Vladeta Tešić
Vladeta Tešić (Katići, 23. decembar 1922 — Beograd, 3. april 2019) je bio doktor pedagoških nauka, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predsednik Pedagoškog društva Srbije, član redakcije i glavni i odgovorni urednik časopisa Nastava i vaspitanje i odgovorni urednik časopisa „Pedagogija”.[1]
Vladeta Tešić prof. dr | |
|---|---|
| Datum rođenja | 23. decembar 1922. |
| Mesto rođenja | Katići, Kraljevina Jugoslavija |
| Datum smrti | 3. april 2019. |
| Mesto smrti | Beograd, Srbija |
| Zanimanje | Pedagog |
| Nagrade | Oktobarska nagrada grada Beograda Nagrada „Dositej Obradović” Nagrada Uprave fonda „Milica i Miloš V. Janković” na Filozofskom fakultetu Vukova nagrada Nagrada za životno delo „Dr Vićentije Rakić” Pedagoškog društva Srbije |
| Odlikovanja | Orden rada sa srebrnom zvezdom |
Biografija
urediObrazovanje
urediRođen je 23. decembra 1922. u Katići u učiteljskoj porodici.[1] Osnovnu školu je završio u Joševi, a pet razreda gimnazije i učiteljsku školu u Užicu, jula 1943. godine.[2] Oktobra 1946. je primljen na studije pedagogije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koje je kao stipendista Ministarstva prosvete Srbije završio 27. septembra 1950. sa srednjom ocenom 9,55.[2] Kao stipendista Uneska je šest meseci bio na stručnom usavršavanju u Saveznoj republici Nemačkoj i učestvovao je na nekoliko međunarodnih skupova sa temama iz oblasti istorije pedagogije.[1]
Doktorsku disertaciju „Moralno vaspitanje u školama Srbije (1830—1878)” je odbranio 15. juna 1963. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu,[2] koja predstavlja prvi obimniji rad o tom pitanju napisan u pedagogiji na osnovu proučavanja arhivskog materijala, štampe i literature iz tog vremena.[1] Koristio je i analizirao službene propise za određenu vrstu škole, arhivsku građu Državnog arhiva Srbije, Kneževe kancelarije, Državnog sovjeta, Ministarstva prosvete, Ministarstva unutrašnjih dela, Liceja, Velike škole i drugih u nastojanju da analizira i utvrdi teorijsko–pedagoške poglede koji su uticali na moralno vaspitanje učenika pojedinih škola.[1] Razmatrao je konkretne oblike, metode i sredstva moralnog vaspitanja.[1]
Kao posebno značajno u njegovoj disertaciji se izdvajaju opšti zaključci – sistem moralnog vaspitanja učenika u tom periodu u Srbiji se zasnivao na nepoverenju u učenike uprkos čestih neuspeha u praksi i progresivnih teorijskih pogleda na moralno vaspitanje, u školama se uporno održavao represivni karakter discipline i sistem moralnog vaspitanja koji se silom održavao u školama Srbije je tog vremena pretrpeo neuspeh.[1]
Radno iskustvo
urediNakon položenog diplomskog ispita je postavljen za profesora srednje škole, a januara 1951. je izabran za asistenta Istorija pedagogije na Katedri za pedagogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu vodeći samostalno seminarske vežbe i predavajući dve maturske godine u Školi za vaspitače u Beogradu.[1] U zvanje docenta za opštu i nacionalnu istoriju pedagogije je izabran 1965. i 1971, u zvanje vanrednog profesora 1976. i 1981. i u zvanje redovnog profesora 1983. godine.[1]
Tokom celokupnog rada na Filozofskom fakultetu je bio angažovan u rad Pedagoškog društva Srbije kao sekretar i predsednik, član redakcije i glavni i odgovorni urednik časopisa Nastava i vaspitanje, sekretar i potpredsednik Saveza pedagoških društava Jugoslavije i odgovorni urednik časopisa Pedagogija.[2] Bio je sekretar Sekcije Udruženja nastavnika Filozofskog fakulteta, predsednik Komisije za nastavu Filozofskog fakulteta, član, zamenik predsednika i predsedavajući Saveta Filozofskog fakulteta, upravnik Odeljenja za pedagogiju i Opšteg pedagoškog seminara Filozofskog fakulteta.[2]
U svojstvu honorarnog profesora je predavao Opštu pedagogiju s didaktikom na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Kragujevcu i Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu.[2] U istom svojstvu je učestvovao kao ispitivač Osnove pedagogije na stručnim (državnim) ispitima profesora pripravnika na nekoliko fakulteta Univerziteta u Beogradu.[2]
Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, sekretar OOSK nastavnika Filozofskog fakulteta, sekretar Komiteta SK Filozofskog fakulteta, član Univerzitetske konferencije SK, član Statutarne komisije UK SKS i član Predsedništva Stalne akcione konferencije SK Filozofskog fakulteta.[1]
Penzionisan je 1. oktobra 1988. godine, a preminuo je 3. aprila 2019. u Beogradu.[1]
Nagrade i odlikovanja
urediDobitnik je brojnih priznanja i nagrada među kojima su:[1]
- Oktobarska nagrada grada Beograda 1974.
- Nagrada „Dositej Obradović” 1979.
- Nagrada Uprave fonda „Milica i Miloš V. Janković” na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1987.
- Vukova nagrada 1987.
- Orden rada sa srebrnom zvezdom 1988.
- Nagrada za životno delo „Dr Vićentije Rakić” Pedagoškog društva Srbije 1999.
Bibliografija
urediPosvetio se izučavanju pedagoško–školske prošlosti, autor je obimne bibliografije naučnih i stručnih priloga iz opšte istorije pedagogije i istorije pedagogije i školstva Srbije konstituišući je kao samostalnu nastavnu disciplinu studija pedagogije.[1]
Autor je većeg broja predgovora i prikaza dela pedagoških pisaca i klasika:[1]
- „Pedagoške ideje Džona Loka”, predgovor knjizi Loka „Misli o vaspitanju”
- „Doktrina Sen Simona” 1954.
- „Menotenjevi pedagoški pogledi” 1954.
- „O pohvali ludosti” E. Roterdamskog 1956.
- „Novi pogledi na društvo” R. Ovena 1958.
- „Izabrane pedagoške rasprave i članci” K. D. Ušinskog 1960.
- „Suština Rusoovog pedagoškog stvaralaštva”, povodom 250 godina od rođenja i 200 godina objavljivanja pedagoškog spisa Emil ili o vaspitanju 1962.
- „Makarenko i naša pedagoška savremenost” 1963.
- „Pedagoška ideja M. F. Kvintilijana” 1968.
- „Savremenost i aktuelnost pedagoškog mišljenja J. A. Komenskog” 1970.
- „Smisao pedagoškog pogleda V. I. Lenjina” 1970.
- „O Pariskoj komuni i vaspitanju” 1971.
Posebnu pažnju je posvetio proučavanju pedagoške delatnosti, ideja i praktičnog vaspitnog rada istaknutih pedagoga u Srbiji među kojima su Dimitrije Nešković, Stevanu Okanoviću, Vojislav Bakić i Vićentije Rakić.[1]
Grupa njegovih radova je posvećena istoriji školstva u Beogradu i smatraju se značajnim doprinosom istoriji nacionalne pedagogije, među njima su „Škola u Beogradu pre sto godina, 1860—1870”, „Prilozi” objavljeni u knjizi „Istorija Beograda”, „Školstvo u Beogradu” (1815—1941) i „Osnovna škola u Beogradu od 1718—1918”.[1]
