Otvorite glavni meni

Kapitalizam je ekonomski sistem zasnovan na privatnom vlasništvu i kontroli nad sredstavima proizvodnje, razmene i distribucije[1].

Kapitalizam je ekonomski i politički sistem u kojem se trgovina i industrija jedne zemlje kontrolišu od strane privatnih vlasnika (individualno) zbog profita, a ne od strane države (kolektivno).[2] i u kojem se investicije, proizvodnja i plasman dobara raspoređuju pre svega po zakonima slobodnog tržišta. Ovo znači da je opšte opredeljenje i primarni cilj vlasnika kapitala pre svega ostvarivanje profita.

Ne postoji konsenzus oko definicije kapitalizma, niti kako bi kapitalizam bio prikazan u analitičkoj kategoriji. Postoji niz istorijskih događaja u kojima se primenjuje, razlikujući se u vremenu, geografiji, politici i kulturi. Ekonomisti, politički ekonomisti i istoričari uzeli su drugačiju perspektivu analize kapitalizma. Naučnici u društvenim naukama, uključujući istoričare, ekonomske sociologe, ekonomiste, antropologe i filozofe, raspravljali su o tome kako definisati kapitalizam. Postoji kontroverza o privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, stvaranju dobara, usluga i zarade na tržištu i o tome da su cene i plate elementi kapitalizma.

Kapitalizam je, dakle, suprotan komunizmu i socijalizmu, sistemima u kojima su sredstva za proizvodnju pretežno u državnoj ili zajedničkoj (društvenoj) svojini, a primarni cilj vlasnika kapitala nije ostvarivanje profita već socijalne pravde ili nešto drugo. Kapitalizam se razlikuje i od feudalizma, u kojem je bilo moguće privatno upravljati zemljom (teritorijom), ali je zemlja formalno bila vlasništvo države odn. kralja.

Većina teoretičara se slaže da se kapitalizam utemeljio u 18., 19. i 20. veku, i to tokom era industrijske revolucije i evropskog imperijalizma (Adam Smit, David Rikardo, Karl Marks), velike depresije (Džon Mejnard Kejns) i tokom Hladnog rata (Fridrih Hajek, Milton Fridman). Ovi teoretičari se slažu i oko osnovnih karakteristika kapitalizma:

  • kapital je u privatnom vlasništvu
  • odluke se donose u odnosu na tržište
  • trgovina je rezultat dobrovoljnog ugovora između prodavca i kupca
  • prisutan je tržišni, preduzetnički mentalitet
  • postoje pravni i drugi mehanizmi zaštite privatne svojine i ugovora

Većina teoretičara se takođe slaže da kapitalizam kao sistem generiše veći i brži ekonomski rast od drugih danas poznatih sistema. No, već kod sledećeg pitanja, „zbog čega je to tako“ dolazi do većih razilaženja. Neki smatraju da je glavni razlog ekonomskog rasta privatna svojina, drugi misle da je slobodno tržište, treći ističu da ekonomski rast dolazi u stvari od eksploatacije radne snage, četvrti smatraju da rast dolazi u stvari od globalnog rasta. Karakterologija kapitalizma dakle donosi sledeće nedoumice:

  • da li je kapitalizam „stvarni“ sistem ili samo ideal
  • da li stvarno postoji u nacionalnim ekonomijama, a ako ne, koji nivo kapitalizma su postigle sadašnje nacionalne ekonomije
  • da li se pojavio na određenom mestu u određeno vreme ili je postojao oduvek u manjim pojavnim oblicima
  • da li je isključivo ekonomski sistem, ili je i politički, socijalni i kulturološki
  • da li je samoodrživ ili nije
  • da li je racionalan ili nije
  • da li ima tendenciju da obogaćuje šire slojeve ljudi ili da ih osiromašuje

EtimologijaUredi

Drugi termini koji se ponekad koriste za kapitalizam:

Poreklo reči kapital dolazi iz tradicije posedovanja i trgovine životinjama. Latinski koren reči kapital je capitalis, a potiče od pra-indo-evropskog kaput, koje znači glava. Na ovaj način je prebrojavana stoka (što više glava, to bolje). Anglo-američki pojmovi za imovinu i stoku, chattel i cattle, imaju isto poreklo.

