Википедија

Italijanski vrt

Italijanski vrt se obično odnosi na stil vrtova koji odražavaju velike italijanske renesansne vrtove koji su preživeli u nečemu poput svog originalnog oblika. U istoriji baštovanstva, tokom renesanse, Italija je imala najnaprednije i najcenjenije vrtove u Evropi, što je u velikoj meri uticalo na druge zemlje, posebno na francuske parkove i holandske bašte i, uglavnom preko njih, na bašte u Britaniji.

Vrt Vile d'Este
Baštenske kaskade Kraljevskog dvorca u Kazerti
Statue u baštama dvorca u Kazerti

Vrtovi su bili formalno uspostavljeni, ali verovatno na nešto opušteniji način od kasnijeg francuskog stila, sa ciljem da se proširi ili projektuje pravilnost arhitekture kuće u prirodu. Bašta ovog stila, koja koristi mnogo mediteranskih biljaka, često se svuda u svetu naziva „italijanskom baštom“.

Od kasnog 18. veka mnoge velike italijanske bašte su preuređene u verziji engleskog pejzažnog baštenskog stila, a raspon tipova bašte koji se nalaze u Italiji je značajan, delimično u zavisnosti od različitih klimatskih uslova.

Istorija i uticaj

uredi

Na italijanski vrt su uticale rimske bašte i italijanske renesansne bašte. Principi francuske bašte zasnovani su na principima italijanske bašte, ali Andre le Notr ih je na kraju zasenio po obimu i konceptu u vrtovima dvoraca Vo-le-Vikomt i Versaj tokom 17. veka. Formalni rani engleski vrt bio je pod uticajem fontana i kaskada koji su bili elementi italijanske renesansne bašte, i iako postoje kasniji vodeni elementi – na primer, 300 godina stara kaskada u dvorcu Četsvort Haus – italijanski uticaj je u Engleskoj zamenjen formalnim francusko-holandskim parterima i avenijama iz sedamnaestog veka. Od ranog osamnaestog veka pa nadalje, zahvaljujući baštovanima kao što su Čarls Bridžmen, Vilijam Kent, Lanselot Braun i Hemfri Repton, dizajn bašte u Engleskoj je dobio potpuno drugačiji, romantičan i neformalan zaokret.

Rimski uticaj

uredi
 
Rekonstrukcija bašte kuće Vetija u Pompeji

Rimski vrtovi bili su u velikoj meri inspirisani grčkim baštama i obično su bili u peristilima. Administratori Rimskog carstva (oko 100. p. n. e. – 500. n.e.) aktivno su razmenjivali informacije o poljoprivredi, hortikulturi, uzgoju životinja, hidraulici i botanici. Lukulovi vrtovi (Horti Lucullani) na brdu Pincio na ivici Rima uveli su persijski vrt u Evropu, oko 60. godine pre nove ere. Bašta je bila mesto mira i spokoja, utočište od urbanog života i mesto ispunjeno religioznim i simboličkim značenjima. Kako se rimska kultura razvijala i postajala sve više pod uticajem stranih civilizacija kroz trgovinu, upotreba vrtova se proširila i bašte su na kraju napredovale u Starom Rimu.

Osnovni stilovi giardino all'italiana (italijanskog vrta) proizašli su iz ponovnog otkrivanja rimskih modela od strane renesansnih naučnika. Oni su bili inspirisani opisima rimskih vrtova koje je dao Ovidije u svojim Metamorfozama, u pismima Plinija Mlađeg, u Naturalis Historia Plinija Starijeg i u Varonovom delu Rerum Rusticanum, koji su svi dali detaljan i lirski opis vrtova rimskih vila.[1]

Plinije Mlađi je opisao svoj život u svojoj vili u Laurentumu: „... dobar život i istinski, koji je srećan i častan, vredniji nego što može biti bilo koji „posao“. Trebalo bi da iskoristite prvu priliku da napustite vrevu i beskorisna gradska zanimanja i posvetite se književnosti ili razonodi“.[2] Svrha bašte, prema Pliniju, bila je otijum, što bi se moglo prevesti kao osama, spokoj ili opuštanje. Bašta je bila mesto za razmišljanje, čitanje, pisanje i opuštanje.[3]

Plinije je opisao osenčene staze oivičene živim ogradama, ukrasnim parterima, fontanama i drvećem i žbunjem podšišanim u geometrijske ili fantastične oblike; sve karakteristike koje će postati deo budućeg renesansnog vrta.[4]

Italijanski srednjovekovni vrtovi

uredi

Italijanske srednjovekovne bašte bile su ograđene zidovima i bile su posvećene uzgoju povrća, voća i lekovitog bilja, a u slučaju manastirskih bašta, tihoj meditaciji i molitvi. Generalno, manastirski tipovi vrtova su se sastojali od kuhinjskih vrtova, bašte lekovitog bilja, grobljanskih voćnjaka i vinograda. Pojedini manastiri su mogli imati i „zeleno dvorište“, parcelu od trave i drveća na kojoj su mogli da pasu konji, kao i privatne bašte za poslušnike, monahe koji su imali određena mesta u manastiru.

Italijanske renesansne bašte

uredi

Italijanska renesansna bašta nastala je krajem petnaestog veka u vilama u Rimu i Firenci, inspirisana klasičnim idealima reda i lepote, i namenjena za uživanje u pogledu na baštu i pejzaž iza, za kontemplaciju i uživanje u prizorima, zvukovima i mirisima same bašte.

 
Fontana Herakla i Antaja u vrtovima Vile di Kastelo, Firenca

Tokom kasne renesanse, bašte su postale veće i još simetričnije, i bile su ispunjene fontanama, statuama, pećinama, vodenim orguljama i drugim sadržajima dizajniranim da oduševljavaju svoje vlasnike i zabavljaju i impresioniraju posetioce.

