Википедија

Dijalog

Dijalog, razgovor ili rasprava (od starog Grčkog „Dialogos” što znači razgovor) predstavlja vođenje pismenog ili usmenog razgovora i protiv razgovora između dve ili više osoba. Njegova suprotnost je monolog, razgovor jedne osobe sa ili protiv sebe samog (pre svega kod drame).[1] Kao literalno sredstvo o karakterisanju jedne figure i kod razvijanja radnje, dijalog određuje dramu, u lirici nalazi upotrebu kod forme prepričavanja, kao kod balade.[2]

Jedna posebna forma epike je dijalog u romanu koji se kod Diderota, Vilanda, ili kod Fontane sastoji isključivo iz razgovora. Kao literalna vrsta, dijalog je jedan tekst sa ulogama podeljen na više govornika. Kod Platona je to kao forma filozofske diskusije, Diskusija sa namerom dubokog uvida u jedno pitanje dospeti, uputiti. U dijalogu se susreću različiti pogledi jedan za drugim. Učesnici pokušavaju svoje namere drugima da nanesu, s tim što bi došli do uvida koji je jednoj pojedinačnoj osobi uskraćen.

Kao tekst forma služi dijalog naročito jednom živahnom prikazivanju, može li jedna tema bolje nego jedan jedinstveni tekst od različitih strana razjasniti i u datom momentu služiti, da lično mišljenje autora sakrije, možda kod lične zaštite i kod izbegavanja cenzure, (tako kod Davida Hume u njegovom dijalogu „o prirodnoj religiji") ili iz principijelnog nepoverenja protiv jedinstvene forme pisanih tekstova. (tako, po nekim interpretetima, Platon)

Istorija uredi

Svesna upotreba dijaloga počinje kod Sofista, koji im služi za saznavanje, ili raspravljanje problema u smislu klasične Dijalektike (Teze i Antiteze). Literalno se može naći u Sokratovim dijalozima koje je objavio Platon, jedan od prvih vrhunaca dijalektike.[1] U humanizmu dijalog doživljava svoj razvitak tek kod Erazma Roterdamskog i kod Ulriha od Hutena.[1]

Kao žanr uredi

 
Najstariji sačuvani tekst Platonove Republike

Antika uredi

Dijalog kao žanr na Bliskom istoku i u Aziji datira iz drevnih dela, kao što su Sumerske rasprave sačuvane u kopijama iz kasnog trećeg milenijuma pre nove ere,[3] Rigvedske himne dijaloga i Mahabarata.

Na Zapadu, Platonu (oko 437. p. n. e. – oko 347. p. n. e.) se obično pripisuje sistematsko korišćenje dijaloga kao nezavisne književne forme.[4] Drevni izvori ukazuju, međutim, da je platonski dijalog imao svoje temelje u mimici, koju su sicilijanski pesnici Sofron i Epiharm negovali pola veka ranije.[5] Ova dela, kojima se Platon divio i koja je oponašao, nisu preživela i postoji samo nejasna predstava o tome kako su možda izvođena.[6] Mimici Heroda, koji su pronađeni u papirusu 1891. godine, daju neku predstavu o njihovom karakteru.[7]

Platon je dalje pojednostavio formu i sveo je na čistu argumentovanu konverzaciju, ostavljajući netaknutim zabavni element ocrtavanja likova.[8] Oko 400. godine pre nove ere on je usavršio Sokratov dijalog.[9] Svi njegovi sačuvani spisi, osim Apologije i Poslanica, koriste ovaj oblik.[10]

Nakon Platona, dijalog je postao glavni književni žanr u antici, a napisano je nekoliko važnih dela na latinskom i grčkom. Ubrzo posle Platona, Ksenofont je napisao svoj Simpozijum; takođe, kaže se da je Aristotel napisao nekoliko filozofskih dijaloga u Platonovom stilu (od kojih su sačuvani samo fragmenti).[11] U 2. veku, hrišćanski apologeta Justin Martir napisao je Dijalog sa Trifonom, koji je bio diskurs između Justina koji je predstavljao hrišćanstvo i Trifona koji je predstavljao judaizam. Drugi hrišćanski apologetski dijalog iz tog vremena bio je Oktavije, između hrišćanina Oktavija i pagana Cecilija.

