Emil Zatopek

Emil Zatopek (češ. Emil Zátopek, Koprivnjice, 19. septembar 1922 — Prag, 22. novembar 2000) bio je čehoslovački atletičar. Prozvan „češka lokomotiva”, Zatopek je osvojio četiri zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. U karijeri je postavio 20 svetskih rekorda na distancama od 5000 do 30000 m. Njegova konačna medalja stigla je kada je u poslednjem trenutku odlučio da se takmiči na prvom maratonu u životu. On je imao nadimak „Češka lokomotiva“.

Emil Zatopek
Emil Zatopek
Lični podaci
Puno ime	Emil Zatopek
Datum rođenja	(1922-09-19)19. septembar 1922.
Mesto rođenja	Koprivnice, Čehoslovačka
Datum smrti	22. novembar 2000.(2000-11-22) (78 god.)
Mesto smrti	Prag, Češka
Sportske informacije
Sport	Trka na 5.000 metara, trka na 10.000 metara, maraton
Dostignuća i titule
Lični rekordi	5.000 metara: 13:57,0 10.000 metara: 28:54,2 Maraton: 2:23:04
Nagrade i medalje Predstavljajući Čehoslovačka Olimpijske igre 1948 London 5.000 m 1948 London 10.000 m 1952 Helsinki 5.000 m 1952 Helsinki 10.000 m 1952 Helsinki Marathon Medalja Pjer de Kuberten 1975 Evropsko prvenstvo u atletici 1950 Brisel 5.000 m 1950 Brisel 10.000 m 1954 Bern 10.000 m 1954 Bern 5.000 m

Godine 1954, Zatopek je bio prvi trkač koji je probio 29-minutnu barijeru na 10.000 metara. Tri godine ranije, 1951. godine, probio je sat trčanja na 20 km. On se smatra jednim od najvećih trkača 20. veka, i poznat je i po svojim brutalno teškim metodama treninga. Popularizovao je intervalne treninge posle Drugog svetskog rata.

U februaru 2013. urednici časopisa Runner's World Magazine izabrali su ga za najvećeg trkača svih vremena. On je jedina osoba koja je pobedila na 5.000 metara (24. jula 1952), 10.000 metara (20. jula 1952) i maratonu (27. jula 1952), na istim Olimpijskim igrama.

Biografija

U svojoj ranoj mladosti radio je u fabrici cipela Bata u obližnjem gradu Zlinu. Zatopek kaže da je „Jednog dana fabrički sportski trener, koji je bio veoma strog, pokazao na četvoricu dečaka, uključujući i mene, i naredio nam da trčimo u trku. Uputio sam protest da sam slab i da nisam sposoban da trčim, ali me je trener poslao na fizički pregled, a doktor je rekao da sam savršeno dobro. Tako da sam morao da trčim, a kada sam počeo, osetio sam da želim da pobedim. Ali došao sam tek drugi. Tako je počelo." Zatopek je završio na drugom mestu od 100. Posle tog trenutka počeo je da se ozbiljno interesuje za trčanje. Pridružio se lokalnom atletskom klubu, gde je razvio sopstveni program treninga, po uzoru na ono što je čitao o velikom finskom olimpijcu Pavu Nurmiju.

Na početku njegove karijere napredak je bio spor i nije dao naslutiti veliki Zatopekov potencijal. Pred kraj rata, 1944. došlo je ipak do osjetnog rezultatskog poboljšanja. Postavio je nove nacionalne rekorde Češke na 2000 m, 3000 m i 5000 m.

Nakon rata je doslovno rezultatski eksplodirao. Na svom prvom velikom međunarodnom nastupu, na atletskom prvenstvu Evrope, održanom u Oslu 1946. zauzima peto mesto na 5000 m.

