Википедија

David Veliki Komnin

David Veliki Komnin (grč. Δαβίδ Μέγας Κομνηνός) je bio poslednji trapezuntski car od 1459. do 1461. iz dinastije Velikih Komnina.

David II
Lični podaci
Datum rođenja1408.
Mesto rođenjaTrapezunt,
Datum smrti1. novembar 1463.
Mesto smrtiKonstantinopolj,
Porodica
SupružnikJelena Kantakuzin, Maria of Gothia
RoditeljiAleksije IV Veliki Komnin
Teodora Kantakuzin
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntski car
Period1459 — 1461.
PrethodnikJovan IV Veliki Komnin

David je bio sin cara Aleksija IV Velikog Komnina i Teodore Kantakuzin. Nasledio je vlast posle smrti svog brata cara Jovana IV.[1][2] Tokom njegove vladavine, pokušao je da formira vojnu koaliciju sa evropskim i azijskim vladarima a pod okriljem rimskog pape, protiv osmanskog sultana Mehmeda II Osvajača. Osmanlije su otkrili njegove namere i potpuno neočekivano napali Trapezuntsko carstvo.

26. oktobra 1461. David je nakon poraza lišen prestola, a zatim je nekoliko godina živeo u izgnanstvu. Dve godine kasnije, on je uhapšen i doveden u Istanbul gde ga je sultan Mehmed II osumnjičio za veze sa njegovim neprijateljima. David je pozvan da primi islam, ali je to odbio. Nakon ove odluke, 1. novembra 1463, on i njegovi sinovi su ubijeni.[3] To je pismom potvrdio i patrijarh Sofronije Carigradski.

U julu 2013. godine Sveti sinod Carigradske patrijaršije kanonizovao je Davida, njegove sinove i nećaka i 1. novembar odredio kao njihov praznik, kao godišnjicu njihove smrti.[4]

Za vreme vladavine svog starijeg brata i prethodnik Jovana IV David je dobio dvorsku titulu despota koja je označavala prestolonaslednika. Učestvovao je u pohodima svog brata protiv Đenovljana i obavljao razne druge diplomatske zadatke. 1458. godine ratifikovao je ugovor svog brata sa osmanskim sultanom Mehmedom II. David se ubrzo nakon bratove smrti popeo na presto u aprilu 1460. godine, iako je Jovan u međuvremenu proglasio svog nećaka Aleksija V za naslednika.

Naredne godine su bile burne za Davida i carstvo zbog stalnih sukoba sa osmanlijama. Kada su osmanlije nekoliko godina kasnije napale Trabzon koji je bio mesec dana pod opsadom dogovorili su Davidovu predaju pod uslovom da on sa porodicom bude prebačen u Trakiju. Davidova predaja 15. avgusta 1461. godine označava kraj Trapezuntskog carstva i vizantijske carske tradicije.

David, kao potomak porodice Komnin koja je vekovima vladala Vizantijskim carstvom je za osmanlije bio i suviše veliki rizik i potencijalna tačka okupljanja grčkog otpora osmanskoj vlasti. Tako je Mehmed dve godine kasnije lažirajući neka pisma uspeo da se oslobodi zarobljenika i zatvori ga, a ubrzo i pogubi.

Vladavina Trapezuntskim carstvom

uredi

David je igrao važnu ulogu tokom vladavine svog starijeg brata i prethodnika cara Jovana IV. Dobio je dvorsku titulu despota, koja je u Trapezuntu označavala prestolonaslednika. David je učestvovao u pohodima svog brata protiv Đenovljana, a takođe je ispunjavao razne diplomatske zadatke. Godine 1458. ratifikovao je ugovor svog brata sa osmanskim sultanom Mehmedom II u Adrijanopolju, a kasnije iste godine je odveo svoju bratanicu Teodoru njenom mužu, Uzun Hasanu u Ak Kojunlu.

