Gornjosaksonski dijalekt
Gornjosaksonski dijalekat (nem. Obersächsischer Dialekt) je deo grupe tirinško-gornjosaksonskih dijalekata, koja zauzvrat pripada istočno-srednjenemačkom. Govori se u Saksoniji, jugoistočnoj Saksoniji-Anhalt i – u zavisnosti od individualnog jezičkog kriterijuma – manjim ili većim delovima istočne Tiringije, a ranije i u susednom delu Češke na kome se govori nemački.
| Gornjosaksonski dijalekat | |
|---|---|
| Obersächsischer Dialekt, Obersächsisch | |
| Izgovor | [ˈoːbɐˌzɛksɪʃ], [ɵːb̥oˤˈsɛɡ̊sʃ] na dijalektu |
| Govori se u |  Nemačka |
| Region |  Saksonija |
Broj govornika | maternji: 2 miliona (1988) (nedostaje datum) |
| latinica (nemački alfabet) | |
| Jezički kodovi | |
| ISO 639-3 | sxu |
 Gornjosaksonski (8)
| |
Gornjosaksonski se graniči sa tirinškim, istočnofalskim, severnogornjosaksonom-južnomarskim, šleskim, severnbavarskim i istočnofranačkim dijalektom.
Idiom koji se kolokvijalno naziva saksonskim obično ne znači dijalekt, već regiolekt Saksonije.
Standardni nemački je u velikoj meri zasnovan na gornjosaksonskom, posebno u svom leksikonu i gramatici. To je zbog toga što se koristio kao osnova za rani razvoj standardizacije nemačkog tokom ranih 1500-ih, uključujući prevod Biblije Martina Lutera. Čitanje standardnog nemačkog je zasnovano na istočnofalskom dijalektu niskonemačkog jezika. Zbog toga neke reči u standardnom nemačkom nisu bile podložne zameni suglasnika koja se dogodila u visokonemačkom.[1]
Jezički prostor
urediGornjosaksonski formira nedosledan lingvistički pejzaž. Struktura osnovnih dijalekata iznesena u sledećem pasusu zasnovana je na fonološkim i morfološkim podacima s kraja 19. i prve polovine, kao i sredine 20. veka, onaj u poslednjem pasusu zasnovan je na proceni 66 varijabli. iz Venkerovih rečenica iz druge polovine 19. veka .
Glavna oblast gornjosaksonije je majsenski dijalekat, u čijoj oblasti se nalazi i Drezden i koja se proteže od Borne na zapadu do Pirne na istoku. Na severozapadu se nalazi osterlanski, koji takođe uključuje Lajpcig i proteže se od Grime na jugu do Biterfelda na severu. Gornjosaksonsko-šleski prelazni dijalekti na istoku uključuju Gornju Lužicu i, sve dok stanovništvo nemačkog govornog područja nije proterano 1945. godine, naknadno pogranično područje Bohemije; Sve u svemu, međutim, oni već imaju snažnu šlesku orijentaciju. Gornjosaksonsko-tirinški prelazni dijalekti na zapadu već su na tlu Tiringa i prostiru se od Altenburga do (u zavisnosti od kriterijuma) Jene i Erfurta. Dijalekti Vogtlanda i Erzgebirgea koji se govore u jugozapadnoj Saksoniji (u čijem se najsevernijem delu nalazi grad Kemnic) formiraju prelazne dijalekte ka istočnofrankuskom i stoga takođe imaju karakteristike koje se pripisuju gornjonemačkom, kao i nemačko-bohemski dijalekti koji jednom praćeno; Oni stoga nisu uvek uključeni u Gornju Saksoniju. Konačno, severno-gornjosaksonski, koji se govori na severu od Torgaua do Kotbusa, ima donjonemačko poreklo i stoga se ne računa uvek kao gornjosaksonski.[2]
Dijalektometrijski podaci, koji uzimaju u obzir dalje lingvističke kriterijume i time pojedinačnim podacima daju drugačiju težinu, delimično potvrđuju ovu sliku, pri čemu su Vogtland i Erzgebirge na jugozapadu Gornje Saksonije i sever Gornje Saksonije na severu takođe kao nezavisni dijalekatski pejzaži („Južni -istočno-srednjenemački" i "severoistočno-srednjenemački") postaju vidljivi. Majsenski se, s druge strane, distribuira između zapadnog „istočno-istočnog-srednjonemačkog” i istočnog „srednjoistočnog-srednjonemačkog” i takođe ima deo u „jugoistočnom centralnom nemačkom”, a osterlandski jezik je raspoređen između „srednjoistočno-srednjonemački” i „Severoistočno-srednjonemački”.[3] Sve u svemu, ovo potvrđuje sliku tradicionalne dijalektologije da na jugu postoji prelazno područje u gornjonjemački, a na sjeveru prelazno područje na donjenjemački, dok je „čisti srednjonjemački“ srednji deo gornjosaskonskog dijalekta težak. na smislen način podeliti.
Reference
uredi- ^ Sächsische Hochsprache, Deutsche Welle. Retrieved 10 January 2021. (in German)
- ^ Abschnitt nach Horst Becker, Gunter Bergmann: Sächsische Mundartenkunde. Max Niemeyer Verlag, Halle (Saale) 1969; Gunter Bergmann: Upper Saxon. In: Charles V. J. Russ (Hrsg.): The Dialects of Modern German. A Linguistic Survey. Routledge, London 1990, S. 290–312; Peter Wiesinger: Phonetisch-phonologische Untersuchungen zur Vokalentwicklung in den deutschen Dialekten (= Studia Linguistica Germanica. Band 2.1 und 2.2). Bände 1 und 2. Walter de Gruyter, Berlin 1970; Peter Wiesinger: Das Obersächsische [fälschlicherweise mit Das Oberfränkische betitelt]. In: Werner Besch, Ulrich Knoop, Wolfgang Putschke, Herbert Ernst Wiegand (Hrsg.): Dialektologie. Ein Handbuch zur deutschen und allgemeinen Dialektologie (= Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft. Band 1.2). Walter de Gruyter, Berlin / New York 1983, S. 862–865, dazu Karten 47.4 und 47.12.
- ^ Beat Siebenhaar: Ostmitteldeutsch: Thüringisch und Obersächsisch. In: Joachim Herrgen, Jürgen Erich Schmidt (Hrsg.): Deutsch: Sprache und Raum. Ein Internationales Handbuch der Sprachvariation (= Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft. Band 30/4). de Gruyter Mouton, Berlin/Boston 2019, ISBN 978-3-11-026129-5, S. 407–435, hier S. 413–416 mit Berufung auf Alfred Lameli, Roland Kehrein, Stefan Rabanus: Language and Space. Vol. 2: Language Mapping. An international Handbook of Linguistic Variation. de Gruyter, Berlin / New York ISBN 978-3-11-019609-2 .