Dok su rane italijanske renesansne bašte bile dizajnirane za kontemplaciju i uživanje sa tunelima zelenila, drvećem za hlad, zatvorenom tajnom baštom i poljima za igru i zabavu, Mediči, vladajuća dinastija Firence, koristila je vrtove da demonstrira svoju moć i veličanstvenost. „Tokom prve polovine šesnaestog veka, veličanstvenost je počela da se doživljava kao kneževska vrlina, a širom italijanskog poluostrva arhitekte, vajari, slikari, pesnici, istoričari i naučnici humanisti dobili su nalog da osmisle veličanstvenu sliku za svoje moćne pokrovitelje."[5] Na centralnoj fontani u Vili di Kastelu nalazila se statua Herkula, koja je simbolizovala Kozima de Medičija, vladara Firence, i kozu sa ribljim repom koja je bila amblem Medičija; vrt je predstavljao moć, mudrost, red, lepotu i slavu koju su Medičiji doneli u Firencu.

Italijanske vile sa značajnim vrtovima

uredi

Galerija

uredi
  •  
    Vila Mediči u Fjezolu,(1455–1461), na mestu najstarije postojeće italijanske renesansne bašte.
  •  
    Bramanteov dizajn za dvorište Belvedere, Rim, (1504–1513)
  •  
    Vila Madama, Rim, (1516)
  •  
    Luneta Vile di Kastelo kako je izgledala 1599. godine, naslikao Đusto Utens
  •  
    Neptunova fontana (u prvom planu) i vodene orgulje (u pozadini) u baštama Vile d'Este, (1550–1572)
  •  
    Aleja sto fontana, Vila d'Este
  •  
    Sakro Bosko, Usta Orkusa, Lacio (1552–1585)
  •  
    Vrtovi vile Lante
  •  
    Pogled na vrt Boboli, Firenca
  •  
    Vrt Đusti, Verona
  •  
    Palata u Kazerti

Uticaji na druge baštenske stilove

uredi

Francuski vrt

uredi
 
Vrtovi Versajskog dvorca. Geometrijski obrasci ovih vrtova bili su pod velikim uticajem tehnika baštovanstva italijanskog vrta.

Forma francuske bašte bila je pod snažnim uticajem italijanskih vrtova renesanse, a u velikoj meri je fiksirana sredinom 17. veka.

Posle svog pohoda na Italiju 1495. godine, gde je video vrtove i zamkove Napulja, kralj Šarl VIII je doveo italijanske zanatlije i dizajnere bašte, kao što je Pačelo da Merkoljano iz Napulja, i naredio izgradnju bašta u italijanskom stilu u svojoj rezidenciji u dvorcu Amboaz. Njegov naslednik Anri II, koji je takođe putovao u Italiju i upoznao Leonarda da Vinčija, dao je da se napravi italijanska bašta u blizini u dvorca Bloa.[6] Počevši od 1528. godine, francuski kralj Fransoa I stvorio je nove bašte u palati Fontenblo, u kojima su se nalazile fontane, parteri, šuma borova doneta iz Provanse i prva veštačka pećina u Francuskoj.[7] Dvorac Šenonso je imao dve bašte u novom stilu: jednu stvorenu za Dijanu od Poatjea 1551. godine, a drugu za Katarinu Mediči 1560. godine.[8]

Godine 1536. arhitekta Filibert de l'Orme, po povratku iz Rima, stvorio je vrtove dvorca Ane prateći italijanska pravila proporcija. Pažljivo pripremljena harmonija, sa parterima i površinama vode integrisanim sa delovima zelenila, postala je jedan od najranijih i najuticajnijih primera klasične francuske bašte.[9]

Engleski vrt

uredi
 
Voton kuća i bašta

Postoji izvestan italijanski uticaj u elizabetanskom delu bašte u Hardvik holu. Italijanska bašta u Voton Hausu u Sariju, koju su između 1643. i 1652. zasadili Džon Evelin (1620–1706) i njegov stariji brat Džordž[10] je najpoznatija karakteristika te kuće.[11]

  • Bosco sacro: Sveto drvo. Gaj drveća inspirisan gajevima u kojima bi se pagani klanjali. U renesansnim i posebno manirističkim vrtovima ovaj deo je bio ispunjen alegorijskim statuama životinja, divova i legendarnih stvorenja.
  • Fontaniere: Konstruktor fontana, hidrauličar, inženjer koji je projektovao sistem vode i fontane.
  • Giardino segreto: Tajna bašta. Zatvorena privatna bašta u bašti, inspirisana manastirima srednjeg veka. Mesto za čitanje, pisanje ili tihe razgovore.
  • Giochi d'acqua: Vodeni trikovi. Skrivene fontane koje bi natopile neočekivane posetioce.
  • Semplici: "Jednostavne" ili lekovite biljke.

Reference

uredi
  1. ^ Attlee, Helen. Italian Gardens – A Cultural History, 2006: 10.
  2. ^ Cited in Attlee, 2006: 13.
  3. ^ Attlee 2006, str. 13
  4. ^ Allain and Christiany, L'Art des jardins en Europe, Paris, 2006: 132.
  5. ^ Attlee 2006, str. 28
  6. ^ Wenzler, Architecture du jardin, pg. 12
  7. ^ Philippe Prevot, Histoire des jardins, pg. 107
  8. ^ Prevot, Histoire des Jardins, 114
  9. ^ Bernard Jeannel, Le Nôtre, Éd. Hazan, p. 17
  10. ^ Nairn, Pevsner & Cherry 1971, str. 42.
  11. ^ English Heritage.

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Италијански_врт&oldid=26892571”