Zakonik opšči crnogorski i brdski

Zakonik opšči crnogorski i brdski je zakonik iz 1798. godine, koji je važio na područjima (stare) Crne Gore i Brda. Usvojen je 18. oktobra 1798. godine na skupštini u manastiru Stanjevićima, dve godine nakon donošenja Stege crnogorske i brdske. Imao je 16 članova, ali je 1803. godine dopunjen sa novih 17 članova, tako da je ukupno imao 33 člana. Ovaj zakon se uglavnom oslanja na običajno pravo, a za krivična dela predviđa teške kazne. Izdajnici i nasilnici koji bez dubljeg povoda ubijaju, kažnjavaju se smrću, pa se navode načini pogubljenja: streljanje, vešanje, kamenovanje. Ako neko od ovakvih krivaca pobjegne može ga svako ubiti, a imovina mu se zaplenjuje. Zabranjuju se samovoljne osvete i nasumična presuđivanja, a oštećeni se upućuje na redovan sud. Sudija kome se dokaže uzimanje mita, gubi službu. Strogo se kažnjava otmica žene za života njenog muža ili djevojke koja svojom voljom ili voljom svojih ne pristaje na brak. Kažnjava se i Sveštenik koji bi sklopio takav brak. Sankcionišu se podvale i prevare. Zakonodavac pokušava da suzbije dvoboj i megdan kao sredstvo rešavanja sporova, a takođe pokušava da suzbije i krvnu osvetu, što je plod nastojanja vladike Petar I Petrovića-Njegoša da ujedini sva plemena u stvaranju države i boljem odupiranju turskoj vlasti. U zakonu se pojavljuje i pravo preče kupovine, a takođe i jedna novina: porez. Svaka kuća je bila dužna da da određenu svotu novca godišnje, a porez skupljaju knezovi i na dan Roždestva Presvete Bogorodice predaju ga Praviteljstvu na Cetinju. Cilj ovog zakona nije samo bio da se ujedine plemena u borbi protiv Turaka, kao što je to bio prvenstveni cilj kod Stege, već cilj bio i postepeno pravno regulisanje odnosa u društvu.[1]

Područje Stare Crne Gore (1) i područja dvaju brdskih plemena (zeleno): Bjelopavlića (2) i Pipera (3)

Donošenje zakonikaUredi

Sve do pojave prvog zakonika, crnogorsko zakonodavstvo je bilo nerazvijeno. Pravni život se zasnivao na običajnom pravu.

Godine 1796. vladika i glavari donose „Odluku” i „Stegu” u strahu od pokoravanja Osmanlija. „Odluka” je bila poziv na pružanje otpora neprijatelju, za slobodu i otadžbinu. „Stega” je govorila o zajedničkoj borbi Crnogoraca i Brđana protiv Turaka i o gonjenju izdajnika.

Zakonik opšti crnogorski i brdski je prvi zakonik donet u Crnoj Gori. Ovaj zakonik poznat je i kao Zakonik Petra I. Zakonik je donet u oktobru 1798. godine na skupu u manastiru Stanjevići. [2]

Zakonik je donet na skupštini sastavljenoj od narodnih glavara. Vladika Petar I je smatrao da bi u Crnoj Gori trebalo zavesti red i organizovati državnu vlast i došao je na misao o donošenju zakonika. Narod je uvek imao poštovanje prema vladiki. [3]

Sadržina zakonikaUredi

Kada je zakonik donet, imao je 16 članova, a još 17 članova doneto je u avgustu 1803. godine. Zakonik Petra I, koji ima trideset i tri člana, može se nazvati krivičnim zakonikom. Osim nekoliko članova, koji sadrže odredbe druge vrste, svi ostali govore o krivičnim delima. Zakonik je uglavnom sastavljen i napisan na osnovu crnogorskih pravnih običaja. [4]

