Esej (fr. essaipokušaj, ogled), kraći prozni napis u kome se izlažu lični utisci i pogledi na neko pitanje života, morala, nauke ili umetnosti.[1] Po pravilu autori eseja ne upotrebljavaju naučne metode činjeničnog ili logičkog dokazivanja, već se pozivaju — izričito ili implicitno — na vlastito opšteljudsko iskustvo, nastojeći da retoričkim ili poetskim sredstvima približe čitaocu vlastita shvatanja.[1] Esej je veoma teško tačno definisati i njegovo polje nije jasno određeno budući da stalno lebdi između tri različite oblasti, tj. između književnosti, novinarstva i nauke — približavajući se katkad reportaži, katkad crtici, kratkoj priči ili pjesmi u prozi, a katkad opet naučnom članku ili raspravi.[1]

Osnivač ovog književnog žanra je francuski renesansni književnik i filozof Mišel de Montenj.[1] Svoje Eseje (Essais), odakle i ime „esej” prvi put je objavio 1580. godine.[1] Montenjevi eseji su prvobitno nastali iz beležaka povodom pročitanih knjiga, koje su se razvile u vrlo lično intonirana, katkad autobiografsko-psihološka razmišljanja o svakovrsnim praktično-etičkim i društvenim pitanjima. Njihova čar je u naizgled haotičnom, a ipak majstorski organizovanom izlaganju, kao i u širokogrudnom, ali skeptičnom stavu prema životu.[1]

Pored Montenja najznačajniji renesansni esejista je njegov savremenik, engleski filozof, pisac i državnik Fransis Bejkon, koji je objavio 1597. svoje Eseje ili savjete građanske i moralne, dopunjavajući ih u kasnijim izdanjima novim prilozima (u konačnom izdanju, 1625, ima ih 58).[1] Bejkonovi eseji su daleko manje lični, suvlji i svečaniji po tonu od Montenjevih. Sentenciozni i jezgroviti, oni redovno sadrže i apodiktičke sudove o praktično-moralnim i estetičkim temama. Sam Bejkon je smatrao da esej ima prethodnike u nekim spisima Seneke i drugih pisaca epistola, dijatriba, kontroverzija, svazaorija.[1] Zahvaljujući Bejkonovom uticaju, esej se toliko odomaćio u Engleskoj da se ona neretko smatra pravom domovinom eseja.[1]

Esejistička metoda je eksperimentalna, u njoj se predstavljaju teze iz različitih perspektiva i razmišljanja o njima. Tako se čitaocu daje slika misaonog procesa od premisa do ocena i zaključaka.

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž z RKT 1986, str. 186–188

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi