Википедија

Eiko Išioka

Јапанска дизајнерка костима

Eiko Išioka (jap. 石岡 瑛子; en. Ishioka Eiko; Tokio, 12. juli 1938 – Tokio, 21. januar 2012) bila je japanska dizajnerka. Radila je kao umetnički direktor, kostimograf i grafički dizajner i ostala poznata po svojim radovima, u pozorištu, na filmu, u reklamnim kampanjama i štampanim medijima.[1][2]

Eiko Išioka
Portret Eiko Išioka (autor: Brigitte Lacombe)
Puno imeEiko Išioka
jap. 石岡 瑛子
engl. Ishioka Eiko
Datum rođenja(1938-07-12)12. jul 1938.
Mesto rođenjaTokio, Japan
Datum smrti21. januar 2012.(2012-01-21) (73 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan

Istakla se svojim reklamnim kampanjama za japanski trgovački lanac Parco i saradnjom sa kompanijom Descente, koja se bavi proizvodnjom sportske odeće, a za koju je dizajnirala uniforme i dresove za članove švajcarske, kanadske, japanske i španske reprezentacije na zimskim Olimpijskim igrama 2002 u Solt lejk Sitiju.[3] Takođe je kreirala i kostime za ceremoniju otvaranja na 2008 letnjim Olimpijskim igrama u Pekingu. Dobitnica je Oskara za najbolju kostimografiju za svoj rad na filmu Drakula Frensisa Forda Kopole, iz 1992. Posthumno je nominovana za Oskara u istoj kategoriji za rad na dizajnu kostima za film Tarsema Singa Ogledalce, ogledalce iz 2012. godine.[4]

Život i karijera uredi

Eiko Išioka je rođena u Tokiju 1938. godine. Otac joj je bio grafički dizajner, a majka domaćica. Iako je u detinjstvu ohrabrivao njeno interesovanje za umetnost, otac se ipak usprotivio želji da u izboru karijere sledi njegov put.[5] Uprkos očevom protivljenju diplomirala je na Nacionalnom univerzitetu lepih umetnosti i muzike u Tokiju (en. Tokyo National University of Fine Arts and Music).[6]

Reklamne i marketinške kampanje uredi

Svoju karijeru Eiko Išioka započela je 1961. godine u marketinškom timu kozmetičke kompanije Shiseido i četiri godine kasnije osvojila prestižnu japansku nagradu u oblasti marketinga. Od 1971. godine radi kao umetnički direktor u kompaniji Parco i 1973, kada kompanija počinje da se širi, Eiko dizajnira za svečano otvaranje novog tržnog centra reklamni video u trajanju od 15 sekundi, u kome „visoka, vitka žena, obučena u crni bikini, pleše sa veoma malim čovekom u odelu Deda Mraza”. Nakon toga Eiko postaje jedna od ključnih ličnosti za kreiranje imidža kompanije. Njena poslednja reklamna kampanja za ovu kompaniju predstavlja jednominutni "film za Parco" u kome, kao "Parco lice", učestvuje Fej Danavej, koja obučena u crno sedi na crnoj stolici ispred crnog zida i tokom jednog minuta ljušti i jede jaje.[7][8] Godine 1983. prekinula je saradnju sa Parco-om i pokrenula sopstvenu dizajnersku firmu.

Dizajnirala uniforme i dresove za članove švajcarske, kanadske, japanske i španske reprezentacije na zimskim Olimpijskim igrama 2002 u Solt lejk Sitiju,[3] a godinu dana kasnije, 2003. logo za košarkaški klub Hjuston Rokets.[9][10] Godine 2008, za Letnje Olimpijske igre u Pekingu kreirala je kostime za ceremoniju otvaranja.[1]

Galerija fotografija uredi

Kostimi Eiko Išioka na Ceremoniji otvaranja Letnjih olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine

Filmska karijera uredi

Godine 1985. režiser Pol Šreder izabrao je Eiko za produkcijskog dizajnera u njegovom filmu Mišima: Život u četiri poglavlja. Iste godine za svoj rad na ovom filmu dobila je specijalnu nagradu za umetnički doprinos na Kanskom filmskom festivalu. Njena saradnja sa Kopolom na izradi japanske verzije plakata za film Apokalipsa danas dovela je do njihove kasnije saradnje u Kopolinom filmu Drakula, za koji je Eiko osvojila Oskara. Takođe je radila i na četiri filma Tarsema Singa, počevši od filma Ćelija (2000), sa Dženifer Lopez u glavnoj ulozi, preko filmova Pad(en. The Fall, 2006) i Besmrtni (en. Immortals, 2011), zaključno sa filmom Ogledalce, ogledalce (2012), sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi, za koji je Eiko posthumno nominovana za Oskara za najbolju kostimografiju.