Moderni period uredi

Dva eminentna francuska pisca pozajmila su naslov najpoznatije Lukijanove zbirke; Fontenel (1683) i Fenelon (1712) su pripremili Dialogues des morts („Dijalozi mrtvih“).[4] Istovremeno, 1688. godine, francuski filozof Nikola Malebranš je objavio svoje Dijaloge o metafizici i religiji, čime je doprineo oživljavanju žanra u filozofskim krugovima. U engleskoj nedramskoj literaturi dijalog nije naišao na široku upotrebu sve dok ga Berkli nije upotrebio, 1713. godine, za svoju raspravu Tri dijaloga između Hilasa i Filona.[8] Njegov savremenik, škotski filozof Dejvid Hjum, napisao je Dijaloge o prirodnoj religiji. Istaknuti primer književnog dijaloga iz 19. veka bili su Landorovi Imaginarni razgovori (1821–1828).[12]

U Nemačkoj je Viland usvojio ovaj oblik za nekoliko važnih satiričnih dela objavljenih između 1780. i 1799. U španskoj književnosti slave se Valdesovi Dijalozi (1528) i oni o Slikarstvu (1633) Vinčenca Kardučija. Italijanski pisci zbirki dijaloga, po Platonovom uzoru, uključuju Torkvata Tasoa (1586), Galileja (1632), Galijanija (1770), Leopardija (1825) i mnoštvo drugih.[8]

Platonski dijalog, kao poseban žanr koji prikazuje Sokrata kao govornika i jednog ili više sagovornika koji raspravljaju o nekom filozofskom pitanju, donekle je doživeo kao preporod u 20. veku. Autori koji su ga nedavno koristili uključuju Džordža Santajanu, u njegovim eminentnim Dijalozima u Limbu (1926, 2. izdanje 1948; ovo delo takođe uključuje istorijske ličnosti kao što su Alkibijad, Aristip, Avicena, Demokrit i Dionisije Mlađi kao govornici). Edit Štajn i Ajris Merdok su takođe koristile formu dijaloga. Štajnova je zamislila dijalog između Edmunda Huserla (fenomenologa) i Tome Akvinskog (metafizičkog realiste). Merdokova je uključila ne samo Sokrata i Alkibijada kao sagovornike u svom delu Akastos: Dva platonska dijaloga (1986), već je prikazala i samog mladog Platona.[13] Nedavno je Timoti Vilijamson napisao Tetralog, filozofsku razmenu u vozu između četvoro ljudi sa radikalno različitim epistemološkim pogledima.

U 20. veku, filozofski tretmani dijaloga su se pojavili od strane više mislilaca uključujući Mihaila Bahtina, Paula Frejra, Martina Bubera i Dejvida Boma. Iako se razlikuju u mnogim detaljima, ovi mislioci su predložili holistički koncept dijaloga.[14] Nastavnici kao što su Frejre i Ramon Fleča takođe su razvili korpus teorije i tehnika za korišćenje egalitarnog dijaloga kao pedagoškog alata.[15]

Kao tema uredi

 
Dejvid Bom, vodeći mislilac 20. veka o dijalogu.

Martin Buber pripisuje dijalogu ključnu poziciju u svojoj teologiji. Njegovo najuticajnije delo nosi naslov I and Thou.[16] Buber ne neguje i promoviše dijalog ne kao neki svrsishodan pokušaj da se dođe do zaključaka ili iznesu puke tačke gledišta, već kao sam preduslov autentičnog odnosa između čoveka i čoveka, te čoveka i Boga. Buberova misao se usredsređuje na „pravi dijalog“, koji karakteriše otvorenost, iskrenost i uzajamna posvećenost.[17]

Drugi vatikanski savet stavio je veliki naglasak na dijalog sa svetom. Većina dokumenata saveta uključuje neku vrstu dijaloga: dijalog sa drugim religijama (Nostra aetate), dijalog sa drugim hrišćanima (Unitatis Redintegratio), dijalog sa modernim društvom (Gaudium et spes) i dijalog sa političkim vlastima (Dignitatis Humanae).[18] Međutim, u engleskim prevodima ovih tekstova, „dijalog“ je korišćen za prevođenje dve latinske reči sa različitim značenjima, colloquium („diskusija“) i dialogus („dijalog“).[19] Smatra se da je na izbor terminologije snažno uticala Buberova misao.[20]