Jezička veza između ekonomije i trgovine stokom može se uočiti i u nazivima novca u mnogim zemljama: fee (faihu), rupee (rupya), buck (a deerskin), pecuniary (pecu), stock (livestock), i peso (pecu or pashu).

Prvu upotrebu reči kapitalizam nalazimo kod engleskog noveliste Tekirija, 1854. godine sa značenjem „posedovanje kapitala“. Prudon je 1867. godine uveo termin „kapitalista“ kako bi označio „posednika kapitala“. Marks i Engels ističu „kapitalistički oblik proizvodnje“ i takođe koriste termin „kapitalisti“ kako bi označili „privatne posednike kapitala“. Do početka 20. veka, termin je ušao u široku upotrebu, i nalazimo ga u radovima Maksa Vebera „Protestantska etika i duh kapitalizma“ (1904) i Vernera Sombarta „Moderni kapitalizam“ (1906).

Po Marksovoj teoriji ideologije, dominantna ekonomska klasa ima svoju ideologiju, koja služi njenim klasnim interesima. Ideologija „kapitalističke klase“, koju zovemo i buržoazija ("buržuji") -- ekonomski liberalizam -- takođe je nazivana kapitalizam. Vremenom je i ovaj smisao ušao u širu upotrebu i danas teoretičari i pobornici ekonomskog liberalizma sebe nazivaju kapitalistima iako ne poseduju sredtva za proizvodnju.

Kapitalizam i liberalizamUredi

Kapitalizam kao društveno uređenje je logička posledica ideologije klasičnog liberalizma. Osnovni princip klasičnog liberalizma su vlasništvo pojedinca nad samim sobom te plodovima svoga rada. Plodovi rada ovde uključuju i prethodno neprisvojene materijalne resurse na koje je pojedinac stekao pravo poseda njihovom produktivnom upotrebom kao i resurse koji su pojedincu dati dobrovoljno, najčešće u zamenu za neku njegovu uslugu ili dobro koje mu pripada. Oduzeti ili oštetiti tako stečeno vlasništvo pojedincu protiv njegove volje smatra se nasilnim činom i u kapitalističkim društvima je protivzakonito.

Ekonomske posledice takvog društvenog uređenja predmet su proučavanja različitih ekonomskih „škola“, svaka od kojih predlaže vlastite teorije funkcioniranja kapitalizma.

Austrijska škola ekonomijeUredi

Zastupnici ovog smera ekonomske misli polaze od subjektivne teorije vrednosti koja postulira kako različiti pojedinci različito vrednuju različita dobra i usluge. Pomoću nje i dobrog dela već postojećeg korpusa klasično liberalne ekonomske misli izvode zaključke o funkcioniranju kapitalistički uređenog društva.

Ono što je vredno primetiti je da su zastupnici ovog smera ekonomske misli uspevali da predvide sled događaja financijskih kriza od 1980-ih godina do danas dajući tačne uzroke i opise problema, te redovno upozoravajući na njih bez previše sluha u financijskim medijima. Jedan od na televiziji najviše prikazivanih ekonomista, koji je upozoravao na poslednje dve velike financijske krize - one 2001. i 2009. godine, je Piter Šif[16].

Neki od velikih mislilaca ove škole su

Mislioci ovoga smera ekonomske misli razilaze se sa zastupnicima ostalih liberalnih ekonomskih škola prvenstveno u tome što zadržavaju konzistentan tretman makro- i mikroekonomije. Takođe drukčije obrađuju tematiku monopola i ekonomskih poticaja. Od škola neliberalne ekonomske misli, kao primer može se navesti kako „austrijanci“ smatraju manjkavom radnu teoriju vrednosti te posledično i veliki deo marksističke nauke.

