Горњосаксонски дијалект
Горњосаксонски дијалекат (нем. Obersächsischer Dialekt) је део групе тириншко-горњосаксонских дијалеката, која заузврат припада источно-средњенемачком. Говори се у Саксонији, југоисточној Саксонији-Анхалт и – у зависности од индивидуалног језичког критеријума – мањим или већим деловима источне Тирингије, а раније и у суседном делу Чешке на коме се говори немачки.
| Горњосаксонски дијалекат | |
|---|---|
| Obersächsischer Dialekt, Obersächsisch | |
| Изговор | [ˈoːbɐˌzɛksɪʃ], [ɵːb̥oˤˈsɛɡ̊sʃ] на дијалекту |
| Говори се у |  Немачка |
| Регион |  Саксонија |
Број говорника | матерњи: 2 милиона (1988) (недостаје датум) |
| латиница (немачки алфабет) | |
| Језички кодови | |
| ISO 639-3 | sxu |
 Горњосаксонски (8)
| |
Горњосаксонски се граничи са тириншким, источнофалским, северногорњосаксоном-јужномарским, шлеским, севернбаварским и источнофраначким дијалектом.
Идиом који се колоквијално назива саксонским обично не значи дијалект, већ региолект Саксоније.
Стандардни немачки је у великој мери заснован на горњосаксонском, посебно у свом лексикону и граматици. То је због тога што се користио као основа за рани развој стандардизације немачког током раних 1500-их, укључујући превод Библије Мартина Лутера. Читање стандардног немачког је засновано на источнофалском дијалекту нисконемачког језика. Због тога неке речи у стандардном немачком нису биле подложне замени сугласника која се догодила у високонемачком.[1]
Језички простор
уредиГорњосаксонски формира недоследан лингвистички пејзаж. Структура основних дијалеката изнесена у следећем пасусу заснована је на фонолошким и морфолошким подацима с краја 19. и прве половине, као и средине 20. века, онај у последњем пасусу заснован је на процени 66 варијабли. из Венкерових реченица из друге половине 19. века .
Главна област горњосаксоније је мајсенски дијалекат, у чијој области се налази и Дрезден и која се протеже од Борне на западу до Пирне на истоку. На северозападу се налази остерлански, који такође укључује Лајпциг и протеже се од Гриме на југу до Битерфелда на северу. Горњосаксонско-шлески прелазни дијалекти на истоку укључују Горњу Лужицу и, све док становништво немачког говорног подручја није протерано 1945. године, накнадно погранично подручје Бохемије; Све у свему, међутим, они већ имају снажну шлеску оријентацију. Горњосаксонско-тириншки прелазни дијалекти на западу већ су на тлу Тиринга и простиру се од Алтенбурга до (у зависности од критеријума) Јене и Ерфурта. Дијалекти Вогтланда и Ерзгебиргеа који се говоре у југозападној Саксонији (у чијем се најсевернијем делу налази град Кемниц) формирају прелазне дијалекте ка источнофранкуском и стога такође имају карактеристике које се приписују горњонемачком, као и немачко-бохемски дијалекти који једном праћено; Они стога нису увек укључени у Горњу Саксонију. Коначно, северно-горњосаксонски, који се говори на северу од Торгауа до Котбуса, има доњонемачко порекло и стога се не рачуна увек као горњосаксонски.[2]
Дијалектометријски подаци, који узимају у обзир даље лингвистичке критеријуме и тиме појединачним подацима дају другачију тежину, делимично потврђују ову слику, при чему су Вогтланд и Ерзгебирге на југозападу Горње Саксоније и север Горње Саксоније на северу такође као независни дијалекатски пејзажи („Јужни -источно-средњенемачки" и "североисточно-средњенемачки") постају видљиви. Мајсенски се, с друге стране, дистрибуира између западног „источно-источног-средњонемачког” и источног „средњоисточног-средњонемачког” и такође има део у „југоисточном централном немачком”, а остерландски језик је распоређен између „средњоисточно-средњонемачки” и „Североисточно-средњонемачки”.[3] Све у свему, ово потврђује слику традиционалне дијалектологије да на југу постоји прелазно подручје у горњоњемачки, а на сјеверу прелазно подручје на доњењемачки, док је „чисти средњоњемачки“ средњи део горњосасконског дијалекта тежак. на смислен начин поделити.
Референце
уреди- ^ Sächsische Hochsprache, Deutsche Welle. Retrieved 10 January 2021. (in German)
- ^ Abschnitt nach Horst Becker, Gunter Bergmann: Sächsische Mundartenkunde. Max Niemeyer Verlag, Halle (Saale) 1969; Gunter Bergmann: Upper Saxon. In: Charles V. J. Russ (Hrsg.): The Dialects of Modern German. A Linguistic Survey. Routledge, London 1990, S. 290–312; Peter Wiesinger: Phonetisch-phonologische Untersuchungen zur Vokalentwicklung in den deutschen Dialekten (= Studia Linguistica Germanica. Band 2.1 und 2.2). Bände 1 und 2. Walter de Gruyter, Berlin 1970; Peter Wiesinger: Das Obersächsische [fälschlicherweise mit Das Oberfränkische betitelt]. In: Werner Besch, Ulrich Knoop, Wolfgang Putschke, Herbert Ernst Wiegand (Hrsg.): Dialektologie. Ein Handbuch zur deutschen und allgemeinen Dialektologie (= Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft. Band 1.2). Walter de Gruyter, Berlin / New York 1983, S. 862–865, dazu Karten 47.4 und 47.12.
- ^ Beat Siebenhaar: Ostmitteldeutsch: Thüringisch und Obersächsisch. In: Joachim Herrgen, Jürgen Erich Schmidt (Hrsg.): Deutsch: Sprache und Raum. Ein Internationales Handbuch der Sprachvariation (= Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft. Band 30/4). de Gruyter Mouton, Berlin/Boston 2019, ISBN 978-3-11-026129-5, S. 407–435, hier S. 413–416 mit Berufung auf Alfred Lameli, Roland Kehrein, Stefan Rabanus: Language and Space. Vol. 2: Language Mapping. An international Handbook of Linguistic Variation. de Gruyter, Berlin / New York ISBN 978-3-11-019609-2 .