Википедија

Грађанин Кејн

филм из 1941. г.

Građanin Kejn (engl. Citizen Kane) je američki dramski film iz 1941. godine, režisera, producenta i glavnog glumca Orsona Velsa, koji je i napisao scenario zajedno sa Hermanom Dž. Mankevicom. Ovo je bio Velsov prvi dugometražni film, a mnogi kritičari i stručnjaci ga smatraju najboljim filmom ikada snimljenim. Pedeset uzastopnih godina nalazio se na prvom mestu ankete filmskih kritičara Britanskog filmskog instituta, kao i na vrhu liste 100 godina AFI-ja... 100 filmova 1998. i ažuriranom izdanju iz 2007. godine. Bio je nominovan za devet Oskara, a osvojio je onog za najbolji scenario. Građanin Kejn je hvaljen zbog kinematografije Grega Tolanda, montaže Roberta Vajza, muzike Bernarda Hermana i svoje narativne strukture, a sve ovo je smatrano inovativnim i predstavljalo je presedan.

Građanin Kejn
Filmski poster
Izvorni naslovCitizen Kane
Žanrdrama
RežijaOrson Vels
ScenarioOrson Vels
Herman Dž. Mankevic
ProducentOrson Vels
Glavne ulogeOrson Vels
Džozef Koten
Doroti Kamingor
Rut Vorik
Everet Sloun
Rej Kolins
MuzikaBernard Herman
Direktor
fotografije		Greg Toland
MontažaRobert Vajz
Producentska
kuća		RKO Radio Pictures
Godina1941.
Trajanje119 minuta
ZemljaSAD
Jezikengleski
Veb-sajtwww2.warnerbros.com/citizenkane/
IMDb veza

Ovaj kvazi-biografski film istražuje život i nasleđe Čarlsa Fostera Kejna, koga igra Vels, kompozitnog karaktera zasnovanog na američkim medijskim baronima Vilijamu Randolfu Herstu i Džozefu Puliceru, čikaškim tajkunima Samjuelu Insulu i Haroldu Makormiku, kao i aspektima sopstvenih života dvojice scenarista. Po objavljivanju, Herst je zabranio da se film pominje u njegovim novinama.

Nakon brodvejskog uspeha Velsovog Merkjuri teatra i kontroverzne radio emisije „Rat svetova” iz 1938, Velsa je kontaktirao Holivud. Potpisao je ugovor sa kompanijom RKO Pictures 1939. godine. Iako je to bilo neobično za nekoga ko još nije režirao nijedan film, dobio je slobodu da razvije sopstvenu priču, da koristi sopstvenu glumačku i filmsku ekipu i da ima privilegiju konačne verzije filma. Nakon dva neuspela pokušaja da pokrene projekat, napisao je scenario za Građanina Kejna, u saradnji sa Mankevicom. Film je snimljen 1940, a objavljen je 1941. godine.

Iako je ostvario kritički uspeh, Građanin Kejn nije uspeo da nadoknadi svoje troškove na bioskopskim blagajnama. Film se vratio u pažnju javnosti kada su ga pohvalili francuski kritičari kao što je Andre Bazen i ponovo je objavljen 1956. godine. Kongresna biblioteka ga je 1989. odabrala kao jedan od prvih 25 filmova za očuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbog „kulturološkog, istorijskog ili estetskog značaja”.[1][2][3]

Radnja uredi

 
Kao favorit na izborima za guvernera, Kejn drži predizborni govor u Medison Skver Gardenu
 
Aferu između Kejna i Suzan Aleksander razotkriva njegov politički protivnik, Džim V. Getis

U vili poznatoj kao Ksanadu, delu ogromnog dvorskog imanja na Floridi, ostareli Čarls Foster Kejn je na samrti. Držeći snežnu kuglu, on izgovara reči „Ružin pupoljak” i umire. Čitulja u filmskim novostima iznosi životnu priču Kejna, enormno bogatog novinskog izdavača i industrijskog magnata. Kejnova smrt postaje senzacionalna vest širom sveta, a producent žurnala zadaje reporteru Džeriju Tompsonu da otkrije značenje reči „Ružin pupoljak”.