Čikaška škola ekonomijeUredi

U velikoj meri slična austrijskoj školi ekonomije, ova se škola diči svojim najvećim predstavnikom Miltonom Fridmanom.

Marksistička teorija kapitalizmaUredi

Marksisti smatraju da se ljudska društva razvijaju prema neizbežnim zakonima društvenog razvoja, te da će kapitalizam, takođe neizbežno, na kraju biti razoren unutrašnjim protivrečnostima koje sam stvara.

Za Marksa, pojava tržišta ljudskog rada čini bit kapitalizma: „kapitalizam može oživeti tek kad se vlasnik sredstava za proizvodnju sretne na tržištu sa slobodnim radnikom koji prodaje svoju radnu snagu“ To je glavna razlika kapitalizma prema feudalnoj ili robovlasničkoj ekonomiji. Kapitalizam je klasno društvo, čija je glavna karakteristika borba između dve klase - vlasnika sredstava za proizvodnju (buržoazije) i radnika (proletarijata).

Marksistička sociologija vidi kapitalizam kao jedan stadijum u progresivnom istorijskom razvoju prema komunističkoj budućnosti, te ga često deli na 6 stadijuma: prvobitna akumulacija kapitala, manufaktura, industrijska proizvodnja, monopolski kapital, napredni monopolski kapital i državno-upravljani monopolski kapital.

U prvobitnoj akumulaciji kapitala seljaštvo se odvaja od sredstava za proizvodnju i nastaje klasa slobodnog proletarijata koja nema imovinu, a jedina roba koju može prodati je vlastita radna snaga. Vladajuća klasa, buržoazija, poseduje sredstva za proizvodnju, kupuje radnu snagu i kontroliše sve ekonomske transakcije i proizvodne procese. Njihov cilj je profit, a izvor profita je radna snaga koja stvara „višak vrednosti“. Vrednost robe koju proizvode radnici veća je od vrednosti radne snage koja je od njih kupljena nadnicom. Kapitalista prisvaja, eksproprira, taj višak vrednosti i tako eksploatiše proletarijat. Bogatstvo se akumulira u rukama kapitalista, a proletarijat se istodobno drži u siromaštvu. Međutim, u tom procesu brojnost i snaga proletarijata neprestano raste, te će proletarijat na kraju revolucijom svrgnuti kapitalistički poredak, a „eksproprijatori će biti eksproprirani“.

Eduard Bernštajn, teoretičar nemačke Socijaldemokratske stranke, tvrdio je krajem 19. veka da se kapitalizam ne razvija u pravcu koji je predvideo Marks. Bio je protiv revolucije i smatrao je da proletarijat može poboljšati svoj položaj organizovanim masovnim pokretom i parlamentarnim reformama. Nemački socijalista Rudolf Hilferding zagovarao je „organizovani kapitalizam“, tj. državno-kontrolisani sistem društvenog blagostanja.

Revolucionarni socijalizam koji se pojavio početkom 20. veka, redefinisao je savremeni kapitalizam kao viši ili poslednji stadijum kapitalizma ili imperijalizam. Vladimir Iljič Lenjin definisao je imperijalizam kao ekspanzionistički stadijum kapitalizma u kojem dominiraju monopoli, ne samo na lokalnom, nego na međunarodnom nivou. Imperijalizam, prema Lenjinovom stanovištu, dovodi do borbe za preraspodelu kolonija i sfera interesa, što neizbežno izaziva ratove, a zatim i revolucije u zaostalijim krajevima sveta. Ta je verzija marksizma bila vodeća ideologija ruske Oktobarske revolucije, kao i komunističkih prevrata u različitim zemljama nakon Drugoga svetskog rata.

