Gaj Marije

Gaj Marije (lat. Caius Marius; rođ. 157. p. n. e. – umro 13. januara 86. p. n. e.) je bio rimski državnik i vojskovođa. Najpoznatiji je po vojnim reformama kojima je omogućio regrutovanje najsiromašnijih rimskih građana koji su po isteku dvadesetogodišnje vojne službe dobijali u ime časnog otpusta komad zemlje u Italiji. Marijeva reforma vojske dovela je do profesionalizacije rimske vojske, ali i za njeno trajno vezivanje za uspešne vojskovođe koje su vojnicima mogli da obezbede što više plena i zemlje za naseljavanje. Na taj način, ambiciozne vojskovođe poput Marija, Sule, Pompeja i Cezara su počeli da koriste vojsku u političkoj borbi što je u dugoročnom periodu dovelo do zaoštravanja krize Rimske republike i njenog pada 30. godine p. n. e.

Gaj Marije
Gaj Marije (?), bista znamenitog Rimljanina iz 2. veka p. n. e., kopija iz vremena cara Avgusta. Bista se danas nalazi u minhenskom muzeju Gliptoteka.
Datum rođenja	157. p. n. e.
Mesto rođenja	Arpino, Rimska republika
Datum smrti	13. januar 86. p. n. e.
Mesto smrti	Rim, Rimska republika

Mladost

Marije se rodio 157. godine p. n. e. u gradu Arpiniju u južnom delu Lacija. Rimljani su osvojili Arpinij u 4. veku p. n. e. i stanovnici grada su 188. dobili puno rimsko građansko pravo. Po biografu Plutarhu, koji je živeo u 2. veku naše ere, Marijev otac je bio neznatnog porekla i morao je da obavlja fizičke poslove. Međutim, tradicija sačuvana kod Plutarha ipak nije verodostojna. Marijeva porodica je rodbinski bila povezana sa lokalnom, municipijalnom aristokratijom, održavala je kontakte sa nobilitetom u Rimu, a sam Gaj Marije se kandidovao za magistrature u svom rodnom gradu. Po ovim pokazateljima Marijeva porodica je verovatno pripadala konjaničkom staležu. Poteškoće na koje je naišao kasnije u Rimu bile su tipične za svakog „skorojevića“ (homo novus).

Po legendi, Marije je kao dečak pronašao orlovsko gnezdo sa sedam ptića u njemu. Pošto se orao smatrao pticom posvećenom Jupiteru, vrhovnom bogu starih Rimljana, ovaj događaj se kasnije smatrao kao dobar predznak kojim je prorečeno Marijevih sedam izbora za konzula. Kao konzul Marije je naredio da se orao postavi za simbol Rimskog senata i naroda (Senatus Populusque Romanus).

Počeci karijere

Marije se prvi put istakao 134. godine p. n. e. u vreme kada je kao običan vojnik služio u Hispaniji u vreme opsade keltiberskog grada Numansije. Nije poznato koliko je dugo služio na Iberijskom poluostrvu tj. da li je stigao ranije ili tek u kontingentu na čelu sa sposobnim vojskovođom Scipionom Emilijanom koji je poslat da dokrajči opsadu. U svakom slučaju, njegova srčanost u borbi privukla je Scipionovu pažnju. Marije se tada kandidovao za jednog od dvadesetičetiri vojna tribuna koji su komandovali u okviru četiri rimske legije (ostale vojne tribune je imenovao magistrat koji bi okupio legije). Po Salustiju, Marijeva reputacija obezbedila mu je izbor iako rimski glasači nisu ni znali kako izgleda.

Marije se zatim neuspešno kandidovao za jednu od lokalnih funkcija u Arpiniju, ali je potom izabran za kvestora za 122. godinu. Ovakav sled događaja je teško objasniti. Izbor na mesto vojnog tribuna pokazuje da je Marije već bio zainteresovan za rimsku politiku. Moguće je pak da se kandidovao u rodnom gradu kako bi stekao lokalnu podršku, ali je izgleda izgubio od nekog lokalnog političara. O Marijevoj kvesturi u Cisalpinskoj Galiji (današnja mediteranska obala Francuske) ništa ne znamo.

