Društvo Nasušni hleb
Društvo Nasušni hleb osnovano je maja meseca 1927. godine u Beogradu, sa ciljem da se siromašnim građanima i nezaposlenim radnicima pruži kratkotrajna pomoć u hlebu.[1] Osnivači su bili Ruža Pops, Anastasija Naka Spasić, Ljuba Kujundžić, Aspazija Stojanović, Jovan S. Jovanović, dr Voja Kujundžić, dr Josif Nedok, dr Fridrih Pops i Živojin Savić.[1] Principi društva bili su da nikada ne odbije nikog ko opravdano traži hleb i da se hleb pruži odmah, jer gladan ne može čekati do sutra. Hleb se izdavao svakog dana od 8 časova ujutru, uvek uz prisustvo dežurnog člana uprave.
Delatnost društva
urediU početku se izdavalo 25 hlebova dnevno, na pristaništu i na železničkoj stanici u Beogradu stajale su table, na kojima je pisalo da svaki nezaposleni radnik može besplatno dobiti po jedan hleb dnevno.[1] Hleb se najpre izdavao u prostorijama Narodne odbrane u ulici Kraljice Natalije. Društvena uprava je želela da ima tačne podatke o životu i porodicama onih koji su se prijavljivali za hleb, pa je svakoga od njih ispitivala za osnovne podatke. Uprava se veoma iznenadila kada se nakon toga niko više nije prijavljivao za hleb, jer se pročulo da će društvo tražiti da mu opština, u kojoj je živeo nezaposleni radnik, nadoknadi za hleb.[1] Odmah se odustalo od direktnog propitivanja ljudi i već te godine broj deljenih hlebova popeo se na 50 dnevno.
Rad ovog društva pozdravljali su mnogi, čak je i od pojedinaca pristizala pomoć u novcu i hrani. Iz Narodne odbrane društvo je svoju kancelariju preselilo u opštinsku kuću u Dobračinoj ulici, a nakon toga je opština grada Beograda ustupila društvu na uživanje svoje imanje u Dušanovoj ulici broj 46. Osim toga, opština je redovno novčano pomagala društvo.[1]
Tridesete godine bile su godine privredne krize i velikog siromaštva za radnike, to su bile i teške godine za Nasušni hleb, ali je ipak društvo uspevalo da nastavi sa radom i da ga, zbog okolnosti, dosta proširi. U tom periodu hleb se delio u nekoliko ulica, u Dušanovoj, Nebojšinoj i ulici Vojvode Gligora. Godine 1935. podelilo se 314.259 komada hlebova, u novčanoj vrednosti oko 600.000 dinara.[1] Od 1932. godine društvo je počelo da izdaje stalne karte beogradskoj sirotinji, na osnovu kojih su mogli da dobiju hleb, jer je za vreme krize nailazilo na mnogo primera bede i bolesti, gde je jedan hleb bio spas za mnoge živote, te je kratkorajna pomoć postala nedovoljna. Oni koji su imali stalne karte dobijali su hleb svakodevno tokom cele godine, a uglavnom su to bile od muževa napuštene žene sa decom, udovice, siromašne porodice u kojima otac i majka zbog bolesti nisu mogi da rade i drugi.[1] Po stalnim kartama izdaje se jedan, dva ili tri hleba dnevno prema broju članova porodice, dok pojedinci sa ili bez karte dobijaju po jedan dnevno.
Po nalogu Kralja Aleksandra Nasušni hleb je 1929. godine primao 50 hlebova dnevno iz dvorske pekare, a ta praksa se nastavila i za vreme Petra II, sve dok kraljica Marija 1935. godine nije naredila da se u njeno ime izdaje još 50, dakle ukupno 100, hlebova iz dvorske pekare.[1] Ovo je bila dragocena pomoć za društvo, a pre svega za one kojima je taj hleb bio namenjen. U znak zahvalnosti, društvo je uzelo za svoju slavu 17. decembar, kao uspomenu na dan rođenja Kralja Aleksandra.[1] Godine 1936. društvo je delovalo kao peta kuhinja Centralnog odbora za zimsku pomoć, te je od 15. decembra 1935. do 15. aprila 1936. godine društvo izdavalo prosečno 600 hlebova dnevno, odnosno tokom cele zime 72.000 komada hleba.[1] Rad društva se naročito u zimskim mesecima povećavao i tada se izdavalo i preko 2500 helbova dnevno.[1]
Novine Politika, Vreme i Pravda mnogo su pomogli svojim publicitetom rad društva. Profesor dr Vladan Đorđević u dva maha održao je na Kolarčevom univerzitetu predavanja u korist Nasušnog hleba, a preko beogradske radio stanice održao je jedno predavanje član uprave društva Dobrivoje Cvetković.[1]
Svi prihodi društva bili su namenjeni nabavci hleba, administrativni troškovi su bili minimalni, a rad svih članova uprave besplatan. Za Božić, Vaskrs i slavu društva uprava se trudila da uz hleb omogući i podelu slanine i kobasica.[1] Vodila se tačna kontrola o svakom izdatom hlebu, a on se poručivao kod liferanata, koji na održanoj licitaciji sa cenama budu najjeftiniji. Strogo se vodilo računa da hleb bude ukusan i dobro pečen, jer je uprava bila svesna da je u velikom broju slučajeva hleb bio jedina hrana onih koji po njega dolaze.[1] Svi prilozi u novcu i hrani objavljivali su se preko Politike.
Vidi još
urediReference
urediLiteratura
uredi- Ur.S. Sretenović, B. Nedeljković, Almanah humanih društava, Bograd 1940.