Vila d’Este

Vila d’Este
Villa d'Este
Vila d’Este; Villa d'Este
Svetska baština Uneska
Zvanično ime	Vila d’Este
Mesto	Tivoli, Italija
Koordinate	41° 57′ 45″ S; 12° 47′ 46″ I / 41.9625° S; 12.796111111111° I
Površina	450.000 m2 (4.800.000 sq ft)
Kriterijum	kulturno dobro: i, ii, iii, iv, vi
Referenca	1025
Upis	2001. (25. sednica)
Veb-sajt	http://whc.unesco.org/en/list/1025

Vila d’Este (ital. villa d'Este) nalazi se u Tivoliju, u blizini Rima, Italija, i potiče iz 16. veka. Kao jedinstven primer renesansne arhitekture i italijanskog vrta upisana je na UNESCO-v spisak mesta Svetske baštine.

Istorija uredi

Kardinal Ipolito d’Este, naručiilac Vile d’Este i njenih vrtova

Vilu d’Este naručio je kardinal Ipolito II d’Este, drugi sin Alfonsa I i Lukrecije Bordžije, unuk pape Aleksandra VI. Este je bila gospodarska porodica iz Ferara još od 1393. godine i njeni članovi bili su poznati kao veliki pokrovitelji umetnika i humanističkih naučnika renesanse. Kao drugi sin, Ipolito je bio predodređen za crkvenu karijeru; bio je imenovan za nadbiskupa Milana kada je imao svega deset godina. Sa 27 godina poslat je na francuski dvor, gde je postao savetnik francuskog kralja Fransoe I, a 1540. godine postao je član Kraljevog privatnog saveta. Sa navršenih 30 godina, a po zahtevu kralja, Ipolito je imenovan kardinalom od strane pape Pavla III. Zahvaljujući svojim crkvenim i kraljevskim vezama, on je postao jedan od najbogatijih kardinala tog vremena, sa prosečnim godišnjim prihodom od oko 120.000 skudija. Bio je veliki pokrovitelj umetika, podržavajući, između ostalih, vajara Benvenuta Čelinija, muzičara Pjerluiđija da Palestrinu i pesnika Torkvata Tasa. Iako su njegovi prihodi bili izuzetno veliki, on je uvek bio u dugovima. Novi francuski kralj, Anri II, poslao ga je kao izaslanika u Rim, gde je Ipolito igrao veliku ulogu u društvenom i političkom razvoju grada. Smatrao je da je predodređen da bude papa, pa je koristio sav svoj novac i uticaj kako bi ispunio taj cilj, ali, u vreme reformacije i Tridentskog sabora, njegov ekstravagantni stil života radio je protiv njega. Njegova prva kandiddatura za papsku poziciju 1549. godine, podržana od strane francuskog kralja, bila je blokirana od strane habzburškog cara. D’Este je odmah povukao svoju kandidaturu, podržao habzburškog kandidata i bio je nagrađen od strane Saveza Kardinala. Oni su mu 3. decembra 1549. godine, zajedno sa papom Julijem III, dali doživotnu titulu guvernera Tivolija. Ova nova titula odgovarala je D’Esteu, pošto je već bio strastveni kolekcionar starina, a to mu je dalo i nadležnost nad Hadrijanovom vilom i drugim lokalitetima koji su tek bili iskopani. Međutim, on nije potpuno odustao od svoje ambicije da postane papa. Naime, kandidovao se još pet puta, ali nikada nije bio izabran.^[1]

