Vodič za slepe putnike
„Vodič za slepe putnike“ (El Lazarillo de ciegos caminantes) napisao je Alonso Kario de la Vandera (Alonso Carrió de la Vandera), poznat i pod imenom Konkolorkorvo (Concolorcorvo). Bio je španski državni činovnik, putnik u prekomorskim kolonijama, kao i jedan od prvih hispanoameričkih proznih pisaca. Trajno mesto u istorijama književnosti zavredeo je delom koje svedoči o visokom stepenu kolonijalne proze. Ovo vrlo raznorodno štivo daje uvid u kulturološki aspekat jedne civilizacije, sa mnoštvom geografskih, demografskih i lingvističkih karakteristika.[1]
Život i stvaralaštvo Alonsa Karija de la Vandere uredi
Alonso Kario de la Vandera rođen je 1715. godine u Španiji, u mestu Hihon (Gijón), u provinciji Asturijas, a preminuo je 1783. godine u glavnom gradu Perua, u Limi. Sin je Husta Karija (Justo Carrió) i Terese Karenjo de Argveljes (Teresa Carreño de Argüelles), koji su bili pripadnici nižeg plemstva. Rodni kraj i porodicu napušta kao dvadesetogodišnjak, kada odlazi u Meksiko, gde se zadržao punih pet godina. Pored Meksika, posetio je i Gvatemalu, Portoriko i Santo Domingo.[2] Godine 1746. seli se u Limu, gde osniva svoju rezidenciju pod zaštitom trgovca koji se zvao Felipe Barba de Kabrera (Felipe Barba de Cabrera), a tri godine kasnije kreće u obilazak Čilea i oblasti Rio de la Plata. Kako bi postao deo elite u Limi, odlučuje da se oženi 1750. godine Amerikankom kreolskog porekla, Petronilom Matute de Vargas i Melgareho (Petronila Matute de Vargas y Melgarejo), sa kojom je imao jedno dete. Njeni roditelji su bili jedan bogati i uticajni par u Peruu. Porodica Matute je u nasleđu imala posede u Kabildu (Cabildo) i u Limi, pa su tako održavali bliske odnose sa visokim zvaničnicima Perua. Godine 1752. Kario dobija položaj trgovačkog putnika Ćilkesa i Maskesa (corregidor de Chilques y Masques), u nadležnosti Kuska (Cuzco), kao i Ajakuća i Apurimaka (Ayacucho y Apurímac), a pored toga svoje poslovanje proširuje i na Ćarkas (Charcas) i Čile. Nedugo posle toga počinje da obavlja dužnosti gradonačelnika Minasa (Minas), kao i pomoćnog predstavnika imovine mrtvih u Kusku.[3] Godine 1762, povodom izbijanja rata između Španije i Engleske, Kario stupa u vojničko-plemićki puk Lime (Regimiento de caballería de nobles de Lima), formiran od strane vicekralja Manuela de Amata i Hunijenta (Manuel de Amat y Junyent), čiji je cilj bila odbrana peruanske obale, i 1767. godine ga upravo on šalje u Evropu radi sprovođenja dvesta jezuita proteranih iz kraljevstva u ratnom brodu „El Peruano“. Upravo prilikom ovog putovanja Kario odlazi u Španiju i koristi boravak kako bi računovođi Kraljevske pošte (Real Renta de Correos) zatražio položaj u komisiji unutar pošte u Hispanskoj Americi. Kao rezultat ove molbe, 12. januara 1771. godine, ministar Markiz od Grimalde (Marqués de Grimaldi) mu dodeljuje titulu poverenika za reorganizaciju poštanske službe od Buenos Ajresa do Lime, što je obuhvatilo i Montevideo, Kordobu, Tukuman, Saltu, Potosi, La Pas i Kusko. U tom poslu je delovao sa generalnim administratorom pošte vicekraljevstva, Hoseom Antonijom de Pandom (José Antonio de Pando). Ubrzo, 17. februara, Kario kreće na svoje prvo putovanje u skladu sa novim poslom i u luci La Korunja (La Coruña) piše nautičke novine, koje su ostale neobjavljene. Kasnije, od maja 1771. do juna 1773. godine posećuje poštanske uprave Montevidea, Buenos Ajresa, Kordobe, Tukumana, Salte, Potosija, Ćikisake, Orura, La Pasa i Kuska, a kako bi ovaj zadatak bio obavljen bez prevelikih poteškoća, Sud mu je dodelio dva notara, dva kapetana i tri roba. Ovaj zadatak završen je dolaskom u Limu, 6. juna 1773. godine.[4] Kao rezultat ovog putovanja, pored reorganizacije pošte, odnosno poštanskih uprava, nastaje delo El Lazarillo de ciegos caminantes, neobično štivo koje predstavlja klasik hispanoameričke vicekraljevske književnosti.
