Edvard III Plantagenet

Edvard III (13. novembar 1312 — 21. jun 1377) je bio jedan od najuspešnijih engleskih kraljeva u srednjem veku. Bio je sin Edvarda II i Izabele Francuske. Vladao je 50 godina, od 1327. do 1377. godine. Tokom njegove vlasti Engleska se proširila na Škotsku i delove Francuske. Povezan je sa dva duga i značajna rata evropske i engleske istorije, sa Stogodišnjim ratom i Ratom ruža.

Edvard III
Edvard III
Lični podaci
Datum rođenja	(1312-11-13)13. novembar 1312.
Mesto rođenja	Zamak Vindzor, Berkšir, Engleska
Datum smrti	21. jun 1377.(1377-06-21) (64 god.)
Mesto smrti	Sheen Palace, Ričmond, London, Engleska
Porodica
Supružnik	Filipa od Enoa
Potomstvo	Edvard Crni Princ, Isabella de Coucy, Joan of England, Lajonel od Antverpena, 1. vojvoda od Klarensa, Džon od Genta, Edmund od Langlija, Mary of Waltham, Margaret, Countess of Pembroke, Tomas Vudstok
Roditelji	Edvard II Izabela Francuska
Dinastija	Plantagenet
Kralj Engleske
Period	25. januar 1327 − 21. jun 1377.
Prethodnik	Edvard II Plantagenet
Naslednik	Ričard II Plantagenet

Nosio je titulu kralja Francuske od 1340. na osnovu svog porekla od kralja Filipa IV, tako da su engleski kraljevi tu titulu nosili sve do 1802. godine.

Rani period vlasti

Otac mu je bio kralj Edvard II, a majka Izabela Francuska.

Edvard III je krunisan 25. januara 1327, kada je imao 14 godina. Imao je 13 dece, od čega 5 sinova, koji su doživeli zrelost. Najstariji sin je bio prestolonaslednik i čuveni vojskovođa Edvard Crni Princ, koji je imao epitet crni zbog crnog oklopa. Ipak, Edvard Crni Princ nije doživeo da bude kralj.

Njegov ujak Karlo IV Lepi umire u Francuskoj bez muških naslednika. Braća Karla IV Lepog su isto umrla bez muških naslednika. Karlo IV Lepi je imao sestru Izabelu Francusku, majku Edvarda III. Time Edvard III postaje najstariji muški naslednik kralja Filipa IV Lepog (oca Izabele Francuske i Karla IV Lepog). S druge strane Francuzi smatraju da je Filip VI Valoa naslednik, jer je sin Karla Valoa, koji je brat Filipa IV Lepog. Po Francuzima i Salijskom zakonu nasleđivanje ne može ići kroz žensku liniju.

Izabela Francuska i njen ljubavnik Rodžer Mortimer su sudelovali u zbacivanju kralja Edvarda II sa prestola. Edvarda III su postavili da bude kralj sa 14 godina, a faktički su njegova majka Izabela Francuska i Mortimer vladali u ime Edvarda III. Kad je Edvard III u novembru 1330. ispunio 18 godina on preuzima punu kontrolu. Mortimera baca u zatvor i sudi na smrt, a majku Izabelu Francusku sklanja od vlasti.

Tokom vlasti Edvarda III stalno se ratovalo sa Škotskom, ali mnogo više sa Francuskom. Njegov prvi vojni uspeh je bitka kod Halidon Hila 1333, u kojoj pobeđuje Davida II Škotskog.

Stogodišnji rat

Filip VI Valoa započinje 1337. Stogodišnji rat protiv Engleske sa željom da dobije Akvitaniju. Edvard III je ušao u savez sa Flandrijom. U početku rata Francuska je imala više uspeha. Posle bitke kod Slija 1340, francuska flota prestaje dominirati i napadati engleska naselja. Edvard III se 1340. formalno proglašava kraljem Francuske.

Osvojio je i popalio Normandiju 1346, a nakon toga u bici kod Kresija 1346. velikom pobedom je dokrajčio mit o francuskim vitezovima. Nakon toga 1347. osvaja Kale, a u borbi protiv Škota zarobljavaju Davida II.

Pojava kuge 1348. zaustavlja vojne pohode i jedne i druge strane.

