Vili Brant

Vili Brant (nem. Willy Brandt), pravo ime Herbert Ernst Karl Fram (nem. Herbert Ernst Karl Frahm; Libek, 18. decembar 1913 — Unkel, 8. oktobar 1992) je bio nemački socijaldemokratski političar državnik. Od 1957. do 1966. je bio gradonačelnik Berlina, od 1966. do 1969. ministar inostranih poslova Savezne Republike Nemačke a od 1969. do 1974. i njen kancelar. Vodio je politiku popuštanja zategnutosti u svetu, posebno u odnosima sa istočnoevropskim zemljama, a njegova „istočna politika“ je doprinela stabilizaciji prilika u Evropi. Kao priznanje za rad na poboljšanju odnosa sa Demokratskom Republikom Nemačkom, Poljskom i Sovjetskim Savezom, dobio je Nobelovu nagradu za mir 1971. godine. Omiljena, ali istovremeno kontroverzna ličnost, daje ostavku na mesto kancelara posle špijunske afere 1974. godine.

Vili Brant
Lični podaci
Datum rođenja	(1913-12-18)18. decembar 1913.
Mesto rođenja	Libek, Nemačko carstvo
Datum smrti	8. oktobar 1992.(1992-10-08) (78 god.)
Mesto smrti	Unkel, Nemačka
Profesija	političar
Politička karijera
Politička stranka	SPD
Mandati Kancelar Zapadne Nemačke 21. oktobar 1969 — 6. maj 1974. Prethodnik Kurt Georg Kisinger Naslednik Helmut Šmit Lider Socijaldemokratske partije Nemačke 16. februar 1964 — 14. jun 1987. Prethodnik Erih Olenhauer Naslednik Hans Johen Fogel
Potpis

U poseti Beogradu 1973. godine

Detinjstvo i mladost, rat

Brant je, pod imenom Herbert Ernst Karl Fram (nem. Herbert Ernst Karl Frahm), rođen 18. decembra 1913. godine u nemačkom gradu Libeku, u skromnoj radničkoj porodici. Odgajila ga je samohrana majka, Marta Fram (1894—1969). Otac mu je bio računovođa iz Hamburga, Džon Hajnrih Meler (1887—1958), kojeg Brant nikada nije upoznao. Nakon mature 1932. godine, postao je šegrt agenta za brodove F. H. Bertlinga, jer je u međuvremenu zbog promene političke opcije ostao bez stipendije za studije. Pridružio se „Socijalističkoj omladini“ 1929. godine, a Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD) 1930. godine.

Napustio je SPD da bi se učlanio u Socijalističku radničku partiju (SRP), koja je u to vreme bila bliska sa Radničkom partijom marksističkog jedinstva (POUM) (šp. Partido Obrero de Unificación Marxista) u Španiji i Nezavisnom radničkom partijom u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 1933, uz pomoć svojih veza na luci iz vremena dok je bio šegrt, napustio je Nemačku i otputovao za Norvešku, kako bi izbegao proganjanje od strane nacističkih agenata. Tada je sebi promenio identitet pseudonimom Vili Brant.

Od septembra do decembra 1936. godine, trajala je njegova poseta Nemačkoj, kada se predstavljao kao norveški student Gunar Gasland (norv. Gunnar Gaasland). Godine 1937, radio je kao novinar u Španiji u kojoj je besneo građanski rat. Nemačka mu je 1938. godine oduzela državljanstvo, tako da je podneo zahtev za dobijanje norveškog. Nemačka okupaciona vojska ga je uhapsila 1940, jer nisu mogli da ga identifikuju pošto je nosio norvešku uniformu. Uspeo je da pobegne iz zatvora u neutralnu Švedsku. Avgusta 1940, postao je državljanin Norveške. Pasoš mu je izdala norveška ambasada u Stokholmu, gde je živeo do kraja rata.

Gradonačelnik Berlina, ministar inostranih poslova, kancelar

Vratio se u Berlin 1946. godine, radeći za norvešku vladu. Godine 1948. započeo je političku karijeru u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD) u Berlinu. Postao je nemački državljanin, a svoj dotadašnji pseudonim je ozvaničio. Zalagao se protiv sovjetske intervencije u Mađarskoj revoluciji 1956, i bio je protiv predloga Hruščova da Berlin postane slobodan grad. Vladalo je mišljenje da pripada desnom krilu svoje partije, što se kasnije promenilo. Imao je punu podršku moćnog izdavača Aksela Špringera. Od 3. oktobra 1957. do 1966. bio je gradonačelnik Zapadnog Berlina, u stresnom vremenu za grad, kada je izgrađen Berlinski zid.