Tompson počinje da intervjuiše Kejnove prijatelje i saradnike. Pokušava da priđe njegovoj drugoj ženi, Suzan Aleksander Kejn, sada alkoholičarki koja vodi sopstveni noćni klub, ali ona odbija da razgovara sa njim. Tompson odlazi u privatnu arhivu pokojnog bankara Voltera Parksa Tačera. Kroz Tačerove pisane memoare, Tompson saznaje za Kejnov uspon iz pansiona u Koloradu i pad njegovog ličnog bogatstva.

Godine 1871. zlato je otkriveno kroz rudarski dokument koji je pripadao Kejnovoj majci, Meri Kejn. Ona je unajmila Tačera da uspostavi trust koji će Kejnu obezbediti obrazovanje, kao i da preuzme starateljstvo nad njim. Dok su roditelji i Tačer razgovarali o aranžmanima u pansionu, mladi Kejn se veselo igrao sa sankama po snegu napolju. Kada su ga roditelji upoznali sa Tačerom, Kejn ga je udario sankama i bezuspešno pokušao da pobegne.

U vreme kada je Kejn sa 25 godina stekao kontrolu nad svojim trustom, produktivnost rudnika i Tačerova razborita ulaganja učinili su ga jednim od najbogatijih ljudi na svetu. Preuzeo je kontrolu nad novinama New York Inquirer i započeo karijeru žutog novinarstva, objavljujući skandalozne članke koji su napadali Tačerove (i njegove) poslovne interese. Kejn je prodao svoje novinsko carstvo Tačeru nakon što je usled kraha berze 1929. ostao bez novca.

Tompson intervjuiše Kejnovog ličnog poslovnog menadžera, gospodina Bernstina. Bernstin se seća da je Kejn unajmio najbolje raspoložive novinare da bi poboljšao cirkulaciju svojih novina. Kejn se uspeo na vlast tako što je uspešno manipulisao javnim mnjenjem o Špansko-američkom ratu i oženio se Emili Norton, nećakom predsednika Sjedinjenih Država.

Tompson intervjuiše Kejnovu otuđenog najboljeg prijatelja, Džedediju Lilanda, u domu za penzionere. Liland kaže da je Kejnov brak sa Emili propao tokom godina, kao i da je on započeo aferu sa amaterskom pevačicom Suzan Aleksander dok se kandidovao za guvernera Njujorka. I njegova supruga i njegov politički protivnik otkrili su aferu, a javni skandal je okončao njegovu političku karijeru. Kejn se oženio Suzan i naterao je na ponižavajuću opersku karijeru za koju nije imala ni talenta ni ambicije, a čak je izgradio i veliku operu za nju. Nakon što je Liland počeo da piše negativnu recenziju na Suzanin operski debi, Kejn ga je otpustio, ali je lično završio negativnu recenziju i štampao je.

Suzan pristaje na intervju sa Tompsonom i opisuje posledice svoje operske karijere. Kejn joj je konačno dozvolio da napusti pevanje nakon što je pokušala da izvrši samoubistvo. Nakon godina provedenih pod Kejnovom dominacijom i života u izolaciji u Ksanaduu, napustila ga je. Kejnov batler Rejmond priča da je, nakon što ga je Suzan napustila, on počeo nasilno da uništava njenu spavaću sobu. Kada je naišao na snežnu kuglu, smirio se i rekao „Ružin pupoljak”. Tompson zaključuje da nije u stanju da reši misteriju i da će značenje Kejnovih poslednjih reči zauvek ostati misterija.