U nastavku političke karijere Marije se oslonio na podršku svog nasleđenog patrona Kvinta Cecilija Metela. Porodica Metela (Metelli), iako nije bila ni drevna ni patricijska, u to vreme predstavljala je jednu od najmoćnijih porodica u Rimu. Ukratko, višegeneracijska povezanost sa Metelima još jednom dokazuje da Marijeva porodica nije bila potpuno bez važnih političkih veza i dobrog porekla. Kao narodni tribun Marije je sprovodio popularsku politiku i sproveo je zakon kojom je otežao bogatima da se mešaju u izborni proces. Naime, tokom četvrte decenije 2. veka umesto usmenog glasanja uvedeno je glasanje putem glasačkih kutija u slučajevima izbora magistrata, izglasavanja novih zakona i sudskih presuda. Marijev zakon je suzio stazu kojom su birači ulazili na glasačko mesto i tako je onemogućio trećim licima da se umešaju među glasače i sprovode agitaciju ili pritiske. Sprovođenje ovog zakona udaljilo je Marija od porodice Metela.

Bez podrške Metela Marije je izgubio narednu izbornu utakmicu kada se kandidovao za kurulnog edila, a zatim i izbore za mesto narodnog edila. Po Plutarhu oba izborna poraza odigrala su se u istom danu, ali je to iz tehničkih razloga nemoguće. Najzad, Marije je izabran za pretora za 116. godinu, ali je od šestorice izabranih dobio najmanje glasova. Odmah po izboru optužen je za potplaćivanje glasača, ali je oslobođen optužbi. Godinu oskudnu događanjima proveo je u Rimu kao pretor (nije poznato koju je pretorsku službu vršio tj da li je bio gradski pretor, pretor zadužen za sudske procese sa strancima ili predsednik odbora za naplatu dugova). Marijev imperijum je 114. godine p. n. e. produžen i on je poslat kao upravnik u provinciju Onostranu Hispaniju. U Hispaniji Marije je izgleda vodio vojne akcije manjeg obima. Pošto su u ovo vreme rimski namesnici postavljani u hispanskim provincijama na dve godine Marije se posle 113. vratio u Rim.

Po povratku u prestonicu oženio se Julijom Cezaris, sestrom Cezara Strabona, oca Gaja Julija Cezara. Brak je sklopljen nešto pre 110. godine pošto se Mariju između 110. i 108. rodio sin Gaj Marije Mlađi. Gens Julija Cezara bio je ugledan patricijski rod, mada je tokom 2. veka stare ere samo jedan od njegovih članova uspeo da se uzdigne iznad preture i 157. postane konzul. Ipak, sudeći po ženidbi Marije je već uživao značajan politički uticaj.

Metelov legat

Iako se 120. razišao sa svojim patronom Metelom, političko savezništvo je izgleda obnovljeno tokom vremena. Metel je 109. imenovao Marija za svog legata u svom pohodu protiv kralja Numidije Jugurte. Legati su formalno gledano bili izaslanici senata koji je trebalo da nadziru rad vojskovođa na vojnim kampanjama. Ipak, krajem 2. veka p. n. e., legati, iako imenovani od senata, najčešće su služili vojni zapovednici pod komandom vojskovođe na čelu pohoda. Metel je tako zatražio od senata da potvrdi njegov izbor Marija za legata. U Salustijevom podugačkom izveštaju o Metelovom ratovanju u Africi, Marije je jedini legat koji se spominje poimenično (Drugi legat Metela je bio Publije Rutilije Ruf). Metelu je koristilo Marijevo vojno iskustvo, a Marije je iskoristio priliku da učvrsti svoje političke veze.