Edvard Crni Princ je bio princ prestolonaslednik. Izvršio je invaziju Gaskonje 1356. i pobedio u bici kod Poatjea. Pri tome je zarobio francuskog kralja Jovana II Dobrog. Edvard III je ponovo napadao Francusku posle žakerije, pobune seljaka 1358. u Francuskoj. Međutim ne uspeva da osvoji ni Pariz ni Rems.

Prvi deo Stogodišnjeg rata završio se 1360. sporazumom u Bretanji, po kome Englezima pripada Akvitanija i Kale, a Francuzi treba da plate ogroman otkup za svoga kralja.

Posle dolaska na vlast Karla V Mudrog Francuzi su izbegavajući velike bitke osvajali grad za gradom u Akvitaniji.

Početak rata

Veliki pečat od Edvarda III

Ratu je prethodila složena diplomatska priprema. Edvard III je razvio čitav sistem saveza. Pomoću zlata privukao je na svoju stranu nemačkog cara i nekoliko nemačkih kneževa. Filip VI je tada objavio konfiskaciju Gijene. Kao odgovor na to engleski kralj je istakao svoja prava na francusku krunu i bacio rukavicu Filipu. Ratne operacije koje su odmah za tim počele pokazale su da je Edvard uspeo da se pripremi za rat bolje nego Filip VI. Savez s bogatim flandriskim gradovima obezbedio je Edvardu III velika novčana sredstva. On je proveo reorganizaciju engleske vojske. Jezgro engleske vojske postala je najamnička pešadija kojoj je disciplinovanost obezbedila premoć nad neuređenim odredima francuskih ritera, koji nisu umeli da se bore u zajedničkom stroju. Edvard III je organizovao korpus strelaca, tada najboljih u čitavoj Evropi, čije su strele pogađale na rastojanju od 350 metara.

U početku Francuzi su bili uspešniji.

Bitka kod Slija

Na moru Francuzi su napadali i palili gradove na južnim i jugoistočnim delovima Engleske. Englezi su izvodili poneku odmazdu, ali Francuzi su bili mnogo jači. Francuski kralj izdaje naredbe 1339. da se pripremi invazija Engleske i u tu svrhu počinje pripremati flotu kod Slija (Ekliza), grada koji leži na ušću Šelde. Međutim u junu 1340. Englezi napadaju luku i uništavaju francusku flotu u bici kod Slija juna 1340. godine. Tom su pobedom Englezi postali gospodari na moru. Što se tiče ratnih operacija na suvu, koje su sada bile prenete na francusku teritoriju, one su vođene sporo i nisu dovodile do odlučnih rezultata. Ali se zatim pokazalo da je premoć potpuno na strani Engleza. Time je okončana opasnost invazije na Englesku.

Francuska uspešnija na početku rata

U kopnenom ratu Edvard III se koncentrisao na Flandriju i Holandiju, gde dobija saveznike diplomatijom i potkupljivanjem. U prvom napadu na Pikardiju 1339. Filip odbija da se suoči sa Englezima, pa Edvard nije mogao čekati, jer je ostao bez novca. Vraća se u Englesku da podigne još novca. Vraća se jula 1340, pa opseda Turne. Filip opkoljava napadače, ali ne nudi bitku. Edvard III ponovo ostaje bez novca i tajno napušta Flandriju, da izbegne one koji su mu pozajmili novac.

Rat za Bretanju

Rat je u tom početnom delu bio uspešan za Francuze. Uspešno su sprovodili fabijansku strategiju izbegavanja bitke, čime je protivnika dovodio do nagomilavanja dugova. Tokom 1341. konflikt oko nasledstva vojvodstva Bretanje pretvara se u Rat za bretonsko nasljeđe. U tom ratu Francuska i Engleska podržavaju dva suprotstavljena pretendenta. Gradovi prelaze nekoliko puta iz ruke u ruku, a Englezi postavljaju svoje garnizone u Bretanji. Još uvek je Francuska bila nadmoćnija. Dolazi do pregovora 1343, ali Francuski kralj odbija Edvardov predlog da se rat završi predajom vojvodstva Akvitanije Edvardu pod puni suverenitet.