Glavni cilj zakonika je bio da se spreči plemenska samovolja. Zakonikom se kažnjavalo: izdaja zemlje; pravljenje nereda na javnim mestima (pred crkvom i na pazarima); izazivanje nereda na megdanima; otmica žene „iza živa muža” ili devojke; sramoćenje i beščašćenje sudija; kažnjava se pop koji nekog venča sa otetom ženom ili devojkom; sudija ako koga bespravno brani, izdaje tajne suda i prima mito; kulukdžija koji ne vrši uredno svoju dužnost; onaj koji podmićuje sudije; krađa; nanošenje telesnih povreda i ubistvo. [5]

Na početku su osim krivičnih dela, date i kazne za izvršioce: kazna progonstva iz zemlje za izdajnika, smrtna kazna za umišljajno ubistvo, kazne za ubistvo i ranjavanje, kazna za otmičara žene ili devojke i sveštenika koji bi učestvovao u tome, kazne za krađu.

Nekoliko članova se odnosi na privatno pravo i sudski postupak i jedan član govori o uvođenju poreza. Građanskopravnim odredbama propisani su pravo preče kupovine srodnika i suseda, naknada nehatno pričinjene štete, saglasnost roditelja ili srodnika za udaju devojke.

Najveći broj članova posvećen krivičnom pravu i sudijama i sudskom postupku govori o težnji da se obezbedi društveni red, a posebno da se iskoreni krvna osveta. [6]

Krivično pravoUredi

Zakonikom se kažnjava izdaja zemlje. U članu 1. zakonika predviđeno je da se onaj ko izda zemlju, on i čitav njegov dom iskorene, ali postoji još jedan deo kazne koji kaže: „svakoga izdajnika prokletstvu i anatemi predasmo i ot svake česti i poštenja bratskoga ispustismo”.

Kod ubistva, zakonik razlikuje: „hotimično, nehotično i ubistvo u nužnoj odbrani”. [5]

Hotimično ubistvo, „od sile i opačine” objašnjeno je u članu 2. zakonika. Ako Crnogorac ubije brata Crnogorca ili Brđanina i obrnuto, bez ikakve nužde i krivice, takav ubica se ne može osloboditi i za njega se predviđa smrtna kazna. Za takvog ubicu se kaže da se nikakvim blagom ne može otkupiti već da bude obešen, kamenovan ili „ognjem iz pušakah raznesen”.[7]

Ako se desi da ubica pobegne van zemlje, u članu 3. predviđa se da mu se uzme svo imanje i da se polovina da onome kome je zlo naneto, a drugu polovinu „za globu zemaljsku uzeti”.

Zakonik ne predviđa mogućnost zastarelosti krivičnog dela. Članom 4. zakonika zabranjuje se povratak u zemlju takvom ubici, ali takođe propisuje se da i onaj koji štiti i brani ubicu, treba da bude kažnjen jer se smatra saučesnikom. U članu 5. propisano je da se ubica, ukoliko se uhvati u nekom drugom mestu, može ubiti.[8]

Nehotično ubistvo se zabranjuje članom 9. Zakonika Petra I. „Moglo bi se dogoditi, da se kome puška omakne ili kojim drugim načinom da nekteći čojka rani ili ubije”. Za takvo ubistvo se odgovara pred sudom kao i za ubistvo u nužnoj odbrani koje je propisano članom 10. zakonika, „ako koji ubije čojka napastnika vrhu sebe braneći se i zaklinjajući ga Bogom, da se ot njega prođe, a on ne ustupi, nego preko toga pogine”. [9]

Za ubistvo lopova u krađi, propisano članom 13. kaže se da se lopov u krađi može slobodno ubiti.