Prvi konzulat

Do novih neslaganja sa Metelom došlo je 108. godine kada je Marije izrazio želju da se kandiduje za najvišu magistraturu - konzulat. Metel je međutim odbio da mu da otpust iz vojske i odobri mu put u Rim tražeći od Marija da zauzda svoje ambicije. Metelov plan bio je da se njegov sin, budući Metel Pije, i Marije zajedno kandiduju za konzulat. Međutim, Metel Pije je imao tek 20 godina što bi značilo da se za konzulat mogao kandidovati tek u svojoj četrdesetoj. Marije ipak nije mogao da čeka čak dve decenije i proveo je leto 108. u predizbornoj propagandi među vojnicima, kojima je popustio vojnu disciplinu, i lokalnim italskim trgovcima. Trgovcima je najavljivao da bi mogao da zarobi Jugurtu za svega nekoliko dana sa upola manje vojske od one koja je bila na raspolaganju Metelu. I vojnici i trgovci su pisali kućama hvaleći Marija kao čoveka koji bi brzo mogao da okonča rat za razliku od Metela koji je sistematski zauzimao čak i udaljena sela. U jednom od pohoda u unutrašnjost Numidije Rimljani su se sukobili sa numiđanskom vojskom na reci Mutul i Marije je sa svojim odeljenjem vojnika uspeo da spase Metela i njegove ljude iz zasede i pribere rasturenu rimsku vojsku. Jugurta je tada naredio povlačenje i bitka je okončana nerešenim ishodom, iako su je Rimljani, zbog uzmaka neprijatelja, smatrali za svoju pobedu.

Marije je nakon toga otputovao u Rim i ubedljivo trijumfovao na izborima za konzula za 107. godinu. Javno mnjenje je Jugurtin rat, njegovu dužinu i teškoće smatralo kao posledicu potkupljivosti optimatskih vojnih zapovednika koji su primali mito od numiđanskog kralja. Sa te strane, Marije je delovao kao neiskvareni i čestiti skorojević. Marijev izbor za konzula ipak je naišao na opoziciju senata. Senatori su želeli da sklope mir sa Jugurtom i ostave Metela (konzula za 108.) kao konzularnog namesnika dela Numidije pod rimskom kontrolom, sve u skladu sa Lex Sempronia (Sempronijev zakon). Marije je spremno odgovorio na ovaj izazov pozivajući se na slučaj iz 131. godine p. n. e. kada je narodna skupština izabrala glavnokomandujućeg za rat protiv pergamskog pretendenta Aristonika. Slično tadašnjim događajima, narodni tribun je sada sproveo specijalni zakon po kome je u skupštini sproveden izbor popularnog Marija za novog komandanta u ratu protiv Jugurte. Metel je sa zaprepašćenjem dočekao ovakav razvoj događaj koji je praktično značio njegovu smenu. Vratio se u Rim, gde je namerno izbegavao susrete sa Marijem. Senat mu je pak odobrio trijumf i počasni nadimak Numiđanski (Numidicus).

Legijski orao (akvila) (današnja rekonstrukcija) je predstavljao legijski steg koji je Marije uveo tokom svojih reformi. Gubitak legijskog orla predstavljlo je najveću sramotu za rimsku legiju.

Marijeve vojne reforme

Glavni članak: Marijeve reforme

Procenjujući da mu je potrebna brojnija vojska za okončanje Jugurtinog rata, Marije je želeo da sprovede opsežniju regrutaciju. Naime, po dotadašnjim zakonima rimsku vojsku mogli su da služe nosioci rimskog građanskog prava koji su posedovali imovinu u visini od bar 3000 sestercija i koji su samim tim sami sebi mogli da obezbede oružje i opremu. Kako reforme braće Tiberija i Gaja Graha nisu uspele, sloj sitnih italskih zemljoposednika, koji je davao većinu vojske je prilično propao u materijalnom pogledu tj spao je ispod imovinskog cenzusa. Pored toga, u istom periodu Rimljani su pretpeli teške gubitke u ratu sa Kimbrima i Tevtoncima, gde je 113. konzul Karbon izgubio 20.000 ljudi, i daleko umerenije, ali neugodne gubitke u ratu sa Jugurtom. Pošto su varvari zapretili Italiji ponovo, preostala Metelova vojska je poslata u alpske krajeve.

Marije je morao da obezbedi regrutaciju i problem je rešio tako što je, suprotno dotadašnjoj tradiciji, omogućio najsiromašnijim građanima (capite censi) da pristupe vojsci. Po njegovoj zamisli, vojska je profesionalizovana tako što je vojnik pristajao da služi na 25 godina, a zauzvrat ga je država snabdevala opremom, oružjem i redovnom platom u novcu. Pored toga vojnici su imali pravo na deo ratnog plena.

