Enuma Eliš

Enuma Eliš je vavilonski mit o stvaranju sveta. Pronašao ga je Henri Lejard 1849. godine (u delovima) u uništenoj Asurbanipalovoj biblioteci u Ninivi (današnji Mosul u Iraku) a objavio ga je Džordž Smit 1876. Naslov „Enuma Eliš“ potiče od prvih reči sa kojima počinje spis, a što u prevodu znači „Kada je gore“.

Enuma Eliš je ispisan u oko 1000 redova na starovavilonskom jeziku, na 7 glinenih pločica, sa po 115 do 170 redova na svakoj od ploča. Najveći deo pete ploče nikada nije pronađen ali, osim ovog dela, tekst je gotovo potpuno sačuvan. Istovetna ploča poput te pete ploče je pronađena u Sultantepeu, drevnog Huzirina, blizu savremenog grada Šanlijurfaa u Turskoj.

Ovaj ep je jedan od najvažnijih izvora za razumevanje pogleda na svet Vavilonaca, koji se zasnivao na nadmoći Marduka i stvaranju ljudi u službi bogova. Prvobitni, suštinski cilj ovog epa nije bilo teološko ili teogonijsko izlaganje, već uzdizanje Marduka, vrhovnog boga Vavilona, iznad drugih bogova Mesopotamije.

Enuma Eliš se pojavljuje u raznim primercima u Vaviloniji i Asiriji. Verzija iz Ašurbanipalove biblioteke se datira u 7. vek p. n. e.. Sama priča verovatno potiče iz 18. veka p. n. e., u vreme kada je bog Marduk izgleda stekao najviši status, mada neki stručnjaci priču datiraju u nešto skorije vreme (između 14. i 12. veka p. n. e.).

Priča

Ep navodi dva prvobitna božanstva: Apsua, slatku vodu, i Tiamat, slanu vodu. Stvoreno je još nekoliko bogova (Ea i njegova braća) koji naseljavaju Tiamatino prostranom biću. Oni stvaraju dosta buke što veoma nervira Tiamat i Apsua. Apsu želi da pobije nove bogove ali se Tiamat tome suprotstavlja. Mumu se slaže sa Apsuovim planom da ih uništi. Tiamat, da bi ovo sprečila, upozorava Eu (Nudimuda), u to vreme najjačeg među bogovima, koji, svojom magijom, baca Apsua u komu i ubija ga, i izbacuje Mumua napolje. Ea tada postaje glavni bog i, sa svojom boginjom Dankinom, dobija sina Marduka, koji je jači i od njega samog. Marduk dobija krilo da se sa njime igrao i on počinje praviti peščane oluje i tornadoe. Ovo uzburkava Tiamatino biće i sprečava bogove koju su u njoj da spavaju.

Oni ubeđuju Tiamat da se osveti Marduku za smrt njegov muža Apsua. Njena moć raste i neki od bogova joj se pridružuju. Ona stvara 11 čudovišta kako bi joj pomogli u borbi protiv Marduka, i postavlja Kingua, svog novog muža, kao vrhovnog vladara.

Marduk biva odabran da se u ime bogova lično sukobi sa Tiamat, i postaje veoma moćan. On pobeđuje i ubija Tiamat, i od njenog tela stvara svet.

Bogovi koji su se udružili sa Tiamat bivaju kažnjeni tako što će raditi kao sluge drugim bogovima. Oni bivaju oslobođeni svoje službe kada Marduk odluči da ubije Kingua i iz njegove krvi da stvori čovečanstvo. Vavilon biva osnovan kao dom glavnih bogova. Najzad, bogovi proglase Marduka za kralja među bogovima, nazivajući ga sa 50 imena.

Stari zavet

Drevni Mesopotamci su verovali da je svet okrugla ravna ploča koju je okruživalo more slane vode. Naseljena zemlja bila je jedan ogromni kontinent koji je plutao na drugoj vodi, slatkovodnom Apsuu, koji je snabdevao zemlju vodom u potocima, bunarima i rekama, i bio je povezan sa morem slane vode. Nebo je bilo čvrsti disk iznad zemlje, koji je dodirivao zemlju na njenim ivicama, a iznad koga je bilo nebo bogova. Za sada, koliko se može razaznati iz nekih usputnih pominjanja u Starom zavetu, geografija drevnih Jevreja je bila identična sa ovom vavilonskom. Enuma Eliš i Knjiga postanja (Post 1,10) identično opisuju stvaranje ovoga sveta.

Početak tradicionalne hrišćanske Knjige postanja počinje sa „U početku, Bog stvori nebo i zemlju...", dok se u Jevrejskoj bibliji jasno ističe da u Postanju 1,1-3 opisuje stanje Haosa neposredno pre Božjeg stvara.

I u Enuma Eliš i u Knjizi postanja, stvaranje je delo Božanske reči - Enuma Eliš opisuje vreme pre stvaranja kao „vreme, kada nebo i zemlja još nisu imala ime“, dok u Knjizi postanja opis stvara svakog od njih počinje sa „I Bog reče, neka bude...". Dalji sled stvaranja je isti: svetlo, čvrsta, suva zemlja, nebska svetla i čovek. I u Enuma Eliš i u Knjizi postanja, prvobitni svet je belobličan i prazan, jedino što postoji je vodeni ambis koji je postojao i pre stvaranja (Tiamat u Enuma Eliš). U oba teksta, čvrsta zemlja je stvorena usred prvobitne vode, kako bi razdvojila nebo i zemlju (Post 1,6-7, Enuma Eliš 4,137-140). Dan i noć, i u jednom i u drugom slučaju, prethode stvaranju nebeskih svetala (Post 1,5 8 13 i 14, i Enuma Eliš 1,38), čija je svrha da stvaraju svetlo i utvrde vreme (Post 1,14 i Enuma Eliš 5,12-13). U Enuma Eliš, bogovi prvo diskutuju pre nego što stvaraju čoveka (Enuma Eliš 6,4), dok se u Knjizi postanja kaže: „Stvorimo čoveka u našem liku“ (Post 1,26), i u oba teksta, posle stvaranja čoveka sledi božanski odmor.

Spoljašnje veze

• Enuma Eliš, Sveti spisi