Eiko Išioka radila je takođe i dizajn kostima za pozorište i cirkus. Godine 1999. dizajnirala je kostime za operu Riharda Vagnera Prsten Nibelung U holandskoj Nacionalnoj operi. Dizajnirala je i kostime kostime za cirkusku trupu Cirque du Soleil, kao i za Brodvejski mjuzikl Spajdermen: Isključite tamu (en. Spider-Man: Turn Off the Dark) američke pozorišne rediteljke Džulije Tajmor, premijerno izvedene 2011. godine. Takođe je 2002. godine režirala muzički video Cocoon islandske pevačice Bjerk, a 2009. dizajnirala kostime za turneju Uragan pevačice Grejs Džons.

Radovi Eiko Išioka nalaze se u stalnoj postavci mnogih svetskih muzeja, uključujući i Muzej moderne umetnosti u Njujorku.

Nagrade uredi

Eiko Išioka osvojila je Gremi nagradu za umetnički rad na albumu Tutu Majlsa Dejvisa 1987, kao i Oskara za najbolju kostimografiju i Nagradu Saturn za najbolji kostim za film Drakula 1992. godine. Takođe je 1988. godine dobila i dve nagrade Toni - za scenografiju i za kostimografiju za Brodvejsku predstavu M. Butterfly. Godine 2012. bila je nominovana za Oskara za najboljiu kostimografiju za film Ogledalce, ogledalce, a iste godine dobila je i prestižnu nagradu Costume Designers Guild Award za izuzetan doprinos u filmskim fantazijama. Godine 1992. izabrana je za člana njujorškog Art Directors Club Hall of Fame, a 12. jula 2017 dobila je i svoj Gugl Dudl (Google Doodle).[11]

Filmografija uredi

Knjige uredi

Godine 1990. objavila je knjigu Eiko po Eiko (en. Eiko by Eiko) u kojoj je prikazala svoje dotadašnje radove na polju umetnosti i grafičkog dizajna.[12]  Sledeće, 2000. godine usledila je i druga knjiga, Eiko na sceni.[13]

Smrt uredi

Eiko Išioka umrla od raka pankreasa u Tokiju, 21. januara 2012. godine.[14] Nekoliko meseci pred smrt u bolnici se udala za svog životnog saputnika Nikolasa Sultanakisa (Nicholas Soultanakis).

Reference uredi

  1. ^ a b Fox, Margalit (26. 1. 2012). „Eiko Ishioka, Multifaceted Designer and Oscar Winner, Dies at 73”. The New York Times. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  2. ^ „Costume designer Eiko Ishioka, recently known for Broadway’s ‘Spider-Man,’ has died at 73”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 5. 2. 2012. g. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  3. ^ a b Pearlman, Chee (20. 1. 2002). „The Way We Live Now: In-the-Zone Outerwear”. The New York Times Magazine. Pristupljeno 21. 3. 2016. 
  4. ^ „The genius of Eiko Ishioka”. HT Mint. 22. 2. 2013. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  5. ^ Horwell, Veronica (29. 1. 2012). „Eiko Ishioka obituary”. The Guardian. London. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  6. ^ „The Image Maker”. W- Magazine. april 2012. Arhivirano iz originala 14. 01. 2013. g. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  7. ^ The Brothers by Leslie Downer pp 239–240
  8. ^ „Kazumi Kurigami - Parco - Faye Dunaway Hard Boiled Egg”. Pristupljeno 11. 7. 2017 — preko YouTube. 
  9. ^ „The Next BIG Thing”. Houston Rockets. Pristupljeno 26. 8. 2012. 
  10. ^ „Red's in fashion again / Web sales put Rockets' sleek new look before public”. Houston Chronicle. Pristupljeno 26. 8. 2012. 
  11. ^ Rajamanickam Antonimuthu (11. 7. 2017). „Eiko Ishioka (石岡瑛子) Google Doodle” — preko YouTube. 
  12. ^ „Eiko by Eiko”. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  13. ^ Eiko on Stage. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  14. ^ „Costume designer Eiko Ishioka Dies at 73”. Asia Pacific Arts. 27. 1. 2012. Arhivirano iz originala 13. 9. 2012. g. Pristupljeno 9. 12. 2017. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еико_Ишиока&oldid=27497348”