Pošto je okupio i opremio svoju buduću vojsku, Marije je sproveo rigoroznu i ujednačenu vojnu obuku. Vojska je striktno podeljena na legije od po 6.000 ljudi od čega je na vojnike otpadalo 5 200. Svaka legija se delila na 10 kohorti, a svaka kohorta na centurije koje je činilo oko 80 ljudi. Centurije su zajedno marširale, nastupale u borbu i podizale zajednički logor. Vojnici su bili dužni da nose sopstveno oružje i opremu (oko 25 kg najmanje) tako da, sem što su dobili nadimak Marijeve mule, mobilnost legija, koje nisu sada bile opterećene brojnom komorom, je povećana.

Po trećem delu reforme, vojnici su po završetku službe dobijali komad zemlje u Italiji koji bi bio dovoljan za dalje izdržavanje njihovih porodica. Podela zemlje isluženim vojnicima zavisila je od njihovog zapovednika. Oficirski kadar je isto tako profesionalizovan i sada je primao isplate novca 10-25 puta veće od običnih vojnika. Marije je takođe obećao rimsko građansko pravo stanovnicima srednje Italije (Picenum, Etrurija...) koji bi odslužili pun vojni rok.

Jugurtin rat

Marije se 107. iskrcao u Numidiji relativno kasno da bi mogao da preduzme opsežnije vojne akcije. Ipak krajem godine, kao i naredne godine, rimska vojska je zauzela Numidiju sem krajeva uz granicu sa Mavretanijom u koju se Jugurta sklonio kod svog tasta kralja Bokha. Kada su Rimljani pritisli granice Mavretanije, Bokh je zatražio pregovore na koje je Marije poslao svog kvestora Lucija Kornelija Sulu. U početku, Marije je navodno bio nezadovoljan samom idejom o Sulinoj kvesturi, pošto je mladić važio za kockara i ljubitelja drugih lakih zabava. Međutim, Sula se u vojnim poslovima pokazao kao dostojan službe i prihvatio se neizvesne misije puta u Mavretaniju. Sula je ohrabrio Bokha da predloži senatu savez, a senat je zauzvrat prihvatio po cenu Jugurtinog izručenja. Bojažljivi Bokh je prihvatio i ubrzo predao Jugurtu Suli čime je dugotrajni rat okončan u rimsku korist. Sula je, u skladu sa komandnom hijerarhijom, zasluge za zarobljavanje Jugurte prepustio Mariju. Docnije je čitav događaj postao kamen spoticanja između dva velika rimska državnika pošto je Sula koristio pečatni prsten sa predstavom Jugurtinog zarobljavanja tj koristio je svaku priliku da Marija i javnost podseti na svoj uspeh kojim je otpočela njegova uspešna politička karijera.

Kimbri i Tevtonci

Kimbri i Tevtonci, dva germanska plemena koja su bila u stalnom stanju seobe, su ugrozili krajeve na domaku Italije prvi put 113. godine. Rimska vojska i konzul Karbon upućeni da izvrše preventivni udar su 112. preživeli težak poraz kod Noreje (danas Nojmarkt u Austriji). Nakon toga varvari su krenuli na zapad prema Galiji gde su izazvali nova pomeranja među lokalnim plemenima. U ovo vreme Rimljani su već imali uspostavljenu provincijsku upravu nad južnom Galijom (današnja Provansa) koja je bila poznata kao Transalpinska ili Narbonska Galija. U toku narednih nekoliko godina, sve vojske koje su bile poslate na Kimbre i Tevtonce bile su poražene. Najzad, varvari su 105. pokušali da pređu Ronu a rimsku vojsku koja je bila poslata da ih spreči predvodili su dvojica nesložnih vojskovođa, konzul Gnej Malije Maksim, još jedan skorojević, i prokonzul Kvint Servilije Cepion, aristokrata poreklom, koji je odbijao da prima naređenja od Malija. Rezultat nesloge bila je katastrofa u bici kod Arausiona (danas Oranž u Francuskoj) 6. oktobra 105. u kojoj su Rimljani izgubili 80.000 vojnika. Ukupne žrtve su iznosile možda i preko 100.000 ljudi. Italiju je uhvatio veliki strah (terror cimbricus) da se ne ponovi Brenov pohod na Rim iz 390. (ili 387.?) god. pre ne). Krah kod Arausiona je još jednom skrenuo pažnju javnosti na aroganciju i nekompetentnost rimskih vojskovođa iz redova optimata.

