Vilhelm Kincl
Vilhelm Kincl (nem. Wilhelm Kienzl; Vajcenkirhen, 17. januar 1857 — Beč, 3. oktobar 1941) je bio austrijski kompozitor.
Vilhelm Kincl | |
|---|---|
_-_Archivio_Storico_Ricordi_ICON010547_B.jpg) Vilhelm Kincl na fotografiji Fridriha Brukmana | |
| Datum rođenja | 17. januar 1857. |
| Mesto rođenja | Vajcenkirhen |
| Datum smrti | 3. oktobar 1941. (84 god.) |
| Mesto smrti | Beč |
Odrastanje i obrazovanje
uredi
Kincl je rođen u gornjoaustrijskom gradu Vajcenkirhenu. Njegova porodica se preselila u glavni grad Štajerske, Grac 1860. godine, gde je učio violinu kod Ignjaca Ula, klavir kod Johana Buve, a kompoziciju od 1872. godine kod Šopenovog sledbenika Luja Stanislava Mortijea de Fontena. Od 1874. studirao je kompoziciju kod Vilhelma Majera (poznatog i kao V. A. Remi), muzičku estetiku kod Eduarda Hanslika i istoriju muzike kod Fridriha fon Hauzegera. Kasnije je poslat na muzički konzervatorijum na Univerzitetu u Pragu da studira kod Jozefa Krejcija, direktora konzervatorijuma. Nakon toga odlazi na Lajpciški konzervatorijum 1877. godine, zatim u Vajmar da studira kod Lista, pre nego što završava doktorske studije na Univerzitetu u Beču.[1]
Karijera
uredi
Dok je Kincl bio u Pragu, Krejci ga je odveo na festival u Bajrojtu da čuje prvo izvođenje Vagnerovog ciklusa prstena. To je ostavilo toliko jak utisak na Kincla da je sa Hauzegerom i Fridrihom Hofmanom osnovao „Udruženje Riharda Vagnera u Gracu“ (sada „Austrijska kompanija Riharda Vagnera, kancelarija u Gracu“). Iako se kasnije posvađao sa "Vagnerovcima", nikada nije izgubio ljubav prema Vagnerovoj muzici.
Godine 1879. Kincl je otišao na turneju po Evropi kao pijanista i dirigent. Postao je direktor Dojče opere u Amsterdamu tokom 1883, ali se ubrzo vratio u Grac, gde je 1886. preuzeo rukovodstvo Štajerskim muzičkim savezom i konzervatorijumom (nem. Steiermärkischen Musikvereins und Aufgaben am Konservatorium). Upravnik Bernhard Polini ga je angažovao kao Kapellmajstera u Hamburškom gradskom pozorištu za sezonu 1890–91, ali je otpušten sredinom januara 1891. zbog loših kritika koje je dobio. Na ovoj poziciji nasledio ga je Gustav Maler. Kincl je ubrzo preuzeo poziciju dirigenta u Minhenu.
Godine 1894. napisao je svoju treću i najpoznatiju operu Evangelista (nem. Der Evangelimann)[2], ali nije uspeo da dostigne uspehu Don Kihota (1897). Samo je Kravlji ples (nem. Der Kuhreigen, 1911) dostigao približan nivo popularnosti, i to na kratko. Godine 1917. Kincl se preselio u Beč, gde mu je 1919. umrla prva žena, operska pevačica (sopran) Lili Hoke. Ponovo se oženio 1921. sa Heni Bauer, vodećim vokalom njegove tri najnovije opere.
Posle Prvog svetskog rata komponovao je melodiju pesme Karla Renera Nemačka Austrijo, ti prelepa zemljo (nem. Deutschösterreich, du herrliches Land), koja je do 1929. postala nezvanična nacionalna himna Prve austrijske republike. Svestan promena u dinamici moderne muzike, posle 1926. prestaje da piše velika dela, a 1936. zbog lošeg zdravlja potpuno odustaje od komponovanja.
