Žil Mazaren

Žil Mazaren (franc. Jules Mazarin) ili kardinal Mazaren (franc. Cardinal Mazarin), pravo ime Đulio Rajmondo Mazarino (ital. Giulio Raimondo Mazzarino; Pescina, 14. jul 1602 — Vensen, 9. mart 1661) je bio istaknuti francuski diplomata i državnik, a poreklom je bio italijanski političar. Bio je predsednik francuske vlade od 1642. do 1661. Nasledio je svoga mentora kardinala Rišeljea. Imao je punu vlast tokom regenstva Ane Austrijske, majke kralja Luja XIV, kada je postavio temelje francuske nadmoći u Evropi. Ta je nadmoć došla do punog izražaja tokom vladavine Luja XIV.

Žil Mazaren
Žil Mazaren, francuski diplomata i državnik, rad Pjer-Luja Bušara
Puno ime	Đulio Rajmondo Mazarino
Datum rođenja	(1602-07-14)14. jul 1602.
Mesto rođenja	Pescina, Napuljska kraljevina
Datum smrti	9. mart 1661.(1661-03-09) (58 god.)
Mesto smrti	Vensen, Francuska
Politička karijera
Potpis

Biografija

Rođen je u Pescini, tada delu Napuljske kraljevine, gde su njegovi roditelji putovali. Međutim odrastao je u Rimu. Nosio je ime svoga dede, zanatlije iz kastel-Mazarina sa Sicilije, odatle prezime Mazarin. Njegov otac Pjer bio je notar(beležnik) sa vezama kod moćne familije Kolona. Postao je dvorski službenik kod Kolona i time je omogućio lagodan život svojoj porodici. Mazaren nikad nije zaboravio da je baza njegove sudbine bila povezana sa pokroviteljstvom, koju je njegov otac dobio od moćne porodice Kolona.

Studirao je na jezuitskom koledžu u Rimu, ali odbio je da se priključi jezuitima. Kasnije završava univerzitet La Sapijenca u Rimu i postaje doktor jurisprudencije, koja je obuhvatala pravne nauke. Ali tada je dobio i loše navike i postao je veliki kockar.

Njegov pokrovitelj, konstabl (knez) Kolona poslao ga je da bude viši dvorski službenik na dvoru u Španiji kod njegova sina Đirolama. Tu je kratko boravio. I tu je kockao.

Kada se vratio u Rim nije više dobio priliku da se vrati u Španiju. Kolona je insistirao da završi svoje studije. Nastavio je studije sa čuvenim firentincem Kozmom Fidelijem i tako je postao doktor prava.

U službi pape

Mazaren je od pape Urbana VIII dobio zadatak da štiti papske interese u ratu za nasledstvo Mantove. U tome ratu obavljao je vojne dužnosti tokom 1627. u Montferatu. Car Ferdinand II, vojvoda od Savoja Karlo Emanuel I i papski kandidat za vojvodu Ferdinand II od Gastela bili su ljuti na francuskog kralja Luja XIII, koji je pomagao suparničkom kandidatu Karlu Gonzagi (zvanom kasnije Karlo od Mantove), vojvodi od Nevera. Papa je poslao vojsku u Valtelino. Mazaren je tada zapustio svoje studije i postao je kapetan pešadije, iako nije imao nikakvoga vojnoga iskustva. Međutim pokazivao je veliku sposobnost za organizaciju. U to vreme Ana Kolona se udala za papinoga nećaka, pa je Đirolamo Kolona postavljen za nadbiskupa Bolonje i za kardinala. Đirolama Kolonu su poslali u Montferat kao papskog legata da bi sklapao mir između Francuske i Španije po pitanju Mantove. Đirolamo je zahtevao da Mazaren dođe u njegovu delegaciju kao sekretar.