Novi konzulati

U strahu od varvarske najezde na Italiju, Marijevo ime se pojavilo kao ime vojskovođe koji bi jedini mogao da spase Rim. Marije je još uvek boravio u Africi i za konzula za 105. je, suprotno drevnom običaju, izabran u odsustvu (in absentia). Ovaj vid izbora nije bio neuobičajen krajem 2. veka p. n. e., ali je živo pokazivao koliko su stari rimski običaji izbegavani u praksi. Međutim, nešto posle 152. bio je donesen zakon koji je propisivao deset godina pauze između vršenja dva konzulata. U strahu od varvara, Rimljani su zaobišli zakon i izabrali Marija za konzula. On se vratio u Rim 1. januara 104. godine i prvo je proslavio trijumf nad Jugurtom koji je vođen u svečanoj povorci a zatim pogubljen u tamnici.

Očekivana navala varvara ipak nije pogodila Italiju odmah. Slično kao i 112. godine, Kimbri i Tevtonci su se uputili u pljačku okolnih oblasti. Kimbri su se upustili u haranje po Iberijskom poluostrvu, a Tevtonci su otišli u severnu Galiju. Marije je time dobio na vremenu da što bolje pripremi rimsku vojsku, ali je stalnu tenziju koja je vladala u Italiji iskoristio da na dotada nezabeležen način osvoji nekoliko konzulata zaredom. Potpuno suprotno običajima, ali sasvim u skladu sa raspoloženjem javnosti, Marije je bio biran za konzula pet puta zaredom od 104. do 100. godine. Marije je kao bivši konzul (prokonzul) 103. mogao da računa na najviša ovlašćenja, međutim izabrao je konzulat kako bi izbegao sukobe sa konzulima i vršio neometano vrhovnu vlast. Kao konzul je bio u poziciji da utiče na izbor neznatnih osoba na mesto konzularnog kolege. Kada je 103. konzul Lucije Aurelije Orest umro, Marije je otišao u Rim kako bi organizovao izbore na kojima je još jednom osvojio konzulat.

Seobe Kimbra i Tevtonaca prikazana je od njihove postojbine kod Jilanda do poraza u borbi sa Marijem. Zeleni krstići označavaju pobede varvara, crveni Rimljana.

Obračun sa germanskim plemenima

Tokom 102. p. n. e. Kimbri i Tevtonci su se ponovo okupili u Galiji i odlučili da upadnu u Italiju, ovoga puta u društvu keltskih Tigurina. Tevtonci su krenuli na jug sa ciljem da u Italiju uđu sledeći mediteransku obalu. Kimbri su izabrali put preko Alpa kako bi kroz Brenerov prevoj ušli u Italiju sa severozapada. I Tigurini su izabrali Alpe u pokušaju da uđu u Italiju sa severoistoka. Podela varvarske vojske na tri manje grupe bila je spasonosna po Rimljane koji su mogli da pokušaju da zaustave jednu po jednu osvajačku vojsku.

Marije se odlučio da prvo presretne Tevtonce koji su već bili u rimskoj provinciji Narbonskoj Galiji. Izbegavajući otvorenu bitku, Marije se povukao u utvrđenu Akva Sekstiju (danas Eks an Provans u Francuskoj). Jedno od manjih plemena u tevtonskoj pratnji, Ambroni, prvi su napali rimske položaje ali su teško poraženi. Pobijeno ih je navodno oko 30.000. Marije jer zatim pripremio zasedu za nadolazeću varvarsku glavninu. Kada su Tevtonci navalili, oko 3000 rimskih legionara ih je napalo sa leđa. Računa se da su Tevtonci gotovo potpuno uništeni kod Akva Sekstije i da ih je stradalo oko 100.000.

Za to vreme, drugi konzul Kvint Lutacije Katul nije uspeo da održi položaje u Alpima i Kimbri su krajem 102. uspeli da uđu u severnu Italiju. Marije je u to vreme boravio u Rimu gde je izabran za konzula za 101. p. n. e. i proslavio trijumf nad Tevtoncima. Zarad vanrednih okolnosti, Katulov mandat je produžen i Marije je krenuo da mu se prudruži. Združeni konzuli su sa svojih osam legija zatim odneli veliku pobedu kod Vercele (danas Verčeli između Milana i Torina) nad daleko brojnijom varvarskom vojskom. Računa se da je pobijeno najmanje 90.000 varvara, dok su Rimljani zarobili oko 60.000 ljudi različitog pola i životnog doba (pošto su varvarske ratnike sledile i njihove porodice). Posle vesti o rimskim pobedama, Tigurini su odustali od pohoda na Italiju i povukli se. Konzulima je zatim odobren zajednički trijumf, mada je javno mnjenje Marija smatralo za velikog pobednika. Ubrzo se Katul otuđio od svog kolege i docnije je postao jedan od najvećih Marijevih protivnika.