David je stupio na presto ubrzo nakon bratove smrti, negde u aprilu 1460. godine. Iako je car Jovan IV svog bratanca Aleksija V odredio za svog naslednika,[5] Aleksije je bio maloletan; prema Laoniku Halkokondilu David je uz podršku arhonta Kavasita zbacio mladog cara i preuzeo presto za sebe.[6]

Sa osvajanjem Konstantinopolja od strane Turaka Osmanlija 1453. godine, pretnja koju je sultan Mehmed II predstavljao Trapezuntskom carstvu se povećala. Davidov brat car Jovan IV proveo je sledeće godine do svoje smrti gradeći saveze za zaštitu carstva, sa gruzijskim prinčevima na istoku i sa Uzun Hasanom od Ak Kojunlua, i izgleda da je David računao na njihovu podršku. Čini se da su muslimanske vladare Sinope i Karamana videli kao saveznike cara Jovana IV ili Uzun Hasan.[7]

Otprilike u to vreme, oktobra 1460. godine, jedan Ludoviko da Bolonja pojavio se na dvoru cara Fridriha III sa dvojicom muškaraca koji su navodno bili poslanici Persije i Gruzije; tačnije, persijski ambasador—Nikola iz Tbilisija—bio je predstavnik kralja Georgija VIII od Gruzije, a gruzijski ambasador—zapisan kao „Kustopa“, „Kustoda“, „Častodina“ i druge varijacije—predstavljao je Kvarkvara II, princa od Samtskhea.[5] Nosili su pisma koja su potpisali ne samo ti istočnjački vladari, već još četiri, kao i tri kavkaska plemena, sva željna da učestvuju u savezu protiv Osmanlija. Ludovikova pratnja je krenula ka Veneciji, i tamo ili na njihovoj sledećoj stanici, Firenci, pridružio se novi ambasador: Mihael Aligijeri, koji je rekao da je izaslanik cara Davida.

U Firenci, gradu koji je želeo da izgradi mrežu baza na Levantu, Aligijeri je pregovarao o sporazumu između Firence i cara Davida Trapezuntskog kojim je gradu dao konzulat (fondaco) i trgovinske privilegije koje su uključivale namet od 2% na izvoz, kao što su uživali Đenovljani i Mlečani u Trapezutu. Kao i njegov predak, Dante Aligijeri, Mihael Aligijeri je bio Firentinac, ali je trgovao za svoj račun u Crnom moru. Brajer pominje dokument od 28. aprila 1470. u kome su zaštitnici banke Svetog Đorđa u Kafi dali Mihaelu Aligijeriju bezbednosne garancije koje su pokrivalo njegovu decu i podređene.[8] Brajer se prema tvrdnjama Ludovika da Bolonje odnosi sa izvesnim stepenom nepoverenja i podozrenja, napominjući da je Ludoviko „izgleda da je bio previše oštar i da je kasnije opsednut nečim od stava barona Korvoa prema Crkvi, koji nije uspeo da ozbiljno shvati njegove lične ambicije.[9] S druge strane, Brajer pretpostavlja da je Mihael Aligijeri bio legitimni predstavnik cara Davida, iako je pismo koje je car David poslao vojvodi Filipu Dobrom od Burgundije „napisano, ako ne u Italiji, sa italijanske tačke gledišta, i od nekoga ko je dobro poznavao Trapezunt i koji je nedavno video cara Davida Velikog Komnina kao novog cara."[10] Vilijam Miler, u svom izveštaju o Trapezuntskoj imperiji, takođe pretpostavlja da je Mihael Aligijeri bio legitimni predstavnik, ignorišući postojanje skitljivog Ludovika da Bolonja, koji je bio glavni zagovornik hrišćanske lige.[11]

Pošto je podrška Zapada protiv Osmanlija još uvek bila neučvršćena, car David je prerano zatražio od sultana oprost danak koji je plaćao njegov prethodnik. Još gore, te zahteve je postavio preko izaslanika Uzun Hasana, koji su u ime svog gospodara postavljali još arogantnije zahteve. Sultan Mehmed II ih je otpustio, rekavši da će kasnije znati njegov odgovor. Taj odgovor je stigao u leto sledeće godine: flota pod njegovim admiralom Kasim-pašom je plovila duž crnomorske obale Anadolije prema Trapezuntu, dok je on vodio vojsku iz Burse na istok prema gradu.[12]