Dok je prolazio između dva logora za vojsku Mazaren je uočio slabost španskoga generala, markiza Santa Kruza i pretpostavio je da španski general želi da se sklopi sporazum, da ne bi uvlačio svoju vojsku u borbu. Zbog toga je Mazaren isticao snagu francuske vojske u španskom logoru i uspeo je da dovede do sporazuma u Kerasku (Cherasco) 6. aprila 1631. Po tome sporazumu car i vojvoda Savoja su priznali posedovanje mantove i dela Monferata od strane Karla I od Mantove. Priznata je francuska okupacija strateškog utvrđenja Pinerola, koje je predstavljalo vrata Padske nizije. Kralj Francuske Luja XIII i kardinal Rišelje su bili jako zadovoljni. Rišelje je bio impresioniran Mazarenom, pa ga je pozvao da dođe u Pariz. U Parizu ga je dočekao sa velikim poštovanjem i dao mu je zlatni lanac, portret kralja, drago kamenje i vredan ceremonijalni mač.

Njegovo rano diplomatsko i vojno iskustvo označilo ga je kao korisnoga prijatelja Francuske u sukobu francuske i španske frakcije papske politike. Kao papski vicelegat u Avinjonu (1632) i vanredni nuncije u Francuskoj (1634) na Mazarena se gledalo kao na produžetak Rišeljeove politike. Pod habzburškim pritiskom Mazaren je bio poslan natrag u Avinjon, gde ga je papa Urban VIII razrešio 17. januara 1636.

U Rišljeovoj službi

Mazaren je odmah otišao u Pariz i ponudio je svoje usluge kardinalu Rišeljeu. Do toga aprila postao je francuski državljanin. Rišelje je već bio u godinama. U Mazarenu je našao korisnoga pomoćnika u vođenju vlade. Mazarenu je poverio nekoliko osetljivih misija, u kojima se ovaj jako dobro pokazao. Posle toga predstavlja ga kralju, koji je isto tako bio zadovoljan Mazarenom.

Bio je privržen i kocki, kao i diplomatiji. Jedne većeri ulog je bio toliko velik da se sakupila gomila ljudi da vidi ogroman ulog na kockarskom stolu. Tada je privukao i pažnju kraljice Ane Austrijske. U njenom prisustvu Mazaren je sve rizikovao i pobedio je. Svoju pobedu je pripisao kraljičinom prisustvu, pa je kraljici ponudio pedeset hiljada ekua. Kraljica je odbila, ali nakon Mazarenovog insistiranja prihvatila je. Posle nekoliko dana Mazaren je dobio mnogo više na jedan drugačiji način. Postao je miljenik kralja, dvora i iznad svega Ane Austrijske, koja će brzo posle toga postati regent.

Mazaren je poslao svome ocu veliku količinu novca i dragoga kamenja kao miraz za svoje tri sestre. Služba za kralja Francuske izgledala mu je kao najlakši put do položaja kardinala, do kojega mu je bilo jako stalo. Rišelje je bio oduševljen mazarinom, ali nije nameravao da mu tako rane da položaj kardinala. Rišelje mu je ponudio biskupiju, koja je donosila prihode od 30.000 ekua godišnje. Mazaren je to prijateljski odbio, jer je imao jače ambicije. Vratio se 1636. u Rim sa namerom da se priključi kardinalu Antoniju, koji je bio papin nećak. Tražio je drugi put do položaja kardinala.

Njegova diplomatska služba za Francusku bila je predmet tajnoga ugovora iz 1640. između Francuske i Tomasa od Savoja. Na Rišeljeovo insistiranje Mazaren je 1641. postao kardinal. Posle toga se vratio u Rim, gde je kupio vilu Borgeze.

U službi kralja i regenta

Nije dugo stanovao u Rimu, jer se već u decembru 1642. vratio u Pariz da bi posle Rišljeove smrti postao predsednik vlade Francuske.