Šesti konzulat

Iako je opasnost prošla Marije je, možda kao vid nagrade, ponovo izabran za konzula. Međutim, 100. godina p. n. e. nije se pokazala kao naročito uspešna za njega. Nakon pobede, Marije je obećao svojim italskim legionarima rimsko građansko pravo. Senat se naravno nije složio sa ovakvom objavom, ali je Marije odgovorio da na bojnom polju nije mogao da razlikuje rimske i italske legionare pa to ne bi trebalo da čini ni zakon. Bio je to prvi slučaj u rimskoj istoriji da se pobedonosni vojskovođa suprotstavio senatu i pokušao da vodi samostalnu politiku. Najposle, Marije se već nešto pred izbor za konzula pridružio dvojici radikalnih političara narodnom tribunu Luciju Apuleju Saturninu i pretoru Gaju Serviliju Glaukiji. Saturnin je pokušao da sprovede agrarni zakon kojim bi obezbedio podelu zemlje u Cisalpinskoj Galiji (današnja Lombardija) Marijevim veteranima i njihovo naseljavanje po kolonijama na Siciliji, Makedoniji i Ahaji. Zakon je predviđao i da se pet dana po njegovom usvajanju svi sanatori zakunu da neće ometati sprovođenje zakona pod pretnjom izbacivanja iz senata i visoke novčane kazne. Jedini senator koji je odbio da položi zakletvu bio je stari Marijev patron Metel Numiđanski koji je morao da napusti i senat i Italiju. Drugi Saturninov zakon odnosio se na podelu jevtinog žita. Međutim, kvestor Cepion je ubrzo najavio da državna riznica neće moći da iznese finansiranje Saturninovih zakona. Pošto su Saturninove kolege stavile veto na usvajanje zakona, senat je glasanje proglasio ništavnim, a Cepion je upotrebio silu kako bi obustavio glasanje. Najposle, zakoni Apuleja Saturnina (leges Appuleiae) su usvojeni uz pretnju silom senatu i uz glasove Marijevih veterana.

Krajem 100. Saturnin je po treći put zaredom izabran za narodnog tribuna, a njegov saveznik Glaukija se kandidovao za konzula. U predizbornim mahinacijama, Glaukijini ljudi su pretukli na smrt jednog od njegovih protivkandidata, optimata Gaja Memija. Senat je narednog dana proglasio Saturnina i Glaukiju za javne neprijatelje i odlazećem konzulu Mariju naredio da zaštiti državu. Marije je narednog dana uhapsio svoje nekadašnje političke prijatelje Saturnina i Glaukija na rimskom forumu pod uslovom da im se poštede životi i obezbedi pošteno suđenje. Zarobljenici su potom smešteni u jednu od senatskih većnica, Hostilijevu kuriju (Curia Hostilia), ali su se vatrene pristalice optimata uzverala na krov zdanja, skinuli crepove i kamenovale do Smrti Saturnina i njegove ljude. Glaukija, koji je uspeo da umakne, ubijen je od strane svetine u sopstvenoj kući. Nakon ovih teških događaja u Rimu, Marije se povukao u privatan život i otišao u istočne provincije.

Saveznički rat

Nakon povratka sa Istoka, Marije nije igrao važniju ulogu u rimskoj politici tokom 90-ih godina prvog veka p. n. e. Jedan od uzroka bio je što se Marije svojom ambicioznom politikom otuđio od senata i aristokratije, a učešćem u gušenju Saturninovog pokreta i od populara. Iako je bio poštovan kao veliki vojskovođa, sada je u prvom planu u Rimu bilo nekoliko političara mlađe generacije, na prvom mestu Sula, nekadašnji Marijev podređeni. Kada je ubistvo narodnog tribuna Marka Livija Druza 91. raspalilo Saveznički rat, Marije je imenovan za jednog od savetnika konzula Publija Rutilija Lupa u ratu koji su Rimljani morali da vode protiv svojih italskih saveznika. Konzul i njegov stari legat su poslati protiv Marsa. Marijev savet da se vojska podvrgne podrobnijoj obuci nije usvojen. Rutilije Lup je ubrzo ubijen u borbi sa Marsima na reci Liri, i Marije je prihvatio privremenu komandu nad ostatkom rimske vojske. Naredne, 89. Marije više nije učestvovao u daljem ratovanju, a Saveznički rat je okončan rimskim ustupcima 88. godine.