Kraj Trapezuntskog carstva

uredi

Nakon što se pretvarao da je spreman da pregovara sa nekim od svojih suseda, sultan Mehmed II je opseo Sinopu i izdejstvovao njenu predaju. Sultan je poslao svoju flotu na Trapezunt, dok je on vodio kopnenu vojsku protiv Uzun Hasana. Nakon što je sultan Mehmed II na juriš zauzeo pograničnu tvrđavu Kojlu Hisar, a Uzun Hasanovi saveznici Karamani nisu uspeli da mu priteknu u pomoć, Uzun Hasan je poslao svoju majku, Saru Hatun, sa skupim poklonima u sultanov logor da traži mir. Dok je uspela da pregovara o mirovnom sporazumu između sultana Mehmeda II i Ak Kojunlua, nije mogla ništa učiniti za domovinu svoje snaje, Trapezunt. Stiven Ransiman je ponovio dijalog između Sare i sultana Mehmeda II: "Zašto se umarati, sine moj, za ništa bolje od Trapezunda?" upitala ga je. Odgovorio je da je mač islama u njegovoj ruci, i da bi ga bilo sramota da se ne umori zbog svoje vere.[13]

Sa neutralisanim Davidovim najefikasnijim saveznikom, sultan Mehmed II je krenuo na Trapezunt. Njegova flota se tamo iskrcala početkom jula, porazila Davidovu vojsku, a zatim je opljačkala predgrađa, opsedajući grad više od mesec dana. Osmanski zapovednik Mahmud-paša Anđelović je započeo pregovore sa carem Davidom još pre dolaska njegovog gospodara, a Davidovi protovestijar Đorđe Amiruces savetovao je cara da traži mir. Kada je sultan Mehmed II stigao u avgustu, bio je nezadovoljan pregovorima, ali im je dozvolio da nastave. Car David je sada bio ubeđen da se preda, pod uslovom da mu se dozvoli da zadrži svoju porodicu, domaćinstvo i bogatstvo, i obećano mu je isplativo penzionisanje u Trakiji.[14]

Davidova predaja 15. avgusta 1461. označava kraj Trapezuntskog carstva i vizantijske carske tradicije.[14] Svrgnuti car je sa porodicom i dvorjanima prevezen u Carigrad. U međuvremenu, stanovništvo grada bilo je podeljeno u tri grupe, pri čemu su neki bili postavljeni da služe sultanu i njegovim oficirima, drugi su pridodati stanovništvu Konstantinopolja, a ostalima je bilo dozvoljeno da naseljavaju predgrađe samog Trapezunta. Neki lokalni mladići su propisno regrutovani u janjičare, dok je osmanski admiral ostavljen da organizuje grad.[15]

Nakon osvajanja Trapezunta od strane Turaka

uredi

Car David se zajedno sa svojom porodicom nastanio u Adrijanopolju i dobio je posed u dolini reke Strume, koji je činio godišnji prihod od oko 300.000 srebrnika.[16] Međutim, kao potomak porodice Komnin, koja je vekovima vladala Vizantijskim carstvom, Car David je bio isuviše istaknut simbol palog režima i mogao se pokazati kao potencijalna tačka okupljanja grčkog otpora osmanskoj vlasti. Shodno tome, sultan Mehmed II je čekao priliku da se oslobodi nezgodnog zarobljenika.

Izgovor se pojavio manje od dve godine kasnije. Prema interpolatoru u Istoriji Halkokondila, koji se ovde pominje kao Pseudo-Halkokondili,[17] Davidova nećaka, Teodora (takođe poznata kao Despina Hatun), pisala je pisma svom stricu tražeći da joj pošalje jednog od svojih sinova ili svog bratanca cara Aleksija V, sin njegovog starijeg brata Aleksandra, da živi sa njom. Pseudo-Halkokondil navodi da je Đorđe Amirouces pronašao ova pisma, i iz straha za sopstvenu bezbednost dao ih sultanu Mehmedu II.[18] Teodor Spandouns tvrdi da su pisma falsifikovana po naređenju sultana, ali je rezultat bio isti, bez obzira na autentičnost dokaza. Posle izvesnog razmatranja, sultan Mehmed II je naredio da David, njegova tri sina, Vasilije, Manojlo i Georgije, i njegov nećak, car Aleksije V, budu zatvoreni.[19]