Piro Ligorio, umetnik i klasičar koji je napravio planove za vilu i vrtove

Tivoli je još od rimskih vremena bio popularna letnja rezidencija, zbog nadmorske visine, nižih temperatura i blizine Hadrijanove vile, letnje rezidencije cara Hadrijana. Pozicija guvernera došla je zajedno sa zvaničnom rezidencijom. On je dobio nekadašnju benediktinsku vilu, izgrađenu u 9. veku na mestu starije rimske vile, a 1256. godine ona je data franjevačkom redu. Vila nije bila dovoljno velika za ogromno domaćinstvo istaknutog D’Estea, ali je imala spektakularan pogled na prirodu ispod, uključujući i Hadrijanovu vilu, a imala je i mogućnost za bogato prirodno snabdevanje vodom za fontane i vrtove. D’Este je pozvao Pira Ligorija, klasičara koji je studirao Hadrijanovu vilu i druga rimska mesta u blizini, i naložio mu da napravi planove za novu vilu i vrt koji će premašiti sve što su Rimljani izgradili, a mermer i ukrasne skulpture biće obezbeđeni iz ruševina Hadrijanove vile.^[2]

Zemljište je bilo spremno i gradnja je trebalo da počne krajem 1550. godine, međutim, kardinala su u ovoj nameri ometale razne diplomatske misije; bio je pozvan u severnu Italiju kako bi okončao rat u Parmi, a onda poslat Anriju II na misiju u Sijeni. U Tivoli se vratio tek na leto 1555. godine. Međutim, optužen je za simoniju od strane pape Pavla IV i bio je prognan. Papa je umro 1559. godine, a novi papa, Pije IV, rehabilitovao je D’Estea i vratio mu titulu guvernera. Izgradnja je počela kada se on vratio u Tivoli jula 1560. godine. Nakon 9 godina gradnje, bilo je potrebno još prostora, pa ga je Ipolito obezbedio rušenjem kuća, javnih objekata i puteva. Lokalni stanovnici su 1568. godine bili podneli dvanaest različitih tužbi protiv kardinala, ali ga to nije sprečilo da nastavi gradnju. Između 1563. i 1565. godine, ogromna količina zemljišta bila je iskopana i iskorišćena za konstrukciju novih terasa, arkada, pećina i niša. Obližnja reka Anijen preusmerena je kako bi se obezbedila voda za složeni sistem bazena, mlazova vode, kanala, fontana i kaskada. Strma padina vrta, sa više od 45 metara od vrha do dna, predstavljala je poseban izazov. Iskopani su kanali i položeno je preko 200 metara podzemnih cevi koje treba da nose vodu od veštačke planine, ispod ovalne fontane pa do ostatka vrta. Poštujući estetske principe renesanse, vrt je pažljivo bio podeljen u regularne jedinice ili odeljke, svaka po 30 metara u prečniku, postavljenih duž glavne longitudinalne ose, sa pet bočnih osa.^[3]

Vila i njeni vrtovi u periodu 1560-1575

Planovi za samu vilu bili su izvršeni pod rukovodstvom Alberta Galvanija, arhitekte i inženjera iz Ferare, dvorskog arhitekte porodice Este. Glavni slikar ambicioznih unutrašnjih dekoracija bio je Livio Agresti iz Forlija. Godine 1565. i 1566. tim slikara pod vođstvom Đirolama Mucijana i Frederika Zukarija započeo je sa radom na dekoraciji enterijera vile. Ove druge, 1566. godine, kardinal se po peti put kandidovao za papsku titulu, ali je ponovo poražen i novi papa Pije V zabranio mu je da se kandiduje za bilo kakvu poziciju, pa se Ipolito ponovo posvetio dekoraciji svoje vile. Novi timovi slikara i zidara radilo je na zadatku između 1567. i 1572. godine pod vođstvom Đirolama Mucijana, Livija Agrestija, Čezarea Nebije, Durantea Albertija, Metea Neronija i Frederika Zukarija.^[4] Njima su se pridružili i vajari Đovani Batista dela Porta, Pirino del Galglijardo, Đovani Malanka, Pjer de la Mote, keramičari i mozaičari, kao i inženjeri fontana pod vođstvom Pira Ligorija, originalnog dizajnera projekta, koji se 1567/8. godine vratio da završi posao.