Engleski napad 1345. i pad Normandije

Sledeći napad usledio je 1345, kada Englezi vraćaju pojedine gradove u Akvitaniji izgubljene u San Sardoskom ratu. U Bretanji su Englezi takođe ostvarili izvesne dobitke. Francuzi su odgovorili 1346. kontranapadom na Akvitaniju i opsadom Egiljona i grofa Derbija. Edvard III koristi zauzetost francuske vojske u Akvitaniji, pa zauzima paleći i pljačkajući velik deo Normandije uključujući Kan. Nameravao je da ide dalje, ali se povlači kada je francuski kralj Filip VI Valoa skupio veliku vojsku kod Pariza.

Bitka kod Kresija

Edvard se pripremio za bitku kod Kresija. Filip je planirao da napadne sledećeg dana, međutim vojska mu je bila u neredu i nestrpljiva da započne bitku. U bici kod Kresija 1346. mnogo brojnija francuska vojska je teško poražena, a Filip je jedva izbegao zarobljavanje.

Pad Kalea

Edvard je preuzeo inicijativu, a Francuzi prekidaju sa opsadom Egiljona u Akvitaniji. Engleska vojska je krenula u opsadu Kalea, koji se čvrsto držao. Filip šalje u julu 1347. vojsku da oslobodi grad opsade, ali ovaj put je Edvard imao dovoljno novca da izdrži bez odlučne bitke. Edvard je u međuvremenu unapredio poreskni sistem u Engleskoj, a Normandiju je bio opljačkao. Filip je otišao u avgustu, a Kale pada u ruke Engleza. Zauzimanje te luke donelo je Englezima važno uporište u Francuskoj. Kale je ostao u vlasti Engleza do 1558. godine.

Bitka kod Poatjea

Stogodišnji rat donosio je nove uspehe Englezima. Oni su iskoristili probleme unutar Francuske, pa napadaju 1355. Langdok i Gaskonju. Francuski kralj Žan II je u bici kod Poatjea 19. septembra 1356. pretrpeo ponižavajući poraz od Edvarda Crnog Princa.

U toj je bici Žan zarobljen i odveden u London sa mnogim drugim francuskim riterima. Kao engleski zatvorenik uživao je kraljevske privilegije, tako da je mogao da putuje i živi kraljevskim životom. Poraz kod Poatjea doveo je Francusku u kritičan položaj.

Bretonski mir

1360. godine Francuska je morala da zaključi sa Engleskom mir u Bretanji pod vrlo teškim uslovima. Engleska je znatno proširila svoje posede na jugozapadu Francuske, u Akvitaniji, ona je sem Gijene dobila Poatu i nekoliko drugih oblasti. Sem toga, Englezima je na severu ostao Kale. Taj grad sa okolinom predstavljao je za Engleze ogromnu vrednost. On je po položaju Engleskoj bio najbliži i nalazio se nasuprot jedne od glavnih engleskih luka — Dovera. Kale je za Englesku postao najvažniji trgovački centar, stovarišno mesto za englesku robu koja je slata u Evropu. Sem toga, Kale je bio važna tvrđava i najpodesnije mesto za iskrcavanje engleskih trupa.

Bretonski mir je omogućio Francuskoj da predahne.

Obnova rata

1369 g. neprijateljstva su obnovljena. Ali su se u to doba u Francuskoj plemstvo i gradski vrhovi, zaplašeni i vojnim neuspesima i još više revolucionarnim pokretom seljaštva i gradske sirotinje, tesno zbili oko kralja. Novi kralj, Karlo V, proveo je nekoliko važnih finansijskih i vojnih reformi. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom. Akvitanija je ustala protiv Engleza, čija joj vladavina nije donosila ništa drugo do poreza i vojnog pustošenja. 1375 g. bilo je zaključeno primirje, po kome je u rukama Engleza ostalo samo nekoliko primorskih gradova među kojima su bili Kale, Bajon i Bordo.

Domaći događaji i lični život

Dok je Edvard ratovao van zemlje vlast je ostavljao u rukama svog mlađeg brata. Engleska je ekonomski napredovala razvojem trgovine vunom, ali kuga zvana Crna smrt je imala značajan uticaj na Englesku i njen prosperitet.

Porezi na zemlju su pre njega bili glavni izvor kraljevskih prihoda. Edvard je uveo nove poreze na trgovinu, koji su postali glavni izvor prihoda. Sve do Edvarda III francuski je bio glavni jezik engleskog plemstva, ali Edvard III to menja i donosi 1362. zakon po kome je engleski službeni jezik u sudovima.