Fizičar Dejvid Bom je pokrenuo srodni oblik dijaloga gde grupa ljudi razgovara zajedno kako bi istražila svoje pretpostavke razmišljanja, značenja, komunikacije i društvenih efekata. Ovu grupu čini deset do trideset ljudi koji se redovno sastaju na nekoliko sati ili nekoliko dana neprekidno. U Bomovom dijalogu, dijalozi se slažu da ostave iza sebe debatne taktike koje pokušavaju da ubede i umesto toga govore iz sopstvenog iskustva o temama koje se improvizuju na licu mesta.[21]

U svojim uticajnim delima, ruski filozof Mihail Bahtin je pružio ekstralingvističku metodologiju za analizu prirode i značenja dijaloga:[22]

Dijaloški odnosi imaju specifičnu prirodu: ne mogu se svesti ni na čisto logičke (makar i dijalektičke) ni na čisto jezičke (kompoziciono-sintaksičke). Oni su mogući samo između kompletnih iskaza raznih govornih subjekata... Gde nema reči, a nema jezika, ne može biti dijaloških odnosa; ne mogu postojati među objektima ili logičkim veličinama (koncepti, sudovi i tako dalje). Dijaloški odnosi pretpostavljaju jezik, ali ne borave u sistemu jezika. Oni su nemogući među elementima jezika.[23]

Brazilski pedagog Paulo Frejre, poznat po razvoju popularnog obrazovanja, unapredio je dijalog kao vid pedagogije. Frejre je smatrao da komunikacija kroz dijalog omogućava učenicima i nastavnicima da uče jedni od drugih u okruženju koje karakteriše poštovanje i jednakost. Veliki zagovornik potlačenih naroda, Frejre se bavio praksom — akcijom koja je informisana i povezana sa vrednostima ljudi. Dijalogovana pedagogija nije se odnosila samo na produbljivanje razumevanja; radilo se i o pozitivnim promenama u svetu: da bi se učinio boljim.[24]

Reference uredi

  1. ^ a b v Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 122. ISBN 86-19-00635-5. 
  2. ^ Nakamura, Hajime (1964). The Ways of Thinking of Eastern Peoples. str. 189. ISBN 978-0824800789. 
  3. ^ G. J., and H. L. J. Vanstiphout. 1991. Dispute Poems and Dialogues in the Ancient and Mediaeval Near East: Forms and Types of Literary Debates in Semitic and Related Literatures. Leuven: Department Oriëntalistiek.
  4. ^ a b Gosse 1911.
  5. ^ Kutzko 2012, str. 377.
  6. ^ Kutzko 2012, str. 381.
  7. ^ Nairn, John Arbuthnot (1904). The Mimes of Herodas. Clarendon Press. str. ix. 
  8. ^ a b v Gosse, Edmund (1911). „Dialogue”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 8 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 156—157. 
  9. ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature . Merriam-Webster, Inc. 1995. str. 322–323. ISBN 9780877790426. 
  10. ^ Sarton, George (2011). Ancient Science Through the Golden Age of Greece. str. 405. ISBN 9780486274959. 
  11. ^ Bos, A. P. (1989). Cosmic and Meta-Cosmic Theology in Aristotle's Lost Dialogues. str. xviii. ISBN 978-9004091559. 
  12. ^ Craig, Hardin; Thomas, Joseph M. (1929). „Walter Savage Landor”. English Prose of the Nineteenth Century. str. 215. 
  13. ^ Altorf, Marije (2008). Iris Murdoch and the Art of Imagining. Bloomsbury Academic. str. 92. ISBN 9780826497574. 
  14. ^ Phillips, Louise (2011). The Promise of Dialogue: The dialogic turn in the production and communication of knowledge. str. 25—26. ISBN 9789027210296. 
  15. ^ Flecha, Ramón (2000). Sharing Words: Theory and Practice of Dialogic Learning. Lanham, MD: Rowman and Littlefield. 
  16. ^ Braybrooke, Marcus (2009). Beacons of the Light: 100 Holy People Who Have Shaped the History of Humanity. str. 560. ISBN 978-1846941856. 
  17. ^ Bergman, Samuel Hugo (1991). Dialogical Philosophy from Kierkegaard to Buber. str. 219. ISBN 978-0791406236. 
  18. ^ Nolan 2006.
  19. ^ Nolan 2006, str. 30.
  20. ^ Nolan 2006, str. 174.
  21. ^ Isaacs, William (1999). Dialogue and The Art Of Thinking Together. str. 38. ISBN 978-0307483782. 
  22. ^ Maranhão 1990, str. 51
  23. ^ Bakhtin 1986, str. 117
  24. ^ Goodson, Ivor; Gill, Scherto (2014). Critical Narrative as Pedagogy. Bloomsbury. str. 56. ISBN 9781623566890. 