Nanošenje telesnih povreda je takođe zakonikom zabranjeno i kažnjivo. Zakonik kažnjava krivca koji u svađi rani koga puškom ili nožem (čl. 6.); zatim, ako od „sile i opačine” rani koga „oružjem ili drvom ili kamenom”(čl. 7.); ili ako ga udari „nogom ili kamišem”(čl.8.) i ako se desi da nehotice rani koga (čl. 9.). [5]

Kazne za ova krivična dela su različite. Članom 6. zakonika predviđeno je da se pred sudom odgovara kada neko u svađi rani koga puškom ili nožem. „U vrijeme, kada može sud rasuditi takove stvari i više i kada je zabranjeno da se ne čini boj i samovoljna osveta, tako daklen poznavši sve kako je bilo i koliko se koji u krivici nahodio, kmetovati ranu prema česa bude pravedno, razbirajući i ostale od jednoga ili obojice učinjene sagrjehe postaviti kastig, đe se pristajalo bude”. Onome ko namerno koga rani oružjem, drvetom ili kamenom, tome da se „rana i globa dvostruko sudi”,propisano je u članu 7. Onaj ko „nogom ili kamišem” udari koga, taj treba da plati pedeset cekinah, „ako li ga oni ubije, pošto bude udaren, za njega da pogovora nije, koliko ni za lupeža, koji u krađu pogine“, navodi se u članu 8. zakonika.

Članom 11. Zakonika Petra I propisano je da onaj ko uzme tuđu ženu „iza živa muža” ili otme devojku koju mu roditelji devojke ili rođaci devojke, ukoliko devojka nema živih roditelja, nisu dali, „takovi da se ima ćerati kako bezzakonik i grabitelj tuđe đece, i da mu stanja u našu zemlju nije, a njegovo imuće da se procijeni i razdijeli, kako i onoga, koji samosilno čojka ubije”.

Član 12. zakonika odnosi se na popa koji venča čoveka sa ženom „iza živa muža”, sa otetom devojkom ili s drugom nekom protiv zakona. Kazna za takvog popa je da bude lišen sveštenstva i da bude prognan.

Već je rečeno da je zakonik kažnjavao krađu. Zakon kažnjava krađu goveda, košnica i brava, „svaku pokrađu iz kuće ili iz obora i ostale različite lupeštine”, predviđene članom 14; zatim, krađu konja ili vola, prpisanu članom 17. kao i to ako bi neko „silom i zadoricom navlaštito poharao” tuđe imanje, predviđa član 30. zakonika. [5]

Zakonik nema povratnu snagu, ali izuzetak je učinjen u članu 14. gde se kaže da će se krađe učinjene pre „vere i zaruke” (Stege) suditi po starim običajima. Međutim, posle tog vremena, od 6. avgusta 1796.godine, sudiće se po sentenciji od 1797.godine, koju zakonik svojim članom 14. ozakonjuje.

Kazna smrću propisana je u članu 17. Razlog što je tako stroga kazna propisana za krađu je u tome što kada neko „ukrade tuđega vola ili konja, on svu čeljad od onoga doma ucvijeli, više nego jedno čeljade da zakolje, a osobito siromaš, koja drugog konja ni vola nema, niti su vrijedni steći da takove kupe”. Smrću se kažnjava i krađa u povratku, ako bi lopov ukrao „brava ili koju drugu stvar koja valja kao jedan brav”. Prvi put se kažnjava novčanom kaznom. Kada drugi put učini krađu, kažnjava se smrću „zašto se već lupeži trpeti i podnositi ne mogu”. [10]

U članu 17. roditeljima se savetuje da uče svoju decu: „da zlo ne čine i tuđe ne kradu, jer i onako bit će im žalost kada koji za zločinstvo bude od suda kastigat”. [8]

Novčanom kaznom kažnjavale su se krađe. Za ukradeno govedo ili košnicu, propisano je članom 14. zakonika da se plaćala osudbina dvanaest cekina, a zemaljska globa deset. Za brava je osudbina iznosila pet talira, a globa deset. Osudbina je davana kao naknada štete, a globa kao nagrada sudijama. Za ostale krađe je trebalo proceniti stvar „pa naprama cijene postaviti priličnu globu i osudbinu, na primer reći, koja stvar jedan groš valja, na to neka bude osudbine grošah pet, a globe grošah deset”, navodi se u članu 17. [9]

U članu 19. zakonika propisano je da se kažnjava pravljenje nereda na javnim mestima (pred crkvom i na pazarima). „Poznato je svakome da pazari služe za korist naroda i da se bez pazara živjeti ne može; ali i to neka svaki znade da oni imaju biti mirni i slobodni bez ikakve mutnje i kavge, na isti način kako i crkva”. Onaj ko učini ovo krivično delo, odgovaraće pred sudom.