O „Vodiču za slepe putnike” uredi
Vreme nastanka dela uredi
U Hispanskoj Americi, kao i u evropskim zemljama, XVIII vek predstavlja vek prosvetiteljstva (Ilustración). Iako ono prožima čitavo stvaralaštvo ovog razdoblja, dva najistaknutija pravca koja se javljaju uporedo sa njim bili su rokoko (Rococó) i neoklasicizam (Neoclasicismo). Za razliku od prethodna dva stoleća, kada je američki kontinent bio zahvaćen osvajanjima, kolonizacijom, a potom i značajnim razvojem društva i privrede zahvaljujući izobilju prirodnih resursa, XVIII vek donosi prve znake krize. Najveći problem predstavljalo je uspostavljanje vrlo spore komunikacije sa Španijom, kao i sve učestalije pobune Indijanaca i crnih robova.[1]
Prosvećenost je oplemenila čitavu kulturološku sliku tadašnjeg čovečanstva, koja poprima filozofski i, pre svega, jedan opštenaučni karakter. Dolazi do masovnog otvaranja akademija i biblioteka i do cvetanja enciklopedijskog sadržaja, dok se doprinos fikcije znatno smanjuje. U ovo vreme mnogobrojni hispanoamerički pisci su politički angažovani i tragaju za novim književnim izrazom, a na njihovo delanje utiče ne samo španska književnost, već i razmišljanja intelektualaca iz drugih zemalja, među kojima prednjači uticaj francuskih mislilaca, i to pre svega Voltera, Monteskjea i Rusoa.[5]
Delo El Lazarillo de ciegos caminantes usko je povezano i sa odlikama neoklasicizma, a to se potvrđuje već u prologu, koji jasno svedoči o tome da delo treba da bude istovremeno i zabavno i korisno, a idealan način da se to postigne, kako navodi Ovijedo[6], jeste da se napiše nešto praktično poput jednog ovakvog vodiča za putnike.
Opšte odlike dela uredi
Najznačajnije delo Alonsa Karija de la Vandere jeste delo El Lazarillo de ciegos caminantes, što se u srpskom jeziku prevodi kao „Vodič za slepe putnike“. Živopisan naslov knjige Ovijedo[6] objašnjava sledećim rečima: „Vodič je za putnika isto što i jedan „lasariljo“ koji usmerava slepe ljude na pravi put i izbavlja ih od opasnosti“.
Delo je inspirisano satiričnim delima španskih pisaca Fransiska de Keveda (Francisco de Quevedo) i Dijega de Toresa Viljaroela (Diego de Torres Villarroel). Narator u prvom licu pripoveda o svom dvogodišnjem putovanju kroz Hispansku Ameriku, prolazeći kroz gradove poput Buenos Ajresa, Kordobe, Santjaga del Estera, San Migela del Tukumana, Salte, Turihe i mnogih drugih, dajući pritom detaljne opise predela i stanovništva na koje nailazi.
Smatralo se da je delo prvi put objavljeno 1773. godine u španskom gradu Hihonu pod skrivenim okolnostima. Naime, da bi izbegao kritike vlasti i cenzuru, što je priznao u kasnije pronađenom pismu od 24. aprila 1776. godine, Kario je ovo delo objavio pod pseudonimom svog pisara, Indijanca Kalista Bustamantea Karlosa Inke (Calixto Bustamante Carlos Inca), prozvanog Konkolorkorvo, koji ga je pratio na putovanju od Kordobe do Potosija, i tako pružio netačne informacije o autoru, izdavaču i mestu izdanja.[3] Kario nikada nije dobio zvaničnu dozvolu da objavi svoje delo budući da u Hihonu u to vreme nije postojala štamparija. Prvo poznato izdanje potiče iz 1775. ili 1776. godine i štampano je u Limi. Kritičari su dosta dugo osporavali autorstvo Alonsu Kariju i pripisivali ga njegovom saputniku. Kariove pristalice navode da je autor nesumnjivo on, jer smatraju da je ovakvo delo mogao napisati samo veliki poznavalac hispanoameričke kulture, tradicije i običaja kakav je bio Kario, budući da je, kao što je već poznato, veći deo svog života proveo na administrativnim pozicijama u Peruu, Meksiku i Argentini. Kao drugi argument kritičari navode Kariovo visoko obrazovanje, ističu da je autor morao biti učen čovek i pozivaju se na njegova prethodno napisana dela u prozi, koja, iako manje poznata, ipak svedoče o autorovom jeziku i stilu, kao i težnji ka citiranju klasika svetske književnosti. Naposletku, kao argument navodi se još i korišćenje elemenata autohtono španskog pikarskog romana, kao što su humor, satira i anegdota, što Kariovo najpoznatije delo povezuje sa delom El Lazarillo de Tormes. Tek u skorije vreme, nakon temeljnog izučavanja autorstva „Vodiča za slepe putnike“, konačno je sa sigurnošću utvrđeno da je njegov tvorac Alonso Kario de la Vandera.[7]