Literatura uredi

  • Bergman, Samuel Hugo (1991). Dialogical Philosophy from Kierkegaard to Buber. str. 219. ISBN 978-0791406236. 
  • Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 122. ISBN 86-19-00635-5. 
  • Bakhtin, M. M. (1986) Speech Genres and Other Late Essays. Trans. by Vern W. McGee. Austin, Tx: University of Texas Press.
  • Kutzko, David (2012). „In pursuit of Sophron”. Ur.: Bosher, Kathryn. Theater Outside Athens: Drama in Greek Sicily and South Italy. str. 377. ISBN 9780521761789. 
  • Hösle, Vittorio (2013): The Philosophical Dialogue: a Poetics and a Hermeneutics. Trans. by Steven Rendall. Notre Dame, University of Notre Dame Press.
  • Maranhão, Tullio (1990). The Interpretation of Dialogue. University of Chicago Press. ISBN 0-226-50433-6. 
  • Nolan, Ann Michele (2006). A Privileged Moment: Dialogue in the Language of the Second Vatican Council. str. 276. ISBN 978-3039109845. 
  • E. Di Nuoscio, "Epistemologia del dialogo. Una difesa filosofica del confronto pacifico tra culture", Carocci, Roma, 2011
  • Suitner, Riccarda (2022) The Dialogues of the Dead of the Early German Enlightenment. Trans. by Gwendolin Goldbloom. Leiden-Boston: Brill
  • Rob Anderson, Leslie A. Baxter, Kenneth N. Cissna (Eds.). (2004). Dialogue: theorizing difference in communication studies.
  • Peter Atterton, Matthew Calarco, Maurice S. Friedman (2004). Lévinas & Buber: dialogue & difference
  • Samuel Hugo Bergman (1991). Dialogical philosophy from Kierkegaard to Buber.
  • Kenneth N. Cissna & Rob Anderson (2002). Moments of meeting: Buber, Rogers, and the potential for public dialogue.
  • Hans Köchler (2009). The Philosophy and Politics of Dialogue.
  • Tim L. Kellebrew (2012). Brief Overview of Dialogical Psychotherapy
  • Tim L. Kellebrew (2013). On the World as Misrepresentation
  • Hune Margulies (2017), Will and Grace: Meditations on the Dialogical Philosophy of Martin Buber
  • Aubert, A., Flecha, A., García, C., Flecha, R., y Racionero, S. (2008). Aprendizaje dialógico en la sociedad de la información. Barcelona: Hipatia Editorial.
  • Freire, P. (1997). Pedagogy of the Heart. New York: Continuum (O.V. 1995).
  • Mead, G.H. (1934). Mind, self & society. Chicago: University of Chicago Press.
  • Searle J., & Soler M. (2004). Lenguaje y Ciencias Sociales. Diálogo entre John Searle y CREA. Barcelona: El Roure Ciencia.
  • Sen, A. (2005) The argumentative Indian: Writings on Indian history, culture and identity. New York: Farrar, Straus and Giroux.
  • Aronowitz, S. and Giroux, H. (1986). Education under Siege. (London, Routledge & Kegan Paul)
  • Aubert, A. et al. (2004). Dialogar y Transformar. Pedagogía crítica del siglo XXI. (Barcelona, Graó)
  • Confapea. (2005). www.http://www.neskes.net/confapea/
  • Crea. (1993). Numeracy at the workplace. Force. (Madrid, Comisión of the European Communities)
  • Crea. (1995–1998). Habilidades comunicativas y desarrollo social. (Madrid, Dirección General de investigación y Técnica. Ministerio de Educación y Ciencia)
  • De Botton, L. Puigvert, L. Sanchez-Aroca, M. (2005). The Inclusion of Other Women – Breaking the Silence through Dialogic Learning. (Dordrecht, Springer)
