Википедија

El Vakidi

Abu Abdulah Muhamed Ibn Omar Ibn Vakid el Aslami (arap. ابو عبد الله محمد بن عمر بن واقد الاسلمي; 130 – 207 GH; 747 – 823 N.E) bio je istoričar koji se obično naziva El Vakidi (arapski: الواقدي). Njegovo prezime je izvedeno iz imena njegovog dede koji se zvao Vakid i tako je postao poznat kao El Imam El Vakidi.[1] El Vakidi je bio rani muslimanski istoričar i biograf islamskog proroka Muhameda, specijalizovan za njegove vojne kampanje. Služio je kao sudija (kadi) za račun abasidskog kalifa El Mamuna. Nekoliko El Vakidijevih dela poznato je po njegovom pisaru i učeniku, koji se zvao Ibn Sad, koji je takođe radio pod El Mamunom i bio je zagovornik doktrine Mutazila o stvaranju Kurana.[2][3]

El-Vakidi
Datum rođenja(747-09-10)10. septembar 747.
Mesto rođenjaMedina
Datum smrti27. april 823.(823-04-27) (75 god.)
Mesto smrtiBagdad

Biografija uredi

El Vakidi je rođen u Medini oko 748. godine (130 ah). On je bio mavla (klijent) Abd Alaha ibn Burajda iz Banu Aslama iz Medine. Prema Abu Faraju el Isfahaniju, El Vakidijeva majka je bila ćerka Isa Ibn Džafar ibn Saib Hatira, Persijanca i praunuka Sajba, koji je uveo muziku u Medini.[4]Među njegovim istaknutim učiteljima su bili Ibn Abi Tahab Mamar bin Rašid, Malik ibn Anas i Sufjan el Tavri.[1] Živeo je u Medini za vreme Abu Hanife i Džafara el Sadika i studirao je u El Masdžid an Nabaviju kao učenik Malik ibn Anasa. El Vakidi je takođe imao pristup unucima Muhamedovih pratilaca. Pošto su se mnogi od Muhamedovih saputnika naselili u Medini, i Omejadi i njihovi naslednici Abasidi su koristili Medinu fikh u ranim danima. Abasidski kalif El Mansur naložio je Maliku ibn Anasu da sastavi ovu fikh u knjigy, koja je postala poznata kao Muvata Imam Malik. El Vakidi je prvobitno zarađivao za život kao trgovac pšenicom, ali kada ga je zadesila nesreća u 50-toj godini, i on je migrirao u Irak tokom vladavine Harun el Rašida. Imenovan je za sudiju istočnog Bagdada, a naslednik Harun el Rašida El Mamun ga je kasnije imenovao za kadiju vojnog logora u Resafi.[4]

El Vakidi se koncentrisao na istoriju, a mnogi njegovi vršnjaci priznali su ga kao majstora ovog zanata.[1] Njegove knjige o ranim islamskim ekspedicijama i osvajanjima prethodile su većini sunitske i šiitske književnosti kasnijeg perioda Abasida.[1] Njegovi radovi o bitkama Muhameda i njegovih saputnika smatrani su pouzdanim od strane ranih islamskih naučnika.[5] Iako se još uvek smatraju važnim izvorom rane islamske istorije, kasnije su autori raspravljali o pouzdanosti njegovih dela. Zapadni orijentalisti koji su uživali u njegovim spisima uključujući Martina Lingsa.[6]

Radovi uredi

El Vakidi je prvenstveno poznat po svom delu Kitab el Tarik va el Magazi (arap. كتاب التاريخ والمغازي, "Knjiga istorije i pohoda"), koje je jedini deo njegovog korpusa koji je u potpunosti sačuvan.[7] Opisuje bitke koje je vodio Muhamed, kao i Muhamedov život u gradu Medini.[8]Rad se oslanja na raniju sure Ibn Ishaka, iako uključuje detalje koji se ne nalaze u tekstu Ibn Ishaka.[9]

