Geomorfologija
Geomorfologija je nauka o postanku i razviću oblika u reljefu Zemljine površi, koji su nastali pod uticajem endogenih i egzogenih procesa. Samim tim, geomorfološka proučavanja ne mogu se sprovoditi bez dobrog poznavanja geologije.
Reljef nastaje, dakle, kao rezultat sukoba različitih prirodnih procesa ali i sve više pod uticajem čoveka. Geomorfologija se bavi prikupljanjem kvalitativnih i kvantitativnih parametara o terenu, registruje pojavne morfološke oblike i bavi se utvrđivanjem razloga njihovog nastanka, te daje kvalitetne podatke potrebne za izučavanje istorije stvaranja terena. Posebna primena geomorfologije uključuje utvrđivanje predispozicije terena za nastanak klizišta.
Ova disciplina pripada geonaukama a izučavaju je geolozi, geodeti, geografi, arheolozi, građevinari i šumari.
Pregled uredi
.jpg)
Zemljina površina je modifikovana kombinacijom površinskih procesa koji oblikuju pejzaže i geoloških procesa koji izazivaju tektonsko podizanje i potanjanje, i oblikuju obalsku geografiju. Površinski procesi obuhvataju dejstvo vode, vetra, leda, vatre i živih bića na površini Zemlje, zajedno sa hemijskim reakcijama koje formiraju tlo i menjaju svojstva materijala, stabilnost i brzinu promene topografije pod silom gravitacije, i drugi faktori, poput (u bliskoj prošlosti) ljudske promene pejzaža. Mnogi od ovih faktora su snažno posredovani klimom. Geološki procesi uključuju izdizanje planinskih lanaca, rast vulkana, izostazijske promene nadmorske visine kopna (ponekad kao odgovor na površinske procese) i formiranje dubokih sedimentnih bazena, gde površina Zemlje opada i puni se materijalom erodiranim iz ostalih delova pejzaža. Površina Zemlje i njena topografija su stoga presek klimatskog, hidrološkog i biološkog delovanja sa geološkim procesima, ili, alternativno rečeno, presek Zemljine litosfere sa njenom hidrosferom, atmosferom i biosferom.
Podela geomorfologije uredi
Generalna podela geomorfologije je na opštu, posebnu i regionalnu.
Opšta geomorfologija daje teoretske osnove i zakonitosti geneze i morfološke evolucije reljefa i proučava procese njegovog savremenog preinačavanja. Posebna geomorfologija proučava oblike reljefa određenih genetskih kategorija (tektonski, vulkanski, kraški itd.) i daje njihovu sistematiku. Regionalna proučava genezu i morfološku evoluciju pojedinih morfoloških i geografskih celina na Zemljinoj površini i utvrđuje zakonitosti njihovog zonalnog rasporeda.
Opšta geomorfologija podeljena je na niz užih specijalističkih disciplina. To su: planetarna, strukturna, klimatska, paleogeomorfologija, primenjena, antropogena. Planetarna geomorfologija proučava genezu i morfološku evoluciju kontinentalnih masa i okeanskih basena, morfotektonskih makro celina reljefa Zemljine površine. Strukturna proučava uzajamnu uslovljenost geološke strukture i oblika reljefa, zakonitosti evolucije reljefa u zavisnosti od uslova geološke strukture u prošlosti i sadašnjosti. Klimatska geomorfologija proučava zavisnost oblikovanja reljefa od različitih klimatskih uticaja koji se javljaju kao posledica zakonitosti klimatske zonalnosti na Zemlji. Paleogeomorfologija proučava razvitak reljefa u određenim etapama geološke prošlosti. Primenjena geomorfologija proučava reljef u vezi njegovog praktičnog iskorišćavanja u proizvodnoj i privrednoj delatnosti ljudi. Antropogena geomorfologija je relativno nova specijalistička disciplina. Njen predmet proučavanja su oblici reljefa stvoreni radom čoveka (baseni veštačkih jezera, regulisana korita rečnih tokova, tuneli, brane, veštački kanali itd.
Posebna geomorfologija podeljena je na niz naučnih disciplina: karstologija, speleologija, glaciologija. Glaciologija, kao fizičko-geografska disciplina, uzima u domen svog naučnog interesovanja glacijalni reljef i morfološke tipove lednika na Zemljinoj površini. Sa druge strane, morfogeneza glacijalnog reljefa izgrađenog za vreme poslednjeg Ledenog doba spada u domen kvartarne geomorfologije.