  • Elboj, C. et al. (2002). Comunidades de aprendizaje. Transformar la educación. (Barcelona, Graó)
  • Facepa. (2005). http://www.facepa.org/
  • Flecha, R. (2000). Sharing Words. Theory and Practice of Dialogic Learning. (Lanham, MD: Rowman and Littlefield)
  • Flecha, R., Gómez, J. Puigvert. L. (2003). Contemporary Sociological Theory. (New York, Peter Lang).
  • Freire, P. (1970). Pedagogía del oprimido. (Madrid, Siglo XXI).
  • Freire, P. (1997). Pedagogy of the Heart. (New York, NY: Continuum).
  • Freire, P. (2001). Pedagogy of Freedom – Ethics, Democracy and Civic Courage. (Lanham, MD: Rowman and Littlefield).
  • Freire, P. (2004). Pedagogy of Hope (New York, NY: Continuum).
  • Freire, P. (2005). Education for Critical Consciousness. (New York, NY: Continuum).
  • Gómez Alonso, J. (2002) Learning Communities: when learning in common means school success for all. Multicultural Teaching, 20 (2), pp. 13–17.
  • Habermas, J. (1987). The Philosophical Discourse of Modernity. Twelve Lectures. (Cambridge, MA. MIT Press).
  • Habermas, J. (2001). Constitutional Democracy - A Paradoxical Union of Contradictory Principles?, Political Theory, Vol. 29 No. 6, December 2001 pp. 766-781.
  • Habermas, J. (2004a) The Theory of Communicative Action. Vol. I. Reason and Rationalization of Society. (Cambridge, Polity Press).
  • Habermas, J. (2004b) The Theory of Communicative Action. Vol. II. Lifeworld and System: A Critique of Functionalist Reason. (Cambridge, Polity Press)
  • Loza Aguirre, M. (2004). La Prisión como agente formativo de la No-Prisión – Las Tertulias Literarias Dialógicas o de Clásicos Universales. <https://web.archive.org/web/20051219094549/http://www.neskes.net/reda/docs/prision_td.pdf >
  • Morrison, K. (1995). Habermas and the School Curriculum, (unpublished Ph.D. thesis, School of Education, University of Durhan).
  • Morrison, K. (1996). Habermas and Critical Pedagogy. Critical Pedagogy Networker, 9, 2, pp. 1–7.
  • Roth, K. (2003). Freedom of Choice, Community and Deliberation, Journal of Philosophy of Education, Vol. 37, No. 3, pp. 393–413
  • Sánchez A., M. (1999). La Verneda-Sant Martí: A School Where People Dare to Dream. Harvard Educational Review, 69 (3), pp. 320–335.
  • Searle, J.; & Soler, M. (2004) Lenguage y Ciencias Sociales – Diálogo entre John Searle y Crea (Barcelona, El Roure Editorial)
  • Shütz, A. & Luckman, T. (1973). The Structures of the Lifeworld. (Evanson, IL. Northwestern University Press)
  • Soler, M. (2001). Dialogic reading: A new understanding of the reading event. (Unpublished Ph.D. thesis, Harvard University).
  • Valls, R. (2000). Comunidades de Aprendizaje. Una práctica educativa de aprendizaje dialógico para la sociedad de información. (Unpublished Ph.D. thesis, University of Barcelona)
  • Vygotsky, L. S. (1978). Mind in Society: The Development of Higher Psychological Processes (Cambridge. MA, Harvard University Press).
  • Vygotsky, L. S. (1999). Thought and Language. (Cambridge, MA, The MIT Press).

Spoljašnje veze uredi

 
Dijalog na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дијалог&oldid=27549349”