Rad na projektu počeo je polako da usporava 1569. godine, verovatno zbog finansijskih poteškoća kardinala, koji se više nije ni nadao da će biti izabran za papu i izgubio je svoje unosne francuske pozicije. On je sve više i više vremena provodio u vili, čitajući i sastajući se sa vodećim pesnicima, umetnicima i filozofima renesanse. U leto 1572. godine zabavljao je jednog veoma važnog gosta - papu Grgura XIII. Kako bi se pripremio za ovu posetu, kardinal je preuredio gornje spratove vile i požurio završetak zmajeve fontane. Prijem za papu koštao ga je više od 5.000 skudija, što ga je prisililo da založi svoje srebro i druge dragocenosti. Ubrzo nakon prijema, dana 2. decembra te godine, kardinal je umro u Rimu i sahranjen je u jednostavnom grobu u crkvi odmah pored vile.^[5]

Vila u kasnijim godinama uredi

Od 1550. do njegove smrti 1572. godine, kada je vila bila skoro dovršena, kardinal d’Este je stvorio dvorski ambijent okružen spektakularnim terasastim vrtom u kasno-renesansnom manirističkom stilu, koji je potpuno iskoristio prednost lokacije na padini uz inovativno rešenje problema dotoka dovoljne količine vode potrebne za brojne kaskade, bazene, kanale, cisterne i fontane (giochi d'acqua). Krajnji rezultat je bila prva od mnogih vila u okolini Rima izgrađenih u 17. veku (Vila Lante, Vila Farnese u Kapraroli, Vila Aldobrandini i Vila Torlonija u Fraskati). Ovakvo planiranje vrta s vodenim strukturama u fantastičnoj mešavini arhitektonskih elemenata i poludivlje prirode imalo je snažan uticaj na evropski vrtni urbanizam i kasnije je kopirano u brojnim građevinama od Portugala do Poljske.

Park vile d’Este, Karl Blehen (1830)

Smrću Ipolita 1572. godine, vila i vrt prešli su u vlasništvo njegovog nećaka, kardinala Luiđija (1538—1586), koji je nastavio rad na nekim od nedovršenih fontana i vrtova, ali se borio sa velikim troškovima održavanja. Nakon njegove smrti 1586. godine, vila je prešla u vlasništvo kardinala Đakona svetog koledža, koji nije mnogo mario za nju. Godine 1599. vila je ponovo vraćena porodici Este, a ovoga puta je njom upravljao kardinal Alesandro d’Este (1538—1624). Alesandro je imao energiju i ambiciju svog pretka, pa je sproveo veliko renoviranje vrtova i vodovodnih sistema, a izgradio je i novi sistem fontana u donjem vrtu. On je takođe ubedio papu Grgura XV da formalno proglasi vilu kao vlasništvo porodice Este. Njegovi naslednici, vojvode od Modene, dalje su dopunjivali vrtove; Frančesko I (1629—1641) obnovio je mnoge trošne objekte i počeo je sadnju drveća u prethodno nezasađenim delovima vrta; kardinal Rinaldo naručio je dve nove fontane od Đan Lorenca Berninija 1660/1. godine. Međutim, posle 1695. godine, porodica Este nije bila u stanju da podrži visoke troškove održavanja vile, koju je retko koristila i koja nije davala nikakva primanja. Vila je bila u dugoj stagnaciji, zapostavljane su vile i vrtovi u kojima je hidraulika propala, a mnoge skulpture koje je skupio Ipolito d’Este raznesene su na druge lokacije i prodate raznim kolekcionarima. Godine 1796. pripala je Habzburgovcima, nakon što ju je Ercole III d’Este, vojvoda Modene ostavinski prosledio Mariji Beatriče d’Este, supruzi Nadvojvode Ferdinanda I Habsburškog. Ona je i dalje bila u velikoj meri zapostavljana i čak dva puta okupirana od strane francuskih vojnika, koji su odneli većinu ukrasa koji su bili preostali.