Pored generalne podele, geomorfologija se u morfogenetskom pogledu može podeliti na tektonsku i erozivnu. Tektonska geomorfologija proučava oblike u reljefu Zemljine površine koji su postali radom unutrašnjih, endogenih sila dok erozivna proučava oblike koji su postali delovanjem spoljašnjih, egzogenih sila, odnosno geomorfološkim erozivnim procesima izazvanim njihovim neposrednim uticajima.[6]
Geomorfološki agensi uredi
Geomorfološki agensi su uzročnici morfogenetskog erozivnog procesa i njegove odgovarajuće erozije. Između njih i odgovarajuće erozije postoji uzročno-posledična veza.
Osnovni geomorfološki agensi na Zemljinoj površini su: voda, vetar i promena temperature. Voda svojim mehaničkim i hemijskim delovanjem uslovljava različite vrste erozija. Primeri delovanja vode u mehaničkom vidu jesu rad kišnih kapi, red tekuće vode, talasa, rad leda. Hemijsko delovanje vode odnosi se na rastvaranje. Geomorfološki agensi mogu i udruženo delovati u reljefu Zemljine površine pa se zbog toga izdvajaju različite vrste erozija.[6]
Geomorfološki procesi uredi
Izučavanje geomorfoloških oblika podrazumeva izučavanje svih uslova koji vladaju i svih uticaja koji izazivaju stvaranje raznovrsnih geomorfoloških oblika. Endogeni faktori koji utiču na oblikovanje su zemljotresi, magmatizam i vulkanizam. Osnovni egzogeni faktori (agensi) koji su odgovorni za većinu topografskih (morfoloških) obeležja su voda, vetar, lednici i talasi.
Prema dominirajućem faktoru koji utiče na nastanak određenih oblika diferencirali su se različiti geomorfološki procesi: padinski, fluvijalni, eolski, glacijalni, marinski i kraški. Postoji i grupa pojavnih oblika koji nastaju podjednakim dejstvom dva ili više procesa te je njih teško odvojiti po ovom kriterijumu. Ovakva podela proistekla je iz praktičnih razloga. Ona pospešuje razumevanje uticaja različitih klimatskih i hidroloških uticaja na oblikovanje terena, ali uzima u obzir i geološku predispoziciju terena, te pomaže u rešavanju praktičnih problema sa stanovišta izučavanja problema uzrok-posledica, pored činjenice da može pomoći predviđanju gde se kakvi morfološki oblici mogu javiti.
Fluvijalni proces uredi
Reke i povremeni rečni tokovi nisu samo izvori vode već utiču i na stvaranje sedimenata. Dok teče, voda pokreće čestice sa dna korita i transportuje ih nizvodno, bilo nerastvorene, bilo suspendovane ili rastvorene u njoj. Količina sedimenata koji se transportuju na ovaj način zavisi od same geološke građe rečnog korita, odnosno prisustva lako pokretljivih čestica ili rastvorljivosti stena, i od brzine toka.
Na putu od izvora naniže reka generalno postaje sve veća na šta utiče njeno spajanje sa drugim tokovima. Ovako formirana mreža rečnih tokova naziva se drenažni sistem i često je dendritična, ali može poprimiti i druge oblike što zavisi od regionalne topografije (topografije područja) i geološke građe.
Fluvijalni proces može biti udružen sa kraškim procesom, sa periodičnim smenjivanjem dominirajuće uloge jednog ili drugog procesa za šta su primer tereni Balkanskog poluostrva. Intenzitet procesa direktno je uslovljen klimatskim faktorima, kao i geološkom sredinom.
Eolski proces uredi
Eolski proces je geomorfološki proces kod koga je dominantan uticaj vetra i javlja se pretežno u aridnim predelima, gde se javljaju značajne razlike u dnevnim i godišnjim temperaturama i gde je malo prisustvo vegetacije. Ovim procesom nastaju različiti erozioni i depozicioni geomorfološki oblici.
Glacijalni proces uredi
Glacijalni proces se javlja u geografskim područjima gde vladaju niske temperature, a pod uticajem lednika. Lednici (glečeri) predstavljaju izuzetno efikasno sredstvo za promenu izgleda reljefa. Kretanjem lednika niz padinu dolazi do erozije i otkidanja stenskih masa i njihovog mrvljenja. Na ovaj način nastaje sitan sediment koji se naziva glacijalno brašno. Nanos materijala, koji lednik na svom putu gura i koji zaostaje nakon njegovog nestanka, naziva se morena. Glacijalni geomorfološki oblici koji nastaju ledničkim procesom nazivaju se cirk i valov. Dejstvom lednika mogu nastati lednička (glacijalna) jezera.
Marinski proces uredi
Marinski proces se javlja na obalama jezera i mora. Poseban vid erozije, koji se ovde javlja, jeste pod uticajem naleta talasa pri čemu oni, zahvaljujući svojoj kinetičkoj energiji, vrše abraziju i potkopavanje obala.