Bista Kornelija Sule (?) koja je izrađena u sličnom stilu kao i takozvana Marijeva bista. Najverovatnije su dve biste bile zajedno izložene. Danas se nalaze u minhenskoj Glipoteki.

Prvi građanski rat

Sulini uspesi u borbi sa Samnitima doprineli su njegovom izboru za konzula za 88. godinu. Iste godine pontski kralj Mitridat VI Eupator je porazio rimsko saveznika Nikomeda, kralja Bitinije, i izvršio invaziju na provinciju Aziju. Početak Prvog mitridatskog rata bio je obeležen pokoljem oko 80.000 Rimljana u Maloj Aziji i prelaskom pontske vojske u Ahaju. U Rimu je senat većao da li da komandu u predstojećem ratu poveri Mariju ili Suli. Senat se izjasnio za Sulu, ali se stari Marije obratio narodnom tribunu Publiju Sulpiciju Rufu. Ruf je bio prezadužen i Marije mu je zauzvrat obećao da će poništiti njegove dugove ako mu ovaj obezbedi podršku narodne skupštine. Narodni tribun je tada sazvao komicije i Marije je izabran za vođu pohoda protiv Mitridata. U Rimu je ponovo došlo do nasilja i Sula se morao skloniti u Marijevu kuću i zatražiti zaštitu i obustavu nasilja. Pošto mu Marije nije izašao u susret, Sula je pobegao iz Rima i otišao u Nolu gde je bila okupljena vojska za pohod u Grčku. Sula je pridobio svoje stare legionare i zatim je povukao dotada nečuven potez - prekršio je prastaru tradiciju i poveo vojsku na Rim.

Niko, pa ni Marije, nije predvideo takav razvoj događaja. Pokušao je da organizuje odrede gladijatora koji bi branili Rim, ali se na vest o dolasku šest legija odbrana razbežala. Marije i njegove pristalice su napustile Rim, a senat ih je u Sulinom prisustvu proglasio za javne neprijatelje i osudio na smrt. Posle nekoliko dramatičnih izbegavanja hapšenja, Marije je uspeo da se domogne rimske Afrike.

Sula je pre odlaska na istok želeo da sprovede izbor za konzule za 87. koji bi u njegovom odsustvu održavali njegovu volju. Za konzule su ipak izabrani Gnej Oktavije, jedan od Sulinih poslušnika, i Lucije Kornelije Cina, Marijev pristalica. Cina se morao zakleti Suli da će očuvati u Rimu, ali čim je Sula otišao u rat, Cina je pozvao Marija iz Afrike.

Sedmi konzulat i smrt

U bezbedno udaljenoj Africi Marije i njegov sin su okupili vojsku i isplanirali dolazak u Italiju. U sukobu između Oktavija i Cine, dolazak marijevaca iz Afrike je bio presudan. Sada je Marije poveo vojsku na Rim i zauzeo prestonicu. Njegovi vojnici su odmah pobili najistaknutije Suline pristalice, uključujući i Oktavija. Narednog dana konzul Cina je pokušao da uvede red i naredio je pogubljenje stotinak Marijevih vojnika koji su učestvovali u nedelima. Senat je morao da osudi Sulu kao javnog neprijatelja i izglasa Marija za novog vrhovnog komandanta u Prvom Mitridatovom ratu. Cina je potom po drugi put izabran za konzula, a Marije po sedmi put. Međutim, svega mesec dana po povratku u Rim Marije je preminuo 13. januara 86. godine p. n. e. u svojoj sedamdeset i prvoj godini.