El Lazarillo de ciegos caminantes hibridno je delo koje predstavlja sintezu putopisa, izveštaja, hronike, kratkih priča, kostumbrističkih opisa i socioloških komentara.[2] Ovo delo ima elemente najranije razvijenih proznih kolonijalnih vrsta. Deskriptivnog i didaktičkog je karaktera sa primesama kritike. Predstavlja izuzetno značajan izvor podataka o društvenom, političkom, kulturnom i religijskom životu tadašnje Hispanske Amerike. Ovo delo je izuzetno raznorodne sadržine i ne može da se klasifikuje ni u jednu proznu vrstu. Prisutno je dosta geografskih i demografskih podataka, najrazličitijih opisa stanovnika, njihovih običaja i sredine u kojoj su živeli. Sadrži, između ostalog, i opise puteva kroz koje narator prolazi na putu od Buenos Ajresa do Lime, poteškoća sa kojima se suočava na tom putu, kao i opise konkretnih situacija koje mogu zadesiti sledećeg putnika koji se tu bude našao.[1]
Kario brani Špance od optužbi Evropljana da muče starosedeoce i tretiraju ih kao robove. Štaviše, starosedeoce smatra slabima, neveštima, beskorisnima i idolopoklonicima. U pripovedanju se javljaju cinizam, humor, ironija, oštar odnos prema onima koji nisu španski osvajači: prema ženama, crncima, Indijancima, mesticima, mulatima i gaučima. Autor pokatkad zameri nešto i španskim vlastima, ali daleko više osuđuje način života autohtonog stanovništva. Kritikuje i religiju Indijanaca (pre svega žrtvovanje ljudi), pa zatim i higijenu, seksualne navike i mnoge druge običaje i svakodnevne aktivnosti, koje su vrlo eksplicitno navedene: „[…] a njihovi plesovi se svode na mešanje stomakom i kukovima, vrlo nečasno, i to prate smešnim gestovima, i zamišljaju zabavu koju veštice subotom priređuju đavolu, a naposletku, zabave crnaca nalikuju zabavama Indijanaca samo po tome što sve počinju i završavaju se pijančenjem“.[8]
Ovo delo poslužilo je kao vodič mnogim putnicima i geografima zbog konkretnih opisa i iskustava iz prve ruke. Prevedeno je na mnoge jezike, međutim, još uvek ne postoji prevod na srpski jezik.
Analiza dela: teme, motivi, likovi, stil uredi
Knjiga se sastoji iz XXVII poglavlja podeljenih u dva dela, pri čemu prvi deo sadrži prvih deset, dok drugi deo počinje od jedanaestog poglavlja. Sadržinu dela čini veoma heterogena građa — precizni i statistički podaci o razdaljini između naseobina, podaci o natalitetu i mortalitetu stanovništva, zabeleške o gradovima, poštama i zajednicama. Tako je, na primer, čitavo jedanaesto poglavlje posvećeno opisivanju mesta Potosi i počinje sledećim podacima: „Ovo carsko mestašce osnovali su Španci na početku osvajanja, […] stanovništvo ovog mesta i njegove obale čine stranci koji dolaze i odlaze, i koji pripadaju različitim grupama ljudi“.[8]
Pripovedanje je u prvom licu i pripovedač je pomenuti Konkolorkorvo, koji opisuje ovu rutu i, između ostalog, pripoveda o svojim iskustvima tokom tog putovanja. Pravi narator, onaj koji stoji iza Kalista i koji, na neki način, nadzire pripovedanje jeste, takođe već pomenuti, Alonso Kario de la Vandera. Boreljo[2] smatra da je autorstvo ovog teksta podeljeno na dva polja. Jedno bi se odnosilo na one zvanične informacije i delove teksta koji su povezani s Kariovim poslom i zadatkom, dok bi se sve ono što je površno i šaljivo pripisalo Konkolorkorvu. U opisima ličnosti iz nižih društvenih slojeva mogu se uočiti izvesni pikarski elementi. Ovi