U Ksanaduu, osoblje katalogizuje ili odbacuje Kejnove stvari. Pronalaze sanke na kojima se osmogodišnji Kejn igrao na dan kada je odveden iz svoje kuće u Koloradu. Bacaju ih sa drugim otpadom u peć i, dok gore, kamera otkriva natpis na njima, koje osoblje ne primećuje: „Ružin pupoljak”.

Uloge uredi

 
Hari Šanon, Džordž Koloris i Agnes Murhed
 
Džozef Koten, Orson Vels i Everet Sloun
 
Doroti Kamingor i Orson Vels
 
Rej Kolins, Doroti Kamingor, Orson Vels i Rut Vorik
Glumac Uloga
Orson Vels Čarls Foster Kejn
Džozef Koten Džededaja Liland
Doroti Kamingor Suzan Aleksander Kejn
Agnes Murhed Meri Kejn
Rut Vorik Emili Monro Norton Kejn
Rej Kolins Džim V. Getis
Erskin Sanford Herbert Karter
Everet Sloun gospodin Bernstin
Vilijam Aland Džeri Tompson
Pol Stjuart batler Rejmond
Džordž Koloris Volter Parks Tačer
Fortunio Bonanova sinjor Matiste
Gas Šiling Džon
Filip van Zant gospodin Rolston
Džordžija Bakus Berta Anderson
Hari Šanon Džim Kejn
Soni Bap Čarls Foster Kejn III

Produkcija uredi

Tokom produkcije, radni naslov Građanina Kejna bio je RKO 281. Snimanje je obavljeno između 29. juna i 23. oktobra 1940. Vels je šefovima studija zabranio dolazak na set. Shvatao je njihovu želju da kontrolišu projekte, te je znao da su očekivali da snimi uzbudljiv film koji će biti nalik radio-drami Rat svetova. Velsov ugovor sa RKO-om dao mu je potpunu kontrolu nad produkcijom filma, nešto što mu nikad kasnije nije bilo dopušteno.

Pregled uredi

Građanin Kejn izazvao je bezbroj interpretacija tokom proteklih decenija. U knjizi Orsona Velsa: Halo Amerikanci, Sajmon Kejlou tvrdi da Građanin Kejn ne bi trebalo da se shvati samo kao fiktivno nego i kao postfiktivno delo: delo koje privlači publiku da gleda samu sebe dok gleda film. U recenziji iz 1941, Horhe Luis Borhes nazvao je Građanina Kejna „metafizičkom detektivskom pričom” u kojoj je „... (njegov) predmet (psihološki i alegorijski) istraga čovekove unutrašnjosti, preko dela koje je napravio, reči koje je izrekao, mnogih života koje je uništio...” Borhes je naglasio da „Neodoljivo, beskrajno, Orson Vels prikazuje fragmente života čoveka, Čarlsa Fostera Kejna, i poziva nas da ih spojimo i da ga rekonstruišemo.” Kao i, „Film vrvi raznolikostima i nepodudarnostima: prve scene prikazuju blago koje Kejn nagomilava; u jednoj od poslednjih, usamljena žena u raskoši, ali s patnjom u licu, sastavlja slagalicu na podu palate koja je u isto vreme muzej.” Borhes ističe: „Na kraju shvatamo da fragmenti ne čine jedan sklad: omrznuti Čarls Foster Kejn je utvara, haos pojava.”

Film kombinuje revolucionarnu fotografiju sa Oskarom nagrađenim scenarijom (koji su napisali Vels i Herman Dž. Mankevic), i postavu glumaca filmskih debitanata.

Teme uredi

Novinareva misija traženja značenja Kejnove poslednje reči vodi ga tome da na kraju zaključuje da se čovekov život ne može rezimirati u jednoj reči. Dok skuplja delove slagalice, shvata da je „pupoljak” „deo koji nedostaje” u njegovom životu. Film se sastoji od fragmenata Kejnovog života, prikazanih u nehronološkom redosledu, tako da ih gledalac može poslagati.

