Vojihna (kesar)
Vojihna, kesar Vojihna ili Vojin od Drame (1298 — 1360) bio je srpski vlastelin i jedan od istaknutih vojskovođa za vreme vladavine i osvajanja cara Stefana Uroša IV Dušana. Imao je titulu kesara i upravljao Dramom.[1]
| Kesar Vojihna | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 1298. |
| Datum smrti | 1360. |
| Mesto smrti | Drama, |
| Grob | Hilandar |
| Porodica | |
| Potomstvo | Jelena (monahinja Jefimija) |
| Roditelji | Stefan Urošic Nemanjić ili Novak Grebostrek[1] |
| Vojvoda, Kesar | |
Poreklo uredi
Izvesni župan Vojihna pominje se 25. oktobra 1323. godine na dvoru kralja Vladislava II, sina kralja Dragutina. Neki istoričari smatraju da je ovo kesar Vojihna i da je bio sin Urošica, brata kralja Vladislava II.[2] S druge strane, Jovan Mišković i T. Florinski smatrali su da je Vojihna sin vojvode Novaka Grebostreka i njegove supruge Kerace (u monaštvu Teofanija), koja je bila kći bugarskog kneza Šišmana, a sestra bugarskog cara Mihaila, koji je poginuo kod Velbužda.[1]
Biografija uredi
Rođen je oko 1298. godine. Srpska vojska je 25. septembra 1345. godine osvojila grad Ser, tada treći grad po veličini u Vizantiji, nakon čega se Dušan proglasio za cara 25. decembra 1345. u Seru i krunisao na državnom saboru na Uskrs 16. aprila 1346. godine u Skoplju. Posle toga je Vojihna dobio titulu kesara i grad Dramu na upravu. Pre toga je kao vojskovođa imao titulu vojvode. Godine 1348. pomenut je dva puta kao carev „bratučed“ u povelji izdatoj u Hilandaru, za vreme boravka cara Dušana na Svetoj Gori:[2][3][4]
„...carstvu mi vlastelin surodnik, carstva mi bratučed Voihna...“
„...i po blagosrdečnomu moleniju... bratučeda mi Voihne, darova carstvo mi v Postrumskom predele selo Potolinovo... da jest vsečestnomu monastiru otečestva našego Hilandaru do dni i do veki...“
Poveljom se potvrđuje Hilandaru selo Potolino kao poklon kesara Vojihne.
Istoričari na osnovu ovoga pretpostavljaju da nije isključeno da je bio u krvnom srodstvu sa carem Dušanom, ali se stepen srodstva ne može tačno odrediti. Takođe se pominje i 1369. godine da je darovao crkvu sv. Arhanđela kod Grabova na planini Belasici kod Strumice, u povelji despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića istoj crkvi.[3] Na osnovu ovoga i drugih istorijskih izvora, u novije vreme istoričari smatraju da se zemlja kojom je on upravljao nije ograničavala samo na grad Dramu, već da je obuhvatala znatno širu oblast: na zapadu do planine Belasice i reke Strume, na jugu do grada Hristopolja (danas Kavale) i Pangejske planine i na istoku do reke Meste.[5][6] Ova oblast bila je sastavni deo udeone oblasti Srpskog carstva kojom su upravljali carica Jelena i despot Jovan Uglješa.
Posle smrti cara Dušana (20. decembar 1355), Matija Kantakuzin, vizantijski car savladar koji je vladao u oblasti Rodopa, postigao je dogovor sa kesarom Vojihnom i arhontom Sera da zauzmu Ser. Matija Kantakuzin krenuo je sa svojom vojskom i turskim najamnicima Orhana I, emira Ajdinskog emirata, da zauzme Ser u leto 1357. godine. Prethodno je prošao Voleron, klance kod Hristopolja i opljačkao oblast oko grada Filipija. Njegova vojska sukobila se kod Sera sa vojskom srpskog cara Stefana Uroša V koju je poslao kao pomoć svojoj majci, carici Jeleni. Kesar Vojihna prekršio je ranije postignuti dogovor i prešao na stranu srpske vojske. Vojska Matije Kantakuzina pretrpela je poraz kod Sera i povukla se ka Filipiju. Stanovnici grada Filipija zarobili su Matiju, odveli ga u Dramu i predali kesaru Vojihni. Uz saglasnog carice Jelene, kesar Vojihna je uz otkup predao Matiju vizantijskom caru Jovanu V Paleologu. Nakon toga, Matija je poslat na ostrvo Tenedos i odrekao se carske titule. O ovoj bici postoji svedočanstvo vizantijskog istoričara Nićifora Grigore i cara Jovana VI Kantakuzina, oca Matije Kantakuzina.[7] Iako odan caru Urošu i prethodno caru Dušanu, na osnovu ovog dogovora smatra se da je kesar Vojihna imao namere da zbaci sa vlasti caricu Jelenu i postane gospodar serske oblasti. Takođe, neki istoričari pretpostavljaju da je pomenuti arhont Sera, čije ime nije zabeleženo, bio despot Jovan Uglješa.
Poznat je i zapis monaha Rajčina Sudića, u kome svedoči da su on i Kijevac lažno optuženi za neveru i da ih je kesar Vojihna zatočio u tamnicu pet meseci, a da nije bilo dokaza za ovu optužbu.[8] Kesar Vojihna se u istorijskim izvorima poslednji put pominje 1358.[3] godine. U proleće 1371. godine, despot Uglješa posetio je njegov grob u manastiru Hilandar.[3]
Porodica uredi
Njegova ćerka Jelena (monahinja Jefimija) bila je udata za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića.
O ovome postoji njen zapis pesme u Hilandaru iz 1398-1399. godine, u kome piše:[3][9]
„...Jefimija monahinja, kći gospodina mi kesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica.“
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v Mišković, Jovan (1890). Kosovska bitka. Beograd: Kraljevska srpska državna štamparija. str. 20.
- ^ a b Ђорђе Сп. Радојичић - Стари српски књижевници XIV-XVII века, Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ a b v g d Владимир Г. Алексић - Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу од 1371. до 1395. године (докторска дисертација). pp. 12, 13. i 46, Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ Милан Ивановић - Прилози ο споменицима Метохије, Новобрдске Криве Реке, Сиринићке и Никшићке жупе, Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ Зборник радова византолошког института - Област кесара Војихне Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. mart 2014) (jezik: engleski), Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ Упознај Србију - Србија у доба цара Уроша V (1356—1371), распад Српског царства Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2013), Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ Историјаска библиотека - цар скривен у мочвари, Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ Историјаска библиотека - Стари српски записи, Pristupljeno 30. marta 2014.
- ^ Ризница српска - Деспотица Јелена Мрњавчевић, Монахиња Јефимија (1350—1405) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. decembar 2016), Pristupljeno 30. marta 2014.
Literatura uredi
- Ostrogorski, Georgije (1964). „Hristopolj između Srba i Vizantinaca”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 8 (1): 333—342.
- Ostrogorski, Georgije (1965). Serska oblast posle Dušanove smrti. Beograd: Naučno delo.
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Radić, Radivoj (1993). Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391). Beograd: Vizantološki institut.
- Ćirković, Sima (1995). „Oblast kesara Vojihne”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 34: 175—184.
- Škrivanić, Gavro A. (1961). „O južnim i jugoistočnim granicama srpske države za vreme cara Dušana i posle njegove smrti”. 11 (1960): 1—15.