Kienclova prva ljubav bila je opera, zatim vokalna muzika i upravo u ova dva žanra se proslavio. Neko vreme važio je, zajedno sa Hugom Volfom, za jednog od najboljih kompozitora Lidera (umetničkih pesama) još od vremena Šuberta. Njegovo delo Evangelista je najpoznatije po ariji Blaženi su oni koji trpe progone (nem. Selig sind, die Verfolgung leiden). To je narodna opera koja se poredi sa Hamperdinkovim Ivica i Marica zato što sadrži elemente verizma. Posle Hamperdinka i Zigfrida Vagnera, kompozitora bajkovitih opera, Kincl je najznačajniji operski kompozitor-romantičar u post-Vagnerovom dobu.
Uprkos činjenici da mu je opera bila na prvom mestu u životu, Kincl nikako nije ignorisao instrumentalnu muziku. Napisao je tri gudačka kvarteta i klavirski trio.
Političko gledište i smrt
urediOd 1933. Kincl je otvoreno podržavao Hitlerov režim u Nemačkoj.[3] On je hvalio Hitlera pre austrijskog anšlusa 1938. godine kao „impozantnog“ i „impresivnog“ vođu koji „ima pravo da komanduje narodima sveta“.[4]
Kincl je umro u Beču i sahranjen je u počasnom grobu na Središnjem bečkom groblju. Njegova smrt tokom nacističkog perioda objašnjava zašto su ga ahranili na počasnom delu grobnja. Međutim, posle više od 70 godina demokratije u Austriji, Kinclova čast i podrška Hitlerovoj ideologiji nikada nije bila kritički dovedena u pitanje. Daleko od toga, Republika Austrija je 2007. godine izdala prigodnu marku u čast Kincla povodom njegovog 150. rođendana.[5]
Vidi još
uredi- Lista kompozicija Vilhelma Kincla (na engleskom)
Reference
uredi- ^ Winkler, Gerhard J. (2002). Kienzl, Wilhelm. Wien: Oesterreichisches Musiklexikon. Online-Ausgabe. ISBN 3-7001-3077-5.
- ^ „Wilhelm Kienzl - Der Evangelimann”. www.boosey.com. Pristupljeno 2022-06-29.
- ^ Peter Utgaard, Remembering and Forgetting Nazism: Education, National Identity, and the Victim Myth in Postwar Austria (2003), p. 39.
- ^ Garberding, Petra (leto 2009). „“We Take Care of the Artist”: The German Composers’ Meeting in Berlin, 1934”. Music and Politics. III (2). ISSN 1938-7687. doi:10.3998/mp.9460447.0003.204.
- ^ „Geburtstag von Wilhelm Kienzl”.
Literatura
uredi- Gerhard J. Winkler: Kienzl, Wilhelm. In: Oesterreichisches Musiklexikon. Online-Ausgabe, Wien 2002 ff., ISBN 3-7001-3077-5; Druckausgabe: Band 2, Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien. 2003. ISBN 3-7001-3044-9.
- Kienzl, Wilhelm. In: Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (ÖBL). Band 3, Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien 1965, S. 326.
- Wilhelm Pfannkuch: Kienzl, Wilhelm. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 11, Duncker & Humblot, Berlin. 1977. ISBN 3-428-00192-3. str. 587f.. (Digitalisat).
- Festschrift, 1917
- H. A. Yoshida: Wilhelm Kienzls Bühnenwerke, Dissertation, Wien 1983
- Julia Kirnbauer: Wilhelm Kienzl und seine Beziehung zur Universal Edition, Diplomarbeit, Wien 2005
- Stefan Schmidl: Schmidl, „Anmerkungen zu Österreichs republikanischen Hymnen“, in: Thomas Hochradner (Hg.), Salzburgs Hymnen von 1816 bis heute. Wien 2017, S. 125–134.