Za predsednika SPD-a, izabran je 1964. godine. Na tom mestu je bio sve do 1987.

Bio je SPD-ov kandidat za kancelara 1961. godine, kada je izgubio od Konrada Adenauera i njegove Hrišćansko demokratske unije Nemačke (HDU). Godine 1965. ponovo se kandidovao i ponovo izgubio od popularnog Ludviga Erharta. Ali Erhartova vlada je kratko trajala, i 1966. oformljena je velika koalicija SPD-a i HDU-a. Brant postaje ministar inostranih poslova i potpredsednik Vlade (vicekancelar). Posle izbora 1969. godine, ponovo sa Brantom na čelu izborne liste, SPD ojačava i posle tri nedelje pregovora, stvara se vladajuća koalicija sa malom liberalnom Slobodnom demokratskom partijom Nemačke, a Brant postaje kancelar. Njegove domaće reforme su obično kočili koalicioni partneri u Bundestagu i lokalne vlasti (naročito HDU/CSU). Godine 1970. postaje ličnost godine magazina „TAJM“ (TIME).

U spoljnim poslovima, Brant će ostati poznat po svojoj „istočnoj politici“. Ta politika se najviše ogledala u saradnji sa Nemačkom Demokratskom Republikom, Sovjetskim Savezom, Poljskom i ostalim državama Istočnog bloka.

„Istočna politika“ se mnogima činila nedopustivom, zbog čega je nekoliko članova njegove koalicije promenilo stranu. Neki Nemci su smatrali da je Brantova „istočna politika“ veleizdajnička.

U maju 1972, opoziciona HDU se nadala da će imati većinu u Bundestagu i tražila je da se raspravlja o nepoverenju Brantovoj vladi. Na opšte iznenađenje, glasanje je propalo. Mnogo kasnije se saznalo da su dva člana HDU-a bila plaćena od strane Ministarstva državne bezbednosti Nemačke Demokratske Republike da glasaju za Brantov ostanak na vlasti.

Vili Brant i Ričard Nikson 29. decembra 1971.

Politika dijaloga sa komunističkim državama svakako je doprinela promeni mentaliteta ljudi u Istočnom bloku i kao i kasnijem padu tadašnjih komunističkih režima na istoku.

Da bi prkosio teorijama da gaji simpatije prema komunizmu, Brant je implementirao zakone koji su blokirali nastupe bilo kakvim radikalnim političkim opcijama u Nemačkoj. Te odluke su se odnosile i na ekstremnu levicu i na ekstremnu desnicu.

Ostavka

Godine 1973. nemačka kontraobaveštajna služba (BND) je dobila informaciju da je jedan od Brantovih pomoćnika, Ginter Gijom (nem. Günter Guillaume), špijun Istočne Nemačke. Od Branta je traženo da nastavi svoj uobičajeni posao, s čim se on složio, kao i da ode na zajednički vikend sa Gijomom. Gijom je uhapšen 24. aprila 1974. U isto vreme, pojavile su se tvrdnje o nekim detaljima iz Brantovog privatnog života (da je imao kratku ljubavnu vezu sa znatno mlađom ženom od sebe) u dnevnim novinama. Brant je pomišljao na samoubistvo, čak je napisao i oproštajno pismo. Ostavku je podneo 7. maja 1974. godine.

Na mestu kancelara, Branta je zamenio socijaldemokrata Helmut Šmit.

Izvinjenje žrtvama nacizma iz Drugog svetskog rata

Vili Brant će takođe ostati upamćen po jednom svom gestu koji je imao veoma pozitivan odjek u celom svetu. Godine 1971. kada je bio u zvaničnoj poseti Poljskoj, Brant je klekao pred spomenik Poljacima palim u Drugom svetskom ratu kao žrtve nacizma.

U Nemačkoj, 27. januar, dan kada je Crvena armija oslobodila Aušvic 1944. godine, određen je kao Dan sećanja na žrtve nacizma.