Nakon što ga je napustila druga žena, Kejn počinje da uništava njenu sobu. Zgrabio je snežnu kuglu i kad je mislio da je baci, ugledao je kako u njoj padaju pahuljice snega, nakon čega je promrmljao Pupoljak, usled evociranja još jedne uspomene na događaj.

Druga tema razložena u filmu je ograničenost moći i novca. Iako je Kejn neverovatno bogat i moćan, on ne uspeva da iskoristi to bogatstvo i moć kako bi pobedio na izborima za guvernera, promoviše svoju drugu ženu, Susan, kao opersku zvezdu, ili da zadobije ljubav i odanost onih koji ga okružuju. Na kraju je prikazan kao usamljeni starac, zatvoren u Ksanaduu, ukrašenoj palati koju je izgradio kako bi zadovoljio svoj ego. Njegove skupocene stvari ne mogu da zamene emocionalni gubitak koji je pretrpeo u svom životu.

Druge manje zastupljene teme su rad medija (stvaranje dnevnika, vođenje novina), prevrtljivost vremena (prikazana u raznim uspomenama likova, kao i nemogućnost da se pobegne od prošlosti) i sjaj i beda američkog sna.

Filmske inovacije uredi

Poznavaoci i istoričari filma videli su Građanina Kejna kao Velsov pokušaj da stvori novi stil snimanja filmova korištenjem raznih filmskih tehnika, kombinujući ih sve u jedno (kao i Rađanje jedne nacije D. V. Grifita iz 1915). Velsov glumački stil takođe se može interpretirati kao rani primer metodične glume. Na primer, scena kad Kejn iskaljuje svoj bes s vrha stepeništa na svog političkog rivala Džima Getisa. Vels se spotaknuo i iščašio gležanj tokom snimanja ove scene, ali kamere su nastavile da snimaju, a scena je završila u konačnoj verziji. Kao režiser, Vels nije podnosio glumce koji su se okretali metodičnoj glumi, smatrajući ih nepouzdanima. Voleo je da radi sa glumcima koji su bili prilagodljivi i uvek spremni za rad. Vels je, kao glumac, često praktikovao da čita tekst naglas i provodio više vremena pamteći rečenice (za šta mu nikad nije trebalo mnogo vremena), dok se nije mentalno pripremio. Međutim, postoje neki primeri u Građaninu Kejnu kad se Vels bio zaneo ulogom. U slavnoj sceni iz filma, Kejn golim rukama uništava spavaću sobu svoje druge žene nakon što ga ostavila. Prema biografima, nakon što je Vels uništio sobu i kad je snimanje bilo gotovo, oteturao je s krvavim rukama mrmljajući u bradu, „Osetio sam. Osetio sam.”

Najinovativniji tehnički aspekt Građanina Kejna bilo je korištenje dubinskog kadra. U gotovo svakoj sceni u filmu, prednji plan, pozadina i sve u sredini je u izoštrenom fokusu. To je ostvareno uz pomoć slavnog snimatelja Grega Tolanda putem njegovih eksperimenata sa sočivima i osvetljenjem. Kad god dubinski kadar nije bio moguć - na primer u sceni kad Kejn završava čitanje loše recenzije Aleksandrine opere dok u isto vreme otpušta osobu koja je napisala recenziju - Toland je koristio optičke printere kako bi se celi kadar prikazao u fokusu (jedan deo filma otisnut je na drugi deo filma).

Još jedna neortodoksna metoda korištena u filmu bili su niskougaoni kadrovi, u kojima su u pozadini mnogih scena prikazani plafoni. Budući da su filmovi u to vreme većinom bili snimani u studijima, a ne na lokacijama, bilo je nemoguće snimati iz ugla koji bi pokazivao plafone, jer ih setovi nisu ni imali. Velsova ekipa je koristila musline kojima su prekriveni setovi kako bi se proizvela iluzija uobičajene sobe sa plafonom, dok su mikrofoni bili skriveni iznad platna.