Nemarksističke teorije kapitalizmaUredi

Nemarksistički (ili kako ih marksisti zovu „buržoaski“) sociolozi i ekonomisti kao bit kapitalizma navode ekonomiju osnovanu na slobodnom tržištu i poduzetničkom interesu, što se bitno razlikuje od socijalizma s njegovom ekonomijom osnovanom na državnom vlasništvu i centralnom planiranju.

Maks Veber je široko definisao kapitalizam kao „bogatstvo koje se koristi za sticanje dobiti u trgovini“. Prema toj definiciji mogu se elementi kapitalizma prepoznati već i u drevnim društvima. Veber je ipak razlikovao moderni kapitalizam zapadnih društava kao „vrlo različit oblik kapitalizma koji se nije pojavio nigde drugde“, a za koji je karakteristična racionalna organizacija formalno slobodnog tržišta rada.

Pristalice Vebera, za razliku od marksista, odbacuju stav da razvojem društva upravljaju neizbežni zakoni koji bi morali dovesti do nestanka kapitalizma. Ipak, i oni u zapadnom kapitalizmu uočavaju određene trendove. To su trendovi prema racionalizaciji, depersonalizaciji, povećanoj specijalizaciji i trend prema većoj tehničkoj kontroli nad prirodom, ali i nad osobama. Međutim ovi se trendovi više povezuju s industrijskim društvom i birokratizacijom, nego s kapitalizmom po sebi.

Karakteristike kapitalizmaUredi

Glavne odlike kapitalizma su opšte prihvaćene, a to su: privatni sektor, privatna svojina, slobodo preduzetništvo, profit, ekonomski rast, ekonomska pokretljivost, nejednaka raspodela bogatstva, konkurencija, samo-organizovanje, i prisustvo slobodnog tržišta (uključujući i tržište radne snage).

Pravo na privatnu svojinuUredi

Osnovna odlika kapitalizma je institucija vladavine prava u uspostavljanju i zaštiti privatne svojine, uključujući najznačajniju, privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju.

Privatnu svojinu su priznavali i neki raniji pravni sistemi, npr. Rimsko pravo, ali je zaštita ovih prava bila problematična u praksi pošto Rim nije imao policiju. Ovaj i njemu slični pravni sistemi prisiljavali su slabijeg da prihvati vođstvo jačeg (gospodara ili lorda), i da mu plaća za zaštitu.

Stoga je institucija vladavine prava omogućila:

  • veću nezavisnost
  • jasno i dokazivo zaštićeno vlasništvo
  • standardizaciju i uceljenje pravila i informacija o imovini na široj teritoriji (države, regije, sveta)
  • povećanje poverenja koje proističe iz izvesnosti kazne za prekršaj ugovora o ekonomskom odnosu
  • formalnije i složenije sačinjene izjave o vlasništvu koje omogućuju veće učešće u podeli rizika i vlasništva u korporacijama, kao i obezbeđenje od rizika
  • veću pristupačnost zajmovima za nove projekte, pošto više stvari može da se koristi kao zalog za zajmove
  • lakši i pouzdaniji pristup informacijama o kreditnoj istoriji i vrednosti aktive (imovine)
  • povećana razmena, usaglašavanje i prenošenje prava na vlasništvo i imovinu, koja je utemeljila stvaranje nacionalnih tržišta i lakši prenos imovine

Sitni i krupni kapitalUredi

Kapitalistička ekonomija može se podeliti na dva osnovna sektora - veliki biznis (sektor monopola) i mali biznis (kompetitivni sektor). Ova dvojna ekonomija ima i dvojno tržište rada. Sa sociološkog aspekta, radnici u sektoru monopola su bolje plaćeni, imaju veće beneficije, veću sigurnost zaposlenja, te rade u bolje definiranoj herarhiji autoriteta. Radnici u kompetitivnom sektoru, s druge strane, imaju manje plate, rade pod težim uslovima, nemaju zaštitu sindikata niti sigurnost zaposlenja.