Kako se suočavao sa porazima u Francuskoj, tako je tražio od parlamenta da donose nove poreze na trgovinu vinom i vunom. Ponovo izbija kuga (1374—1375).

Parlament

Sredinom XIV veka počeo se parlamenat deliti na dva doma, gornji dom ili dom lordova i donji, ili skupštinu. U gornjem domu zasedali su vrhovi feudalnog društva — arhiepiskopi, episkopi, opati velikih manastira i najkrupniji baroni. Gornji dom predstavlja direktnog naslednika velikog veća iz XI i XII veka. U donjem domu zasedali su riteri i građani. Riteri su birani na skupštinama po grofovijama (po dva ritera iz svake grofovije) javnim glasanjem. Engleske grofovije slale su u parlamenat 74 ritera. Edvard I pozivao je u parlamenat po dva predstavnika iz 165 engleskih gradova. Svakom gradu je bilo prepušteno da po svom nahođenju donosi pravila o izborima. U većini slučajeva u izborima je učestvovao samo mali privilegovani gornji sloj.

Za razliku od francuskih državnih staleža, gde su sva tri staleža zasedala odvojeno, u engleskom parlamentu riteri su zasedali u istom domu s buržoazijom. Na taj način, između ritera i buržoazije u Engleskoj nije bilo neprelazne pregrade kao u Francuskoj. Uzrok tome leži u ranom razvitku robno-novčanih odnosa na engleskom selu. Engleski se feudalac bavio trgovinom i u njoj nije video ništa nečasno. Engleski feudalci, naročito riteri, nisu eksploatisali samo rad zavisnih seljaka već i najamni rad nadničara. Međutim, francuski je feudalac živeo isključivo od feudalne rente. Za njega se čovečanstvo delilo na plemenite — gospodu, koji dobijaju feudalnu rentu, i na prost narod, koji je plaća. Među poslednje on je ubrajao i građane. U Engleskoj nije bilo one ogorčene borbe između feudalaca i građana, koja je oštro podelila staleže na kontinentu. Ako se ne uzme u obzir brojčano mali gornji sloj feudalne klase, u Engleskoj se nije obrazovala zatvorena i nasledna plemićka kasta kao u Francuskoj. Svaki slobodni zemljoposednik, bez obzira na svoje poreklo, mogao je, i čak je bio dužan da postane riter, ako njegov godišnji prihod iznosi 20 funti sterlinga. Stoga je englesko plemstvo popunjavano ljudima iz drugih staleža. U isto vreme, propali plemić, koji bi izgubio svoj zemljoposed, samim tim je ispadao iz redova plemstva. Englesko plemstvo apsorbovalo je najsnažnije elemente iz drugih staleža i izbacivalo iz svoje sredine sve oslabljene elemente. Tim se objašnjava njegova neobična vitalnost i sposobnost prilagođavanja. Odsustvo oštre granice i nepomirljivog neprijateljsta između ritera i građana odvaja engleski parlamenat od francuskih državnih staleža i objašnjava različitost njihove sudbine, daleko veću političku ulogu i vitalnost parlamenta.

U XIV veku raste uticaj parlamenta i šire se njegove kompetencije. Parlamenat učvršćuje pravo da potvrđuje i neposredne i posredne poreze. Krajem XIV veka parlamenat dobija kontrolu nad trošenjem suma dobijenih od poreza. Raste i zakonodavna vlast parlamenta. Statute (zakone) izdaje kralj i gornji dom ponekad na zahtev skupštine. U XV veku saglasnost oba doma na statut postaje obavezna.

Lokalni sudovi

Tokom XIV veka postepeno nestaju feudalne kurije za slobodne ljude. Ostaju samo vlastelinske kurije za vilane. Svaki značaj gube i sudske skupštine satnija i grofovija. Funkcije tih ustanova prelaze delom na kraljevske sudove opšteg prava, delom na lokalne sudije. Ustanova lokalnih sudija učvršćuje se u Engleskoj u XIV veku. Postavljao ih je kralj iz redova uticajnih zemljoposednika u grofoviji. Njihove glavne funkcije su bile da čuvaju mir, ugušuju nemire i hapse krivce, drugim rečima sudsko-policisko obezbeđenje interesa vladajuće klase u unutrašnjosti.