Marginalije u rukopisu jevanđelja koji pripada komercijalnoj školi u Šalkeu pružaju nam datum zatvaranja petorice muškaraca: subota, 26. mart 1463. godine.[20] Ovaj datum potvrđuje drugi rukopis koji sadrži Tukididove Istorije, koji trenutno u vlasništvu Londonsko medicinsko društvo, koji takođe dodaje da su Davidovi sinovi prešli na islam pod uticajem pripadnika porodice Kavasita, koji su to učinili iz gladi.[21] Muškarci su odvedeni u Carigrad i zatvoreni u zatvor Bejoglu, gde su petorica poslednjih Komnina pogubljeni mačem 1. novembra 1463. u četiri sata ujutru. Njihovo pogubljenje potvrđeno je pismom patrijarha Sofronija I, koji je napisao da je David „sa svoja tri sina“ ubijen „nekoliko dana“ po dolasku u Carigrad.[20]

Ostali članovi porodice prošli su nešto bolje. Davidova ćerka Ana, koju je predložio sultanu Mehmedu II da je oženi, odvedena je u sultanov harem. Kasnije se udala za Zagan - pašu[22] prema nekim izvorima ubio ju je muž jer nije htela da se preobrati, dok se prema drugima ponovo udala za Elvanbejzade Sinan Bega nakon što je ostala udovica ili se razvela.[23] U harem je odvedena i Marija Gatiluzio, udovica Davidovog starijeg brata Aleksandra.[24]

Spandounes, koji piše mnogo kasnije od ovih izvora ili Pseudo-Halkokondil, ali se oslanja na porodične tradicije, izveštava o drugačijoj sudbini nekih od ovih ljudi. On navodi da je Marijin sin car Aleksije V bio pošteđen; prema tradiciji, dobio je zemlje tik izvan gradskih zidina Galate, gde je lokalno bio poznat kao „Begov sin“ i po kome je okrug Bejoglu dobio ime. Spandounes takođe piše da je udovica carica Helena Kantakuzin bila je u teškoj novčanoj situciji jer je sahranila svog muža i svoje sinove, i da je provela ostatak života u siromaštvu. Njen najmlađi sin Đorđe je odgajan kao musliman, ali kada mu je kasnije dozvoljeno da poseti Uzun Hasana u Persiji, pobegao je sa dvora svojoj sestri u Gruziju, gde je ponovo primio hrišćanstvo i oženio se gruzijskom princezom.[[25]

Kanonizacija

uredi
  • Car David i njegovi sinovi Vasilije, Manojlo i Đorđe i njegov bratanac car Aleksije V su kanonizovani 10. jula 2013. godine, i u Pravoslavnoj Crkvi poštuju se i proslavljaju kao Sveti mučenik David i sveti mučenici Vasilije, Manojlo, Đorđe i Aleksije, za njihov praznik određen je datum 1. novembar, u spomen na dan kada su stradali. Sveti mučenik David se na ikonama prikazuje kako u rukama drži krst i svitak.

Porodica

uredi

Jedna od Davidovih ćerki ga je nadživela kao žena vladara Gurijelija iz porodice Dadijani. Kasniji Gurieli su tako tvrdili da potiču od cara David Velikog Komnina a i od desetina careva koji su bili njegovi preci.

Pretpostavlja se da car David nije imao dece sa svojom prvom ženom Marijom Gavra od Teodoro. Sa drugom ženom caricom Helenom Kantakuzin, imao je:

  • Vasilija, posečen 1463. godine;
  • Manojlo, pogubljen 1463. godine;
  • Ana (1447–posle 1463), koja je bila konkubina sultana Mehmeda II i posle se udala za Zagan-pašu, a zatim za Sinan - bega;
  • Đorđe, (1460–posle 1463);[20]
  • Neimenovana ćerka, koja se verovatno udala za Mamiju Gurieli;

Prema istoričaru Vorenu Tredgoldu, car David je imao sedam sinova, od kojih je šest pogubljeno, a preživeli je verovatno Đorđe.[26]

U popularnoj kulturi

uredi

Car David i pad Trapezunta prikazani su u romanu Doroti Danet "Proleće ovna", drugoj knjizi u njenoj seriji "Kuća Nikolo".

