Vladan Josipović

Prof. dr Vladan Josipović je bio član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva od 1976. godine i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bio je rođen 15. februara 1920. godine u selu Zvizdar (opština Ub, Kraljevina Jugoslavija). Umro je u Beogradu 1994. godine.

Vladan Josipović
Datum rođenja	1920.
Datum smrti	1994.

Školovanje

Osnovnu školu je pohađao u selu Tvrdojevcu i Ubu, a gimanziju u Valjevu, gde je i maturirao 1938. godine s odličnim uspehom. Iste godine se upisao na medicinski fakultet univerziteta u Beogradu i redovno polagao ispite s vrlo visokim ocenama. Studije je prekinuo zbog rata, a nastavio ih je 1945. Diplomirao je 1948. godine s prosečnom ocenom 9,85.

Obavezni lekarski staž je obavio na klinikama Medicinskog fakulteta, a zatim je postavljen za kliničkog lekara na bivšoj Četvrtoj internoj klinici, gde je počeo specijalizaciju. Specijalistički ispit iz interne medicine položio je 1953. godine s odličnim uspehom. Već se tokom specijalizacije opredelio za kardiologiju. Kao jedan od najperspektivnijih lekara, upućen je u Veliku Britaniju radi usavršavanja u oblasti kardiovaskularnih oboljenja, gde je tokom 1954/55. godine proveo deset meseci u različitim kardiološkim ustanovama. Po povratku sa usavršavanja radio je na Kardiološkom odeljenju Interne klinike B i uveo nove metode dijagnostike i lečenja kardiovaksularnih bolesti. Tokom 1958/59. godine proveo je šest meseci u nekoliko američkih kardiovaskularnih ustanova, baveći se epidemiologijom, prevencijom i lečenjem bolesti srca i krvnih sudova. Za vreme tog boravka položio je nostrifikacioni ispit za SAD (ECFMG) i kasnijom saradnjom ostvario dobre kontakte s vodećim američkim kardiolozima. Godine 1966. izabran je za člana (fellow) American College of Cardiology. Tokom 1967/68, na poziv tog koledža, proveo je još dvanaest meseci kao gostujući profesor na Katedri interne medicine Hahnemann Medical College and Hospital u Filadelfiji, u SAD. Dr Josipović je skoro ceo profesionalni vek proveo na tadašnjoj Internoj klinici B. Bio je jedan od inicijatora i osnivača Koronarne jedinice na Internoj B klinici 1970. godine. Zalagao se za osnivanje Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije, što je ostvareno tek posle njegovog odlaska u penziju. Godine 1984/85. radio je u Libiji, u okviru tehničke pomoći.

Specijalizacija

U kliničkom radu se naročito bavio izučavanjem i lečenjem esencijalne hipertenzije, primarnih miokardiopatija, terapijskom primenom beta-blokatora, problemima srčanih oboljenja u trudnoći i dr. Prof. Josipović je bio jedan od vodećih kardiologa bivše SFRJ. Bio je odličan poznavalac i drugih grana interne medicine, zbog čega je često pozivan u konzilijume za rešavanje kompleksnih kliničkih stanja. Bio je i dugogodišnji konsultant Ginekološko-akušerske klinike.

Još tokom specijalizacije volontirao je i držao praktičnu nastavu iz interne medicine. U zvanje asistenta izabran je 1952. godinu dana pre nego što je položio specijalistički ispit. Godine 1955. radom Konverzija atrijalne fibrilacije kinidinom izabran u zvanje docenta. U zvanje vanrednog profesora izabran je 1965, a redovnog profesora 1972. godine. Pored nastave studentima na osnovnim studijama, držao je predavanja i studentima poslediplomskih studija i lekarima na specijalizaciji iz interne i opšte medicine. Bio je jedan od inicijatora i osnivača Katedre za poslediplomsku nastavu iz kardiologije 1965. godine, prve poslediplomske katedre na Medicinskom fakultetu.

Važio je za prvorazrednog predavača, pa su njegova predavanja bila masovno posećivana. Bio je dugogodišnji član i predsednik komisija za polaganje specijalističkog ispita iz interne medicine i magistarskog ispita iz kardiologije. Bio je mentor i član komisija za ocenu i odbranu brojnih magistarskih i doktorskih radova.