Edvard III i Edvard Crni Princ

Crna smrt

1348 g. navalila je na Englesku sa Istoka kuga koja je ostala u sećanju ljudi pod imenom »crne smrti«. Teško je reći koliko je sveta pomrlo u vreme te kuge. Neki istoričari misle da je pomrla trećina celokupnog stanovništva Engleske, drugi polovina, dok neki tu cifru penju na dve trećine. Sporno je i pitanje koliko su bile duboke promene koje je »crna smrt« izazvala u ekonomskom životu Engleske. Izgleda da »crna smrt« Englesku nije zahvatila ravnomerno: u nekim mestima je ostavila strašnu pustoš dok je druga mnogo slabije zahvatila. »Crna smrt« nije uopšte skrenula razvitak engleskog sela na novi put, već je zaoštrila one procese koji su se već pre nje razvijali u Engleskoj. »Crna smrt« je istrebila znatan deo radnog stanovništva grada i sela. Usled toga je tražnja radne snage znatno porasla, a ujedno s tim skočile su nadnice. Skok nadnica objašnjava se i time što su odmah za kugom naišle stočne zaraze i nerodica. Skočile su cene žitu i svim životnim namirnicama.

U to je doba novčana renta postala vladajuća forma rente u Engleskoj, osobito na malim riterskim posedima. Vlastelinska je zemlja tamo obrađivana prvenstveno uz pomoć najamne radne snage. No i na onim krupnim, uglavnom manastirskim posedima, gde je još zadržan kuluk, a najamni rad igrao samo pomoćnu ulogu, sada je ovaj poslednji dobio veliki značaj, pošto je smrt pokosila mnoge vilane-kulučare, a oni koji su ostali živi nisu mogli da rade i umesto mrtvih (ma da su lordovi pokušavali da ih nateraju da uzmu deonice preminulih suseda i da snose njihove obaveze).

Pred engleske zemljoposednike postavilo se pitanje, gde da nađu radnike i kako da ih nateraju da rade za nisku nadnicu. Isto se pitanje postavilo i pred iznajmljivače radne snage u zanatstvu. Odgovor na to bilo je »radničko zakonodavstvo«.

Radničko zakonodavstvo

Kraljevska ordonansa (Ordonansom se nazivao kraljevski ukaz, statutom se nazivao zakon, koji bi potvrdio kralj na predlog parlamenta.) iz 1349 g. je propisivala da svi muškarci i žene koji nisu stariji od 60 godina, a nemaju sopstvene zemlje ni drugih sredstava za život, stupaju u najam kod onog koji želi da ih uzme, i to za platu koja je bila uobičajena pre kuge. Pritom seniori imaju pravo da drže kod sebe kmetove, ali ne u većoj količini no što je to nužno. Za otkazivanje najma u takvim uslovima, za napuštanje unajmljivača pre isteka roka pretila je tamnica. Globe su udarane i na one koji bi uzimali višu nadnicu nego pre kuge i na one koji bi je davali.

1351 g. Donji dom obratio se kralju sa žalbom da se ordonansa o nadnicama ne izvršava. Na molbu parlamenta izdat je »Statut o radnicima«. Statut je vrlo detaljno ponovio osnovne stavove ordonanse iz 1349 g. i pojačao kazne za njihovo narušavanje. No, dok su se iznajmljivači za narušavanje zakona kažnjavali globom, radnike su okivali i bacali u zatvor. No ni statut nije imao dejstva koje se od njega očekivalo, i Donji dom više puta se obraćao kralju s molbom za preduzimanje mera protiv njegovih prekršilaca. Novi zakoni stalno povećavaju strogost kazni za prekršioce statuta. Radnike koji bi napustili svoje iznajmljivače gone, stavljaju van zakona, žigošu usijanim gvožđem (»Statut o radnicima« 1361 g.). Progonima su bili izloženi svakovrsni savezi koje su međusobno sklapali radnici radi borbe za nadnicu. Pretres prestupa u vezi s radničkim zakonodavstvom prešao je u ruke glavnog organa klasnog obračunavanja u unutrašnjosti — lokalnih sudova. Marks daje jasnu karakteristiku osnovnih teidencija tog zakonodavstva: »Zakonodavstvo o najamnom radu, koje je od samog početka bilo udešeno radi eksploatisanja radnika i koje je u svom razvitku ostalo stalno podjednako neprijateljski raspoloženo prema njemu, započelo je u Engleskoj 1349 sa Statute of Labourers Edvarda III«. »Duh radničkog zakona od 1349 i zakona koji su mu sledili najbolje se shvata iz činjenice da je država doduše dekretirala maksimum najamnine, ali doista ne i minimum.