Slikovito propadanje ruševne vile, koji su zabeležili brojni slikari (npr. Karl Blehen), zaustavio je kardinal Gustav fon Hohenlohe, koji je bio vlasnik vile u periodu 1850—1896. godine. On je obnovio oronulu vilu, ponovno oživeo vrtove i organizovao koncerte. Vila je ponovo privukla pažnju umetnika, muzičara i pisaca. Kompozitor Franc List posetio je vilu nekoliko puta između 1865. i 1885. godine i napisao dva komada — Les jeux d'eau a la Villa d'Este i I Cipressi — koja je posvetio vili d’Este.

Nakon Prvog svetskog rata vilu d’Este je kupila italijanska država koja je započela veliku restauraciju 1922. godine, prilikom čega su joj vraćene slike iz Državne galerije u Rimu. Vila je pretrpela štetu tokom bombardovanja 1944. godine u Drugom svetskom ratu, a mnogi zidovi bili su degradirani u posleratnim godinama zbog zagađenja životne sredine, ali je kampanja za restauraciju i zaštitu uspela da sačuva poznate karakteristike vile i vrtova. Žan Garig je svojom zbirkom pesama Šetnja vodenim parkom vile d’Este (1959) samo nastavio dugu tradiciju pesništva inspirisanog njenim vrtovima, a Kenet Enger je u njenom vrtu snimio film Eaux d'Artifice. Čuveni vodotoci koji nisu dugo funkcionisali obnovljeni su poslednjih godina i danas privlače veliku pažnju posetilaca.^[6]

U vili d’Este se takođe nalazi i obrazovni muzej antičkih knjiga (Museo Didattico del Libro Antico).

Vila uredi

Kardinalove odaje uredi

Detalj drvene tavanice u spavaćoj sobi Ipolita d’Estea
Pogled iz kardinalovih odaja
Privatna kardinalova kapela

Donji sprat uredi

Dekoracija Prve Albunejine dvorane
Freske u Nojevoj dvorani
Apolonov trijumf, Druga Albunejina dvorana
Dvorana slave
Dvorana lova
Freska „Sinod bogova” na plafonu Dvorane fontana
Freska Herkulove dobrodošlice u Olimp na plafonu Herkulove dvorane
Freska na plafonu Druge Albunejine dvorane sa scenama iz mitologije i rimske istorije

Vrtovi i fontane uredi

Neptunova fontana ispod Organove fontane
Fontana malog Rima
Kaskade Ovalne fontane koje se od jajastog bazena spuštaju u veliki bazen ispred rustikalnog nimfeuma
Fontana sove
Fontana Dijane od Efesa ili „Majke Prirode”

Terasa (Vialone) uredi

Terasa ili Vialone, na vrhu vrtova
Tripodova fontana sa pogledom na vrt ispod
Dvostruka lođa koja obezbeđuje pristup svečanim prostorijama; terasa za kardinalove odaje iznad
Cenacolo, ili Gran Loggia, na kraju Terase

Gornji vrt uredi

Fontana velikog pehara i kardinalova lođa
Fontana velikog pehara, pogled sa Terase
Maska koja pljuje vodu u Pomoninoj pećini
Pegazova fontana

Ovalna fontana (Fontana dell'Ovato) uredi

Ovalna fontana
Ovalna fontana, pogled s Terase
Statua sibile Albuneje nad fontanom i veštačke planine iza nje

Stotinu fontana (Cento Fontane) uredi

Stotinu fontana
Maska koja pljuje vodu
Detalj
D’Este orao među fontanama

Fontana malog Rima (Fontana di Rometta) uredi

Statua malog Rima, minijatura drevnog Rima
Brod sa jarbolom u obliku obeliska, simbol ostrva Tiburtine u Tibaru; iznad statua Rima Pobednika
Statue koje simbolizuju reku Anijen (levo) i Apeninske planine (desno)