Snižavanje troškova proizvodnjeUredi

Zavisnost kapitalizma o ljudskom radu kao robi, nameće mu potrebu da što više smanji troškove proizvodnje, odnosno da poveća produktivnost. Tehnološki razvoj može sniziti cenu rada kao robe, tako što će povećati proizvodnju robe široke potrošnje. Posledično snižavanje cena hrane, odeće, i ostale robe široke potrošnje, dovodi do sniženja cene rada. Drugi način snižavanja troškova proizvodnje je automatizacija, tj. stvaranje tehnologije koja može zameniti ili pojačati ljudski rad. širenje tehnologije, kao unutrašnji način povećanja produktivnosti, može se zameniti s vanjskim širenjem koje traži nove izvore (jeftinije) radne snage.

Menadžerski kapitalizamUredi

Neki sociolozi tvrde da je pojava velikih kapitalističkih korporacija, s raspršenim deoničkim vlasništvom i birokratskom organizacijom, smanjila moć kontrole pojedinih kapitalista nad korporacijom u koju su uložili svoj kapital. Tvrdi se da su umesto njih kontrolu nad korporacijskim kapitalom stekli birokratski menadžeri, koji su pod srazmerno manjim pritiskom da maksimiziraju profit. Na taj bi način bezobzirni karakter ranog kapitalizma postupno bio zamenjen kapitalizmom koji vodi računa o širim društvenim interesima. Raspršenje vlasništva i kontrole bi, prema ovakvom „menadžerskom“ stajalištu, eliminisalo zloupotrebu kapitala u interesu društvene elite, tj. bogate manjine.

Sociolozi koji se ne slažu s „menadžerskim“ stajalištem kažu da, premda su menadžeri možda i stekli izvesnu formalnu nezavisnost, njihov posao zahteva predanost maksimizaciji profita, te se njihova delotvornost i procenjuje pre svega prema tom kriteriju. Osim toga, zajedničko klasno i društveno okruženje (milje) direktora i vlasnika velikih kompanija, omogućuje im da minimiziraju konkurenciju cena i da tako održe visok nivo dobiti. Drugi teoretičari tvrde da su ove neformalne veze manje važne od njihove zajedničke zavisnosti od banaka. Prema ovom pogledu, koji ne prihvaća „menadžerske“ argumente, banke, odnosno financijski kapital, imaju nesrazmerno veliku ulogu u centralizaciji kontrole nad alokacijom kapitala. To je posebno važno u kontekstu globalizacije, budući da se golemi deo internacionalizacije kapitala odvija upravo u sferi financijskog kapitala.

Ekspanzija kapitalizma i transnacionalne korporacijeUredi

Urođena težnja kapitalizma prema ekspanziji gura kapitalistička društva preko državnih granica. Ta se ekspanzija događa kad kapitalizam traži tržišta za svoje proizvode, ili kad traži sirovine ili jeftiniju radnu snagu. Transnacionalna ekspanzija kapitalizma posmatra se kroz dva sociološka teoretska pristupa. Teorija modernizacije posmatra ovu ekspanziju pozitivno, kao način razvoja nerazvijenih društava. Drugi teoretski pristup vidi kapitalističku ekspanziju negativno - kao kočnicu razvoja, zbog sastavne eksploatacije ljudi i resursa u nerazvijenim društvima od strane razvijenih.

Sve je veća društvena važnost transnacionalnih korporacija. One velik deo industrijske proizvodnje premeštaju u nerazvijene delove sveta, što je dovelo do procesa deindustrijalizacije naprednih kapitalističkih društava. Mnogi sociolozi ukazuju na to da transnacionalne „bezdržavne“ korporacije sve manje pokazuju povezanost ili lojalnost s bilo kojom određenom državom ili nacijom. Kapital sve brže i lakše teče širom sveta, tražeći najjeftinije izvore radne snage. Tržišta kapitala Azije, Evrope i Severne Amerike postaju sve više međusobno povezana.