Akademski rad

Prof. Josipović je učestvovao u prevođenju nekoliko udžbenika medicine na srpski jezik. Preveo je pet poglavlja udžbenika Patološka fiziologija, W. A. Sodeman-a (1959). Radi poboljšanja nastave iz interne medicine, za potrebe studenata i lekara preveo je udžbenik R. H. Major-a i M. Delp-a Fizička dijagnostika (1961) i učestvovao u prevođenju udžbenika Interna medicina, Cecil-a i Loeb-a (1967), u kojem je preveo poglavlja o bolestima bubrega, rikecijskim infekcijama, kolagenozama i oboljenjima slezine.

Pisao je poglavlja u knjigama i objavio veliki broj radova. Do izbora u zvanje redovnog profesora napisao je trideset šest priloga u deset knjiga i objavio sto dva rada – šest u međunarodnim i četrdeset u domaćim časopisima, četrdeset devet u zbornicima radova sa domaćih i osam u zbornicima sa stručnih sastanaka u inostranstvu. Najznačajniji su mu radovi o epidemiologiji srčanih oboljenja, esencijalnoj hipertenziji, primarnoj kardiomiopatiji, terapijskoj primeni beta-blokatora i trudnoći kod bolesnica s kardiovaskularnim oboljenjima.

Održao je dvadeset predavanja koja nisu štampana. Na brojnim sastancima držao je predavanja po pozivu, učestvovao u paneldiskusijama za okruglim stolom i predsedavao kongresnim sednicama.

Držao je predavanja na medicinskim fakultetima u Njujorku, Bostonu, San Francisku i Maršfildu (SAD), a na Svetskom kardiološkom kongresu 1978. godine u Tokiju vodio je simpozijum Causes, prevention and treatment of infective endocarditis. Bio je i urednik Zbornika radova s naučnog skupa o epidemiologiji i esencijalnoj hipertenziji u raznim etničkim grupama u Jugoslaviji, koji je održan 1978. godine u Herceg Novom.

Prof. Josipović je bio inicijator istraživanja epidemiologije oboljenja srca koje je realizovano u poznatoj Studiji sedam zemalja, za koju je, s ostalim članovima tima bivše Interne klinike, 1970. godine dobio Oktobarsku nagradu Grada Beograda.

Bio je rukovodilac naučnoistraživačkog projekta Arterijska hipertenzija u raznim etničkim grupama, koji je finansirala Republička zajednica nauke Srbije. Kao dugogodišnji član Srpskog lekarskog društva najviše je radio u Kardiološkoj sekciji, čiji je bio predsednik 1964. i 1965. godine, i Internističkoj sekciji, u kojoj je bio sekre-tar, član Upravnog odbora i predsednik. Takođe je bio član i potpredsednik Udruženja kardiologa Jugoslavije, član Američkog koledža za kardiologiju od 1965. i član Evropskog udruženja kardiologa, s posebnim angažmanom u Grupi za primarne kardiopatije. Bio je recenzent brojnih radova za domaće i međunarodne časopise.Član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 1976. godine, po njenom osnivanju, a predsednik Akademije bio je u periodu 1986–1990. godine. Bio je jedan od učesnika diskusije Principi za ocenu privremene nesposobnosti za rad (1981), jedan od organizatora naučnog skupa Trudnoća i srce (1989, sa akademikom V. Šulovićem) i predavač na još nekoliko naučnih skupova Akademije. Bio je član Odbora za kardiovaskularnu patologiju Srpske akademije nauka i umetnosti od 1974. godine.

Obavljao je i niz društvenih poslova na klinici i fakultetu, koje je uvek prihvatao i savesno izvršavao. Na klinici je bio član Saveta, a na fakultetu član Nastavne komisije. Bio je i član Saveta u Zavodu za hitna interna oboljenja i član Komisije za bolničke probleme Gradskog zdravstvenog centra.

Prof. dr Vladan Josipović je bio izuzetna ličnost, humanista visokih profesionalnih i etičkih standarda, koji je suvereno vladao širokim medicinskim znanjem i maksimalno se, s mnogo energije i entuzijazma, posvetio radu i unapređenju svakog segmenta svoje delatnosti – kliničara, vrhunskog kardiologa, nastavnika.

Dobitnik je brojnih priznanja i odlikovanja. Penzionisan je 1985. godine. Posle odlaska u penziju objavio je knjigu Kardiologija u Srbiji (1989).