El Vakidiju se pripisuju brojni radovi koji prate islamska osvajanja, mada se većina ovih atribucija sada smatra pogrešnim. [8] Futuh el Šam (arap. كتاب فتوح الشام, "Knjiga osvajanja Sirije"), je novelacija osvajanja vizantijske Sirije od strane islamske vojske, i tradicionalno se pripisuje El Vakidiju. Moderni naučnici generalno klasificiraju Futuh el Šam kao lažno pripisani kasniji rad, datirajući ga u vreme krstaških ratova, iako neki naučnici veruju da se mali deo teksta može pratiti do vremena El Vakidija.[10][11][12][13][14] Pored toga što opisuje bitke islamskih vojski, u radu se takođe opisuje hrabrost raznih muslimanskih žena, uključujući tu žene kao što su Hind Bint Utbah, Havla bint el Azvar i Asma bint Abi Bakr.[15][16]

Prema Ibn el Nadimu, El Vakidi je napisao knjigu koja detaljno opisuje smrt Huseina ibn Alija,[17] iako ovaj rad nije preživio. Drugi izgubljeni tekstovi koji se pripisuju El Vakidiju uključuju knjigu koja prikazuje poslednje dane Muhamedovog života. Radovi El Vakidijevog učenika Ibn Sada mogu sadržati neke odlomke iz ovih tekstova.[18]

Kritika uredi

Jedan broj islamskih naučnika optužio je El Vakidija da je izmislio ili izmenio izvještaje u svojim delima. El Šafi je izjavio da su "sve knjige El Vakidija laži",[19] dok su ga El Albani, Ahmed ibn Hanbal i El Nasa takođe optužili da je izmislio svoje izvore.[20][21][22][23]El Dahabi i El Darakutni smatraju da su predanja El Vakidija slaba.[22] El Dahabi je kritikovao njegovu metodologiju. On je naveo da je El Vakidi, dok je bio "učenik", bio sa nedostatacima i nedovoljno obrazovan u hadisu.[24] Prema El Navaviju, ovaj stav je bio konsenzus islamskih naučnika.[23]

Neki naučnici su branili El Vakidija od optužbi da je izmislio svoja predanja i smatrao ga pouzdanim izvorom. El-Daravardi (umr. 186 AH) je izjavio da je "El-Vakidi majstor predanja",[25] , dok je Jazid ibn Harun (umr. 206 AH), Abu Ubajd el Kasim ibn Salam (umr. 224 AH) ), i el-Musajibi (umr. 236 AH) su izjavili da su njegova dela pouzdana. Drugi koji su ga smatrali pouzdanim su Musab el Zubajri i Muhamed ibn Ishak el Sagani.[25]

Među El Vakidijevim kritičarima, nekoliko naučnika ga je smatralo pouzdanim u nekim stvarima, uključujući detalje o bitkama rane muslimanske zajednice. Ibn Hadžar el Askalani je izjavio: "On je prihvatljiv u naracijama o bitkama prema našim drugovima i Alah zna najbolje."[26]