Fontana zmajeva (Fontana dei Draghi) uredi

Mlaz fontane zmajeva, gledano odozdo
Četiri zmaja
Delfin u fontani zmajeva
Fontana zmajeva gledana odozgo

Fontana sove (Fontana della Civetta) uredi

Mozaična dekoracija na stubu koja opisuje zlatne jabuke Hesperida
Dvorište fontane sove
Fontana sove. Neke od originalnih skulptura zamenjene su isečcima

Prozerpinina fontana (Fontana di Proserpina) uredi

Stepenište od fontane sove do Prozerpinine fontane, sa fontanom malog Rima koja se vidi iznad
Prozerpinina fontana

Fontana del’Organo uredi

Fontana organa je jedno od najpoznatijih obeležja vrta, a bila je opisivana i kopirana širom Evrope tokom vremena. Rad na zidarskoj konstrukciji počeo je 1566. godine, a projektom su rukovodili francuski inženjer Lik Lekler i njegov nećak Klod Vernar. Nakon smrti Leklera, Vernar je osmislio genijalni mehanizam vodenog organa koji je instalirao 1571. godine.

Fontana je bila prva takve vrste u svetu i izazivala je iznenađenje kod svakoga ko je čuo za nju. Kada je papa Grgur XII posetio vilu 1572. godine u pratnji svog dvora kardinala i prinčeva, insistirao je da zaviri u unutrašnjost fontane jer je mislio da neko prikriveno iznutra proizvodi muziku.

Masovni zidarski luk iza fontane, poznat kao vodeni dvorac ili castellum aquae skriva rezervoar i hidrauličnu mašineriju fontane. Originalni dizajn sadržao je pećinu u niši luka sa pogledom na 22 cevi organa. Statua „Majke Prirode” ili „Efeške Dijane” bila je postavljena ispred luka 1569. godine; danas ona ima svoju fontanu u donjem vrtu.

Voda koja stvara muziku dolazi prvo do vodenog dvorca. Prolazi prvo kroz seriju vrtloga, koji je mešaju sa vazduhom; zatim pada niz cev u „camera aeolia” ili vazdušnu komoru, gde se vazduh i voda razdvajaju; voda okreće točak, rotirajući tako cilindar koji otvara ventile za 22 cevi, tako da vazduh može da prođe kroz cevi i stvori muziku.

Originalne performanse fontane počinju zvukom dveju trube koje drži statua Slave na samom karnižu fontane. Onda dolazi muzika, poput madrigala sviranih na četiri ili pet cevi; nakon toga dolazi vrhunac: „Potop”, kaskade vode sa vrha fontane i mlazovi vode izlaze iz fontane. Ovo je praćeno zvukom roga koga drži Triton u fontani; rog trubi naizmenično - najpre tiho, potom glasno, pa opet tiho.

Mehanizam fontane bio je izuzetno osetljiv i zahtevao detaljno i kontinuirano čišćenje i održavanje. Fontanu je obnovio kardinal Alesandro d’Este početkom 18. veka, koji je dodao belog D’Esteovog orla na vrh vodenog dvorca i ukrasio fasadu statuama Orfeja i Apolona, karijatidama i krilatim Viktorijama. Sam organ je takođe bio potpuno prepravljen. Dobio je novu klavijaturu sa širim spektrom nota i bio je smešten u oktagonalni kiosk sa kupolom. Nadalje je organ još nekoliko puta obnavljan, ali se krajem 18. veka pokvario i nije bilo moguće popraviti ga.

Godine 2003, posle duge i delikatne obnove, organ je ponovo bio u stanju da proizvodi muziku. Originalna vazdušna komora i rezervoar za stvaranje virova su zadržani, a ostatak mehanizma zamenjen je novim mašinerijama i novim materijalima, prateći pritom izvorne principe. Organ sada ima 144 cevi, a kontrolisan je od strane cilindra, koji vodi vodu, koja može da odsvira četiri dela kasne renesansne muzike za ukupno četiri minuta.