Kasniji život

Posle svog kancelarskog mandata, ostao je predsednik SPD-a, sve do 1987. i poslanik u Bundestagu. Bio je na čelu Socijalističke Internacionale od 1976. do 1992, radeći na proširenju te organizacije van granica Evrope. Godine 1977. imenovan je na mesto prvog čoveka Nezavisne komisije za razvoj, gde je načinio izveštaj 1980. u kome se govori o drastičnim promenama u namerama razvijenih država da se doprinese bržem razvitku Trećeg sveta. Taj izveštaj je takođe poznat i kao Brantov izveštaj.

Godine 1974. godine, pojavila se mogućnost da Portugal postane komunistički; Brant je podržao Soarezovu Socijalističku partiju, koja je doživela veliku pobedu i koja je učinila da Portugal postane demokratska zemlja. Takođe je podržao Felipea Gonzaleza, koji je bio prvi demokratski izabran predsednik Vlade Španije nakon smrti diktatora Franka.

Krajem 1989. godine, postao je jedan od prvih lidera u Zapadnoj Nemačkoj koji je pozdravio ideju za ujedinjenjem dve Nemačke. Njegova javna izjava: „Sada zajedno raste ono što je zajedničko“, je tih dana bila veoma često citirana.

Jedno od poslednjih pojavljivanja Branta u javnosti je bilo kada je odleteo za Bagdad, gde je trebalo da pregovara sa Sadamom Huseinom na oslobođenju zarobljenika zatočenih posle invazije na Kuvajt 1990. godine.

Brant je bio član Evropskog parlamenta od 1979. do 1983. godine i počasni predsednik SPD-a od 1987. sve do svoje smrti 1992. Kada je SPD preselio svoju centralu iz Bona u Berlin sredinom devedesetih, preimenovao ju je u „Kuća Vilija Branta“.

Prva Brantova vlada (21. oktobar 1969 — 14. decembar 1972)

• Vili Brant (SPD) - Kancelar
• Valter Šel (FDP) – Potpredsednik vlade (vice-kancelar) i ministar inostranih poslova
• Helmut Šmit (SPD) – Ministar odbrane
• Hans-Ditrih Genšer (FDP) – Ministar unutrašnjih poslova
• Aleks Miler (SPD) – Ministar finansija
• Gerhard Jan (SPD) – Ministar pravde
• Karl Šiler (SPD) – Ministar ekonomije
• Valter Arent (SPD) – Ministar za rad i socijalnu politiku
• Jozef Ertl (FDP) – Ministar ishrane, agrokulture i šumarstva
• Georg Leber (SPD) – Ministar transporta, pošte i komunikacija
• Lauric Lauricen (SPD) – Ministar građevinarstva
• Kete Štrobel (SPD) – Ministar omladine, porodice i zdravlja
• Hans Lojsnik – Ministar prosvete i nauke
• Erhard Epler (SPD) – Ministar ekonomskih odnosa
• Horst Emke (SPD) – Ministar za specijalne dužnosti
• Egon Franke (SPD) – Ministar unutar-nemačkih odnosa

Promene

• 13. maj 1971. – Karl Šiler (SPD) zamenio Milera kao ministar finansija, kao i ministar ekonomije.
• 15. mart 1972. – Klaus fon Donani (SPD) zamenio Lojsnika kao ministar prosvete i nauke.
• 7. jul 1972. – Helmut Šmit (SPD) zamenio Šilera kao ministar finansija i ekonomije. Georg Leber (SDP) zamenio Šmita kao ministar odbrane. Lauric Lauricen (SPD) zamenio Lebera kao ministar transporta, pošte i komunikacija, kao i ministar građevinarstva.