Reference uredi

  1. ^ a b v g Islamic Conquest of Syria A Translation of Futuhusham by al-Imam al-Waqidi Arhivirano 2013-10-12 na sajtu Wayback Machine, pgs. x-xi. Trans. Mawlana Sulayman al-Kindi.
  2. ^ Fitzpatrick, Coeli; Walker, Adam Hani (25. 4. 2014). Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God [2 volumes]. ABC-CLIO. стр. 278. ISBN 978-1-61069-178-9. 
  3. ^ Skreslet, Paula Youngman; Skreslet, Rebecca (20. 9. 2006). The Literature of Islam: A Guide to the Primary Sources in English Translation. Scarecrow Press. стр. 107—. ISBN 978-1-4616-7314-9. 
  4. ^ а б Faizer, Rizwi (2018). „Waqidi, al-”. Ур.: Meri, Josef. Routledge Revivals: Medieval Islamic Civilization (2006): An Encyclopedia - Volume 2. Routledge. ISBN 9781351668132. 
  5. ^ Al-Dhahabi, Siyar A'lam al-Nubala, vol. 9, pp. 462.
  6. ^ Muhammad ibn Umar Waqidi at Let Me Turn the Tables.
  7. ^ al-Khalidi, Tarif (1994). Arabic Historical Thought in the Classical Period. Cambridge University Press. стр. 45. ISBN 9780521465540. 
  8. ^ а б al-Waqidi (2013). „Introduction”. The Life of Muhammad: Al-Waqidi's Kitab Al-Maghazi. Превод: Rizwi Faizer. Routledge. ISBN 9781136921148. 
  9. ^ Little, Donald P. (2005). „Narrative Themes and Devices in al-Waqidi's Kitab al-maghazi”. Ур.: Landolt, Hermann. Reason and Inspiration in Islam: Theology, Philosophy and Mysticism in Muslim Thought. I.B. Tauris. ISBN 9781850434702. 
  10. ^ Bevilacqua, Alexander (2018). The Republic of Arabic Letters: Islam and the European Enlightenment. Harvard University. ISBN 9780674975927. 
  11. ^ Rihan, Mohammed (2014). The Politics and Culture of an Umayyad Tribe: Conflict and Factionalism in the Early Islamic Period. IB Tauris. стр. 176. ISBN 9781780765648. 
  12. ^ Landau-Tasseron, Ella (2000). „New data on an old manuscript: An Andalusian version of the work entiled Futuh al-Sham”. Al-Qantara. 21 (2): 361. 
  13. ^ Merlet, Shukrieh R. „Arab historiography”. Islamic Quarterly. 34 (1): 22. 
  14. ^ Schneiner, Jens (2012). Cobb, Paul, ур. The Lineaments of Islam: Studies in Honor of Fred McGraw Donner. Brill. стр. 166. ISBN 9789004231948. 
  15. ^ Islamic Conquest of Syria A translation of "Futuh al-Sham" by al-Imam al-Waqidi Translated by Mawlana Sulayman al-Kindi Page 325-332 „Archived copy”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. Приступљено 24. 9. 2013. 
  16. ^ Walton, Mark W (2003), Islam at War, Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-98101-3. str. 30.
  17. ^ Holmes Katz, Marion (2007). The Birth of The Prophet Muhammad: Devotional Piety in Sunni Islam. Routledge. str. 7. ISBN 9781135983949. 
  18. ^ Shoemaker, Stephen J. (2011). The Death of a Prophet: The End of Muhammad's Life and the Beginnings of Islam. University of Pennsylvania Press. str. 77. ISBN 9780812205138. 
  19. ^ Ibn Abi Hatim, vol.4 pt.1, pp. 21
  20. ^ al-Albani, Silsalat al-Hadith ad-Da'ifa, number 6013
  21. ^ Meri, Josef W. (2005). Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia, Volume 1. Psychology Press. str. 764. ISBN 9780415966900. 
  22. ^ a b Muhammad ibn Ahmad Al-Dhahabi,Mizan al-I`tidal fi Naqd al-Rijal, vol. 3 page 110
  23. ^ a b Ibn Hajr al-‘Asqalani, Tahdhib al-Tahdhib, volume 9 page 366 No.604, [Hyderabad, 1326 A.H.cf. Yusuf ‘Abbas Hashmi, Zaynab bint Jahash, ‘Islamic Culture’ vol.XLI, No.1, Hyderabad (India), 1967]
  24. ^ Nicolet Boekhoff- van der Voort, Sean W. Anthony (2010). Analysing Muslim Traditions: Studies in Legal, Exegetical and Maghāzī Ḥadīṯ. Brill. str. 459. ISBN 9789004180499. 
  25. ^ a b al-Dhahbi, Mizan, vol.3, pp. 110-111 Ibn Sayyid al-Nas, vol.1, pp. 18-21 Ibn Abi Hatim al-Razi, Kitab al-Jarh wa al-Ta’dil, vol.4 pt.1, pp. 20-21, Hyderabad (India), 1953
  26. ^ Talkhis al-Habir, Volume 7. page 57

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ел_Вакиди&oldid=27500241”