Takmičenja

Na svojim prvim Olimpijskim igrama, 1948. u Londonu, češko atletsko rukovodstvo je odbilo njegov zahtjev da učestvuje na ceremoniji otvaranja igara, jer je trka na 10.000 m bila na programu već sledeći dan. Nezadovoljan odgovorom, Zatopek se pre svečane parade pomešao sa olimpijcima iz Danske i s njima ušao u stadion. Sutradan je pobedio s velikom prednošću, rezultatom 29:59.6 i novim olimpijskim rekordom.

U drugom svom nastupu na Igrama Emil je u disciplini 5000 m osvajio srebrnu medalju iza Belgijanca Gastona Raifa, sa 0,2 sekunde zaostatka. To je bio jedan od retkih njegovih poraza, nakon kojeg je usledio dugogodišnji niz nepobeđenosti.

U svoje vreme, Emil je bio revolucionar novih metoda treninga. Često bi sam izmišljao treninge ili bi usavršavao postojeće principe. Atletski savez tadašnjeg Sovjetskog Saveza pozivao bi svake godina njega i suprugu Danu Ingrovu, bacačicu koplja, na besplatne pripreme na obali Crnog mora, u nadi da će proniknuti u njegove trkačke programe.

Pre Olimpijskih igara u Helsinkiju, Zatopek je nastupio na dva manja mitinga u Budimpešti i Kijevu, gdje je pobedio, ali sa skromnim rezultatima, što je izazvalo skeptičnost nacije, koja je u njemu videla najvećeg češkog sportskog junaka predstojećih Igara.

Na sledećim Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. Emil je ponovo uverljivo pobedio s novim olimpijskim rekordom. Svoju zlatnu olimpijsku medalju osvojenu u toj trci Zatopek je 16 godina kasnije poklonio velikom australijskom trkaču Ronu Klarku, koji je sredinom 1960-ih godina postavio brojne svjetske rekorde na 5.000 i 10.000 metara, ali nikad nije osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama.

Druga finalna trka na helsinškim Igrama usledila je u disciplini 5000 m. Sam Zatopek se rado seća tog događaja: „To je bio najjači finiš koji sam ikada izveo protiv izuzetnih rivala: Nemca Šadea, Francuza Mimuna i Britanaca Čataveja i Pirija. Računao sam da ću ih dobiti na početku zadnjeg kruga, ali kada su me trojica od njih prestigla mislio sam da je sve gotovo, da sam izgubio trku. Međutim, nakon prerano jakog finiša, prvo je počeo popuštati Čatavej pa za njim i Šade. U tom trenutku sam shvatio da ni Mimun neće izdržati do kraja i počeo sam po drugi put finiširati, 150 metara prije cilja“. Emilovu pobedu dodatno je začinila supruga Dana Zatopkova, koja je par sekundi kasnije bacila svoj pobednički hitac u koplju.

Tri dana kasnije, zadnjeg dana Olimpijskih igara, Emil se pojavio i na startu maratonske trke i pobedio s velikom prednošću, iako do tada nikada nije trčao tu disciplinu.

Osmodnevna Zatopekova „helsinška diktatura“, tokom koje je postao jedini dugoprugaš koji je na jednim Olimpijskim igrama osvojio tri zlatne medalje (5000 m, 10.000 m i maraton) i pritom postavio u sve tri discipline olimpijske rekorde, trčeći usput svoj prvi maraton, smatra se jednim od najvećih sportskih dostignuća uopšte.

Dve godine kasnije, nakon što je postavio svetski rekord na 5000 m, učestvovao je na prvenstvu Evrope. Pobedio je u trci na 10000 m, ali je poražen u trci na na 5000 m od strane Vladimira Kuca stekao je svetsku slavu već i samim tim što je prvi pobedio Zatopeka.

Sledećih je godina često gubio od velikih trkača Mimuna, Pirija, Čataveja, Iharoša i Kuca. Velika generacija izuzetnih trkača, koja je u vremenu od '54 – '57 čak 12 puta popravljala svetske rekorde na 5 i 10 kilometara, našla se ponovo na okupu na Igrama u Melburnu 1956. Zatopek je nastupio samo u maratonu i zauzeo tek šesto mesto. Po povratku iz Australije zaključio je svoju aktivnu sportsku karijeru.