Izazivanje nereda na megdanima propisano je članom 21. Takav megdandžija „biće kastigom ot suda zemaljskog i ot svijeh nas ćeran kako zločinac i vozmutitelj naroda”. [9]

Zakonik je kažnjavao sramoćenje i beščašćenje sudija. Članom 26. propisano je: „Akoli se koji nađe da rečene sudce obezčasti i osramoti, to će svijeh nas, koji smo ih postavili, osramotiti i mi ćemo takvog iskat da svijema za bezčest i sramotu odgovori”. [9]

Podmićivanje sudija navedeno je kao krivično delo u članu 25. Ovo je jedino krivično delo za koje je propisana kazna lišavanja slobode. Ovim članom propisuje se za onoga ko bi sudiji dao mito „da stoji za svaki cekin nedelju dana pod zatvor u tamnicu”. „Tavnica u kojoj su zatvarali krivce, bila je samo jedna i to na Cetinje. U svu Crnu Goru nije više nigđe bilo tavnice. I ova je jedna jadna i nevoljna: mračna, vlažna, bez odrine i bez svake potrebe koja se oće za ljude”. Mito pripada kao nagrada „soku”, ako nasoči čoveka, koji ga je dao, ili sudiju koji ga primi. [7]

Članovima 23. i 24. zakonika kažnjavaju se sudije koje nekoga bespravno brane, izdaju tajne suda i primaju mito. Za ove sudije propisana je kazna lišavanja zvanja. U članu 23. još se navodi da će ove sudije biti „i suviše podložne žestokom kastigu”. [11]

Članom 28. zakonika kažnjava se kulukdžija koji ne vrši uredno svoju dužnost. „Ako bi koji kulukdžija zametnuo nemir i smutnju među družinom, takvoga ne trpjet, nego odma poslati doma, a iskat ot onoga plemena kojeg drugog na mjesto njegovo dobrodjeteljna i u družinu pogodna čoeka, također otpravit i neposlušna ili ljeniva i bezbrižna kulukdžiju”.

Privatno pravoUredi

Član 15. Zakonika Petra I propisuje na koji način se vrši prodaja nepokretnog imanja. Prvo se mora ponuditi „bliziki”, zatim „merginašu”,pa tek onda, ako oni ne žele da kupe, može se prodati bilo kome u selu ili u plemenu. Onaj koji prodaje, treba najmanje pred tri „poštena čoveka ili svedoka”, da „učini knjigu” o tome da je ponudio rodbinu i susede i da oni nisu mogli ili nisu hteli da kupe. Svedoci i onaj koji „knjigu” piše treba da se potpišu (ako su nepismeni da „krst učine”), da navedu iz kog su plemena i da stave datum i mesto na kome je „knjiga” pisana. [12]

O privatnom pravu govori i član 30. zakonika. Njime se propisuje naknada štete ako je nehotice „koja mala ili golema šteta učinjena”. [13]

Sudski postupciUredi

Sudskim postupkom bavi se član 22. zakonika. Na početku ovog člana stoji da sudije treba pre svakog rada da se opomenu „što oni glasom naroda po volji Božjoj za sudce i upravitelje postavljeni jesu”, zatim treba Bogu da se pomole da „po pravici (sude) malomu kako i velikomu, jerbo sud Božji jest”. Dalje stoji, da se prvo mora saslušati prvo jedna pa druga parnična strana i pošto obe strane, „na punu volju izgovore svekolike svoje razloge”, da se donese presuda-sentencija. Kraj ovog člana određuje da se jedna sentencija ima „davati onome, kojemu se pristoji; a druga jednaka pri kancelariji praviteljstva u zapisnu knjigu ostavljati”. Član 27. propisuje da ukoliko bi pri suđenju bila dva mišljenja, pobeđuje ono za koje je većina sudija, „ali da po duši reku da oni to bez svakoga miti i hajtera svojim razumom poznaju daje pravedno kako govore”. Članom 29. propisuje se za sudije i kulukdžije da u doba kada vrše sudske poslove, ne mogu vršiti i svoje lične, s obzirom da su na „obščenarodni trošak postavljeni”.[13]

