Ivan I Kastriot
Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. (jun 2019) |
Ivan Kastriot[a] ili Đon Kastriot (alb. Gjon Kastrioti), a negde Jovan Kastriot (13?? — 4. maja 1437), bio je srednjovekovni arbanaški plemić, „gospodar Albanije” (u mletačkim izvorima) i „knez Epira”. Upravljao je oblastima Mat, Kroja, Mirdita i Diber. Bio je otac Skenderbega.
| Ivan Kastriot | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | druga polovina 14. veka |
| Mesto rođenja | Oblast Mat, |
| Datum smrti | 4. maj 1437. |
| Mesto smrti | Sveta Gora, Osmansko carstvo |
| Grob | manastir Hilandar |
| Porodica | |
| Supružnik | Vojislava Kastriot |
| Potomstvo | devetoro dece (vidi dole), uključujući i Skenderbega |
| Roditelji | Pavle Kastriot |
| Dinastija | Kastrioti |
| Gospodar Albanije, Knez Epira | |
| Period | 1407—1437. |
| Prethodnik | - |
| Naslednik | Đurađ Kastriot Skenderbeg |
 | |
Porodica uredi
Prema Muzakijevoj hronici iz 1515. godine, otac Ivana Kastriota bio je Pavle Kastriot koji je držao sela Sina i Donji Gardi. Po drugim tumačenjima, otac mu je bio Konstantin Kastriot. Sela su se nalazila na planini Kidna severozapadno od Debra. Ivan je uspeo da proširi svoju oblast na region Mat. Ivanova supruga Vojislava bila je ćerka gospodara Pologa Grgura Golubića. Sa njom je Ivan imao devetoro dece: četiri sina i pet kćeri. Sinovi su se zvali Staniša, Repoš, Kostantin i Đurađ (Arbanas Konstantin Musać je 1510. pisao za Skenderbega da je po rođenju Srbin [1]). Ćerke su se zvale Mara, Jelena, Anđelina, Vlajka i Mamica. Najstarija kći, Marija Kastriot, bila je udata za Muzakija Topiju.
Biografija uredi
Prema nekim izvorima, Ivan je učestvovao na strani srpskog kneza Lazara u bici kod Pločnika 1386. godine protiv Turaka. Neki čak pobedu pripisuju njegovom učešću tj. saradnji sa bosanskim trupama. Iste godine je Ivan, kao mnogi arbanaški plemići, postao turski vazal. Kao takav je 1402. godine učestvovao u bici kod Angore na strani sultana Bajazita I. Bio je jedan od svedoka sporazuma zaključenog između Balše III Balšića (1403—1421) i Jelene sa jedne i Mletačkom republikom sa druge strane. Sporazum je potpisan 6. juna 1408. godine tokom Prvog skadarskog rata. Mlečani su mu 1412. godine ponudili 1000 dukata godišnje provizije ukoliko pređe na njihovu stranu protiv Balše III. Ivan je ostao veran zetskom vladaru. Isto su učinili i Đuraševići, braća Đurađ i Aleksa. Ivan je 1413. godine prihvatio vrhovnu mletačku vlast. Postao je državljanin Venecije zajedno sa svojim naslednicima. Održavao je dobre odnose sa Venecijom i nakon što je postao turski vazal, između 1415. i 1417. godine. Mlečani su pokušali da podmite Kastriote i Dukađinije da pređu na njihovu stranu u Drugom skadarskom ratu 1419. godine, ali izgleda ponovo bez uspeha.