Kralj Luj XIII je umro 1643. Naslednik Luj XIV je bio dete, tako da je Mazaren postao efektivno vladar Francuske. Kraljica majka Ana Austrijska bila je regent, a Mazaren je sve do njene smrti 1661. efektivno dirigovao francuskom politikom. Njegovi umereni maniri bili su suprotnost zapovedničkim manirima jednoga Rišeljea. Ana Austrijska je bila ponosna na njega i bila je toliko intimna u ophođenju sa njim, da su postojale glasine, da su oni tajno venčani, a da je prestolonaslednik zapravo Mazarenov sin.

Mazarenova politika u Francuskoj

Mazaren je nastavio Rišeljeovu antihabzburšku politiku i postavio je osnove kasnijega ekspanzionizma kralja Luja XIV. Francuska je pobeđivala na kraju Tridesetogodišnjega rata. Pobeda Velikog Kondea i vikonta de Tirena dovela je Francusku na pregovački stol. Tridesetogodišnji rat završio se Vestfalskim sporazumom. Mazaren je vodio francusku politiku, a ne katoličku, kako se moglo očekivati. Alzas (ali bez Strazbura) je postao deo Francuske. Nagradio je biskupijama i opatijama one protestantske kneževe, koji su se opirali Austriji. Stvorio je 1658. Rajnski savez, pomoću koga je držao kontrolu nad austrijskim uticajem u centralnoj Nemačkoj. Sa habzburškom Španijom je 1659. sklopio Pirinejski mir. Po tome sporazumu francuska je dobila Rusijon, deo Belgije i severnu Kerdanju.

Prema protestantima sprovodio je politiku obećanja i sračunate odgode sa namerom da spreči moguću oružanu pobunu, kao npr u Ardešu 1653. Hugenote je takođe uspeo da drži razoružane. Šest godina su hugenoti verovali da će vratiti stara prav po Nantskom ediktu, ali na kraju nisu ništa dobili.

Mazaren je bio u sukobu sa španskim kandidatom za papu, kardinalom Pamfilijem, koji je 15. septembra 1644. postao papa Inoćentije X. Mazaren je štitio kardinale pristalice prethodnoga pape i njegove nećake. Papa je protiv njih izdao posebnu bulu, ali parlament u parizu je tu bulu proglasio ništavnom. Francuska je zapretila da će Avinjon preuzeti silom, pa je papa Inoćentije X postao miroljubiviji. Mazaren je bio konstantan protivnik jansenizma, mnogo više zbog njegovih političkih, nego zbog teoloških implikacija. Čak je na samrtničkoj postelji upozorio mladoga Luja XIV da ne toleriše jansenizam, pa čak ni ime te sekte.

Neslaganja sa kardinalovom politikom i slabost regentstva doveli su do dve velike pobune poznate kao Fronda (1648 — 1653) Dva puta (1651. i 1652) je Mazaren bio isteran iz zemlje od parlamentarne fronde i od Fronde plemića. Pojavljivali su se brojni satirički pamfleti protiv njega, Najčešće se naglašavalo njegovo italijansko poreklo. Osim toga stara aristokratija je žalila za vremenima sa mnogo više starih aristokratskih sloboda i manje poreza. Bilo je to doba rasta političkoga apsolutizma. Rast kraljevske moći je započeo u doba Rišeljea.

Porodične veze

Kardinal Mazaren je sakupio ogromno bogatstvo. Njegova kolekcija slika je bila veća od kraljeve kolekcije. Njegove nećake su zbog Mazarenova bogatstva i veza, a i vlastitih vrlina našle jako moćne supruge. Njegova nećaka Olimpija Mancini je bila majka čuvenoga Eugena Savojskoga. Druga nećaka Ortenzija Mancini je bila ljubavnica Čarlsa II od Engleske. Treća nećaka Laura Mancini udala se za vojvodu Modene Alfonsa IV, a bila je majka engleske kraljice Marije od Modene, supruge engleskoga kralja Džejmsa II.