Na bazi radničkog zakonodavstva dolazilo je do sukoba u samoj feudalnoj klasi. U budžetu krupnog feudalca, koji je uglavnom živeo od feudalne rente, izdaci na najamninu igrali su drugostepenu ulogu. Za ritera s malim posedom, čiju su vlastelinsku zemlju obrađivali prvenstveno nadničari, isto kao i za gradskog zanatliju pitanje se najamnine mnogo oštrije postavljalo. Krupni feudalci u potrazi za radnom snagom često gaze statute, daju višu nadnicu i ne ustručavaju se da primamljuju radnike svojih suseda. Bilo je slučajeva da velikaši priređuju prave oružane napade na susede i otimaju im radnike. Razumljivo je da je kod izdavanja svih novih zakona protiv radnika i preduzimanju drugih mera protiv onih koji krše te zakone inicijativa pripadala Donjem domu. Solidarnost Donjeg doma jasno se ispoljila u »radničkom zakonodavstvu« Edvarda III i njegovog naslednika Ričarda II. Radničko zakonodavstvo bilo je oruđe klasne politike onog dela zemljoposednika, koji su postepeno napuštali feudalnu proizvodnju, a isto tako i zanatskih preduzimača.

Feudalna reakcija

Na posedima krupnih feudalnih lordova, osobito duhovnih lordova, još je potpuno preovlađivala feudalna eksploatacija, a najamni rad imao je samo pomoćni karakter. Za krupnog feudalca glavni izvor prihoda i dalje je bila feudalna renta. Stoga njegovi napori nisu bili usmereni toliko na to da se snizi najamnina koliko da se poveća feudalna renta. Lordovi počinju sve više da pritiskuju seljake i da od njih zahtevaju sve više dažbina i rabota. Ponekad oni počinju da se s novčane rente vraćaju natrag, na radnu rentu, da bi nadoknadili gubitak radne snage na vlastelinskom gazdinstvu. To pojačavanje feudalne rente i vraćanje na njene najteže forme, ta feudalna reakcija bila je jedna od posledica »crne smrti«. Feudalna reakcija predstavljala je način pomoću koga su lordovi, stojeći na tlu feudalne proizvodnje, nastojali da nadoknade sebi gubitak radne snage i feudalne rente.

Crkva i državna vlast

Rat s Francuskom doveo je Englesku u neprijateljske odnose prema papskoj stolici, koja se u to vreme nalazila u Avinjonu i podržavala francuske kraljeve. Kraljevsku vlast u Engleskoj pritiskivala je zavisnost od papa koja je stvorena u doba Jovana i Henriha III, i ona je počela da provodi niz mera koje su išle za oslobođenjem od te zavisnosti. 1353 g. izdat je statut, koji je zabranio iznošenje prestupa engleskih podanika pred papski sud. Edvard III otkazao je papi plaćanje danka od 1 hiljade funti sterlinga, koji je ustanovljen u vreme Jovana Bez Zemlje. U Engleskoj počinje da se širi pokret, koji je postavio za cilj široku reformu crkve. Za pitanje crkvene reforme bili su vezani mnogi različiti interesi. Kraljevska vlast je težila da oslobodi englesku crkvu papskog uticaja i da je potčini kralju. Kraljevska vlast i parlamenat gledali su s nezadovoljstvom na to što crkva, koja je nakupila grdna bogatstva, na sve moguće načine izbegava poreze, koji su teško padali na ostalo stanovništvo u doba Stogodišnjeg rata. Kralj je težio da stavi ruku na zemljišne posede crkve. Politički uticaj višeg sveštenstva izazvao je gnev kraljeve okoline.

Viklif

Ova tendencija kraljevske vlasti našla je podršku među riterima i buržoazijom, koji su neprijateljski gledali na bogatu feudalnu crkvu i težili da se ona reformiše. Predstavnik tih reformnih struja bio je profesor Oksfordskog univerziteta Džon Viklif. Viklif je istupio protiv papinih pretenzija. Tvrdio je da papa nema prava da od Engleske zahteva ma kakve dažbine, da crkva ima i suviše mnogo imanja i da kralj ima pravo da joj oduzme njene bogate posede.

Papa je zatražio da se Viklifu sudi, ali ga je državna vlast uzela pod svoju zaštitu. Na njegovu stranu stala je londonska buržoazija. Među gradskom sirotinjom koja je mrzela crkvu zbog ugnjevatanja i dažbina ime Viklifa počelo je da uživa popularnost. Kada su episkopi, ispunjavajući naređenje pape, počeli da sude Viklifu, upali su londonski građani u sudsku dvoranu i silom ih primorali da prekinu suđenje.

Sada je Viklif istupio odlučnije. Izražavajući težnje buržoazije, on je počeo da zahteva korenitu reformu crkve. Izneo je kritiku osnovnih dogmi katoličke crkve, odbacujući sveštenstvo, mnoge obrede, indulgencije, tajnu ispovest, poštovanje svetaca i tajnu transsupstancijacije. Sveto pismo proglasio je za jedini izvor vere. Da bi ga učinio pristupačnim buržoaziji, potpomagao je prevođenje biblije s latinskog na engleski jezik. Viklifove ideje tokom sledeća dva veka izvršile su vrlo jak uticaj na učenja svih buržoaskih reformatora crkve.

Lolardi

Pored reformnih planova državne vlasti i buržoazije raslo je duboko nezadovoljstvo crkvom među širokim slojevima trudbenika i, naročito, seljaštva. Crkva je za seljaka bila jedan od najsurovijih eksploatatora. Nigde feudalne obaveze nisu bile tako surove i nigde nisu tako uporno zahtevane kao na zemlji »uzornih gazda« toga vremena — manastira i episkopija. Crkveni seniori uporno su se držali kmetstva i kuluka. Crkva je progonila seljaka traženjem svojih desetaka i drugih dažbina. Buržoaska reformacija oličena u Viklifu težila je da iskoristi to narodno nezadovoljstvo da bi izazvala širok pokret protiv katoličke crkve. Taj pokret nalazi podršku i među nižim sveštenstvom. Mnogi njegovi predstavnici živeli su polusirotinjski, mrzeli bogatu crkvu i razumevali narodne nevolje.

Viklif je po zemlji slao svoje učenike i sledbenike. Ti siromašni sveštenici ili lolardi, odeveni u grube vunene mantije, svuda su propovedali Viklifovo učenje i istupali protiv bogate i moćne crkve. Ali, u njihove propovedi počeli su da se uvlače i drugi motivi. Propovedajući među seljacima, nastojeći da uobliče njihove težnje, lolardi počinju da propovedaju i protiv feudalaca, narodnih ugnjetača, i protiv zloupotreba kraljevskih činovnika. Oni izobličuju nepravednost poretka u kome jedni moraju čitavog veka da rade za druge. Oni su govorili da je bog ljude stvorio jednakima. »Kad je Adam orao, a Eva prela, gde su tada bili plemići?«.

Među tim narodnim propovednicima naročito se isticao svojim talentom i snagom ubeđivanja Džon Bul. On je zahtevao ukidanje crkvenog desetka i oduzimanje crkvi njenih ogromnih imanja. Crkvene su ga vlasti mrzele i gonile, ali ga je narod skrivao. Najzad je bio uhvaćen i bačen u tamnicu kenteberiskog arhiepiskopa.

Obrazovanje engleske nacije

Do XIV veka još se ne može govoriti o jednoj engleskoj naciji u smislu zajedničkog jezika i kulture. Aristokratija se sastojala od Normandijaca i Francuza. Oni se nisu stopili sa Anglo-Saksima, govorili su francuski i po svojoj kulturi bili su bliži Francuzima nego Anglo-Saksima. Osvajači Engleske sami su sebe nazivali »Francima«. Letopisi još dugo suprotstavljaju »Normane« »Anglima«. Na francuskom ili latinskom vođena je administracija kraljevske kurije, pisani su zakoni, sastavljane hronike. Francuska riterska pesma i roman služili su aristokratiji kao razonoda. Ali, otprilike od XIV veka pobednici i pobeđeni počinju da se stapaju u jednu naciju — englesku.