David se pojavljuje kao sporedan lik u romanu Lorensa Šunovera "Uglačano sečivo", gde je prikazan kao avanturistički, ali diplomatski pronicljiv mladić.[27]

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Basil of Trebizond
 
 
 
 
 
 
 
8. Aleksije III Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Irene of Trebizond
 
 
 
 
 
 
 
4. Manojlo III Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Sebastokrator Nikephoros Kantakouzenos
 
 
 
 
 
 
 
9. Teodora Komnina Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Aleksije IV Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. George V of Georgia
 
 
 
 
 
 
 
10. David IX od Gruzije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Gulkhan-Eudokia of Georgia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Q’varq’vare II Jaq’eli, Prince of Samtskhe-Saatabago
 
 
 
 
 
 
 
11. Sindukhtar of Samtskhe-Saatabago
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. David Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Theodoros Palaiologos Kantakouzenos
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teodora Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference

uredi
  1. ^ „Biografije”. 
  2. ^ Porodično stablo
  3. ^ „Trebizond, Chapter 1. EMPERORS in TREBIZOND DAVID 1458-1461”. Arhivirano iz originala 15. 04. 2014. g. Pristupljeno 14. 04. 2014. 
  4. ^ Novi sveci
  5. ^ a b The known facts of the career of Ludovico da Bologna are discussed in Anthony Bryer, "Ludovico da Bologna and the Georgian and Anatolian Embassy of 1460-1461", Beli Kartlisa, 19–20 (1965), pp. 178–198
  6. ^ Chalkokondyles 9.74; translated by Anthony Kaldellis, The Histories (Cambridge: Dumbarton Oaks Medieval Library, 2014), vol. 2 p. 359.
  7. ^ Steven Runciman, The Fall of Constantinople (London: Cambridge, 1969), p. 173
  8. ^ Bryer, "Ludovico da Bologna", pp. 185f
  9. ^ Bryer, "Ludovico da Bologna", p. 179
  10. ^ Bryer, "Ludovico da Bologna", p. 197
  11. ^ Miller 1969, str. 98f
  12. ^ Runciman 1969, str. 173f
  13. ^ Runciman 1969, str. 174
  14. ^ a b Donald M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium: 1261-1453, 2nd edition (Cambridge: University Press, 1993), p. 408
  15. ^ Runciman 1969, str. 176
  16. ^ Miller 1969, str. 108
  17. ^ On the possible identity of this person, see Anthony Kaldellis, "The Interpolations in the Histories of Laonikos Chalkokondyles", Greek, Roman, and Byzantine Studies, 52 (2012), pp. 259–283
  18. ^ Chalkokondyles 9.80; translated by Kaldellis, The Histories, vol. 2 p. 365
  19. ^ Miller 1969, str. 109
  20. ^ a b v William Miller, "The Chronology of Trebizond", The English Historical Review, 38 (1923), p. 410
  21. ^ Powell, J. Enoch (1937). „Die Letzten Tage der Grosskomnenen”. Byzantinische Zeitschrift. 37 (2): 359—360. S2CID 191454851. doi:10.1515/byzs.1937.37.2.359. 
  22. ^ Filiam Trapezunti regis Annam.... connube junxit Zagano" Laonicus Chalcocondylus, De Rebus Turcis pp. 519
  23. ^ Franz Babinger, Mehmed the Conqueror and His Time, edited by William C. Hickman and translated by Ralph Manheim (Princeton: University Press, 1978), p. 230
  24. ^ Chalkokondyles 10.13; translated by Kaldellis, The Histories, vol. 2 p. 415
  25. ^ Runciman 1969, str. 185f
  26. ^ Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. str. 802. ISBN 9782036274082. 
  27. ^ Schoonover, Lawrence (1948). The Burnished Blade. Macmillan. Pristupljeno 31. 1. 2014. "David."

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Велики_Комнин&oldid=28877082”