Literatura

• Brandt, Lars. Andenken (na jeziku: na nemačkom). ISBN 978-3-446-20710-3. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Merseburger, Peter (2002). Willy Brandt (na jeziku: na nemačkom). ISBN 978-3-421-05328-2. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Marshall, Barbara. Willy Brandt, A Political Biography (na jeziku: na engleskom). ISBN 978-0-312-16438-6. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Meola, Nestore di. Willy Brandt raccontato da Klaus Lindenberg (na jeziku: na italijanskom). ISBN 978-88-7284-712-1. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Abraham, Katharine G.; Houseman, Susan N. (1994). „Does employment protection inhibit labor market flexibility? Lessons from Germany, France, and Belgium” (PDF). Ur.: Rebecca M. Blank. Social Protection versus Economic Flexibility: Is There a Trade-Off?. University of Chicago Press. ISBN 0-226-05678-3. 
• Ardagh, John (1996). Germany and the Germans. Penguin Books. ISBN 9780140252668. 
• Banister, David (2002). Transport Planning. Spon. ISBN 9780415261715. 
• Bezelga, Artur; Brandon, Peter S. (1991). Management, Quality and Economics in Building. Spon. ISBN 9780419174707. 
• Binder, David (1975). The Other German: Willy Brandt's Life & Times. New Republic. ISBN 9780915220090. 
• Blackburn, Robin (2003). Banking on Death: or, Investing in Life: the History and Future of Pensions. Verso Books. ISBN 9781859844090. 
• Brandt, Willy (1992). My Life in Politics. Viking. ISBN 9780670844357. 
• Braunthal, Gerard (1994). The German Social Democrats since 1969: a Party in Power and Opposition. Westview Press. ISBN 9780813315355. 
• Callaghan, John T. (2000). The Retreat of Social Democracy. Manchester University Press. ISBN 9780719050312. 
• Childs, David (1992). Germany in the Twentieth Century. Icon. ISBN 9780064308625. 
• Cooke, Lynn Prince; Gash, Vanessa (2007). „Panacea or Pitfall? Women's Part-time Employment and Marital Stability in West Germany, the United Kingdom and the United States” (PDF). GeNet Working Paper. Gender Equality Network. 28. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 3. 2012. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Daum, Andreas (2008). Kennedy in Berlin. ISBN 978-0-521-85824-3. 
• Dönhoff, Marion (1982). Foe Into Friend: the Makers of the New Germany from Konrad Adenauer to Helmut Schmidt. translated by Gabriele Annan. Palgrave Macmillan. ISBN 9780312296926. 
• Flora, Peter (1986). Growth to Limits: The Western European Welfare States Since World War II. Walter de Gruyter. ISBN 9783110111316. 
• Hofmann, Arne. "Small steps towards new frontiers? Ideas, concepts and the emergence of a détente strategy in the thinking of Willy Brandt and John F. Kennedy." Historical Research 79.205 (2006): 429-449.
• Huber, Evelyne; Stephens, John D. (2001). Development and Crisis of the Welfare State. Parties and Policies in Global Markets. University of Chicago Press. ISBN 9780226356471. 
• Juneau, Jean-François (2011). „The limits of linkage: the Nixon administration and Willy Brandt's Ostpolitik, 1969–72”. International History Review. 33 (2): 277—297. S2CID 154269345. doi:10.1080/07075332.2011.555447. 
• Kaplan, Gisela (2012). Contemporary Western European Feminism. Routledge. ISBN 9780415636810. 
• Keller, Andrei V. "'Masculine Friendship'?: Willy Brandt and Leonid Brezhnev in the Context of the Energy Dialogue between West Germany and the USSR, 1970–1973." The Soviet and post-Soviet Review 44.2 (2017): 99-132.
• Kellerman, Barbara. "Mentoring in political life: The case of Willy Brandt." American Political Science Review (1978): 422-433. online
• Kempe, Frederick (2011). Berlin 1961: Kennedy, Khrushchev, and the Most Dangerous Place on Earth. Penguin Group. ISBN 978-0-399-15729-5. 
• Kohler, Peter A.; Zacher, Hans F.; Partington, Martin, ur. (1982). The Evolution of Social Insurance 1881–1981: Studies of Germany, France, Great Britain, Austria, and Switzerland. Palgrave Macmillan. ISBN 9780312272852. 
• Kommers, Donald P. (1997). The Constitutional Jurisprudence of the Federal Republic of Germany. Duke University Press. ISBN 9780822318385. 
• Lane, Peter (1985). Europe Since 1945: an Introduction. Barnes & Noble. ISBN 9780389205753. 
• Mares, Isabela (2006). Taxation, Wage Bargaining, and Unemployment. Cambridge University Press. ISBN 9780511625688. 