Ivan Kastriot je između 1419. i 1426. godine bio saveznik srpskog despota Stefana Lazarevića, takođe turskog vazala. Balša je Stefanu zaveštao Zetu 1421. godine, ali Mlečani se koriste njegovom smrću da zauzmu gradove kojima je vladao, uključujući i Drivast. Avgusta 1421. godine Stefan je na čelu vojske zauzeo Sveti Srđ, Drivast i Bar. Sa Mlečanima je zaključio primirje. Oni su držali samo Ulcinj i Budvu. Kada je sledeće godine Stefan zatražio ove gradove, Mlečani su odbili da ih predaju te je rat nastavljen. Jedan deo Ivanovih snaga pridružio se Stefanu. Vojskom Kastriota upravljao je Ivanov najstariji sin Staniša. Ove snage učestvovale su u despotovom pokušaju da zauzme Skadar, najznačajniji mletački grad u Zeti. Uz pomoć lokalne arbanaške vlastele, Mlečani su uspeli da razbiju opsadu Skadra decembra 1422. godine. Januara sledeće godine oni zauzimaju gradove na Bojani i potkupljuju neke plemenske vođe u Zeti. Mletački admiral Frančesko Bemba pokušao je da podmiti Ivana, Dukađinije i Koju Zahariju (aprila 1423.) da pređu na stranu Mlečana. Ovi su to odbili. Ivanu je ponuđeno 300 dukata. Ivan je s vremena na vreme morao na turski dvor slati po jednog sina kao taoca. On je 1428. godine tražio od Venecije oproštaj za učešće Skenderbega u osmanskoj vojsci protiv hrišćana.
Pokušavajući da umanje pritisak Turaka na Solun koji se nalazio pod opsadom, Mlečani navode Ivana da se 1428. godine pobuni protiv Turaka. Sultan Murat je naredio Ivanu da napadne mletačke posede u Zeti, ali je ovaj otkazao poslušnost. Zbog toga je od Mlečana tražio azil u slučaju opasnosti. Aprila 1430. godine Turci zauzimaju Solun. Dva Ivanova dvorca su takođe zauzeli i uništili. Isak-beg je sabio Ivana na veoma malu teritoriju na kojoj su ga ostavili na miru. Bio je terećen samo za neposlušnost, ali ne i za izdaju. Ivan se pridružio neuspešnom ustanku protiv turske vlasti na čelu sa Đorđem Arijanitom Komninom (1432—1436). Ponovo je poražen od strane Isak-bega.
Ivan je umro 4. maja 1437. godine. Njegove oblasti priključene su teritoriji Osmanskog carstva. Zavedene su kao zemlja Juvan-ilija. Juvan je Ivanovo (Jovanovo) ime na turskom jeziku. Do 1438. godine devet sela Ivana Kastriota poverena su njegovom sinu Đurđu Kastriotu, poznatijem kao Skenderbeg.
Država uredi
U Ivanovoj državi postojale su kefalije. Ova titula korišćena je u mnogim oblastima Albanije u to vreme (npr. Kanina i Valona). Na Ivanovom dvoru postojao je i čelnik sa istim ili sličnim poslovima kao čelnici na dvoru Stefana Lazarevića ili Đurđa Brankovića. Prikupljanje carina od dubrovačkih trgovaca, izvoz žita i trgovina solju donosili su značajne prihode Ivanu Kastriotu. Mlečani su pokušali da uvedu svoje merne jedinice na pijacama u Skadru, Draču i Alesiju početkom 1410. godine. Nove merne jedinice unosile su zabunu zbog čega se Ivan žalio Veneciji. Mlečani su prihvatili njegove proteste te su vraćene ranije merne jedinice. Ivan je 25. februara 1420. godine napisao pismo na srpskom jeziku dubrovačkim trgovcima vezano za naređenje Stefana Lazarevića o putevima koje trgovci moraju koristiti prilikom dolaska u Despotovinu. Ivan im je garantovao siguran prolaz kroz svoju zemlju. Mlečani su nakon Balšine smrti ponudili Kastriotu deo profita od trgovine solju proizvedene u Draču. Ivan je pokušavao da izbegne mletački monopol na trgovinu solju izgradnjom sopstvenih solana. Mlečani su ga sprečili u tome.
Religija uredi
Izreka „Gde je mač, tu je religija” pripisuje se Ivanu Kastriotu. Kao saveznik Mletačke u Prvom skadarskom ratu, Ivan je bio rimokatolik. Prešao je u pravoslavlje kao saveznik srpskog despota u Drugom skadarskom ratu, između 1419. i 1426. godine. Godine 1431. prešao je na islam kao vazal Osmanskog carstva. Darovao je manastiru Hilandaru na Svetoj Gori 1426. godine dva sela: Rostušu i Trebište.[1]. Njegov sin Repoš sahranjen je u Hilandaru nakon smrti 25. jula 1431. godine. Ivan i njegovi sinovi, sem Staniše, kupili su između 1426. i 1431. godine četiri adelfata u crkvi Svetog Đorđa na Svetoj Gori. U njegovu čast je kula Svetog Đorđa na Hilandaru poznata kao albanska kula (Arbanaški pirg). Prema Fanu Noli, Ivan Kastriot je umro kao rimokatolik. Prema arhivi manastira Hilandar, Ivan je na Svetoj Gori postao monah pod imenom Joakim. Umro je kao pravoslavni monah.