Članom 16. zakonika propisano je da svako ko je oštećen, ko potražuje dug, plen ili kome je načinjena šteta ili krađa, to rešava pred sudom i da ne preduzima ništa sam, a ko ne posluša, biće kažnjen.

Uvođenje porezaUredi

Član 20. Zakonika Petra I uvodi plaćanje poreza. To je bilo prvi put da se u Crnoj Gori uvodi poreska obaveza. U zakoniku se kaže da se porez uvodi da bi se održali „praviteljstvo i sudnici i vojska”, koji će narod čuvati i obezbeđivati od svih zlih dela. On iznosi godišnje za svaku kuću „parah iliti dinarah šesdeset”. Porez skupljaju u svojim kneževinama knezovi sa glavarima i donose ga u određeni dan u cetinjski manastir gde ga predaju praviteljstvu, a od njega kao potvrdu uzimaju „pismo”. [14]

Uvođenje poreza je protivrečilo shvatanjima anarhičnog plemenskog društva. Prikupljanje poreza je doživljavano kao ropski namet. Godinama nije moglo da se obezbedi uredno prikupljanje poreza. [6]

Značaj zakonikaUredi

Zakonikom Petra I postavljeni su prvi temelji državnog i pravnog poretka u Crnoj Gori. Uvedena je javna vlast i pisano pravo. Odredbe zakonika su bile primenjivane i pored otpora koji je postojao, a najviše zahvaljujući ugledu vladike Petra I koji je on uživao u narodu. [6]

U članu 32. zakonika propisuje se da su sveštenici u crkvama, kneževi i starešine plemena dužni da svima govore da mirno i sa svima u ljubavi žive, da se boje Boga i da ne govore i ne čine zlo. U istom članu napominje se da se neznanje zakona ne opravdava „budući setencije učinjene za svakoga priđe nego li je koji zlo učinio i svakomu naprijed kazano, da ni jedan poslije ne može reći da nije znao što zakon za koje zlo izgovara”.

Zakonik takođe propisuje u članu 33. da svako ko stupa na dužnost mora da položi zakletvu. „Po čemu i potrebno jest da kako sudci i upravitelji, tako i svaki koji na opštenarodnu svojega otečestva službu opredjeljen i postavljen budet, imade najpriđe učiniti zakletvu ot vjernosti po nižepisanom načinu, kako se to čini među svijem narodom i u sve velike i male države”. [8]

Tek pošto je donet zakonik, uvodi se smrtna kazna i druge kazne kojima se kažnjavaju krivična dela, podižu se vešala, što govori o zavođenju mera javne vlasti koje su do tada bile nepoznate patrijarhalnom društvu u Crnoj Gori. [6]


Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Ljušić 2001, str. 315-316.
  2. ^ Mirković, S Zoran (2019). Srpska pravna istorija (Treće izd.),Beograd, Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet, str.207.
  3. ^ Petrović, Radmila (1929) , Zakonik Petra I vladike crnogorskog, istorijsko-pravna rasprava, Cetinje, Štampa državne štamparije,str.16.
  4. ^ Petrović 1929, str. 18.
  5. ^ a b v g Petrović 1929, str. 23.
  6. ^ a b v g Mirković 2019, str. 208.
  7. ^ a b Petrović 1929, str. 25.
  8. ^ a b v Petrović 1929, str. 19.
  9. ^ a b v g Petrović 1929, str. 24.
  10. ^ Petrović 1929, str. 26.
  11. ^ Petrović 1929, str. 24,25.
  12. ^ Petrović 1929, str. 20.
  13. ^ a b Petrović 1929, str. 21.
  14. ^ Petrović 1929, str. 22.

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi