Dvodomni sistem
U državama koje imaju dvodomni sistem, takođe bikameralni sistem ili bikameralizam (lat. bi — dva + lat. camera — komora, dom), zakonodavnu vlast drže dva doma, donji i gornji dom.[1][2] Ovaj sistem se primenjuje u velikim državama.
Istorija dvodomnih zakonodavnih tela uredi
Britanski parlament se često naziva Majka parlamenta (to je zapravo pogrešno citiranje Džona Brajta, koji je 1865. godine primetio da je „Engleska majka parlamenata“) jer je Britanski parlament bio uzor većini drugih parlamentarnih sistema, i njegova načela su stvorila mnoge druge parlamente.[3] Poreklo britanske dvodomnosti može se pratiti do 1341. godine, kada su se zajednice prvi put sastale odvojeno od plemstva i sveštenstva, stvarajući ono što je zapravo bilo gornja i donja komora, sa vitezovima i meštanima koji su sedeli u ovoj drugoj. Ovo Gornje veće postalo je poznato kao Dom lordova od 1544. godine nadalje, a Donje veće je postalo poznato kao Donji dom, zajednički poznato pod nazivom parlament.
Mnoge nacije sa parlamentima su u izvesnoj meri oponašale britanski „troslojni“ model. Većina zemalja u Evropi i Komonveltu imaju na sličan način organizovane parlamente sa uglavnom ceremonijalnim šefom države koji formalno otvara i zatvara parlament, velikim izabranim donjim domom i (za razliku od Britanije) manjim gornjim domom.[4][5]
Očevi osnivači Sjedinjenih Država takođe su favorizovali dvodomno zakonodavno telo. Ideja je bila da Senat bude bogatiji i mudriji. Bendžamin Ruš je primetio da je „ova vrsta dominacije skoro uvek povezana sa bogatstvom“. Senat je stvoren da stabilizuje snage, koje nisu birali masovni birači, već su ih birali državni zakonodavci. Senatori bi bili obrazovaniji i promišljeniji - neka vrsta republičkog plemstva - i suprotstavljeni onome što je Džejms Madison smatrao „nestalnošću i strašću“ koja bi mogla da obuzme Dom.[6]
On je dalje primetio da se „upotreba Senata sastoji u tome da se on deluje sa više hladnokrvnosti, sa više sistematičnosti i sa više mudrosti, nego popularna grana”. Madisonov argument naveo je Frejmersa da odobri Senatu prerogative u spoljnoj politici, oblasti u kojoj su se postojanost, diskrecija i oprez smatrali posebno važnim.[6] Državni zakonodavci birali su Senat, i senatori su morali da poseduju značajnu imovinu da bi se smatrali vrednim i dovoljno razumnim za tu poziciju. Godine 1913, usvojen je 17. amandman koji je nalagao izbor senatora narodnim glasanjem, a ne državnim zakonodavnim telom.[6]
Kao deo velikog kompromisa, osnivači su izumeli novo obrazloženje za dvodomnost u kome je Senat imao jednak broj delegata po državi, a Dom je imao predstavnike prema relativnoj veličini populacije.
Komunikacija između domova uredi
Formalna komunikacija između domova odvija se na različite načine, uključujući:[7]
- Slanje poruka
- Formalna obaveštenja, kao što su rezolucije ili donošenje zakona, obično se formulišu u pisanom obliku, posredstvom službenika i govornika svake kuće.
- Prenošenje
- zakona ili izmena zakona za koje je potrebna saglasnost drugog doma.
- Zajednička sednica
- plenarna sednica oba doma u isto vreme i na istom mestu.
- Zajednički odbori
- koje mogu formirati odbori svakog doma koji pristanu da se pridruže, ili zajedničkom rezolucijom svakog doma. Kongres Sjedinjenih Država ima konferencijske odbore za rešavanje neslaganja između verzija zakona Predstavničkog doma i Senata, sličnih „Konferencijama“ u Vestminsterskim parlamentima.