Glavnu ulogu u obrazovanju engleske nacije igralo je unutrašnje ujedinjavanje zemlje, porast robne proizvodnje u zemlji, trgovačkih veza i jačanje državnog jedinstva. Glavne nosioce nove nacionalne kulture predstavljaju buržoazija i riteri. Te grupe, više od svih drugih povezane s porastom robno-novčane privrede, težile su jačanju nacionalnog jedinstva. U njihovoj sredini izgrađuje se opšteengleski književni jezik. On je formiran na bazi anglo-saske gramatike pod znatnim uticajem francuskog i latinskog jezika. Buržoazija i riteri, kojima je maternji jezik bio anglo-saski, uzeli su iz jezika više klase, književnosti i crkve mnogo izraza koji su nedostajali u narodnom jeziku. U XIV veku javlja se niz proznih pisaca i pesnika koji pišu na engleskom jeziku; sveto pismo prevedeno je na engleski jezik. U XIV veku piše na engleskom jeziku jedan od najvećih pesnika Engleske, Džofri Čoser.

Čoser i Viklif su predstavnici nove buržoaske kulture. Svaki se od njih bori u svojoj oblasti s feudalnom ideologijom. Dok je Viklif položio osnove buržoaskoj crkvi, Čoser je bio jedan od rodonačelnika buržoaskog realizma u književnosti. Obojica odražavaju porast nacionalne svesti mlade engleske buržoazije.

Engleski jezik tek postepeno potiskuje latinski i francuski jezik iz suda i parlamenta. Do kraja XV veka parlamentarni akti pisani su na francuskom. Latinski ostaje jezik crkve i nauke. Ali govorni jezik svih klasa društva i jezik književnosti postaje engleski.

Navigacioni akt

Nastanak i stvaranje engleske trgovačke flote pada u doba Edvarda III. Tada je bio izdat prvi »Navigacioni akt« (1369 g.), kojim se naređivalo engleskim trgovcima da se za prevoz svoje robe služe engleskim a ne stranim brodovima.

Porodično stablo

16. Jovan bez Zemlje

8. Henri III Plantagenet

17. Izabela Angolemeska

4. Edvard I Plantagenet

18. Ramon Berenger IV od Provanse

9. Eleonora od Provanse

19. Beatriče Savojska

2. Edvard II Plantagenet

20. Alfonso IX od Leona

10. Fernando III od Kastilje

21. Berengela od Kastilje

5. Eleonora Kastiljska

22. Simon of Dammartin, Count of Ponthieu and Aumale

11. Žana od Pontjea

23. Marie, Countess of Ponthieu

1. Edvard III Plantagenet

24. Luj IX

12. Filip III Hrabri

25. Margareta od Provanse

6. Filip IV

26. Đaume I od Aragona

13. Izabela Aragonska

27. Jolanda od Ugarske

3. Izabela Francuska

28. Teobald I od Navare

14. Enrike I od Navare

29. Margareta od Burbona

7. Džoana I od Navare

30. Robert I Artoa

15. Blanš od Artoa

31. Matilda od Brabanta

Sinovi Edvarda III i Rat ruža

Rat ruža je bio rat za nasleđe engleskog trona, a vodio se među naslednicima 5 sinova od Edvarda III. Svaka od 5 grana je na svoj način polagala pravo na krunu.

Tih 5 sinova su :

• Edvard Crni Princ (1330—1376), vojvoda od Kornvola, princ od Velsa.

Bio je najstariji sin Edvarda III. Njegovo jedino preživelo dete je Ričard II, koji je postao kralj 1377. godine. Ričard II međutim nije imao naslednika.

• Lajonel od Antverpena, 1. vojvoda od Klarensa (1338—1368)
• Džon od Genta (1340—1399), vojvoda od Lankastera
• Edmund od Langlija (1341—1402), vojvoda od Jorka
• Tomas Vudstok (1355—1397), vojvoda od Glostera

Literatura

• Maclagan, Michael; Louda, Jiří (1999). Line of Succession: Heraldry of the Royal Families of Europe. London: Little, Brown & Co. ISBN 978-1-85605-469-0. 
• Weir, Alison (1995). Britain's Royal Families: The Complete Genealogy Revised edition. Random House. ISBN 978-0-7126-7448-5. 
• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka I. Beograd. 
• Encyclopedia Britannica.