Nakon sportske karijere

Nakon toga posvetio se vojničkom zanimanju, tako da je nakon nekoliko godina dogurao do čina pukovnika. Međutim, pred kraj 60-ih godina XX veka počinje period životne agonije Emila Zatopeka. Naime, on otvoreno pruža potporu češkom političaru Aleksandru Dubčeku, mladom reformatoru, idejnom vođi „praškog proleća“, pokreta koji se protivio tadašnjoj sovjetskoj politici istočnog poretka. Kao i dvanaest godina ranije u Budimpešti 1956. ponovo su ruski tenkovi u avgustu 1968. zauzeli ulice Praga i ugušili pobunu. Zatopek je isključen iz komunističke partije, otpušten iz vojske i oduzeta mu je titula zaslužnog majstora sporta. Emil je u sledećem periodu radio kao sakupljač otpada i čistač ulica ne bi li zadovoljio svoje egzistencionalne potrebe.

Na poziv MOK-a da bude poseban gost Olimpijskih igara u Minhenu 1972, oglušio se njegov nadređeni „... jer nije mogao naći zamenu“. Krajem 70-ih, Emil je delimično rehabilitovan i dobija posao u praškom sportskom institutu, kao arhivista.

Iako u svojoj zemlji omalovažavan, ostatak sveta nije zaboravio velikog trkača. 1975. godine dobija od UN-a (Ujedinjenih nacija) posebno priznanje „Pierre de Coubertin Prize“ za promociju fer-pleja u sportu.

Još jednom je pokazao svoj prkos, prilikom Igara u Los Anđelesu 1984, gde je, ponovo na poziv MOK-a, otputovao kao specijalni gost, uprkos bojkotu Igara od strane Sovjetskog Saveza i celog istočnog bloka. Raspadom komunizma Zatopek je u potpunosti rehabilitovan, dobivši jednu od ključnih uloga u sportskom savezu Češke. Lično mu se u ime naroda izvinio ministar odbrane, a nebrojeno puta je dobijao priznanja od predsednika Vaclava Havela.

Tokom svojih 60-ih godina, Emil je još uvek redovno trčao, održavajući svoju kondiciju, ali zadnjih nekoliko godina je bitno usporio. Nekoliko puta je hospitalizovan, a zadnji put zbog upale pluća, samo mesec dana pre srčanog udara koji je prethodio padanju u komu. Borba lekara za njegov život potrajala je još par dana i konačno, 22. novembra 2000, srce Emila Zatopeka je stalo.

Dan nakon što je saznao za njegovu smrt, izjavu je dao Lamine Diak, predsjednik IAAF-a (Međunarodne atletske federacije): „Ovo je tužan dan ne samo za prijatelje i poznavaoce sporta, već i za obične ljude koji su u Zatopeku prepoznali poštenog i nepomirljivog borca za ljudsko dostojanstvo i slobodu“.

Sahrana je održan 6. decembra 2000, u Pragu, na državnom nivou, uz sve počasti.

Karijera

1948. - OI, 1 zlatna medalja (10000 m), 1 srebrna medalja (5000 m)

Godine 1950, - EP, 2 zlatne medalje (5000 m i 10000 m)

Godine 1952, - OI, 3 zlatne medalje (5000 m, 10000 m i maraton)

Godine 1954, - EP, 1 zlatna medalja (10000 m)

Lični rekordi

5000 m: 13:57.2 (1954)

Godine 1000, m: 28:54.2 (1954)

1 sat: 20052 m (1951), prvi preko 20000 m za 1 sat

Maraton: 2 h 23:04 (1952)

Spoljašnje veze

• Emil Zatopek na sajtu Olympedia.org
• Emil Zatopek at Running Times
• Emil Zatopek Biography
• Running Past profile of Zatopek
• Archive Video of 5 km Olympic run from Runningpast.com