Epilog

Bez Marija i uz Sulin uspeh u ratu sa Mitridatom, marijevci nisu mogli dugo da se održe. Cina je 84. ubijen u pobuni vojnika koji nisu želeleli da se bore u građanskom ratu, tako da se Sula bez opozicije iskrcao u Brindiziju 83. godine. Marije Mlađi je ubijen dok je branio grad Prenestu, grad istočno od Rima. Sula je zatim zauzeo Rim i sproveo krvave proskripcije u toku kojih je pobijeno na hiljade senatora i ostalih marijevaca. Jedan od predviđenih za likvidaciju bio mladi Gaj Julije Cezar, bratić Marijeve supruge i Cinin zet. Na molbe vestalki i članova porodice Aurelije Kote, Cezareve majke, Sula je popustio. Ipak, Cezar je izgubio imovinu i ženin miraz, ali je odbio da se rastane od supruge Kornelije. Po Sulinoj oceni bilo je: " nekoliko Marija u tom Cezaru ".

Marije je bio jedan od najvećih vojskovođa u rimskoj istoriji. Kao političar bio je ambiciozan i neretko spreman da izbegne tradicije i zakone zarad sopstvenog uspeha. Njegove reforme vojske pokazale su se kao vrlo uspešne i dalekosežne. U vojnom pogledu učinile su rimsku vojsku najboljom vojskom antičkog sveta koja je odnosila pobede i nad višestruko brojnijim ali i dezorganizovanijim neprijateljima. U političkom pogledu vojska postaje dominantan faktor u političkoj borbi pod uticajem bezskrupuloznih vojskovođa i političara poput Marija, Sule i Cezara. Nakon pobede nad Kimbrima i Tevtoncima Marije je slavljen kao treći osnivač Rima, što ga je stavilo u istu ravan sa Romulom i Marko Furije Kamil.

Hronologija

• 157. p. n. e. - rođen u Arpiniju
• 134. p. n. e. - postaje vojni tribun
• 122. p. n. e. - služi kao kvestor u Narbonskoj (Transalpinskoj) Galiji
• 120. p. n. e. - izabran za narodnog tribuna
• 116. p. n. e. - pretor u Rimu
• 114. p. n. e. - provodi dve godine kao namesnik Onostrane Hispanije (Hispania Ulterior)
• 110. p. n. e. - ženi se Julijom, tetkom Julija Cezara
• 109. p. n. e. - vraća se vojnoj službi kao legat Cecilija Metela
• 107. p. n. e. - konzul prvi put
  • sprovodi vojne reforme
• 104. p. n. e. - 100. p. n. e. - biran rekordnih pet uzastopnih puta za konzula
• 101. p. n. e. - uspešno okončava ratove sa Kimbrima i Tevtoncima
• 91. p. n. e. - 88. p. n. e. - komanduje rimskom vojskom u Savezničkom ratu
• 87. p. n. e. - početak Prvog građanskog rata
  • Marije i njegov sin pred Sulom beže u Afriku
  • Vraća se krajem godine sa vojskom iz Afrike i zauzima Rim
• 86. p. n. e. - Sedmi konzulat
  • umire u Rimu 13. januara

Literatura

• Carney, Thomas Francis (1970). A Biography of C. Marius. Chicago: Argonaut. ISBN 978-0-8244-0023-1. 
• D'Arms, John H. "The Campanian Villas of C. Marius and the Sullan Confiscations", The Classical Quarterly, Vol. 18, No. 1. (1968). str. 185.–188.
• Evans, Richard J. (1944). Gaius Marius: A Political Biography. Pretoria: University of South Africa. ISBN 978-0-86981-850-3. 
  • Reviewed by John Carter in The Classical Review, Vol. 46, No. 2. (1996). str. 313.–315.
• Frank, Elfrieda. "Marius and the Roman Nobility", The Classical Journal, Vol. 50, No. 4. (1955). str. 149.–152.
• Gilbert, C.D. "Marius and Fortuna", The Classical Quarterly, Vol. 23, No. 1. (1973). str. 104.–107.
• Kildahl, Phillip Andrew (1968). Caius Marius. New York: Irvington Publishers. ISBN 978-0-8290-1756-4. 
• Weinrib, Ernest Joseph (1990). The Spaniards in Rome: From Marius to Domitian. London: Taylor & Francis Books. ISBN 978-0-8240-3308-8. 

Spoljašnje veze

• Plutarhova biografija Gaja Marija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. decembar 2005)
• Marije i Sula Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2004)
• Biografija Gaja Marija
• Rimska vojska posle Marija—Uvod.