Vidi još

• Kardinal Rišelje
• Ana od Austrije

Literatura

• Bluche, François (1990). Louis XIV. New York: Franklin Watts. ISBN 9780531151129. 
• Buelow, George J. (2004). A history of baroque music. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34365-9. 
• Bourbon-Busset, Jacques de (1959). „Chapitre II: Le vaincu de la Fronde devient monarque absolu”. Ur.: Mongrédien, Georges. Mazarin (na jeziku: francuski). Paris: Hachette. str. 53—81. OCLC 742625187. 
• Colombier, Pierre du (1959). „Chapitre IV: Le Premier ministre se fait l'ambassadeur de l'art italien”. Ur.: Mongrédien, Georges. Mazarin (na jeziku: francuski). Paris: Hachette. str. 113—151. OCLC 742625187. 
• Dethan, Georges (1959). „Chapitre I: Le jeune Monsignore à la conquête de Richelieu”. Ur.: Mongrédien, Georges. Mazarin (na jeziku: francuski). Paris: Hachette. str. 7—51. OCLC 742625187. 
• Dethan, Georges (1977). The Young Mazarin. Prevod: Baron, Stanley. London: Thames and Hudson. ISBN 9780500870044. 
• Dethan, Georges (1991). „Mazarin, Jules, Cardinal”. The New Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 7 (15th izd.). Chicago: Encyclopædia Britannica, Inc. str. 979—980. ISBN 0-85229-529-4. 
• Goubert, Pierre (1990). Mazarin (na jeziku: francuski). Paris: Fayard. ISBN 2-213-01650-X. 
• Mongrédien, Georges (1959). „Chapitre VIII: Le rideau s'est levé sur le Grand Siècle”. Ur.: Mongrédien, Georges. Mazarin (na jeziku: francuski). Paris: Hachette. str. 255—292. OCLC 742625187. 
• O'Connor, John T. (1978). Negotiator Out of Season: Career of Wilhelm Egon Von Furstenberg, 1629–1704. Athens, GA: U of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-0436-6. 
• Ormesson, Jean d' (1959). „Chapitre VI: Le vieil homme et le jeune Roi”. Ur.: Mongrédien, Georges. Mazarin (na jeziku: francuski). Paris: Hachette. str. 201—225. OCLC 742625187. 
• Parlett, David (1991). A History of Card Games. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-282905-X. 
• Poncet, Olivier (2018). Mazarin l'Italien (na jeziku: francuski). Paris: Tallandier. ISBN 979-10-210-3105-0. 
• Treasure, Geoffrey (1995). Mazarin: The Crisis of Absolutism in France. London: Routledge. ISBN 0-415-014573. 
• Bonney, R. "The Paradox of Mazarin." History Today 32. (Feb 1982): 18–24.
• Bonney, Richard. "Cardinal Mazarin and the great nobility during the Fronde." English Historical Review. . 96 (381). 1981: 818—833.  .
• Bonney, Richard. Society And Government In France Under Richelieu And Mazarin 1624–61 (Springer, 1988).
• Ekberg, Carl J. "Abel Servien, Cardinal Mazarin, and the Formulation of French Foreign Policy, 1653–1659." International History Review. . 3 (3). 1981: 317—329.  .
• Haffemayer, Stéphane (2016). „Mazarin, Information and Communication During the Fronde (1648–1653)”. Media History. 22 (3–4): 386—400. S2CID 152189567. doi:10.1080/13688804.2016.1230010. .
• Hassall, Arthur. Mazarin (1903)
• Perkins, James Breck (1886). France Under Mazarin (2 volumes). New York: Putnam. Vols. 1 & 2 at Internet Archive.
• Sonnino, Paul. Mazarin's Quest: The Congress of Westphalia and the Coming of the Fronde (Harvard UP, 2008O. 307 pp
• Wilkinson, Richard (April 1996il). „Cardinal Mazarin”. History Today. 46 (4): 39—45.  .

Spoljašnje veze

• Catholic Encyclopedia: Jules Mazarin
•  Herbermann, Charles, ur. (1913). „Jules Mazarin”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
• Mazarin and the Fronde