elementi sa jedne strane dozvoljavaju unošenje duhovite građe, dok sa druge strane predstavljaju negaciju, odbojnost i oštar odnos Karija prema nižem društvenom sloju — domorodačkom stanovništvu. Lik Karija u delu nije uopšte obrađen u onoj meri u kojoj je to učinjeno sa likom Konkolorkorva, koji je sveprisutan i kao lik i kao narator, kroz koji Kario projektuje svoja zapažanja, svoje viđenje društva i kritike istog. Kroz perspektivu jednog Španca toga doba vidimo sliku tadašnjeg američkog društva, što bi takođe moglo biti zanimljivo tokom čitanja. Knjiga je bogata elementima humora i satire, jer autor opisuje događaje na takav način da delo bude pogodno za čitanje, iako obiluje detaljima i brojnim opisima koji bi posebno bili od velikog značaja za potencijalne putnike.[7] Glavna odlika ovakve pisane forme jeste upotreba neposrednog govora tokom pisanja knjige, dok je sam tekst u velikoj meri leksički obogaćen. Naime, iako je autor Španac, jezik koji upotrebljava je neka vrsta dokumentacije ondašnjeg govora Kastiljanaca na američkom tlu. Delo je napisano slobodnim stilom i čitanjem knjige se može uočiti upravo ta sloboda izražavanja autora, dok je u govor, pored vulgarizama i arhaizama, uključena i terminologija mnogih oblasti, pre svega onih koje se koriste u radnoj industriji i društvenoj zajednici. Sadržan je i izvestan deo autohtonih govora koji u osnovi sadrže jezik kećua (quechua) i naua (nauha). Ono što je takođe vrlo upečatljivo za Karija jeste upotreba izreka kao dodatnog elementa, kojim autor, zajedno uz upotrebu fraza iz latinskog jezika, na jedan otmen i satiričan način želi da skrene pažnju na svoju načitanost i učenost. Tu činjenicu potkrepljuje, između ostalog, i citat na latinskom jeziku koji se nalazi na početku i na kraju teksta knjige: „Canendo et ludendo refero (retuli) vera“.[8]
Knjiga obiluje leksikom i terminima i iz područja ekonomije, budući da autor govori o prihodima, rashodima, investicijama, transportu i rokovima. Zastupljenost galicizama svedoči o tome da su francuska kultura i jezik imali veliki uticaj kako na Španiju tako i na Hispansku Ameriku toga doba.[3]
Reference uredi
- ^ a b v Franco, Jean, 1924- (1975). Historia de la literatura hispanoamericana a partir de la independencia. Esplugues de Llobregat, Barcelona: Ariel. ISBN 978-84-344-8315-6. OCLC 10184440.
- ^ a b v Pavlović-Samurović, Ljiljana (1993). Leksikon hispanoameričke književnosti. Beograd: Savremena administracija. str. 507, 508.
- ^ a b v Historia de la literatura hispanoamericana. Iñigo Madrigal, Luis., Barrera, Trinidad. Madrid: Cátedra. 2008. ISBN 978-84-376-2445-7. OCLC 268786107.
- ^ „Carrió de la Vandera, Alonso (1715-1783). » MCNBiografias.com”. www.mcnbiografias.com. Pristupljeno 26. 12. 2019.
- ^ Chust, Mestre; Vicente, José (2007). Los derechos humanos. Mayos Solsona, Gonzalo. Barcelona: Editorial UOC. ISBN 978-84-9029-445-1. OCLC 888238048.
- ^ a b Oviedo, José Miguel. (©1995-©2001). Historia de la literatura hispanoamericana. Madrid: Alianza Editorial. ISBN 978-84-206-8200-6. OCLC 34246024. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ a b Manual de literatura hispanoamericana. Pedraza Jiménez, Felipe B. Berriozar, Navarra [Spain]: Cénlit Ediciones. 1991—2011. ISBN 978-84-85511-26-6. OCLC 26857766.
- ^ a b v „El lazarillo de ciegos caminantes desde Buenos Aires, hasta Lima con sus itinerarios según la más puntual observación, con algunas noticias útiles a los Nuevos Comerciantes que tratan en Mulas ; y otras históricas / sacado de las memorias que hizo Don Alonso Carrió de la Vandera en este dilatado viaje ...; por Don Calixto Bustamante Carlos Inca, alias Concolorcorvo natural de Cuzco ... | Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes”. www.cervantesvirtual.com. Pristupljeno 27. 12. 2019.