Detalj fontane organa
Fontana organa sa svojim vodenim zamkom (Castellum aqua) iza
Kiosk u kome se nalazi klavijatura vodenog organa
Statua Apolona na fasadi vodenog zamka

Neptunova fontana (Fontana di Nettuno) i ribnjaci (Peschiere) uredi

Odmah ispod fontane organa, primajući vodu iz gornje fontane, nalazi se Neptunova fontana, delo stvoreno tokom 20. veka da zameni prethodno obeležje vrta čije se stanje pogoršalo.

Prostor je prvobitno bio pod kamenom kaskadom, koju je u 17. veku napravio Đan Lorenco Bernini, a po narudžbini kardinala Rinalda d’Este. Ova kamena kaskada bila je podloga za bočne ose vrta, a ostala je nedovršena tokom Ipolitovog života. Berninijev plan uključivao je vodopad od fontane organa koji je preskakao preko sibiline pećine, koji je potom padao niz kamenitu padinu do jezera ukrašenog grebenima i statuama. Dve dodatne kaskade ulazile su u jezero sa strane. Bernini je dizajnirao kaskade tako da proizvode gromoglasan zvuk pada vode. Ove njegove kaskade kopirane su u drugim vrtovima, kako u Italiji, tako i u Engleskoj. Nažalost, one su bile gotovo zanemarene tokom naredna dva veka i postale suve, trošne i obrasle vegetacijom. Tokom 1930-ih, arhitekta Atilio Rosi stvorio je današnju fontanu, koristeći ono što je preostalo od Berninijevih kaskada. Nasuprot zidu sibiline pećine on je izgradio pravougaone bazene sa moćnim mlazovima vode, sa najjačim mlazom u centru. Na sredini fontane bila je pećina od ispod vodopada pa do fontane organa; pećina je sadržala torzo Neptuna iz 16. veka, koja je bila namenjene nedovršenoj fontani mora.

Tri ribnjaka presecaju vrt kod Neptunove fontane. Oni su prvobitno imali svrhu da obezbede svežu ribu, patke i labudove za kardinalovu trpezu i takođe, prema planu Pira Ligorija, trebalo je da oni povezuju dve fontane - fontanu organa i fontanu mora. U centru ribnjaka Ligorio je planirao da stavi još jedno, centralno jezerce, sa monumentalnom fontanom. Međutim, kada je Ipolito umro 1572. godine, bila su završena samo dva ribnjaka. Tokom kasnog 16. veka ribnjaci su bili povezani sa 16 visokih pilastera u obliku Hermesa koji su raspršavali vodu u obliku lepeze, stvarajući tako mnoštvo duga tokom sunčanih dana.

Godine 1632. vojvoda od Modene, u čijem je vlasništvu bila vila, potpuno je prepravio ribnjake, uklonio pilastere i zamenio ih sa osam pedestala sa vazama koje su kuljale vodu, a dodao je i 24 velike posude u kojima je bilo različitih agruma. Ribnjaci danas služe pre svega kao živopisni prvi plan za kaskade i Neptunovu fontanu.

Neptunova fontana sa ribnjacima ispred
Neptunova fontana
Ivičnjak ribnjaka
Ribnjaci, pogled sa fontane organa

Vila d’Este u umetnosti uredi

Vila d’Este privukla je kroz vekove veliki broj značajnih umetnika koji su ovo arhitektonsko remek-delo stavili na papir ili platno. Brojne slike koje prikazuju vrtove oko vile nastale su prevashodno tokom renesanse i u 19. veku. Kao rezultat toga, karakteristike vrtova vile bile su inspiracija za brojne vrtove širom Evrope, od Engleske do Rusije. Tokom renesanse, vrt je viđen kao spoj klasične umetnosti i nove tehnologije, ali do kraja 18. veka, kada je vrt bio zarastao i napušten, pomogao je stvaranju slike živopisnog romantičarskog vrta.