Kapitalizam i demokracijaUredi

Kapitalizam i demokratija imaju zajedničke korene u razdoblju prosvetiteljstva, te su zbog toga tradicionalno među zapadnim sociolozima shvaćani kao dve neodvojive komponente modernizacije i društvenog napretka. U novije se vreme, međutim, sve više naglašava napetost, pa čak i suprotstavljenost demokracije i kapitalizma. Ogromna nejednakost bogatstva koju stvara moderni kapitalizam, otežava mogućnost političke jednakosti.

Čak i konzervativni autori spominju problematičan odnos između savremenog kapitalizma i demokratije. U današnjem svetu globalizacije, čini se da politika kapitalističkih društava zaostaje za ekonomskim promenama. Pojedinci su pod sve većim pritiskom da prodaju svoj rad kao robu na globalnom tržištu. Pa ipak, ti pojedinci nisu građani sveta, nego građani svoje države, dok je nasuprot tome, transnacionalni kapitalizam sve manje vezan nacionalnim granicama. Mnogi teoretičari smatraju da će ove napetosti biti još naglašenije u budućem razvoju kapitalizma.

Kapitalizam u 21. vekuUredi

U ogledu o knjizi Tomasa Piketija, Le Capital au XXIe siècle (Капитал у 21. веку), новинарка Јутарњега листа Инес Сабалић доноси Пикетијеву процену у наслову огледа: „Богати, одреците се 80 % капитала и спасите капитализам“.[17]

РеференцеUredi

  1. ^ CAPITALISM | meaning in the Cambridge English Dictionary
  2. ^ „Definition of Capitalism”. Oxford Dictionaries. Приступљено 26. 5. 2018. 
  3. ^ Mandel 2002, стр. 24.
  4. ^ Werhane, P. H. (1994). „Adam Smith and His Legacy for Modern Capitalism”. The Review of Metaphysics. Philosophy Education Society. 47 (3). 
  5. 5,0 5,1 5,2 "Free enterprise". Roget's 21st Century Thesaurus, Third Edition. Philip Lief Group 2008.
  6. 6,0 6,1 Fulcher 2004, стр. 99
  7. ^ www.mutualist.org. "... based on voluntary cooperation, free exchange, or mutual aid."
  8. ^ Barrons Dictionary of Finance and Investment Terms, (1995). pp. 74.
  9. ^ "Market economy", Merriam-Webster Unabridged Dictionary
  10. ^ „About Cato”. Cato Institute • www.cato.org. Приступљено 6. 11. 2008. 
  11. ^ „The Achievements of Nineteenth-Century Classical Liberalism”. Архивирано из оригинала на датум 11. 2. 2009. 
  12. ^ The crisis of neoliberalism. The Real News. 30 March 2010. Приступљено 3 January 2014. "When we speak of neoliberalism, we speak of contemporary capitalism."; Gérard Duménil, former Research Director at the Centre National de la Recherche Scientifique (CNRS)
  13. ^ Jones & Parker 2005, стр. 101.
  14. ^ IMF: The last generation of economic policies may have been a complete failure. Business Insider. May 2016.
  15. ^ Shutt, Harry (2010). Beyond the Profits System: Possibilities for the Post-Capitalist Era. Zed Books. ISBN 978-1-84813-417-1. 
  16. ^ [1] YouTube - Peter Schiff was Right, u videozapisima iz 2006. i 2007. godine Schiff predviđa i opisuje probleme američke ekonomije
  17. ^ Ines Sabalić, »Bogati, odrecite se 80 posto kapitala i spasite kapitalizam« // Nedjeljni Jutarnji / gl. ur. Viktor Vresnik, br. 5677, god. XVII., EPH Media d. o. o., Zagreb, 18. маја 2014, ISSN 1331-5692. pp. 18. i 19.

ЛитератураUredi

Spoljašnje vezeUredi