Jedna od pripovedačkih tehnika uvedenih u ovom filmu bilo je korištenje epizodnih prizora na istom setu dok su likovi menjali kostime i šminku između dva snimanja kako bi scena iza svakog snimanja izgledala kao da se događa na istoj lokaciji, ali vremenski puno kasnije u odnosu na prethodnu. Vels je na ovaj način prikazao raspad Kejnovog prvog braka, pa je tako nešto što se događalo godinama prikazano u nekoliko minuta. Pre ove tehnike, režiseri su na filmu morali dugo da objašnjavaju promenjene okolnosti. Na primer, u remekdelu Eriha fon Štrogejma Pohlepa, raspad braka glavnog junaka trajao je skoro sat vremena, čak i u najkraćoj verziji.

Vels je uveo i neke vizuelne efekte kako bi jeftino snimio scena mase i velike enterijere. Na primer, scena u kojoj se kamera u operi dramatično podiže do potkrovlja kako bi prikazala radnike koji se rugaju nastupu druge gospođe Kejn snimljena je pomicanjem kamere iznad pozornice, nakon čega se spušta zastor. Zastor se otvara, a kamera sada prikazuje radnike u višem delu opere.

Film je udario temelje novim tehnikama specijalnih efekata uz pomoć šminke, koje je stvorio šminkerski umetnik Mel Berns, verodostojno postarivši glumce za nekoliko decenija u svrhu priče. Primer su mutna kontaktna sočiva koja su Kotena prikazala kao starca. Vels je kasnije tvrdio da je šminka korištena i na njemu za scenu u kojoj se pojavljuje kao mladić.

Vels je doneo svoje iskustvo sa zvukom sa radija. U jednoj sceni, stariji Kejn udara Susan u šatoru na plaži, a dva lika nemo zure jedno u drugo dok se u pozadini može čuti kako se na obližnjoj zabavi žena histerično smeje. Njena nepostojanost ukazuje na Susanine i Kejnove patnje. Vels je drugde vešto iskoristio zvučne efekte kako bi kreirao atmosferu, kao što je ledeni odjek monumentalne biblioteke, gde se novinaru suprotstavlja preterano uslužni bibliotekar.

Kritike uredi

Među filmskom kritikom i publikom široko je rasprostranjeno mišljenje da je ovaj film remek-delo filmske umetnosti i često se navodi kao „najbolji film svih vremena“.[4] U anketi poznatih reditelja, koja je prvi put sprovela 1992, „Građanin Kejn“ se takođe našao na vrhu.[5] Film se takođe našao na vrhu oba spiska „100 godina... 100 filmova“, spiska najboljih američkih filmova, koji je sastavio Američki filmski institut.

Nagrade i nominacije (Američke filmske akademije) uredi

Nagrade uredi

Nominacije uredi

Reference uredi

  1. ^ „Complete National Film Registry Listing – National Film Preservation Board | Programs | Library of Congress”. Library of Congress. 31. 10. 2016. Arhivirano iz originala 31. 10. 2016. g. 
  2. ^ „National Film Registry”. Library of Congress. Arhivirano iz originala 19. 4. 2012. g. Pristupljeno 16. 4. 2012. 
  3. ^ „ENTERTAINMENT: Film Registry Picks First 25 Movies”. Los Angeles Times. Washington, D.C. 19. 9. 1989. Arhivirano iz originala 5. 5. 2020. g. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  4. ^ „'Citizen Kane' fave film of movie elite”. rogerebert.com. Arhivirano iz originala 17. 06. 2008. g. Pristupljeno 1. 1. 2008. 
  5. ^ „Sight & Sound - Top ten”. Pristupljeno 18. 8. 2010. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Građanin Kejn na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грађанин_Кејн&oldid=26550629”