Kraški proces uredi
Kraški proces se razvija u kraškim terenima. Dominirajući uticaj u oblikovanju ima voda. Kraški tereni su oni u kojima preovladavaju karbonati, i to su najčešće sedimentne stene krečnjaci, a ređe dolomiti. Ovi tereni su izuzetno podložni hemijskoj eroziji. U kraškim terenima nastaju različiti površinski i podzemni geomorfološki oblici.
Geomorfolozi uredi
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Lillie, Robert J. (2005). Parks and plates : the geology of our national parks, monuments, and seashores (1st izd.). New York: W.W. Norton. str. 267. ISBN 0393924076.
- ^ Levin, Harold L. (2010). The earth through time (9th izd.). Hoboken, N.J.: J. Wiley. str. 475. ISBN 978-0470387740.
- ^ Jackson, Julia A., ur. (1997). „badlands”. Glossary of geology. (Fourth izd.). Alexandria, Virginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349.
- ^ Thornbury, William D. (1969). Principles of geomorphology (2d izd.). New York: Wiley. str. 127. ISBN 0471861979.
- ^ Gilbert, Grove Karl, and Charles Butler Hunt, eds. Geology of the Henry Mountains, Utah, as recorded in the notebooks of GK Gilbert, 1875–76. Vol. 167. Geological Society of America, 1988.
- ^ a b Petrović D., Manojlović P., (2003): Geomorfologija, Geografski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.
Literatura uredi
- Chorley, Richard J.; Stanley Alfred Schumm; David E. Sugden (1985). Geomorphology. London: Methuen. ISBN 978-0-416-32590-4.
- Committee on Challenges and Opportunities in Earth Surface Processes, National Research Council (2010). Landscapes on the Edge: New Horizons for Research on Earth's Surface. Washington, DC: National Academies Press. ISBN 978-0-309-14024-9.
- Edmaier, Bernhard (2004). Earthsong. London: Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-4451-0.
- Ialenti, Vincent. "Envisioning Landscapes of Our Very Distant Future" NPR Cosmos & Culture. 9/2014.
- Kondolf, G. Mathias; Piégay, Hervé (2003). Tools in fluvial geomorphology. New York: Wiley. ISBN 978-0-471-49142-2.
- Scheidegger, Adrian E. (2004). Morphotectonics. Berlin: Springer. ISBN 978-3-540-20017-8.
- Selby, Michael John (1985). Earth's changing surface: an introduction to geomorphology. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-823252-0.
- Charlton, Ro (2008). Fundamentals of fluvial geomorphology. London, UK: Rutledge. ISBN 978-0-415-33454-9.
- Anderson, R.S.; Anderson, S.P.. Geomorphology: The Mechanics and Chemistry of Landscapes. . Cambridge: Cambridge University Press. 2011. ISBN 978-0521519786..
- Bierman, P.R.; Montgomery, D.R. . Key Concepts in Geomorphology.. New York: W. H. Freeman. 2013. ISBN 9781429238601..
- Ritter, D.F.; Kochel, R.C.; Miller, J.R. . Process Geomorphology. London: Waveland Pr Inc. 2011. ISBN 9781577666691..
- Hargitai H., Page D., Canon-Tapia E. and Rodrigue C.M..; Classification and Characterization of Planetary Landforms. in: Hargitai H, Kereszturi Á, eds, Encyclopedia of Planetary Landforms. Cham: Springer 2015 ISBN 978-1-4614-3133-6
- French, Hugh M. (2007). The Periglacial Environment (3rd izd.). John Wiley & Sons Ltd. str. 458. ISBN 978-0-470-86588-0.
- Goudie, Andrew S. (2013). Arid and Semi-Arid Geomorphology. Cambridge University Press. str. 454. ISBN 978-1-107-00554-9.
- {{cite book |last=Gupta |first=Avijit |date=2011 |ti
- Gutiérrez, Mateo; Gutiérrez, Francisco (2013). „Climatic Geomorphology”. Treatise on Geomorphology. 13. str. 115—131.
- Gutiérrez, Mateo, ur. (2005). „Chapter 1 Climatic geomorphology”. Developments in Earth Surface Processes. 8. str. 3—32. ISBN 978-0-444-51794-4. doi:10.1016/S0928-2025(05)80051-3.<
- Migoń, Piotr (2006). „Büdel, J. 1982: Climatic geomorphology. Princeton: Princeton University Press. (Translation of Klima-geomorphologie, Berlin-Stuttgart: Gebrüder Borntraeger, 1977)”. Progress in Physical Geography. 30 (1): 99—103. doi:10.1191/0309133306pp473xx.
