrvata, koji su prikazani kao ozloglašeni pljačkaši.[3]
Ipak čujemo kako se seljak žali kako trupe kradu od njega, a monah kritikuje njihov izopačeni život. Na kraju ovog dela, vojnici saznaju da car namerava da stavi deo vojske pod komandu španskih Habsburgovaca. Nezadovoljni, slažu se da će zamoliti Maksa Pikolominija, jednog od njihovih komandanata, da podstakne Valenštajna da ne ispuni careve želje.[4]
Pikolomini uredi
Glavna radnja trilogije započinje drugom dramom. Stanovište (gledište) se menja od onog običnih vojnika do onog zapovednika koji se, čekajući naredbe, sastaju u taboru u blizini Plzenja u Češkoj, u srcu Habzburških zemalja. Većina ih više voli vojvodu Valenštajna od cara Ferdinanda. Vojvoda je više puta zanemario naredbe cara, zbog čega je ovaj naredio vojvodi da preda deo svoje ogromne vojske Špancima. Bez volje, Valenštajn razmatra ostavku i, kako bi pritiskao cara na sklapanje mira, potajno pregovara sa švedskim neprijateljem. Podstiču ga njegovi najbliži drugovi, njegov zet grof Trčka i feldmaršal Ilo, koji planiraju da sve komandante navedu na potpisivanje dokumenta kojim se obećava njihova odanost Valenštajnu lično. Ovaj dokument najpre ima odredbu kojom se vernost potpisnika Valenštajnu uslovljava njegovom odanosti caru, ali Trčka i Ilo tajno uklanjaju tu odredbu iz kopije koju oficiri zapravo potpisuju.
Valenštajn obaveštava svoje drugove o svojim planovima, ali - bez njegovog znanja - jedan od njih, Otavio Pikolomini, je tajni carev pristalica i uhoda. Car je ovlastio Pikolominija da zameni Valenštajna kao glavni komandant, ali Pikolomini je spreman da se odluči na to samo ako Valenštajn zauzme otvoreni stav protiv cara. Carski doušnici uspeli su da uhvate jednog od Valenštajnovih pregovarača koji su bili kod Šveđana, a njegovo uklanjanje postaje neminovno. Situacija se zaoštrava jer su Oktaviov sin Maks Pikolomini (Šilerov izmišljeni lik) i Valenštajnova kćerka Tekla (istorijski lik) zaljubljeni. Maks je privržen Valenštajnu, koji ga tretira kao sina, i ne može da veruje tvrdnji svog oca da Valenštajn namerava da izda cara. "Pikolomini" se završava Maksovom odlukom da direktno ispita Valenštajna u vezi sa njegovim planovima.[5]
Valenštajnova smrt uredi
U poslednjem delu Valenštajnove trilogije sukob najavljen u drugoj drami izbio je i vodi do tragičnog zaključka. Saznavši da su carske trupe presrele pregovarače koje je poslao na pregovore sa Šveđanima, Valenštajn pretpostavlja da car sada ima neoborive dokaze o njegovoj izdaji. Nakon izvesnog oklevanja i intenzivnog pritiska koje su vršili Ilo, Trčka, a posebno njegova svastika, grofica Trčka, Valenštajn odlučuje da zapali mostove: stupiće u zvanični savez sa Šveđanima.
Ali postoji opozicija. Otavio Pikolomini, carev špijun, uspeva da ubedi gotovo sve glavne oficire Valenštajnove vojske - naročito Batlera - da ga napuste. Uveren da je Valenštajn osujetio njegovo napredovanje, Batler odlučuje da ostane uz njega kako bi mu se u pogodnom trenutku osvetio. Maks Pikolomini, sa svoje strane, rastrgan je između svoje vernosti caru, poštovanja prema Valenštajnu i ljubavi prema Tekli. Konačno se odluči da napusti Valenštajna, nadajući se da neće biti teških osećanja, ali za vojvodu je to poslednja kap. Valenštajn odlazi sa preostalim pristalicama u Eger; Maks Pikolomini odlazi u beznadežnu bitku sa Šveđanima, što ga košta života. Kad Tekla sazna za ovo, ona potajno odlazi na njegov grob, tamo da umre. Valenštajn takođe žali zbog gubitka Maksa Pikolominija, ali veruje da ga je sudbina oduzela kao naknadu za buduću sreću.
U noći, Batlerovi oficiri, Makdonald i Devero, ubiju Iloa i Trčku na balu, a zatim ubiju Valenštajna u njegovoj spavaćoj sobi. Drama se završava poslednjim dijalogom Otavija i Valenštajnovog najvatrenijeg pristalice, grofice Trčka, koja umire od otrova koji je uzela. Napokon, Otavio saznaje da ga je car, u znak zahvalnosti, unapredio u kneza.[1]
Citati uredi
Valenštajn o svojim zaslugama za cara Ferdinanda:
...Jednom već sam
Dokazao da ti[a] vredim kao cela vojska - ja sam!
Pred snagom Švedske tvoje su se trupe rastopile;
Pored Leha je potonuo Tili, tvoja poslednja nada;
U Bavarsku, poput zimske bujice,
Je Gustav upao i u Beču
U svojoj palati car je drhtao.
Vojnika je bilo malo, jer uvek mnoštvo
Prati sreću: sve oči su bile uprte u mene,
Njihova pomagača u nevolji; carev ponos
Klanjao se pred čovekom koga je uvredio.
Samo da ustanem i jednom rečju
Okupim snage u napuštenim logorima.
Ja sam uradio to. Kao bog rata moje ime
Obišlo je svet. Bubanj je tukao; i
Napustivši plug i radionice, svi
Pohitaše davno poznatim i voljenim zastavama;
I kao šumski hor bogat melodijom
Što se brzo okupi oko feniksa,
Kada mu potekne iz grla čarobna pesma,
Tako se borbena omladina Nemačke
Zbila oko moga orlovskog stega.[1]
Grofica Trčka knezu Pikolominiju, koji je došao da je uhapsi posle Valenštajnove smrti:
Mislite
Bolje o meni, nego da verujete
Da bih preživela pad svoje kuće.
Nismo se plašili da pružimo ruke
Na kraljevsku krunu - kruna nam je sudbinom
Uskraćena, ali ne osećaj i duh
Koji pripada kruni! Smatramo da je
Hrabra smrt dostojnija našem slobodnom staležu
Od nečasnog života. Uzela sam otrov.[1]
Napomene uredi
- ^ U ovom monologu iz trećeg čina drame Valenštajnova smrt, Valenštajn se retorički obraća samom caru Ferdinandu II.
Reference uredi
- ^ a b v g „The Death of Wallenstein, by Friedrich Schiller”. www.gutenberg.org. Pristupljeno 2020-08-24.
- ^ Schiller, Friedrich (1990). Valenstajn : dramski spev. Mirko Krivokapić. Beograd: Srpska književna zadruga. str. VII—XXXVI. ISBN 86-379-0187-5. OCLC 27078621.
- ^ „Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.11 — Vikizvornik”. sr.m.wikisource.org. Pristupljeno 2020-08-31.
- ^ Schiller, Friedrich (1990). Valenstajn : dramski spev. Mirko Krivokapić. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 10—52. ISBN 86-379-0187-5. OCLC 27078621.
- ^ „The Piccolomini, by Friedrich Schiller”. www.gutenberg.org. Pristupljeno 2020-08-24.
Literatura uredi
- Schiller, Friedrich (1990). Valenstajn : dramski spev. Mirko Krivokapić. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 86-379-0187-5. OCLC 27078621.