Povelja Ivana Kastriota Hilandaru uredi
Srpski istoričar Ljubomir Kovačević je ovu povelju iz 1426. objavio na savremenom srpskom jeziku u prvom broju lista Srpske napredne stranke Videlo, a isti tekst je objavio i Glas Crnogorca 1906. Povelja je pisana tadašnjim srpskim književnim jezikom. Tekst povelje glasi: Po neiskazanom milosrđu Gospoda moga Hrista i pomoću prečiste vladičice naše Gospođe Bogorodice Hilendarske, ja griješni i nedostojni rab (sluga) Hrista Boga, Ivan Kastriot sa sinovima mojim Stanišom, Repošem, Kostadinom i Đurđem, dogovorismo se, prilažemo svetom manastiru koliko smo u stanju, a prebali Bog i prečista Bogomati nek prime ovaj naš malen prilog, ko udovici dvije lepte. I priložih selo Radostuše s crkvom sv. Bogorodice i selo Trebište. A oba ta sela da su slobodna od sviju rabota, velikih i malih, sa svima dažbinama osim harača i grada, a sve ostalo da je sv. manastiru. I da nema nad tim selima vlasti ni ćefalija, ni vlasnik (činovnik) pčele, niti darovnih novaca, niti travnine ni torovnine, nego da manastir uzme sve svoje pravine po zakonu tih sela. I ovaj moj dar da ostane stalan i nepokolebljiv. A kad Bog izbere da me našljedi pošlje smrti ili da zvalada ovom zemljom, ili od mojih sinova ili od srodnika ili drugog koga, i usudi se razoriti ovaj moj dar koji priložih preistoj vladiici, našoj gospođi Bogorodici Hilendarskoj, neka ga razori Gospod Bog.[1].
Napomene uredi
- ^ U dokumentima tog vremena, Skenderbegov otac je bio zvan „Ivan Castriothi” [2], Ivanus Castrioti,[3] Iohannes, Janus, Iouan, Ioannis, Yuan, Ivan, Yuvan, itd.[4] U nekim od njegovih zapisanih dela se naziva Ivan or Ivanъ.[5][6], Takođe je bio nazvan Ivan kod grčkih hroničara, kao kod Laonika Halkokondila (Ὶβάνης)[7] i ostalih istoričara.[8]
Reference uredi
- ^ a b v Glas Crnogorca, br.13, Povelja Ivana Kastriota (PDF). Cetinje. 1906. str. 2.
- ^ Ljubić 1875, str. 120.
- ^ Valentini 1973, str. 44, 133, 134.
- ^ Thalloczy & Jireček, Zwei Urkunden, 146.
- ^ Korablev, Actes, II, 561, 562
- ^ Petković, Arbanaški Pirg, 196-197
- ^ e.g. Chalkokondyles, 5.40; translated by Anthony Kaldellis, The Histories . . Cambridge: Dumbarton Oaks Medieval Library. 2014., vol. 1 pp. 412f
- ^ Blancus, Georgius Castriotus, 73: „Gion (id est Iohannis Latine) Castrati nuncupatus”
Literatura uredi
- Archiv für slavische Philologie. 21. Weidmann. 1899. str. 90.
- İnalcık, Halil (1995). From empire to republic : essays on Ottoman and Turkish social history (na jeziku: French). Istanbul: Isis Press. ISBN 978-975-428-080-7. OCLC 34985150.
- Ćorović, Vladimir (2001) [1997]. Istorija srpskog naroda (PDF). Belgrade: Ars Libri. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 07. 2012. g. Pristupljeno 14. 04. 2017.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.