- Konferencije
- Konferencije domova engleskog (kasnije britanskog) parlamenta sastaju se u obojenoj komori Vestminsterske palate.[8] Istorijski gledano, postojala su dva različita tipa: „obični“ i „slobodni“. Britanski parlament je poslednji put održao redovnu konferenciju 1860. godine - čija je razrađena procedura rezultirala jednostavnijim slanjem poruka. Slobodna konferencija rešava spor putem „menadžera“ koji se sastaju manje formalno nasamo. Poslednja besplatna konferencija u Vestminsteru bila je 1836. godine o izmeni Zakona o opštinskim korporacijama iz 1835. godine,[9] prethodna je bila 1740. godine - sa ne mnogo većim uspehom od običnih konferencija, slobodni tip je ustupio veću transparentnost poruka.[10]
U Parlamentu Australije održane su dve formalne konferencije, 1930. i 1931, kao i mnoge neformalne konferencije.[7][11] Prema podacima iz 2007, „konferencija menadžera” ostaje uobičajena procedura za rešavanje sporova u Parlamentu Južne Australije.[12] U Parlamentu Novog Južnog Velsa 2011. godine, Zakonodavna skupština je zatražila slobodnu konferenciju sa Zakonodavnim većem o zakonu o grafitima; nakon godinu dana Savet je to odbio, opisavši mehanizam kao arhaičan i neprikladan.[11] Dva doma Parlamenta Kanade takođe su koristila konferencije, ali ne od 1947. godine (iako zadržavaju mogućnost).
Koncept uredi
Dvodomni sistemi postoje tamo gde ima federalnih jedinica ili privilegovanih slojeva društva. Domovi su obično nastajali da bi se dala jednaka prava narodu kao i aristokratama. Jedna od razlika u odnosu na jednodomni sistem je u glavnoj prednosti jednodomnog sistema — čim zakon prođe, odmah stupa na snagu, dok u dvodomnom sistemu jedan dom može prihvatiti zakon a drugi ga odbiti. Mnoge komunističke zemlje kao Narodna Republika Kina i Republika Kuba imaju jednodomnu skupštinu, zato što komunističke vlade tih zemalja smatraju da drugi dom daje veća prava aristokratiji. Glavna prednost u odnosu na jednodomni sistem je što u jednodomnom sistemu onaj ko kontroliše skupštinu, kontroliše i izvršnu vlast.
Zemlje sa dvodomnim sistemom uredi
Otprilike polovina zemalja sveta ima dvodomni sistem, uključujući velesilu Sjedinjene Američke Države, te druge države kao što je Australija, Bosna i Hercegovina, Italija, Kanada, Nigerija, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Filipini, Švajcarska, Španija... Bivša Kraljevina Jugoslavija je takođe imala dvodomni sistem.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Legislatures, Bicameral and Unicameral”.
- ^ „IPU PARLINE database: Structure of parliaments”. www.ipu.org. Pristupljeno 25. 10. 2015.
- ^ Seidle, F. Leslie; Docherty, David C. (2003). Reforming parliamentary democracy. McGill-Queen's University Press. str. 3. ISBN 9780773525085.
- ^ Julian Go (2007). „A Globalizing Constitutionalism?, Views from the Postcolony, 1945-2000”. Ur.: Arjomand, Saïd Amir. Constitutionalism and political reconstruction. Brill. str. 92—94. ISBN 978-9004151741.
- ^ „How the Westminster Parliamentary System was exported around the World”. University of Cambridge. 2. 12. 2013. Pristupljeno 16. 12. 2013.
- ^ a b v „The Constitutional Background - House of Representatives archives”. Arhivirano iz originala 30. 7. 2015. g. Pristupljeno 28. 7. 2015.
- ^ a b „Chapter 21: Relations with the House of Representatives”. Odgers' Australian Senate Practice (14th izd.). Parliament of Australia. Pristupljeno 19. 2. 2018.
- ^ Jones, Clyve (2014). „Accommodation in the Painted Chamber for Conferences between the Lords and the Commons from 1600 to 1834”. Parliamentary History. 33 (2): 342—357. ISSN 0264-2824. doi:10.1111/1750-0206.12100.
- ^ Blayden 2017 p.6; „Free Conference—Municipal Corporations' Act Amendment (, )”. Hansard. 11. 8. 1836. HC Deb vol 35 cc1125—7. Arhivirano iz originala 12. 03. 2017. g. Pristupljeno 19. 2. 2018.
- ^ Blayden 2017 p.6; „Managers for the Free Conference, on the Bill to prevent Commerce with Spain.”. House of Lords Journal. British History Online. 22—24. 4. 1740. Volume 25, pp.518—526. Pristupljeno 19. 2. 2018.
- ^ a b Blayden, Lynsey (septembar 2017). „Do free conferences have a place in the present-day NSW Parliament?” (PDF). Australasian Study of Parliament Group. Pristupljeno 19. 2. 2018.
- ^ Crump, Rick (proleće 2007). „Why the conference procedure remains the preferred method for resolving disputes between the two houses of the South Australian Parliament”. Australasian Parliamentary Review. 22 (2): 120—136. CiteSeerX 10.1.1.611.7131
.
Literatura uredi
- Aroney, Nicholas (2008). „Four Reasons for an Upper House: Representative Democracy, Public Deliberation, Legislative Outputs and Executive Accountability”. Adelaide Law Review. 29. Pristupljeno 21. 2. 2021.[mrtva veza]
- Hague, Rod (14. 10. 2017). Political science : a comparative introduction. str. 128—130. ISBN 978-1-137-60123-0. OCLC 961119208.
- „Governing Systems and Executive-Legislative Relations (Presidential, Parliamentary and Hybrid Systems)”. United Nations Development Programme. Arhivirano iz originala 2008-10-17. g. Pristupljeno 2008-10-16.
- Schoenbrod, David (2008). „Delegation”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. str. 117—18. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n74.
- „IPU PARLINE database: "General information" module”. IPU Parline Database. International Parliamentary Union. Pristupljeno 30. 4. 2019.
- „Vatican City State”. Vatican City State. Arhivirano iz originala 25. 11. 2018. g. Pristupljeno 30. 4. 2019.
- Pope John Paul II (26. 11. 2000). „Fundamental Law of Vatican City State” (PDF). Vatican City State. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 2. 2008. g. Pristupljeno 30. 4. 2019.
- Frederick, Brian (decembar 2009). „Not Quite a Full House: The Case for Enlarging the House of Representatives”. Bridgewater Review. Pristupljeno 2016-05-15.
- Bauman, Richard W.; Kahana, Tsvi, ur. (2006). The least-examined branch: the role of legislatures in the constitutional state. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85954-7.
- Carey, John M. (2006). „Legislative organization”. The Oxford handbook of political institutions. Oxford University Press. str. 431–454. ISBN 978-0-19-927569-4.
Garner, James Wilford (1905). „Legislature”. Ur.: Gilman, D. C.; Thurston, H. T.; Colby, F. M. New International Encyclopedia (I izd.). New York: Dodd, Mead.- Martin, Shane; Saalfeld, Thomas; Strøm, Kaare W., ur. (2014). The Oxford handbook of legislative studies (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-191-01907-4.
- Olson, David M. (2015). Democratic legislative institutions: a comparative view (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-47314-5.
- Walter Bagehot. Norman St John-Stevas, ur. The English Constitution, in The Collected Works of Walter Bagehot. 5. London: The Economist. str. 273—274.
Spoljašnje veze uredi
- Noncontemporaneous Lawmaking: Can the 110th Senate Enact a Bill Passed by the 109th House?, 16 Cornell J.L. & Pub. Pol'y 331 (2007).
- Aaron-Andrew P. Bruhl, Against Mix-and-Match Lawmaking, 16 Cornell J.L. & Pub. Pol'y 349 (2007).
- Defending the (Not So) Indefensible: A Reply to Professor Aaron-Andrew P. Bruhl, 16 Cornell J.L. & Pub. Pol'y 363 (2007).
- Sénat, le triomphe de l'anomalie Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. septembar 2012)