• Marshall, Barbara. Willy Brandt: A Political Biography (1996) 184pp
• Miard-Delacroix, Hélène. Willy Brandt: Life of a statesman (Bloomsbury, 2016).
• Patton, David F. (1999). Cold War Politics in Postwar Germany. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312213619. 
• Potthoff, Heinrich; Miller, Susanne (2006). The Social Democratic Party of Germany 1848–2005. translated by Martin Kane. Dietz Verlag J. H. W. Nachf. ISBN 9783801203658. 
• Power, Anne (2002). Hovels to High Rise: State Housing in Europe Since 1850. Taylor & Francis. ISBN 9780415089357. 
• Pridham, Geoffrey (1977). Christian Democracy in Western Germany: the CDU/CSU in Government and Opposition 1945–1976. Croom Helm. ISBN 9780856645082. 
• Prittie, Terence (1974). Willy Brandt: Portrait of a Statesman. Schocken. ISBN 9780805235616. 
• Radice; Radice (1986). Socialists in the Recession: the Search for Solidarity. Macmillan. ISBN 9780333388464. 
• Rother, Bernd, and Klaus Larres, eds. Willy Brandt and International Relations: Europe, the USA and Latin America, 1974-1992 (Bloomsbury, 2018).
• Schäfers, Bernhard (1998). The State of Germany Atlas. Routledge. ISBN 9780415188265. 
• Scheffer (2008). Burned Bridge: How East and West Germans Made the Iron Curtain. ISBN 9781109097603. 
• Schewe, Dieter; Nordhorn, Karlhugo; Schenke, Klaus (1972). Survey of Social Security in the Federal Republic of Germany. Translated by Frank Kenny. Bonn: Federal Minister for Labour and Social Affairs. 
• Schiek, Dagmar (2006). „Agency work – from marginalisation towards acceptance? Agency work in EU social and employment policy and the "implementation" of the draft directive on agency work into German law” (PDF). German Law Journal. 5 (10): 1233—1257. S2CID 141058426. doi:10.1017/S2071832200013195. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 5. 2013. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Schmidt, Helmut (1982). Wolfram F. Hanrieder, ur. Perspectives on Politics. Westview Press. ISBN 9780865312050. 
• Schöllgen, Gregor (2001). Willy Brandt. Die Biographie. Berlin: Propyläen. ISBN 3-549-07142-6. 
• Schoenborn, Benedikt. Reconciliation Road: Willy Brandt, Ostpolitik and the Quest for European Peace (Berghahn Books, 2020). online review
• Silvia, Stephen J.; Stolpe, Michael (2007). Health Care and Pension Refors (PDF). AICGS Policy Report. 30. American Institute for Contemporary German Studies, Johns Hopkins University Press. ISBN 978-1-933942-08-7. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 11. 2008. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sinn, Hans-Werner (2007). Can Germany Be Saved? The Malaise of the World's First Welfare State. Massachusetts Institute of Technology. ISBN 9780262195584. 
• Solsten, Eric (1999). Germany: a Country Study. Diane. ISBN 9780788181795. 
• Thelen, Kathleen Ann (1991). Union of Parts: Labor Politics in Postwar Germany. Cornell University Press. ISBN 9780801425868. 
• Tomka, Béla (2004). Welfare in East and West: Hungarian Social Security in an International Comparison, 1918–1990. Akademie-Verlag. ISBN 9783050038711. 
• Väänänen, Pentti (2012). Purppuraruusu ja samettinyrkki (na jeziku: finski) (1st izd.). Kellastupa. ISBN 9789525787115. 
• Vivekanandan, Bhagavathi. Global Visions of Olof Palme, Bruno Kreisky and Willy Brandt: International Peace and Security, Co-operation, and Development (Springer, 2016).
• Walker, Robert; Lawson, Roger; Townsend, Peter, ur. (1984). Responses to Poverty: Lessons from Europe. Associated University Presses. ISBN 0-8386-3222-X. 
• Williamson, John B.; Pampel, Fred C. (2002). Old-Age Security in Comparative Perspective. Oxford University Press. ISBN 9780195068597. 
• Wilsford, David, ur. (1995). Political Leaders of Contemporary Western Europe: a Biographical Dictionary. Greenwood Press. ISBN 9780313286230. 
• Winkler, Heinrich August (2007). Sager, Alexander, ur. Germany: the Long Road West, volume II: 1933–1990. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926598-5. 

Spoljašnje veze

• Biografija: Vili Brant: Istočna politika (na engleskom)
• Biografija: Enciklopedija Britanika
• Spartakus net: Vili Brant
• Govor povodom dodele Nobelove nagrade (na nemačkom)
• Vili Brant Međunarodni aerodrom
• Ubben Lecture at DePauw University
• Adam Snejd: „Brantova komisija“